четвртак, јул 28, 2011

BELATUKADRUZ (alias Miroslav Lukić)



ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ
УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ


Craig Kosak


1

Иза брегова : певају анђели ,
и река као да се зауставила.
У њеном огледалу дубоком
планина се удавила…
И витез са сребрним луком.
Силазећи са неке стрме чукаре
набасао је на неке разбојнике
и пао од руку – фукаре.
Гурнули су га у понор,
срушили му и спалили мост.
Сад је он титрај у реци,
бели се , као снег, као кост.
Смрт га је довела до дна,
до неописивог виђења :
до анђела што певају, из сна ,
до – лествица небеских, привиђења.
Усисава га левак вира,
као ритам паганског кола , култ.
Он испред себе има, ко музичар ,
брвно и брдо, букову шуму , као пулт.
Он, не гађа, већ пише сребрним луком.
Небо је , знају муње , бескрајни свитак.
Ено , он прешавши преко брвна уписује
у Књигу живота губитак – добитак.
Иза брега : певају анђели, као грлице.
Облаци нарогушени, као страшило,
спуштају се на ћилим ливада…
И чобана би све ово уплашило,
и ласицу, и веверицу, и овцу, и фазана,
и шуму – овај одјек што грми .
Све то витеза-луталицу мами
као дрхтај сасе или вила у срми


***

О , где сам , где сам то, Боже , ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира? Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?
Заборав , рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани Галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.
Све је прекрасно , златносмеђе ,
па и тај рој голубачких крвопија.
Ушће потока , лештар , салаш , павит
и русе косе сеоских роспија…
Све је чудесно , у сутон , на трен.
Величанствени мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље…


***

Ко сам , Боже , то тек једва слутим.
Зар може неко да одговори тачно?
Листови пожутели можда знају?
И можда зна обиље пећинско мрачно?
Улаз у пећину је зев понора који плаши
момка и девојку. Ноћ је степеник којим
миле , сове и уљези , луталице , као ваши
биљне – пречицама – путевима својим…


***

Враћају се оне сабласти из детињства :
коњи који лете , мртве свињске чељусти .
Лебде изнад засвођених капија ,
као Псоглави , безглави и Куси.
Али, то су само детиња привиђења
која младићу не могу да науде .
То су само наказне слике , што стравом
сећања несхваћене ужасе буде…


***

Треба ли питати шта је ово?
Куда води ова поворка слика?
Старо се непрестано преоблачи у ново.
Ново се горди као клика.
Старо и ново ђипају у истом колу.
Колу Страве. Ја сањам невине даљине,плаве -
ствари из детињства ,тонем у смолу -
тако се браним од сабласне јаве ?
Песма о смрти
Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри ;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Њено дрво невидљиво у теби расте ,
црно и лако , као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне ,
њене те очи гледају , изгледа , увек будне…


***

Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе , да ли се опет двојим?
Заустављају реку , и јуношу , као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?
Разбојници , књижевници и фарисеји -
окречени гробови – сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт.Глув . Говорићу старим
маслинама… Свет је као Гетсимански врт.
Шапућем , загледан у бескрај ,
у даљине плавичасте :
ко ме чује кад сви спавају?
Век , као садиста , гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти ;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи : Оче мој ,
ако је могуће , нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу , него како ти !
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају ,
и рече Петру : Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст ;
јер је дух срчан , али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи :
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја…



Craig Kosak

Belatukadruz (alias Miroslav Lukić, 1950 - )


среда, јул 27, 2011

MARIJA ČUDINA






Otkuda ova čudna ludost, ovaj smisao i simbol
sa suncem što vrije nad glavom ptice crknute usred ljeta,
otkuda ovaj zanos kad zanosa više nema,
zanosa više nema,
plamen je crna močvara, riječ je močvarna trava koja drijema,
u polusnu nečije svijesti opet su našli umorenog čovjeka,
on mjesečinom ide, a ni mjesečine nema.
Otkuda ova žudnja kad ni žudnje više nema.
na mene pas jedan laje i kaže, svanut će,
ali kako će svanuti kad ni svanuća nema
na trotoaru što se sjeća svoje muke u slavi plahog sivila
jedna se mala kitica objesila o stup i neće da kaže tajnu
što se krije u nosiljci svijeta.
Pa otkuda onda ova svetost, kad ni svetosti više nema,
pazite zato malo novorođenčadi, glasom drhtavim što dolazi iz podzemlja
javit će se tek na kraju ova zemlja,
ali otkuda zemlja, kad ni zemlje više nema,
na ovim rubovima što se vraćaju to nitko ne zna, a uveo cvijet,
putokaz u neboder reče, sagnut ću se dok prođe vrijeme,
ne pitajući se, otkuda vrijeme kad ni vremena više nema,
ni vremena ni zlatne naslade sna među nama nema,
među nama puta nema, jer je završen tu između nas.
O strašna golotinjo užasa, penji se, penji se brže s mravima,
da barem ti budeš medu nama u času ovom kad se pitamo,
otkuda pitanje kad ni pitanja više nema.
ni riječi više među nama nema,
ni riječi, ni uzdaha, što nijemo teče niz metal i varnice vatrometa
među nama nema,
a otkuda mi kada ni nas nema,
ni nas večeras među nama nema,
nema.

Razlog, br. 3., Zagreb 1961.


***

Dok se odlazi nitko ne pita kamo se odlazi,
ali poslije će se pitati, poslije će se pitati,
poslije, poslije,
kad nostalgije procvatu iz obrnutog smisla cvijeta
što se ne daje nikome vidjeti,
poslije će se pitati sanjajući o onome, što je bilo u zoru,
što je bilo u sumraku, u duši koja samuje na žutom oknu,
sanjajući, kažem, sanjajući ovako kao što ja sanjam
između dva bolesna uzdaha i jedne besmislice svijeta.

Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,
da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,
i male mrave, koji viču s vrha nebodera,
sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara,
sanjajući poslije svega svoju prevaru kako bludi između kiša,
kažem, svi, sanjajući jedan brod i jednu legendu o pustinji,
svi će se pitati ovako kao ja,
ne vjerujući više tajnama osmijeha, što se krije iza oltara,
ne vjerujući više bolu groba koji se iskopan nekome vraća,
ne vjerujući kao ni ti kao ni ja,
sanjajući samo žalost,
što simbolima nježnosti počinje samoubistvo,
jer ne htjede nitko da o njoj više pjeva,
al zato će se svi morati jednom pitati,
pitati zašto su otišli, pitati ovako kao ti, kao ja,
sanjajući na nekom pločniku, slikovnicu stare večeri,
i zelenu traku plijesni na bedrima i još ne vjerujući,
kao ti, kao i ja,
svi će se jednom nešto tajanstveno i dugo pitati.

Razlog, br. 3., Zagreb 1961.










LEONID ŠEJKA







Утицај  на збивање



Како бљеска тако треска

замагљене очи сувишне нису

за повратак сви су

одвратни пацове

прогризи ми праг

док није стигао враг

часком паперјем облепи

да слепи миш одлети

много треба чекати

узалуд се трудиш

снаге је доста

камен падне за  каменом

сруши се стена

први камен само да падне

сви остали иду за њим.

Сруши се стена и планина

сруши се на воз

камење земља и стење

затрпа воз који пролази

камење земља и стење

мостови се руше лако

треба само пожелети

замесите погачу од земље

соком гуштера попрскати

стубове поткопати злокобним мислима

запалити ватру на испуклини земље

ваздух издувати

машину загушити

вода капље ал најзад подави све

уђе у пукотину пацови пливају

штипаљка се закачи за чаршав

вода је у подруму

нико да исплива

ко може да лети окваси крила

ко може да пузи први се удави

ко може да плива вода га понесе

ко може да заустави воду?

вода надире

сви доле нек се подаве!

Како да се сруши  кула?

крцкај црвоточино

нагризај, пукотино зевај

бургија од ватре створена

пламену подај се

на северу одјекује

грохот прска

|убриво под темеље

труло дрво на патосу

у зиду месо узидано

кад иструне сруши се зид

што више зидаш више рушиш

земља вуче к себи

нагризај док не иструне

а онда

бежи ка северу, пукотина

те прими сакриј се и док

све се поруши остани будна

О вештице!

Флашу разбијеш

календар поцепаш

часовник се распукне

мокре крпе коци дуги

забодеш му у врат

ено излете лептирак

мљацка трбушина

тамо се загрева, ој вештице

зову нас у друштво

летимо на гозбу има крви

рачунај постепено

да се сачуваш треба ти живо тело

ево како да се оживи мртвац :

Кад се мртвац из земље извади

од црва неначет и поспе клицом

извађене сржи из костију прегладнелог

вола и сачека оно кључање

а дотле своје тело треба од себе

одвојити, за тренутак прећи

у њега мртвог а ипак својим очима

видети како му се подижу капци

како му се дрво – тело придиже

и чути својим ушима како му

крв жубори у набреклим жилама.

А онда се поново вратити себи

о дати му часак починак ко што траже

прадавни                Али оног

часа кад се стрефи у један мах

кључање  Петрове крви, крик

птице коју неко тог часа задави

и изговорене речи – оживљен, замењен

онда оживљено тело може да

буде било ко :

неко ко се мрзи

неко ко се воли

неко кога треба убити

неко ко иде у цркву

неко ко призива ђавола

неко ко се смеје грохотом

неко ко плаче

или шапуће

или шкргуће зубима

или урличе

или гледа укочено свећу

гледа док му зуби испадају

шкргуће а зуби му иструлели

смеје се крезубо

шапуће и шишти

плаче и завија

урличе као да пева

призива ђавола не знајући

иде у цркву летећи

и кад се врати закопа га у

гроб. За душу му узмоли

отворен гроб  га сачекује

пусти га да спава, то му је

једина срећа.

- – -  - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -

Отпушим славину опет

поцури                                         заглави се

отпушим                цури              застане

састружем скраме  тече  стане    опет

виљушке прогута

на главу да метнеш бизона

незгодно је                             јер жуљи

ту су

краљеви на ломачама

једри се са капцима

у капљи ока заседање

у утроби коња банкет

рађамо се ножеве забадамо

забоди се у плафон.

Глас наводи… поље поплочано…



Leonid Šejka



"SLIKANJE JE OBLIK MOLITVE"





SVEDOK JEDNE NENAPISANE ISTORIJE



Šta je Šejka mislio o sebi

O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan. Jednog dana ušao sam u jednu biblioteku. Na stolu su bile razbacane knjige. Dobih želju za skupljanjem znanja. Počeo sam od astronomije. Astronomija je za mene bila poetična nauka; vređalo me je iznošenje praktične koristi astronomije. Zvezdano nebo je takav prostor po kome može slobodno da se luta u mislima. Mesec, ugledan kroz teleskop, umesto ravne pločice ukazivao se sličan rapavoj, okrugloj i suvoj zemlji; uzbuđivalo me njegovo tragično lebdenje u praznom.




уторак, јул 26, 2011

JA SAM GONG - Anri Mišo







JA SAM GONG

U pesmi moga gneva nalazi se jedno jaje,
A u tom su jajetu moj otac, moja majka i moja deca,
A u svemu tome smešani su radost i tuga i život.
Velike oluje što ste mi pritekle u pomoć,
Sjajno sunce što si mi podmetalo nogu,
U meni ima snažne i vrlo stare mržnje,
A za lepotu ćemo posle videti.
U stvari, očvrsnuo sam samo po ljušturi:
Kada bi samo znali kako sam u srži ostao mekušan...
Ja sam gong, i pamuk, i snežna pesma,
Kažem, i siguran sam u to.

Anri Mišo (1899-1984)

петак, јул 15, 2011

REČI O SVEČOVEKU - Nikolaj Velimirović





ПЕСАК У МОРУ

Рече Вран Гавран онима што беху на странпутици и питаху за пут:
Оштрији су децо, зуби људске пресићености но лавовске глади.
Децо, грех без сведока увек жели да се понови.
Не пишу се у ваш рачун самоизазване сузе него и неубрисане.
Дубље у небо продире вапај угњетених него звек мача у угњетача.
Киша гаси огањ, суза раствара челик.
Децо, мудрије је сејати со но грех. Из првог семена неће нићи ништа, из другог нићи ће језици, који ће вас оптужити.
Жалосно је не смети погледати у огледало, а опасно не скидати очију с огледала.
Мудар и луд ходе истим путем под сунцем, но бацају сенке на две супротне стране.
Ваше цвеће, децо, увенуће пре у вашој руци него у руци вашег ближњег. Подајте!
Ваш ручак биће пре заборављен од вашег стомака него од стомака вашег ближњег.
Ваш језик није створен за вашу славу него за славу вашег ближњег.
Слава је, децо, једина ствар што се не находи тражењем и једина врата што се не отварају куцањем.
Киша не повећава море нити голе речи славу.
Милост скраћује дуги пут правде.
У паклу увек има места за праведне, који су заборавили милост.   
Океан се не може оцрнити мастилом, ни доброта речима.
Знање често осиромаши доброту, доброта увек обогати знање.   
И оно што мува зна може повећати знање најученијег мудраца.
Никад очи човечје неће видети што једна риба види; нити уши чути што једна тица чује; ни нос намирисати што једна лисица намирише.
Кроз очи сваког човека милион његових предака гледају у тебе. Пази! Кроз уста сваког човека милион његових предака говори. Ослушни!
Злочинац не мрзи судију, који суди његов злочин, него онога, који не разуме његов злочин.
Праведник чешће наилази на поштовање, грешник чешће на симпатију.
На океану живота, час очи крмане срцем, час срце крмани очима.
Децо, дечице!

***

Сеђаше Вран Гавран на планини и учаше:
Стегом се природа појачава, и пре се ломи него савија.
Свечовек не стеже но упућује, не ломи но навија. Јер што се река више зауставља то дубља постаје.
Не може се река зауставити, али јој се може дати други ток. Лакше је ископати ново корито реци, ма се и планине морале обарати, него ли је зауставити и вратити у извор.
Наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком канџијом. И: врлина се кажњава смрћу, а грех вечитом робијом (ова вечитост је испрекидана помиловањем). И: човек је лакше опраштао свом суседу грех но врлину.
Тако веле мудраци старога кова, па додају: тако је било и тако мора бити до краја историје. А Свечовек их слуша и одговара: не, тако је било, но тако не мора бити. Ако је историја дошла до пола реке давећи се (јер није знала пливати), не сме се рећи: историја се мора удавити на дубокој средини, и не може испливати. Математичка нада види, да ће историја давећи се научити пливати, и испливати. А кад исплива, наук историје биће друкчији. Сувише се развила глава историје, те историја хоће да потоне. Но Свечовек ће је научити, да развије плућа и срце, да би лакше дисала, — да би препливала.
Има раскошних душа, које потребују много као многоспратни дом, да, као град. А има других, уских као мансарде, у које се могу сместити само по један гимназист и његова миришљава лампа.
Свечовекова је душа космичка, у којој сунце не залази, али у којој и лампа има своју угаону улогу.
Срце води разум концем, разум вуче срце ланцем.
Свечовек долази с маслиновом гранчицом старим противницима — срцу и разуму.
Који се највише уселе у овај свет, најтеже се из њега иселе.
Свечовек је усељен у овај свет чврсто као син у очевину, но готов је свакога часа иселити се из њега као гост из негостољубивог дома.
Доброчинац чини добро, да тиме исповеди свој грех; злочинац чини добро, да тиме прикрије свој грех.
Свечовек чини добро не да се исповеди нити да прикрије, но да осети хармонију неба у блату.
Страст, као и вода, може се употребити за електричну воденицу и за потоп света.
Свечовеку је жао видети многе устављене воденице, без воде, и многе светове потопљене водом. И видео је Свечовек, како се од исте воде у горњем току ствара светлост а у доњем блато.
Нема деспота без страшљивца, ни јунака без милости.
Свечовек је прошао свет унакрст и говори оно што је очима својим видео.
Речено је: ко умре за свој апетит, родиће се поново као пас; ко умре за Бога, родиће се поново као звезда.
Свечовек је чуо многи језик како и у овом животу почиње лајати, и многу душу како и у овом животу почиње као звезда сјати. Те му није тешко пророковати, шта ће коме ново рођење донети.
Срећа у даљини права је срећа;
Срећи у руци име је несрећа.
За Свечовека је срећа увек подједнако близу и далеко. Јер његовој срећи име је Бог.
Време се продужује страдањем, скраћује радовањем.
Свечовек је ходио дуго под сунцем и искусио, да само један грам радости стаје у минут, у који стаје сто грама муке.
Велико богатство открива сиромаштину.
Свечовек је гледао себе кроз дурбин богатства и уплашио се: видео је брдо камења, по коме је тетурао мрав.
Земља није ни минута без три ствари: зоре, поднева и акшама.
Свечовек не ужива у земљи, али се радује гледајући је вазда окружену небом и праћену сунцем.





недеља, јул 10, 2011

PESMA O KERUŠI - Sergej Jesenjin





PESMA O KERUŠI

Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.

Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.

A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.

A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode ...
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.

Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.

Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.

Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg. 


Sergej Aleksandrovič Jesenjin (3.10.1895.- 28.12.1925.)


субота, јул 09, 2011

DALEKO U NAMA - Vasko Popa




Vladimir Kush



DALEKO U NAMA


1

Dižemo ruke
Ulica se u nebo penje
Obaramo poglede
Krovovi u zemlju silaze
Iz svakog bola
Koji ne spominjemo
Po jedan kesten izraste
I ostaje tajanstven za nama
Iz svake nade
Koju gajimo
Po jedna zvezda nikne
I odmiče nedostižna pred nama
Čuješ li metak
Koji nam oko glave obleće
Čuješ li metak
Koji nam poljubac vreba


2

Evo to je to nepozvano
Strano prisustvo svoga
Jeza je na pučini čaja u šolji
Rđa što se hvata
Na rubovima našeg smeha
Zmija sklupčana u dnu ogledala
Da li ću moći da te sklonim
Iz tvoga lica u moje
Evo ga treća je senka
U našoj izmišljenoj šetnji
Neočekivani ponor
Između naših reči
Kopita što tutnje
Pod svodovima naših nepca
Da li ću moći
Na ovom nepočin-polju
Da ti podignem šator od svojih dlanova


3

Uznemirena šetaš
Podočnjacima mojim
Na nevidljivoj rešeci
Pred usnama tvojim
Nage reči me zebu
Otimamo trenutke
Od bezobzirnih testera
Ruke se tvoje tužno
U moje ulivaju
Vazduh je neprohodan


4

Šušte zelene rukavice
Na granama drvoreda
Veče nas pod pazuhom nosi
Putem koji ne ostavlja trag
Kiša pada na kolena
Pred prozorima odbeglim
Dvorišta izlaze iz kapija
I dugo gledaju za nama


5

Noćima nestaje tama
Čelične grane hvataju
Prolaznike za ruke
Samo nepoznati dimnjaci
Slobodno hodaju ulicama
Prosečenim kroz našu nesanicu
U olucima zvezde nam trule


6

Bdiš mi u bori između veđa
Čekaš da se razdani
Na mome licu
Voštana noć
Tek je dogorela
Do nokata praskozorja
Crne opeke
Već su popločale
Ceo nebeski svod


7

Nad mirnim vodama
Zubate oči lete
Oko nas modre usne
Na granama lepršaju
Krici udaraju o plavet
I padaju na jastuke
Kuće nam se kriju
Iza uskih leđa
Šake hvataju
Za nejake oblake
Vene nam valjaju mutne
Postelje i stolove
Izlomljenih kostiju
Podne na ruke nam palo
I smrknulo se
Otvorena raka na licu zemlje
Na tvome na mome licu


8

Na raskrsnicama
Podočnjaci dana
Sreću nam se modri
Ako okrenem glavu
Sunce će s grane pasti
Sahranila si osmehe
U dlanovima mojim
Kako da ih oživim
Senka mi je sve teža
Neko joj vezuje krila
Oči otvaraš dobra
Sklanjaš me nemo
Noć me iznenadna traži
U dnu drvoreda
Platan cigaretu pali


9

Otrovni zeleni
Časovi marširaju
Preko našeg čela
Putujemo iz tela
Ćutanjem koje vuku
Pogledi naši ludi
Između očnih kapaka
Stežem ti nagi pogled
Bol u njemu da zdrobim


10

Kako dugmadima ovim
Tučanim da gledamo
Smeje nam se tama
Kosama nas bičuje
Kako jezikom ovim
Papirnatim da govorimo
Reči nam ga suvog
Pod nepcima zapale
Kako sa telom ovim
Od živog peska da opstanemo
Razularene kašike
Odnose nam zrno po zrno
Kako drvenim rukama ovim
Lišenim lišća da se grlimo
Ginu nam karanfili sa usana
Ginu nam u vrelome pesku


11

Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži
Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave
Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri
Zapaljene ptice
iz obrva mojih
na ključnjače su ti pale


12

Teku nam hodnici mutni
Sa trepavica niz lice
Ljutom usijanom žicom
Gnev nam porubljuje misli
Nakostrešene makaze
Oko golorukih reči
Otrovna kiša večnosti
pohlepno nas ujeda


13

Ruše se stubovi koji nebo drže
Klupa sa nama polako
U prazno propada
Zar da dovek čamimo
U kamenom ćutanju
Kroz oči kroz čelo
Reči će nam prolijati
Razbežali se dani
Zar da dovek čekamo sunce
Da nam se kroz rebra zažuti
Slušamo kako nam srca
U grlu mrtvih stubova lupaju
Istrčali smo iz grudi


14

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U slepom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


15

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi


16

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš


17

U moru bih spavao
U zenice ti ronim
Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam
Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam
Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram
Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim


18

Dan ti bogat u naručju
Nosim
Mlade jele duž pogleda
Sadim
Gradovima tvog ćutanja
Lutam
Rosu ti sa trepavica
Berem
Noć vitku ti preko pasa
Lomim
Brižne zore sa krovova
Zovem


19

Mladost nam lista
Zelena duž svojih ulica
Obrazi kuće sjaje se
Kada prođemo
Stopalima našim
Pločnici igraju karte
Zvezda smo iznenadna
na licu prolaznika
Jata iznenađenja
Hranimo sa dlana


20

Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice
Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca
Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni


21

Ruke tvoje plamsaju
Na ognjištu usred mog lica
Ruke tvoje otvaraju mi dan
Ruke tvoje cvetaju
U udaljenoj pustinji u meni
Gde još niko nije zakoračio
Ruke tvoje sanjaju u mojima
san svih ozvezdanih ruku na svetu


22

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo


23

Bez tvojih pogleda reka sam
Koju su napustile obale
Vetar me za ruku vodi
Tvoje ruke odsekao je suton
Bele ulice preda mnom beže
I prsti se klone moga čela
Na kome se svet zapalio
Reči su mi u travu zarasle
Tišina ti je raznela glas
Stvari mi siva leđa okreću
Po tami moga tela
Opaka svetlost šestari


24

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam
Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si


25

Patos sam žut
U praznoj sobi u kojoj sediš
Samo da me tvoja senka uteši
I stepenište sam drveno
Kojim iz sobe na ulicu silaziš
Samo da se sa senkom tvojom poigram
Lišće sam suvo
Duž ulica kojim prolaziš
Da tvoju senku čujem
I stena sam naga kraj druma
Kojim se udaljuješ
Da me tvoja senka odene


26

U ovoj noći bez jutra
Ko je ta svetiljka sa ugla
Pogledom me tvojim obavija
I prati do našeg oslepelog stana
I svetli na pustim nasipima vena
I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti


27

Među dlanovima
grejao sam ulicu
Kojom si se vratila
Glas ti je po krovovima
Zaboravio belinu
Časovi sa kojima sam samovao
Dižu se pred tobom
Sa snežnih stolica


28

Pod očnim kapcima
Spavaju ti ljubičice
Pretvaram se sav u sunce
Nad tvojim ružnim snom
Otvaraš mi širom
Sve prozore na čelu
Berem za tebe bele
Lokvanje iz moje krvi
Daješ zeleno lišće
Mome stablu od pepela


29

Ovo su ti usne
Koje vraćam
Tvome vratu
Ovo mi je mesečina
Koju skidam
Sa ramena tvojih
Izgubili smo se
U nepreglednim šumama
Našeg sastanka
U dlanovima mojim
Zalaze i sviću
Jabučice tvoje
U grlu tvome
Pale se i gase
Zvezde moje plahe
Pronašli smo se
Na zlatnoj visoravni
Daleko u nama


30

Sa tela sumrak svlačim
Dan mi je našao lice
Vetar kosu razveselio
Pogled mi začuđen lista
Senka iz sunca niče
Svet na pragu srca stoji
Opet obroncima plavim
U glas ti bistri silazim
Po našu čarobnu lampu


Vladimir Kush



петак, јул 08, 2011

O POZNAVANJU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANJU - Vladeta Jerotić

Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme
 Izvor teksta:


Alexey Terenin


КО СЕ УДОСТОЈИО ДА УГЛЕДА САМОГ СЕБЕ,
ВИШИ ЈЕ ОД ОНОГА КО СЕ УДОСТОЈИО ВИДЕТИ АНЂЕЛЕ.


"Упознај самог себе", стајало је написано у Делфијском пророчишту, више векова пре Христа, како би непрестано упозоравало сваког човека који је улазио у светилиште и који је желео да нешто сазна о себи и својој будућности. Мора бити да је искуство човека, и много векова пре почетка грчке културе, као и у другим цивилизацијама старог света било упознато са тешкоћама самоспасења, па је нека мудра глава сажела сва та миленијумска сазнања човека и исказала их кратком, пуном и вишесмисленом изреком, скоро наредбодавном: "Упознај самог себе!"

Неопходност и ваљаност ове истине, прихваћене од грчких философа (била је приписивана Сократу), утискујући се трајно у човека-трагаоца за истином у свим културама и религијама света, све до данас – много пута је потврђивана. Сви религиозни мислиоци, философи, психолози, уметници, па и научници, полазили су од императивног захтева живота: "Најпре упознај самог себе, па се онда манифесту!" Из којих дубина потиче овакав захтев код човека? За верујуће људе ово је захтев Бога у човеку, да би човек, боголико биће, примајући Бога свим бићем својим, постао и сам бог. Ово су Божије речи изговорене човеку већ у Давидовим Псалмима ("Рекох: богови сте и синови вишњега сви", LXXXII Псалам), а затим кроз Христова уста у Јеванђељима.

Не чини ми се необичним што и материјалистички опредељени људи (међу њима и научници и философи) у потпуности усвајају потребу човека да упозна себе, сматрајући овакву потребу биолошком неопходношћу човека у борби за опстанак, што је могуће, све тачнијим упознавањем природних закона (што наука вековима и чини). Али су, међутим, пре науке и научника, људи схватили да је за разумевање природе, рационално коришћење њених добара, потребно боље познавање себе. Не само зато што је човек и сам део природе, већ што је развој процеса мишљења (од конкретног према апстрактном) омогућио и све више омогућава проналазак таквих техничких оруђа, која уз мали утрошак људске енергије постижу у природи и с природом велике резултате. Не улазимо овом приликом у оправдану расправу поводом човековог отуђења од природе, човековог маћехинског и насилног односа према природи једностраним поступком упознавања себе само као материјално, физичко биће, занемарујући све више, а онда и потпуно одричући, потребу за Богом.

"Сва твоја научна открића", вели владика Николај Велимировић, "само те бледо подсећају на несањана открића и сазнања у близини Бога". Претерано екстравертована цивилизација Запада, очарана досадашњим научним изумима, уверена да ће ови у будућности бити још много успешнији, занемарила је "несањана открића и сазнања" многоликог, али пре свега боголиког човековог бића. Упознавање самог себе преокренуло се, већ одавно међу научницима на Западу, у првенствен наум да се све даље и све више упознаје природа, како би њоме човек могао у потпуности да овлада. Тако природу истражују они људи за које је природа и живот уопште плод "случаја" и закона еволуције а којом Нико не управља. Законе природе, дакле, сви признају, али не и Законодавца.

Почетак је мудрости страх Господњи, каже се у Причама Соломоновим. "Ко није правилно почео", пита владика Николај, "како ће правилно довршити?" Одбацујући два једина мудра страха, страх, или тачније, страхопоштовање пред Богом, и биолошки страх који га штити од опасности, човек је силно увећао два друга страха, психолошки и социјални. Данас се човек много мање плаши природе него некада, али се све више плаши другог човека и – самог себе, својих нагона, свога несвесног, свега Злог у себи. Овладавши једним делом природе, на уштрб упознавања себе, или бар паралелног упознавања себе и природе, човек је остварио чуда техничког савршенства, не пратећи моралне законе у себи, доспевајући тако до почетка могућег краја – еколошке планетарне катастрофе.

Психолози и психоаналитичари могли би с правом да ми замере да не поклањам дужну пажњу великим открићима дубинске или динамичке психологије, као и бихејвиоралне психологије о законима нашег несвесног живота, о људском понашању, о штетности потискивања, о улози и значају снова у људском животу, о нагонима и механизмима одбране од њих и још много чему другом докле је дошла, упознавајући човека, психоанализа, индивидуална психологија, комплексна психологија, гешталтистичка психологија итд. Тачно је да су сва досадашња открића психологије, следујући делфијски савет: "Упознај самог себе!" драгоцена и потребна човеку. Зашто је при свему томе човек, или остао исти преступник какав је био пре више хиљада година познате историје човечанства, водећи ратове до истребљења противника, или је постао и гори него што је био, јер се, уз помоћ злоупотребљених техничких оруђа усавршио у Злу, уништавајући данас своје замишљене или стварне противнике брже и свирепије?

Чему епохални проналасци барута, атома, пресађивање органа, откриће постојања индивидуалног, националног, колективног несвесног итд., када се они не употребљавају на Добро Земље, Природе и Човека? А зашто би ова открића уопште требало да помажу човеку који је настао пре милиона година "случајно", као плод ужасне дуге еволуције у којој су се смењивала слепа настојања природе да путем "покушаја и грешке" усаврше понашање мрава или пчеле, птице селице или човека као несхватљивог, али свакако "полуделог мајмуна"?

Вратимо се сада на светог Исака Сирина који је у VII веку после Христа, без познавања физике, астрономије или психологије, скоро сигурно без познавања делфијских мистерија, већ само на основу личног искуства стицаног од ране младости, када је одлучио да са својим братом ступи у један хришћански манастир, издвајајући се у њему од других својих подвижништвом – оставио за собом чврсту и, рекло би се, искуством проверену поруку, скоро невероватну, и за савременог психолога и за врлог хришћанина: "Ко се удостојио да угледа самог себе, виши је од онога ко се удостојио видети Анђеле". Зар је упознавање, али онда и познавање себе заиста толико тешко, питаћемо се. Откуд толико човековог чуђења пред овим речима св. Исака Сирина? Оно управо долази од – непознавања себе!

Да парафразирамо великог Његоша. Било како да судимо о човеку – с материјалистичког гледишта као производу дуге еволуције прве живе ћелије на земљи, или из хришћанског угла, створеног по "слици и прилици Божијој" – тајна човеку човек је највећа. Све што је од човека, и оно најпростије (ћелија), сложено је, јер у њој прикривено почива наследна супстанца човекових најудаљенијих предака (која доста добро може да замени азијску идеју о многобројним проживљеним животима путем реинкарнације), која под одређеним спољашњим утицајима може да постане објављена (с тим у вези занимљива је и привлачна хипотеза психолога Леополда Сондија о постојању фамилијарно несвесног у сваком човеку).

Човек је, затим, непредвидљиво биће. Колико год мајка или отац били убеђени да познају своју децу (а и деца када одрасту своје родитеље), изненађења су не само могућа него и честа. Судије, адвокати, педагози и психолози, судски психијатри, затворски чувари и васпитачи, учитељи и професори у свим школама света, најбоље знају са каквим се неочекиваностима у понашању њихових клијената и штићеника, пацијената и ученика, свакодневно сусрећу. А шта тек рећи о збуњујуће противречним бесомучницима руских романа, као и о јунацима књижевних творевинама свих великих писаца света! Чак и када такви ликови у романима Достојевског, као што су Ставрогин, Раскољников, Иван Карамазов, старац Зосима, или у надреалистичким романима Франца Кафке, као и безброј других и другачијих ликова у Шекспира, Гетеа, Мана или Хесеа, не би у реалности постојали, већ само у машти великих писаца, и то би било довољно да поверујемо у реално постојање свих јунака и антијунака у стварном животу и у нама самима. Јер како бисмо се ми њима (читајући страствено велике романе светске књижевности) могли одушевљавати и тако искрено се са њима поистовећивати, када сви анђели и ђаволи, луцифери и арханђели, приказивани верно и убедљиво од стране даровитих писаца, не би у нама одувек почивали, успавани, а онда делимично или потпуно разбуђени!

Човек изненађује човека пријатно, нажалост, чешће и непријатно. Пријатно у случају (узмимо примере из Другог светског рата), када је немачки војник одбио да у Србији стреља таоце, а онда, заједно са њима, био сам, од својих сународника, стрељан; или када је католички свештеник у Хрватској спасао једну српску породицу од усташког ножа а нешто слично урадио и један други католички свештеник у Бачкој спасавајући, пред мађарским погромом, живот православном свештенику у месту у коме су до рата заједно живели, излажући се при том смртној опасности да буде проглашен издајником. Сличних примера, не само у току ратова, већ и у другим погибељним ситуацијама у миру има и више него што мислимо. Таква је божићна Посланица бањалучког бискупа Алфреда Пихлера 1963. године, у којој моли браћу православне вере да опросте злочине почињене у Хрватској у току Другог светског рата над њима само "зато што нису Хрвати и католици". Зашто се о оваквим случајевима тако мало зна и говори када управо овакви, нека су и ретки примери пожртвовања, довољно речито говоре о постојању, истрајавању и победи Добра над Злим? Зашто смо много чешће злосрећно радознали када слушамо или читамо каква су све страшна недела људи починили једни другима (одавно је познато да је у новинама најчитанија хроника посвећена убиствима, самоубиствима и саобраћајним несрећама), а остајемо равнодушни када чујемо, или смо и сами сведоци племенитих поступака и саможртвовања људи? Да ли смо већ толико и сами огрезли у злу, да нам свакодневне вести о новим злочинима потврђују свемоћ Зла у свету и у нама самима, при чему на садомазохистички начин уживамо у свести о злу, према речима Симоне Веј: "Свест о греху даје осећај да смо зли, а у томе увек нешто ушићари извесна охолост". Ако допустимо да се у нама учврсти оваква свест о греху и злу, као нечем обичном или неумитном, све смо мање у стању да без сумњања примимо вести о Добру и о поступцима добрих људи.

Узбудљиво је било открити у Јеванђељима два места која казују како се и сам Богочовек Исус Христос у једној прилици зачудио неверју људи (у своме родном граду, Назарету), а други пут задивио вери римског капетана у Капернауму. Боље је и за нашу душу корисније да се зачудимо тврдокорном неверју неких људи (од научника, па до обичног српског сељака), него што нам се њихова невера чини "нормалном" појавом, јер тако храни сопствено неверовање или слабо веровање; а спасоносно је за оплемењивање нашег тврдог срца, кад год се задивимо пред неком речи, вером или мисли човека љубави, без обзира где он живео и коме народу или вери припадао.

Због чега, можда, можемо да посумњамо у исправност речи св. Исака Сирина, када је у питању тежак, доживотни подвиг упознавања себе? Ова сумња потиче код многих људи од њиховог непоколебљивог уверења да познају себе; оваква предрасуда последица је свеопште људске охолости, а ова је природан одговор на осећање бескрајне слабости човекове. Парадокс људског бића и његовог постојања у свету је у томе што је човек "бог у блату", једино природно биће које је натприродно обдарено самосвешћу, тј. разумом, умом и слободном вољом, а у исто време је најнезаштићеније биће у природи (не само у детињству) и, наравно, смртно је, са свешћу о трагичности смрти. У једном истом човеку, научнику који у батискафу додирује океанско дно или корача по Месецу, који открива нову честицу у атомском језгру, или непознату планету или галаксију у васиони, у човеку-уметнику, који напише сјајан роман или песму за неколико дана или сати, наслика Гернику или компонује симфонију, у човеку философу који умним операцијама стиже до априорних категорија, до граница "бића и времена" – у свима њима, али и у сваком од нас, често, много чешће него што то хоћемо да признамо, злокобно задрхти "трска која мисли", опомињући нас да катастрофа ненадане смрти, разбољевање од неке опаке болести или губитак целокупне имовине, представља реалну претњу која као стална зебња остаје и кљује, из дубине бића човека, лажног победника над природом, смрћу, својим телом и својом психом. Како да се један човек одбрани од ове раздируће унутарње слабости усред свога живота, признатог или и слављеног од других људи, него гордошћу вечног Прометеја који својом храброшћу, пркосом и трпљењем одолева судбини и нужности постојања, Судбини која је јача и од самог Бога! Најделотворнији начин ове одбране је – да не упозна себе! Тиресијино пророчанство гласи: "Нарцис ће доживети дубоку старост под условом да не упозна себе."

Увек изнова се као психолози и психотерапеути на крају XX века дивимо мудрости старих народа. О Нарцису се знало још од грчких митова, о нарцизму, међутим, тек од времена с почетка овог века, када је Сигмунд Фројд, на безбројним примерима из живота (нарочито живота малог детета), детаљно описао примарни и секундарни нарцизам, свемоћ и компензаторну великолепност, у суштини својој, немоћног и уплашеног човека.

Сви су људи, мање или више, параноични, што значи сви мање или више сумњају, у себе, у друге људе, у Бога и, да би савладали тешко подношљиво, продужено стање сумње, стварају о себи представе величине и моћи. Када ова, да кажем тако, природна или физиолошка параноичност сваког човека прерасте своје нормалне границе, параноичност постаје параноидност, што представља болесно душевно стање човека, некад опасно и за параноидног човека и за његову околину, јер тада захтева лечење. А да ли споменута природна или физиолошка параноичност такође захтева лечење, можда превентивно, да не би параноичност постала параноидност? Свакако, да, параноичност треба лечити. Како? Упознавањем себе! Али човек мора стећи, најпре, храброст – дубљу, племенитију, много тежу него што је храброст ратника или планинара који осваја највише врхове планина, научника који експериментише на себи – да сиђе у непознате дубине сопственог бића. Стекавши једном овакву храброст, човек, вечни трагалац за смислом, полази у божанску авантуру Фауста, Дон Кихота или Хамлета, три, по моме мишљењу, архетипска обрасца човека-трагаоца, присутна у дубинама психе сваког човека. Било да неупознате дубине људске психе поредимо са лавиринтом (из грчке митологије), или са ходницима и пећинама подземља, није могуће кренути у Лавиринт без Аријадниног конца, или у пећине без јаке светиљке спелеолога. Шта је заправо Аријаднин конац или чудотворна зубља јаког пламена? Хришћанска је то вера, нада и љубав. Вера у Христа, нада и у наше васкрсење, и љубав, која ће нас као трећа сестра мудре мајке Софије пратити на нашем дугом и мучном путу упознавања себе. Зашто је немогуће упознати себе без Христа и Христове помоћи? Зато што сваки други покушај упознавања себе, огољеног, без маске, без Персоне, разобличујући Сенку у себи, лишавајући се, дакле, свих пројекција, негација, преокретања у супротно, идентификација са агресором и других бројних механизама одбране, одлучно уочених и описаних од Фројда и његових настављача – води неподношљивом сазнању, које треба да буде доживљено, а не апстрактно мозгано, о апсолутној ништавности човека. Храброст неких генијалних атеиста, као што су били Ниче, Фројд, Маркс, Сартр, Хајдегер, Бекет, да човека оголе до краја, сводећи га на бесмислену природну Нулу, каквом смртном нулом завршава живот сваки човек и каквим ће ништавилом завршити живот једног далеког дана у будућности и наша Земља и њено Сунце и можда читава васиона – задивљује и ужасава. Не заборавимо ипак да и ови генијални људи нису издржали до краја живота да остану нихилисти и апсолутни атеисти. Визија Ничеова био је – натчовек, Марксова – пролетерска, месијанска класа која ће повести свет у бескласно друштво; Фројд је грчевито хтео да верује у људски разум који ће га, можда, спасти од самоуништења; Сартр је проповедао апсолутну слободу човекову и њено смислено ангажовање у хуманистичкој акцији, а Хајдегер је, кажу, пред смрт поручио следеће: "Филозофија неће моћи извршити никакав преображај садашњег света. И не само филозофија, него никакво мишљење које је само људско. Може нас спасти само Бог, а нама остаје само да се поетским мишљењем припремимо за појаву Бога. Или, ако ипак пропаднемо, да бар будемо у тој пропасти свесни да пропадамо зато што Бог није са нама, што је отсутан".

Али оставимо ове малобројне генијалне међу људима и њихову трагичну борбу за смисао. Већина осталих људи, или се уопште не усуђује да сиђе у мрачно подземље своје свести у којој их чека, као у бајкама, на сваком кораку по неко исцерено лице сопствене прошлости, индивидуалне или оне фамилијарне, националне и колективне – сада већ много боље знамо зашто се већина људи не одважује на овакав корак, па остаје доживотно на ступњу нарцистичког самопрецењивања, односно непознавања себе – или полази на опасан пут самопознања са Божијим оруђем, вером и надом да ће се дуги и мучан пут хришћанина на Земљи завршити његовим васкрсењем, још овде на Земљи. Како? Преумљењем, доживљајем радости ношења свог крста и Христовог лаког бремена, а онда, после смрти, настављањем бесконачног усавршавања, све до "мере и висине раста Христова". Можда смо се сада приближили тајанственим речима св. Исака Сирина: "Ко се удостојио да угледа самог себе" – а збиља се удостојио само онај који је с вером и у слободи изабрао Бога за путовођу – "виши је од онога ко се удостојио видети Анђеле".


 Izvor teksta: Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina - videti više


Alexey Terenin

среда, јул 06, 2011

Fridrih Niče - POLEMIČKI SPISI


GENEALOGIJA MORALA - POLEMIČKI SPIS
 Fridrih Niče
Izvor teksta



Alexey Terenin


1.

Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića — i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** — za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...

* Jevanđelje po Mateji 6, 21.
** Možda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliži sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).



Alexey Terenin


 PRVA RASPRAVA
"DOBRO I ZLO"


14.

Hoće li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mračnu radionicu. Pričekajte još samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomniče: vaše oko se najpre mora naviknuti na tu lažnu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! Šta se dešava tamo dole? Recite šta vidite, čoveče najopasnije radoznalosti — sad sam ja onaj koji sluša.
— "Ništa ne vidim, ali utoliko više čujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho ćućorenje i došaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. Čini mi se da svi lažu; svaki zvuk je prožet nekom sladunjavom blagošću. Slabost treba da se lažno prikaže kao zasluga; van svake sumnje — to je upravo onako kako ste vi rekli."
— Dalje!
— "A nemoć koja se ne sveti, kao 'dobrota'; strašljiva poniznost kao 'skrušenost'; potčinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslušnost' (naime, jednome za koga oni kažu da naređuje to potčinjavanje — oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, čak kukavičluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlučnost, njegova neizbežna osuđenost na čekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se čak i vrlinom; 'ne-moći-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', možda čak i praštanje ('jer oni ne znaju šta čine — jedino mi znamo šta oni čine'). Govore takođe o 'ljubavi prema neprijateljima' — i znoje se pri tom."
— Dalje!
— "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti što se po budžacima domunđavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo šćućurili jedan uz drugog — ali oni mi kažu da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najviše vole; možda je ova beda samo priprema, provera, škola, možda još više — nešto što će jednom biti izravnato i isplaćeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u sreći. To oni nazivaju 'blaženstvom'."
— Dalje!
— "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato što bog zapoveda da se svaka vlast poštuje) — da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom slučaju da će im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu više da izdržim. Loš vazduh! Težak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali — čini mi se da zaudara na same laži."
— Ne! Još samo trenutak! Niste još ništa rekli o velikoj veštini tih opsenara koji sve što je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: — zar niste zapazili ono što je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlažniji artistički podvig? Pazite! Ove podrumske životinje pune želje za osvetom i pune mržnje — šta one zapravo čine od osvete i mržnje? Jeste li ikada čuli ove reči? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim rečima, da ste među samim osvetoljubivim ljudima?...
— "Razumem, još jednom ću uši dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos začepiti). Sada tek čujem ono što su oni već često govorili: 'Mi dobri — mi smo pravedni' — ono što traže, oni ne nazivaju odmazdom već 'trijumfom pravednosti'; ono što oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbožnost'; ono u šta veruju i čemu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slađom od meda' zvao ju je već Homer), već pobeda boga, pravednog boga nad bezbožnicima; što im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braća u mržnji, nego njihova 'braća u ljubavi', kako oni hažu, svi dobri i pravedni na zemlji."
— I kako vi nazivate to što njima služi kao uteha za sve patnje u životu — njihova fantazmagorija zamišljenog budućeg blaženstva?
— "Kako? Čujem li dobro? Oni to zovu 'strašnim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva božjeg' — ali zasada oni žive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'."
— Dosta! Dosta!


Alexey Terenin

15.

U veri u šta? U ljubavi prema čemu? U nadi u šta? — Ovi slabi — jednom će, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom će i njihovo "carstvo" doći — "carstvo božje" zove se ono prosto kod njih, kao što smo rekli: ta oni su u svemu tako skrušeni! Samo da bi se to doživelo trebalo bi dugo živeti, živeti i posle smrti — potreban je čak večni žnvot da bi se takođe večno u "carstvu božjem" mogla naći naknada za onaj zemaljski život "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za šta? Naknada čime?... Kako se meni čini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivošću koja zastrašuje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori večna ljubav": — iznad vrata hrišćanskog raja i njegovog "večnog blaženstva", svakako bi s više prava mogao da stoji natpis "i mene stvori večna mržnja — ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u laž smela stajati istina! Jer šta je blaženstvo onog raja?.... Mi bismo to možda već dokučili, ali bolje će biti da nam to izričito posvedoči jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne može potcenjivati, Toma Akvinski, veliki učitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kaže on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da čujemo rečeno u malo tvrđem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenčanog crkvenog oca koji svoje hrišćane odvraća od grubih naslada javnih igara — a zašto? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo više" — kaže on, de spectac. c. 29 ss. — "nešto mnogo jače; zahvaljujući iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukčije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje mučenike; hoćemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali šta nas tek očekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushićeni vizionar: 
 
"At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam poẽtàs non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, još ljući drekavci) "in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo što dalje sledi, a naročito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i četvrti red ili, po drugima, komična i tragična pozornica) "et omni stadio gratiora."** — Per fidem: tako je napisano.

* Blaženi u carstvu nebeskom videće kazne osuđenih da bi im blaženstvo bilo milije.
** "Ima, međutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konačni sudnji dan, onaj dan koji pagani ne očekuju, kome se podsmevaju, dan kad će ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav će tek to biti prizor! Čemu da se divim? Čemu da se smejem? U čemu da uživam? Kako ću da likujem kad budem gledao tolike i tako moćne kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svim tobožnjim očevicima njihovog vaznesenja uzdišu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju žešćem od onoga žojim su oni besneli nad nemoćnim hrišćanima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje učenike da ništa do boga ne dopire i tvrdili im da su duše ili ništavne ili da se ne vraćaju u svoja negdašnja tela, budem gledao kako se stide pred tim svojim učenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhteći stupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu očekivali! Treba zatim bolje oslušnuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesreći; pa obratiti pažnju na to kako vatra razvezuje i umekšava glumce; pa pogledati vozača sveg usijanog na plamenom točku; pa rvače posute ne kao u borilištu [peskom], nego plamenom. Ali neće mi ni biti do toga da njih gledam žive, radije ću svoj nezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' — rećn ću — 'onaj sin drvodelje ili tačnije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarićanima i nečastivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i šamarima zlostavljali, pljuvanjem ponižavaln, sirćetom i huči pojili. To je onaj koga su učenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gledaš, njima da se naslađuješ — to ti svojom milošću neće podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti žrec paganski. A mi te stvari, posredstvom vere, već sada imamo na neki način pred svojim duhovnim očima. Kakvi će biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne ču, niti do uha čoveku dopreše! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlačniji i od cirkusa i od obe vrste pozorišta, i od svakog trkališta."


Alexey Terenin


DRUGA RASPRAVA
"KRIVICA", "NEČISTA SAVEST" I SLIČNO

 18.

Treba se čuvati toga da se o celoj ovoj pojavi loše misli samo zbog toga što je ona već od samog početka ružna i bolna. Jer u osnovi, to je ona ista aktivna sila koja je u onim umetnicima-nasilnicima i organizatorima veličanstvenije na delu i države gradi, koja ovde, unutra, u malom, skučenom prostoru, u naopakom pravpu, u "lavirintu grudi", kako kaže Gete, stvara sebi nečistu savest i gradi negativne ideale, to je upravo onaj instinkt slobode (mojim jezikom rečeno: volja za moć), samo što je materija na kojoj se ispoljava uobličavajuća i nasilnička priroda te sile ovde sam čovek, njegovo celo životinjsko staro sopstvo — a ne, kao u onoj većoj i upadljivijoj pojavi, drugi čovek, drugi ljudi. Ovo potajno nasilje nad samim sobom, ova surovost umetnika, ovo uživanje u davanju oblika samom sebi kao teškoj, otpornoj, pasivnoj materiji, u nametanju volje, kritike, protivrečnosti, prezira, negacije, taj neugodan i veoma zabavan rad duše koja je dobrovoljno u sebi podvojena, koja sama sebi nanosi bol iz uživanja u nanošenju bola, sva ta aktivna "nečista savest" je najzad — nije više teško pogoditi — kao pravo materinsko krilo idealnih i izmišljenih događaja iznela na svetlost dana i obilje nove zadivljujuće lepote i potvrđivanja, a možda uopšte i lepotu samu... Jer šta bi bilo "lepo" kad ne bi najpre protivrečnost postala svesna sebe, kad najpre ružno ne bi samo sebi reklo: "Ja sam ružno?"... Posle ovog nagoveštaja, bar će zagonetka biti manje zagonetna ukoliko se protivrečnim pojmovima kao što su nesebičnost, samoodricanje, samožrtvovanje može ukazati na neki ideal, neku lepotu; i jedno se ubuduće zna, u to ne sumnjam — naime, kakva je, od samog početka, priroda onog zadovoljstva koje oseća čovek koji je nesebičan, koji sam sebe poriče, sam sebe žrtvuje: to zadovoljstvo spada u svirepost. — Toliko zasad o poreklu "neegoističnog" kao moralnoj vrednosti i o obeležavanju zemljišta na kome je izrasla ta vrednost: tek nečista savest, tek volja za samomučenjem daje pretpostavku za vrednost neegoističnog.


TREĆA RASPRAVA
ŠTA ZNAČE ASKETSKI IDEALI?

Nehajne, podrugljive, nasilničke —
takve nas želi mudrost: ona je žena i
uvek voli samo ratnika.
Tako je govorio Zaratustra

1.

Šta znače asketski ideali? — Kod umetnika ništa ili mnogo šta; kod filozofa i učenih ljudi, nešto kao njuh i instinkt za najpovoljnije preduslove visoke duhovnosti; kod žena, u najboljem slučaju, više ljubaznosti pri zavođenju, malo mekuštva na lepom telu, anđeosku umilnost krasne punačke životinje; kod fiziološki nagrđenih i razdešenih (kod većine smrtnika), pokušaj da sebe vide kao "suviše dobre" za ovaj svet, sveti oblik raspusnosti, njihovo glavno sredstvo u borbi s potajnim bolom i dosadom; kod sveštenika pravu svešteničku veru, njihovo najbolje oruđe moći, kao i "najvišu" dozvolu za moć; kod svetaca, najzad, izgovor za zimski san, njihovu novissima gloriae cupido,* njihov mir u ničemu ("bog"), njihov oblik ludila. A što je asketski ideal čoveku uopšte tako mnogo značio, u tome se izražava osnovna činjenica ljudske volje, njen horror vacui:** njoj je potreban cilj — i ona će radije hteti ništa nego ne hteti. — Razumete li me?... Jeste li me razumeli?... "Ni najmanje, dragi gospodine!" — Počnimo onda od početka.

* Najdublju žudnju za slavom.
** Strah od praznine.


Alexey Terenin


28.

Ako ostavimo asketski ideal po strani, čovek, životinja čovek nije dosad imao nikakvog smisla. Njegovo postojanje na zemlji nije u sebi imalo nikakvog cilja; "čemu čovek uopšte?" — bilo je pitanje bez odgovora; volje za čoveka i zemlju nije bilo; iza svake velike ljudske sudbine odzvanjalo je kao refren još veće "uzalud!" Asketski ideal i znači upravo to da je nešto nedostajalo, da je čovek skružen ogromnom prazninom — on sam sebe nije umeo da opravda, objasni, da potvrdi, on je patio od problema svoga smisla. Patio je i inače, bio je uglavnom bolešljiva životinja; ali njegov problem nije bila samo patnja nego to što nije bilo odgovora na krik pitanja "čemu patiti?" Čovek, najhrabrija i na patnju najnaviknutija životinja, ne odbacuje patnju po sebi: on je hoće, on je sam traži ako mu se za to pokaže neki smisao, neka svrha patnje. Besmislenost patnje, ne patnja, bila je kletva koja je dosad ležala na čovečanstvu — a asketski ideal mu je nudio smisao! Bio je to dosad jedini smisao; bolje bilo kakav smisao nego nikakav; asketski ideal je u svakom pogledu bio "faute de mieux"* par excellence. U njemu je patnja bila protumačena; izgledalo je da je strahovita praznina popunjena; vrata su se zatvorila pred svakim samoubilačkim nihilizmom. Tumačenje je — nesumnjivo — donelo sobom novu patnju, dublju, unutrašnjiju, otrovniju, patnju koja je još više podgrizala život: svu patnju je podvelo pod perspektivu krivice... Ali, uprkos svemu — čovek je time bio spasen, imao je smisao, više nije bio kao list na vetru, igračka nesmisla, "bez-smisla", on je sad mogao nešto hteti, za prvi mah svejedno kuda je hteo, čemu ili čime je hteo: sama volja bila je spasena. Dakako, ne možemo od sebe sakriti šta zapravo izražava sve ono htenje koje je svoj pravac dobilo od asketskog ideala: ta mržnja prema ljudskom, još više prema životinjskom, još više prema materijalnom, ta odvratnost prema čulima, prema samom umu, taj strah od sreće i lepote, ta čežnja da se pobegne od svakog privida, promene, postajanja, smrti, želje, od same čežnje — sve to znači, usudimo se da to shvatimo, volju za onim ništa, zlovolju prema životu, pobunu protiv najosnovnijih pretpostavki života, ali to jeste i ostaje volja!... I, da kažem i na kraju ono što sam rekao na početku: čovek će radije hteti ništa nego ne hteti...

* "U nedostatku boljeg", bolje išta nego ništa.

 Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...