уторак, август 21, 2012

КЊИГА ПЕПЕЛА, ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА, СНОВА И СВЕТЛОСТИ … Мирослав Лукић







Из најновијег романа Белатукадруза: “АНЂУЈКА”
КЊИГА ПЕПЕЛА,
ВЕЛИКОГ ВРАЋАЊА,
СНОВА И СВЕТЛОСТИ …


Сан је колевка, а историја (повест) гробница Поезије.

Витез − алхемичар, онај који је можда написао све ово, јер све
ово има и свога Коаутора, невидљивог и непотписаног, базајући мрачним собама некадање Куће светих ратова, у трагању за трговцима светлошћу ( светлошћу − понављам, јер то је једино што човек треба упити) и значењима снова, врховним богом, газио је по мору пепела.
Ишчезли су,  у пепео се занавек распршили…
Ишао је лавиринтима удовишта подземног света, праћен хиљадоруким полипом, преплетеним клупком крилатих змија, безумником.
Чуо је оно што збори сунчани бог и оно што збори ђаво, живот и смрт.
Нит која је водила, кроз истину и лаж, добро и зло, светлост и таму ужасну, држао је у својим рукама хермафродит од памтивека.
…господар жаба, које живе у води и успињу се на копно, чији хор громко одјекује у подне и у поноћ…

У њему је било, обиље што тежи уједињењу с празнином, љубав и њен убица, светац и његов издајник, најсјајније светлодана и најмрклија ноћ лудила…
То је био бог изнад богова, кога људи не познају, кога је заборавио људски род, чак неодређенији од бога и ђавола.
То је најмоћније створење у којем се створење плаши самог себе.
То је ужас који син осећа према мајци.
То је мајчина љубав према сину.
То је усхит земље и свирепост небеса.
Пре његове подршке човек је наликовао камену.
Пре њега нема никаквих питања нити одговора.
То је живот створења.
То је деловање различитости.
То је човекова љубав.
То је човеков говор.
То је човекова појава и сенка.
То је варљива стварност…
Приближио се Почетку, који је један, када је створио Бог небо и земљу.
А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом;
А дух Божји дизаше се над водом.
И рече Бог : нека буде светлост. И би светлост.
И виде Бог светлост да је добра; и растави Бог светлост од таме.
И светлост Бог назва дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.
Шест дана је стварао Бог земљу и море, траву, биље и дрвета, Сунце, звезде и Месец, птице, китове велике, стоку и ситне животиње и звери земаљске и шестог дана створи човека по својем обличју − господара од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи…
Створио је воде у изобиљу.
Врхове планина, Сиере Анде.
Хималаје, Тјаншан, Алтој, Гат.
Џиновске врхове Елбруза Казбека, Базарђуске.
Пиринеје, Балкан, Карпате, и на северу Дофрефилд, и напучини морској брег Хеклу.
Везув и Етну, брег Месечев и Црвену планину на Мадагаскару.
Пустиње Либије, Арабије и Азије.
И путнике кроз васиону.
И божанствену Анђуке, чије су гипко тело три дана трљали ушкопљени робови, неким мирисним уљима од којих се пали мушка снага.
Потом је обојила зелено своје очне капке, и шарала плаве бразде вена по нискоме челу, и црвено обојила своје дуге нокте.
Четврти дан се појавила у двору у Мемфису покривена само сребрнастим, провидним муслином са утканим кругом од рубина на дојкама и појасом од берила.
На глави јој је сијала дијадема од чуднога драгога камења.
У огромној престоној дворани са шареним стубовима на нискоме трону од слоноваче, резанога злата и црвеног броката чекао је велики син сунца, славни Аменофис..
Она се приближавала трону носећи у руци лотос, цвет Изиде, и певала “Химну Сунца”.
Моћни фараон на чијим грудима висаше пекторал од златотканине и оникса, а на чијем челу блисташе урсус, узбуђен овом божанском појавом заборави дворски церемонијал и сиђе с престола у сусрет Анђуке. И када се она хтеде пред њега ничице бацити, он је прихвати за обе мале руке, привуче је себи, и опијен њеним мирисом стаде љубити по голим мишицама и дојкама.
Потом је уведе у царску ложницу…
Пророк животне радости, заклети противник аскезе, фараонАменофис IVиз 18. династије…

Дигли су мртви на то велику грају, преци Витеза − алхемичара, јер беху хришћани.
И он је ишао даље кроз замршени лавиринт, газећи по пепелу предака и историје до колена, као по мочвари без краја, не упирући поглед у врховног бога − да не би ослепео.
Није спознавао бога кога су заборавили преци − да не би оболео. Нити га је обожавао, јер би то био почетак страшног, смрти.
Прибојавао га се − био је вођен његовом златном нити, као Аријаднином.
Није му се опирао; није се опирао великом враћању: Газио је кроз мрак и пепео, док су јечали расрђени мртви јер беху несавршени.
Сударио се са старим црним судијама, који су пресудили да душа умрле Анђуке тридесет и четири столећа лута, кроз тела нечистих животиња и жена.
Сусрео је неку стару, мршаву камилу која је вукла тешке терете на себи и трпела жеђ сред бескрајних безводних предела, укоју је ушла Анђукина душа, и жарке пустињске ветрове.
И малог црвеног шкорпијона.
И једну стару врачару шакалских очију и пламене косе.
И једног великог пацова, који имађаше сјајну, црвенкасту длаку.
Хипопотама. Мандрила. Твора.
Кугуара. Стенице. Сервала.
Индијске краве и вампира хијене.
Буљине и жабе краставице.
И све нечисте животиње које земља, вода, ваздух и ватра носаху и разносаху.
Змију, коју донеше божанској Клеопатри у корпи пуној мирисних смокава. Па кад тада сасу свој зелени отров у краљевску дојку белу, и шиљату као капа Асираца, она задрхта од луде радости…
И тела хетера и разблуђених Весталки.
И царску душу Агрипине, и када ова паде под ударцима мачева сином послатих убица, душа пређе у једну магарицу, која је ту крај обале жалосно њакала.
И тада први пут у свом дугом лутању осети неизмерну срећу…
И једну вашку која изгоре у Шпанији спаљена заједно са Јеврејином, у чијем је кафтану мирно становала, а кога инквизиција осуди да би се његова блага дочепала.
И тело пијавице, које у златном суду са много других донеше на сјајни двор витешкога францускога краља Франсоа I , који мада беше стасит, јуначан и леп, боловаше од гадне напуљске болести. И када је ставише на маљави, широким црвеним пегама ишарани краљевски трбух она поцрвене од поноса и радости. Када се већ напила болесне крви, бацили су је на ђубриште где је бедно скапала.
И пирамиде.
И мумије.
И истраживаче пирамида, хијероглифа и мумифицираних тела.
И једну огромну палату са безброј прозора у далеком граду, који има варварско име: Париз.
Видео је векове мучења, векове који пролазе, и хиљаде тела у којима је становала Анђукина блудећа душа. Идући кроз муке и патње ка дану спашења.
И блиски час искупљења, када су се навршавале последње године лутања и душа беше у последњем свом отелотворењу,  у једној дивној жени неког великог достојанственика тамо на Истоку, из земље не мало блиске њеноме Египту…
Ишао је кроз мрак и пепео као кроз снег до груди, и у тами су шушкетале бубашвабе, крупније од ластавица.

Одвијало се клубе великог враћања, као незадржива плима снова, или гриже савести.
Да се преци наслеђују, то знају алхемичари.
Знао је и Витез − алхемичар да се неко од предака у њему настанио, али ко?
Ишао је лавиринтом без краја и тражио, но дуго није нашао.
Можда их је било много више, или најмање двоје.
Све је то било у његовим костима,  у његовим сновима и сећањима, у лавиринту.
И све је то паклену ларму понекад у њему правило.
А он се, лутајући краковима мрачнога лавиринта, смешио загонетно.
Јер је наслутио тајну наших предака − старих лупежа − који увек умиру, и увек се враћају да још неку нову кожу поцепају.
Јер он је већ био прочитао стару истину − шта смо сви ми?

“Далеки одјек давно умуклог гласа, древна слика већ иструлелог тела. Један мали румени комад меса који плаче, створен у љубавном грчу, а у који се увуче један далеки предак који неуморно лута као вампир. Ако је парче добро по два−три улете уњега”.

А ко је ушао у Витеза − алхемичара?
Тражио је и најзад је пронашао − на једном старом јеврејскомгробљу усред града, које су затрпали великим машинама и на коме је никла нова школа.
Пронашао је средином једног лета, ослушкујући грактање гавранова.
Слушао је то грактање гавранова који су однекуда слетели на крст у једном великом школском дворишту, чуо је и нешто друго, оно што ја сасвим не чујем, што можда само понекад наслућујем, у сновима и морама, у одјецима историје и катастрофа…

Када су Николу Теслу, крајем прошлог века у Америци питали коме народу припада, он је рекао. И када су га затим питали ко су Срби, он им је одговорио да је то један мали народ који тргује светлошћу...

Сви су заборавили те речи, можда их се на читавом свету сећају само неколицина, неколико гаврана и једна бела змија − мој пратиоц кроз мрачну кућу − један велики лавиринт у човеку.
Коаутор свега овога, невидљив и непотписан, открио је место рођења Витеза − алхемичара, пославши му неколико гавранова.

То је Кућа светих ратова.

Ја сам кренуо да сретнем Витеза − алхемичара, који се негде у дубини мрачног лавиринта у човеку бори са кентауром  и преда мном је искрсла слика Рихарда Вилхелма.

(...)

Песник има моћ да додирне ону видовиту и спасоносну душевну дубину, где се још ни један појединац није издвојио пут самоће свести да би кренуо једном тегобном странпутицом, где се још сви налазе у истом треперењу, где осећања и људски поступци досежу ван домена људске реалности. Где свест бива понесена снагом неке подземне струје, као какав беспомоћни посматрач догађаја…

Ова књига, дакле, има и свог коаутора, оног невидљивог, непотписаног.
Јер нисам ја све ово написао већ духовна компонента Витеза − алхемичара и трговаца светлошћу, који су истовремено и симбол и мистерија, и израз једне праживотне снаге у балканској души, којој сам помогао да дође на свет…

Прошао сам кроз дебели зид, стваран миленијумима и столећима, зидан најтврђом опеком и најтврђим каменом, као светлост кроз стакло.
Нико није могао за мном а да не разбије главу о тај зид. О томе се постарала судбина. Можда Бог? (Страшна помисао!)






недеља, август 12, 2012

POMORSKA ODA - Fernando Pesoa



Posvećeno MC, pomorcu dalekih mora



POMORSKA ODA (II)

Ah, ko zna, ko zna,
Nisam li pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas
Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako nešto moguće izvan Prostora i Vremena?

Da, jedan gat, na neki način otelovljen,
Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno popnašanom,
Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom već sagrađeni onda se obznanjuju, nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od Kamena,
U izvesnim našim trenucima praiskonskog osećanja
Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.

Ah, Veliki Gate s kog smo se otisli u Lađama-Narodima!
Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
Iz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje,
Što, kako jutro odmiče, prerasta u buku dizalica
I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblaka
Dima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja,
Kao da je senka oblaka koji klizi nad mutnim vodama.

Ah, koja to suština tajne i značenja
Zgusnuta u božanskom zanosu otkrivenja
U časovima boje teskobe i ćutanja
Nije most između bilo kog gata i Gata!

Gat što se mrklo odražava u ustajalim vodama,
Metež na palubama lađa,
O, lutalačka i nestalna dušo sveta što se ukrcava,
Tog slikovitog sveta što prolazi i u kom ništa nema trajanja,
Jer kad god se lađa u luku vraća
Uvek se na palubi desi neka promena!

Neprestana bekstva, odlasci, opojna Raznolikosti!
Večita dušo pomoraca i plovidbi!
Odrazi brodskih trupova što se tromo razvlače po vodi
U času isplovljavanja!
Talasati se kao duša života, otisnuti se kao glas,
Proživljavati treperavi čas iznad večitih voda.
Buditi se u osvit dana bistrijih od dana u Evropi,
Ugledati tajanstvene luke nad morskim osamama,
Obilaziti daleke rtove iza kojih se šire prostranstva
Duž nebrojenih začaranih litica...




DOGAĐAJ NA GOLGOTI - Rudolf Štajner




Događaj na Golgoti
Bratstvo Svetog grala
Produhovljena vatra
Keln, Uskršnja nedjelja, 11 travnja 1909

Duhovna zvona Uskrsa.
iz Blagdani i njihovo značenje: II Uskrs.

Prevod: Monte Christo

Jedna neposredna prednost značajnih vremenskih simbola kao što je Uskrs je ta da ovaj blagdan čini naša srca i duše popustljivijim procesu sve dubljeg gledanja u zagonetke čovjeka i u njegovu prirodu. Stoga, postavimo još jednom pred naše duhovno oko legendu koja je jučer osvijetlila naše duše jer nam je dala nagovještaj da nam može nešto otkriti o zagonetkama čovjeka i o prirodi ljudskog bića. To je legenda o velikom mudracu Kashyapa, nadahnutom učeniku Shakyamuni-a. Kashyapa je obuhvatio svu mudrost Orjenta u velikom opsegu i s enormnim impulsom djelovanja. O njemu se s pravom govorilo da ni jedan od njegovih nasljednika nije ni blizu sposoban da očuva ono što je on obnovio od dubokog vrela mudrosti Shakyamuni-a ili da očuva ono što je on, Kashyapa — zadnji koji je to napravio — dao čovječanstvu iz prvobitne mudrosti svijeta.

Nastavimo s legendom. Kada se smrt približila, Kashyapa je osjećao da je blizu Nirvane i otišao u spilju na planini. Nakon što je tamo umro pri punoj svjesnosti, njegovo fizičko tijelo je ostalo u nepromjenjivom stanju ali je moglo biti otkriveno jedino od onih koji su bili dovoljno zreli da prodru u takve tajne. Dok je neprolazno tijelo Kashyapa-e ležalo misteriozno prikriveno u planinskoj spilji, bilo je prorokovano da će se novi veliki navjestitelj prvobitne mudrosti svijeta pojaviti u obliku Maitreya-Buddhe koji će, nakon što dosegne vrh njegove zemaljske egzistencije, otići u spilju u kojoj je bio leš Kashyape. On će dodirnuti Kashyapu s desnom rukom, i zatim će čudesna vatra sići dolje iz univerzuma, obuhvatiti neprolazno tijelo Kashyape, i ponijeti ga u više duhovne svjetove.

Istočnjak koji razumije ovakvu mudrost očekuje ponovnu pojavu Maitreya-Buddhe i njegovo djelo na neprolaznom tijelu Kashyape. Da li će se ta dva događaja zaista dogoditi? Hoće li se Maitreya-Buddha pojaviti? I ako hoće, da li će neprolazni ostaci krenuti gore kroz čudesnu nebesku vatru? Moći ćemo dobiti predosjećaj o dubokoj mudrosti koja je ugrađena u ovu legendu ako boravimo u našim pravim uskršnjim osjećajima i posjetimo čudesnu vatru koja će apsorbirati ostatke Kashyape.

Jučer smo vidjeli kako u naše vrijeme božanstvo Sebe otkriva preko dva pola: s jedne strane preko vatre munje, i s druge strane kroz mikrokozmičku vatru krvi. Vidjeli smo da se Krist Mojsiju objavio u gorućem grmu gloga i u gromu i vatri munje na Sinaju. Mojsiju nije govorila ni jedna druga snaga već Krist, objavivši Sebe kao Ja sam koji jesam, i iz vatre munje na Sinaju dala mu Deset zapovijedi. Nakon što se na ovaj način očitovao, pojavio se na mikrokozmičkom polju u Palestini. Vatra koja živi u našoj krvi sadrži istog Boga koji se objavio u nebeskoj vatri i koji se zatim utjelovio u ljudskom tijelu u Misteriju u Palestini tako da je sa svojom snagom mogao prožeti krv koja sadrži čovjekovu vatru. I ako slijedimo posljedice koje je ovaj događaj imao za zemaljsku egzistenciju, moći ćemo kroz taj događaj naći goruću vatru koja će prihvatiti ostatke Kashyape.

Sve što se događa u svijetu je takvo da materijalne stvari postaju malo po malo produhovljene. Vanjski znak Božje moći Mojsiju se pojavio u materijalnoj vatri gorućeg grma gloga i na brdu Sinaj. Međutim, ta vatra je produhovljena kroz Krist-događaj, i tko može percipirati goruću duhovnu vatru nakon što je Krist-snaga ulila sebe u Zemlju? Samo duhovno oko koje je otvoreno i probuđeno preko Krist-impulsa može vidjeti tu vatru jer ono tu čulno opazivu vatru grma gloga vidi u eteriziranom i produhovljenom obliku. I nakon što je Krist-impuls probudio duhovno oko ljudskih bića, ta vatra je također imala duhovni učinak na naš svijet.

Kada je ova vatra opet opažena? Opet je opažena kada je Savao otvorio svoje oči na njegovu putu u Damask, našavši da su postale osvijetljene i vidovite, i u nebeskoj vatri prepoznao Onog koji je izvršio Misterij na Golgoti. I Savao, koji postaje Pavao, i Mojsije su vidjeli Krista. Mojsije Ga je vidio u materijalnoj vatri — u gorućem grmu gloga i u vatri munje na Sinaju — i samo mu je njegovo unutarnje biće moglo reći da mu se obratio Krist. S druge strane, Krist se pojavio prosvijetljenom oku Pavla iz produhovljene i eterizirane vatre. Baš kao što materija i duh stoje u odnosu jedno s drugim u evoluciji svijeta, tako također u odvijanju svijeta postoji odnos između misteriozne vatre grma gloga i Sinaja s jedne strane, i čudesne prikaze Savla na drugoj — odnosno, vatre koja ga obasjava iz oblaka i transformira ga u Pavla. I što je ovaj događaj napravio za evoluciju svijeta kao cjeline?

Pogledajmo natrag na veliki broj osobnosti koje su bile predodređene da beatificiraju i spase čovječanstvo. Oni su bili vanjski izraz avatara, božanskih duhovnih snaga koje su se u raznim epohama spustile iz duhovnih visina i uzele ljudski oblik, kao što je Krishna, Vishnu, i drugi. Ti dobročinitelji i spasitelji čovječanstva morali su se pojaviti tako da čovječanstvo može naći svoj put natrag u duhovne svjetove, i u drevna vremena za to je trebao zagovor božanskoj moći. Međutim, kada se dogodio Misterij na Golgoti, ljudska bića su primila sposobnost da iznutra formiraju snagu neophodnu da se podignu i sebe odvedu gore u duhovne svjetove. Krist se spustio mnogo dublje nego prethodni vođe svijeta i čovječanstva: ne samo da je donio nebeske snage u zemaljsko tijelo, već je također produhovio to zemaljsko tijelo na takav način da je sada za ljudska bića postalo moguće da nađu put natrag u duhovni svijet uz pomoć upravo tih snaga. Premda su pretkršćanski spasitelji koristili božanske moći, Krist je koristio čovjekove snage da spasi čovječanstvo. I s tim činom ljudske snage su postavljene pred naše duše s njihovim iskonskim potencijalom. Što bi se dogodilo na našoj Zemlji da se Krist nije pojavio? To ozbiljno i duboko pitanje je ono s kojim se danas želimo baviti.

Nije važno koliko je mnogo spasitelja svijeta moglo sići iz duhovnih svjetova; u krajnjoj liniji, svi bi oni dolje našli jedino ljudska bića koja su toliko zaglavila u materijalnom svijetu i tako ušančena u materiji da ih čiste duhovne sile ne bi mogle podići gore iz ove nečastive, nečiste materije. Istočni mudraci bili su duboko potreseni i tužno gledali na budućnost, koju su vidjeli na ovaj način: Maitreya-Buddha će se pojaviti da obnovi prvobitnu mudrost svijeta, ali neće biti postojećeg učenika da apsorbira takvu mudrost. Da se svjetski proces nastavio odvijati na taj način, Maitreya-Buddha bi propovijedao gluhim ušima i ne bi bio shvaćen od ljudskih bića koja su potpuno uronjena u materijalne stvari. Zemlja je lako mogla postati dovoljno materijalistička da uvene tijelo Kashyapey tako da Maitreya-Buddha ne bi bio sposoban nositi ostatke Kashyape gore u božanske duhovne visine. Najobrazovaniji pojedinci orijentalne mudrosti su, stoga, bili duboko tužni posebno kada su gledali u budućnost i pitali se da li će Zemlja još biti sposobna proizvesti neko razumijevanje i osjećaje za pojavu Maitreya-Buddhe.

Jaka nebeska sila je morala zračiti u fizičku materiju i u toj materiji žrtvovati sebe. Ono što je bilo potrebno bilo je više od Boga koji nosi masku ljudske vanjštine; ono što je bilo potrebno bilo je pravo ljudsko biće s ljudskim snagama koje je Boga nosilo u sebi. Događaj na Golgoti se morao desiti tako da materija u koju su smještena ljudska bića može biti podesna, pročišćena, i oplemenjena. Kada su komponente materije pročišćene i posvećene, to će shvaćanje iskonske mudrosti ponovno učiniti mogućim u budućim utjelovljenjima. Čovječanstvo mora biti vođeno do pravog razumijevanja kako je Događaj na Golgoti zaista djelovao u tom smislu. Kako je važan taj događaj bio čovječanstvu, i kako je britko utjecao na esenciju i biće čovječanstva?

 Pogledajmo period od dvanaest stoljeća: šest stoljeća prije i šest stoljeća nakon Događaja na Golgoti. I razmotrimo određene događaje koji su se odvili u ljudskim dušama u tom periodu vremena. Uistinu, ništa važnije i značajnije ne može se staviti pred osjetljivu ljudsku dušu od onih snažnih trenutaka u prosvjetljenju Buddhe, kakvi su povezani s legendom o Buddhi. On nije rođen u štali, među siromašnim pastirima, već je ostavio kraljevsko okruženje u kojem je odrastao. Sama ta činjenica nije ono što treba naglasiti, već prije činjenica da je uvidio da u takvom kraljevskom okruženju ne može doživjeti život u njegovim raznim manifestacijama.

Našao je slabo i jadno dijete čije rođenje u ovoj egzistenciji nije stvorilo ništa osim patnje za dijete, i tako je Buddha osjetio da je rođenje patnja. Zatim je Buddha sa svojom osjetljivom dušom vidio bolesnu osobu i tako shvatio da je to ono što se događa ljudskom biću kada je dovedeno u zemaljski svijet zbog njegove ili njene žudnje za egzistencijom. Zaključio je da je bolest patnja. Kada je našao starca čija poodmakla dob ga je učinila invalidom, upitao se: “Kakav je to dar života čovjek dobio da postepeno čini da gubi kontrolu nad svojim udovima?” Starost je bila patnja. Vidjevši leš, Buddha je bio suočen sa snagama smrti koje uništavaju i gase život, i zaključio je da je i smrt, također, bila patnja. Dok je Buddha nastavio gledati manifestacije života, našao je da je odvajanje od onog što se voli stvorilo patnju; biti ujedinjen s onim što netko nije volio također je stvorilo patnju; i, konačno, patnju je uzrokovalo ne primanje onog što se željelo.

Buddhina doktrina o patnji imala je moćan i živopisan učinak na srca ljudskih bića. Bezbrojni ljudi su naučili veliku istinu da su patnje oslobođeni kroz nestanak žeđi da budu, i također su naučili kako da teže vani iz njihovih zemaljskih utjelovljenja. Uistinu, s takvim nastojanjima najviši vrh čovjekove evolucije je pred našim dušama.

Pogledajmo sada razdoblje koje obuhvaća dvanaest stoljeća — šest stotina godina prije i poslije rođenja Krista. Treba naglasiti da se Misterij na Golgoti dogodio u sredini tog perioda. U doba Buddhe, šest stotina godina prije Golgote, sada posebnu pažnju obratimo na ono što je Buddha osjećao pri pogledu na leš i što je u odnosu na to učio. Sada kada smo to napravili, odmah uzmimo u obzir vrijeme šest stotina godina nakon Misterija na Golgoti, kada su se bezbrojne duše i oči okrenule križu na kojem je visio leš. Iz tog su leša emanirali impulsi koji su produhovili život i označili radosnu vijest da se smrt može pobijediti životom. To je, dakle, upravo suprotno od onog što je Buddha osjećao kada je vidio mrtvo tijelo.

Buddha je u lešu vidio nagovještaj o beznačajnosti i uzaludnosti života. Suprotno tome, šest stotina godina nakon Događaja na Golgoti ljudska bića su gledala leš na križu u duhu pobožnog zanosa. Za njih je bio znak života, i njihove duše su postale prožete s izvjesnošću da egzistencija nije patnja, već da poslije smrti prelazi u stanje blaženstva. Razapeti križ Isusa Krista šest stotina godina nakon Događaja na Golgoti postaje memorijalni simbol života, uskrsnuća života, i pobjede nad smrću i svom patnjom; šest stotina godina prije Misterija na Golgoti leš je bio memorijalni simbol za činjenicu da su ljudska bića podložna jadu i patnji jer njihova žeđ da budu uzrokuje da uđu u fizički svijet. Nikada nije bilo većeg preokreta u cijeloj evoluciji ljudske rase.

Ako se ulazak ljudskih bića u fizički svijet smatrao patnjom šest stotina godina prije Događaja na Golgoti, kako duša percipira veliku istinu o jadu života nakon tog događaja? Kako je ta bivša istina percipirana od ljudi koji križ Golgote gledaju s visokim stupnjem razumijevanja? Da li je rođenje patnja, kao što je Buddha rekao? Oni koji gledaju gore na križ Golgote s educiranom dušom i koji se s njim osjećaju ujedinjeni reći će sebi: “To rođenje vodi ljudska bića u svijet koji je imao mogućnost da odjene Krista sa svojim vlastitim elementima”. Bili su sretni da uđu u ovu Zemlju na kojoj je Krist hodao. I preko veze s Kristom, duša je dobila snagu da nađe svoj put do duhovnih svjetova, a isto tako i znanje da rođenje nije patnja; rođenje je prije prolaz kroz koji se treba proći da se nađe Spasitelja — Spasitelja koji je Sebe umotao u iste zemaljske materijale koje čine i ljudski fizički ovoj.

Da li je bolest patnja? Oni koji impuls Golgote shvaćaju u pravom smislu su rekli: “Ne, nije”! Čak iako čovječanstvo danas još ne može razumjeti što je pravi duhovni život koji u njih struji s Kristom, ljudi će u budućnosti to naučiti. Znati će da osoba čije najdublje biće prožeto snagom Krista, da će onaj ili ona koja sebi dopusti da postane prožeta Krist-impulsom moći nadvladati sve bolesti uz pomoć snage i snaga zdravlja koje on ili ona razvija od iznutra. To je tako jer je Krist veliki iscjelitelj čovječanstva. Njegova snaga obuhvaća sve što emanira iz duhovnog izvora i zaista može razviti jaku, iscjeljujuću snagu koja može pobijediti bolest. Ne, bolest nije patnja, već prije šansa za prevladavanje prepreke ili hendikepa razvijanjem Krist-snage unutar nas.

Na isti način moramo doći do jasnog razumijevanja o teškoćama starosti. Što naši udovi postaju slabiji, veća je za nas šansa da rastemo u duhu i nadvladamo našu slabost kroz snagu Krista u nama. Starost nije patnja jer svakim danom rastemo dalje u duhovni svijet. A ni smrt nije patnja jer je pobijeđena uskrsnućem. Smrt je pobijeđena preko Događaja na Golgoti.

Nadalje, možemo li reći da odvajanje od onog što volimo predstavlja patnju? Ne! Duše koje sebe prožmu Krist-snagom znaju da ljubav može skovati neuništive duhovne veze izvan svih materijalnih prepreka. I nema ničeg u životu između rođenja i smrti i između smrti i ponovnog rođenja do čega ne možemo duhovno naći put preko Krist-impulsa. Ako se prožmemo Krist-impulsom, nezamislivo je da možemo biti odvojeni od onog što volimo na duže staze. Krist nas povezuje s onim što volimo.

Po istoj logici, “biti ujedinjen s onim što ne volimo” ne može biti patnja jer nas Krist-impuls uči da jednom kada smo ga prihvatili u našim dušama, moramo voljeti sve u svojoj mjeri. Krist-impuls nam pokazuje put, i kada smo pronašli taj put, “biti ujedinjeni s onim što ne volimo” nikada ne može uzrokovati patnju jer tada neće više biti ničeg što ne prihvaćamo s ljubavlju. I “ne postići ono što se želi” više ne može biti patnja ako se prihvaća Krista, jer ljudski senzibiliteti, osjećaji, i želje su pročišćene i oplemenjene na takav način da ljudska bića žele samo ono što bi trebala dobiti. Više ne pate od nedostatka stvari, jer ako bi trebali biti bez nečega ili nekoga, takav nedostatak je za njihovo oplemenjivanje; i Krist-moć im daje snage da to dožive kao pročišćavanje. Kada se to događa, osjećaj nedostatka stvari više ne priziva patnju.

Dakle što je Događaj na Golgoti? To je postepeno ukidanje učenja velikog Buddhe da je život patnja. Ni jedan drugi događaj nije imao veći utjecaj na evoluciju i prirodu života u ovom svijetu od Događaja na Golgoti, i zato možemo razumjeti da će nastaviti imati utjecaja na čovječanstvo i imati ogromne pozitivne posljedice za čovječanstvo u budućnosti. Krist je bio najveći avatar koji se ikada spustio na Zemlju; i kada takvo biće dolazi dolje u našu egzistenciju, kao što se Krist spustio u tijelo Isusa od Nazareta, događa se nešto misteriozno i veoma značajno. Pogledajmo na mikrokozmički svijet. Kada zrno pšenice položimo u tlo, ono klija, raste stabljika, i mnogo klasja pšenice, i mnogo, mnogo dobivenih zrna pšenice su kopije zrna izvorno zasađenog u tlo. Taj proces se također odvija u makrokozmičkom, duhovnom svijetu. Jer “sve što je prolazno samo je prispodoba”, [Napomena 38] i u umnažanju zrna pšenice možemo vidjeti sliku, prispodobu, duhovnih svjetova. I s time, zaključujemo našu usporedbu. Kada se dogodio Događaj na Golgoti, nešto se dogodilo eterskom i astralnom tijelu Isusa od Nazareta: bili su umnoženi kroz snagu Krista koja je živjela u njemu, i mnoge kopije ta dva tijela su otada bile prisutne u duhovnom svijetu i nastavile djelovati.

Kada ljudska individualnost silazi iz duhovnih visina u fizičku egzistenciju, obavija se eterskim i astralnim tijelom. Ali kada su u duhovnim svjetovima prisutne nešto kao kopije eterskog i astralnog tijela Isusa od Nazareta, tada se nešto veoma posebno događa ljudskim bićima čija karma to osigurava. Nakon što je Misterij na Golgoti bio izvršen, pojedinac čija je karma to dopustila, primio je ili je primila kopiju eterskog ili astralnog tijela Isusa od Nazareta utkanu u sebe. To je bio slučaj u prvim stoljećima kršćanskog doba, na primjer kod Sv. Augustina. Kada je takva individualnost sišla iz duhovnih visina i zaogrnula sebe u etersko tijelo, primila je kopiju eterskog tijela Isusa od Nazareta utkanu u njeno vlastito etersko tijelo, ali je imala vlastito astralno tijelo i ego.

I dakle, ono što je obavijalo Boga utjelovljenog u Palestini sada je preneseno na druga ljudska bića koja su trebala prenijeti poticaj tog velikog impulsa ostatku čovječanstva. Pošto je Augustin morao zavisiti o njegovu vlastitu egu i vlastitu astralnom tijelu, bio je podložan sumnjama, usponima i padovima, i pogrešnom ponašanju; i pošto su te mane proizlazile iz još uvijek nesavršenih dijelova njegova bića, bilo mu je teško da ih prevlada. Ono kroz što je morao proći bilo je uzrokovano pogreškama u njegovoj prosudbi i zabludjelim egom. Ali nakon što se borio s tim problemima i njegovo etersko tijelo počelo biti aktivirano, susreo se sa snagama u njemu koje su bile utkane u to etersko tijelo iz kopije eterskog tijela Isusa od Nazareta. I sada postaje individua koja je ljudima na Zapadu mogla objaviti dio uzvišenih misterijskih istina.

Tako su mnogi pojedinci koje mi na Zapadu poznajemo kao važne stupove Kršćanstva bili pozvani da promiču nastavljanje Kršćanstva u četvrtom, petom, i šestom stoljeću, i u desetom stoljeću. Ti uzorni ljudi su mogli apsorbirati velike ideje jer je njihovo etersko tijelo bilo isprepleteno s eterskim tijelom Isusa od Nazareta. Iz tog razloga su mogli proniknuti u uzvišene vizije i uzorne ideje koje će kasnije biti postavljene u artistički oblik od čuvenih slikara i kipara.

Kako su nastali ti uzorci za slike koje nam pružaju radost čak i danas? Nastali su kada su ljudska bića petog, šestog, sedmog, i osmog stoljeća nakon Krista primila velika prosvjetljenja o Kršćanstvu koja nisu morala shvatiti uz pomoć povijesnih iskaza. Zbog kopije posvećenog eterskog tijela Isusa od Nazareta utkane u njih, ta ljudska bića su mogla apsorbirati sadržaj kristova učenja bez poznavanja povijesno prenesenih činjenica o Kršćanstvu. Jer su unutar sebe nosili dio Isusa od Nazareta, iz osjećaja unutarnje prosvjetljenja znali su da je Krist bio živ. Znali su kao što je znao i Pavao kada je vidio Krist-prikazu u gorućoj produhovljenoj vatri nebesa. Da li bi Pavao prije toga želio biti konvertiran na osnovu priča koje su kružile o događajima u Palestini? Ni jedan od događaja koje mu je itko mogao reći ne bi imao snagu da iz Savla napravi Pavla, a ipak je najvažniji impuls za širenje Kršćanstva emanirao od Pavla. On je ostao skeptičan na priče o Kristu na fizičkom planu a vjernik je postao tek kroz okultni događaj koji se odigrao u duhovnom svijetu. Čudni su zaista oni ljudi koji žele Kršćanstvo bez duhovnog prosvjetljenja! Vanjsko širenje Kršćanstva bilo je zbog nadosjetilnog događaja; nikada se ne bi dogodilo bez Pavlova duhovnog prosvjetljenja.

U kasnija vremena, Kršćanstvo je nastavilo rasti kroz aktivnosti onih koji su mogli doživjeti Krista, kao što je gore opisano, kao rezultat unutarnjeg prosvjetljenja, i ti su pojedinci također bili sposobni doživjeti povijesnog Krista jer su unutar sebe nosili ono što je preostalo od povijesnog Krista i njegovih tijela. U vremenu od jedanaestog do četrnaestog stoljeća drugi pojedinci su primili kopije astralnog, radije nego eterskog, tijela Isusa od Nazareta utkana u njih kada u bili dovoljno zreli i kada je njihova karma to tražila. Franjo Asiški i Elizabeta od Thüringena, među ostalima, bili su takva ljudska bića čiji bi nam životi ostali neshvatljivi ukoliko ne poznajemo ove činjenice. Sve u životu Franje Asiškog što nam se čini čudno proizlazi iz činjenice da je njegov ego bio ljudski ego te ljudske individualnosti, ali poniznost, posvećenost, i zanos kojima se kod Franje Asiškog toliko divimo dolaze od toga što je u njegovo astralno tijelo imao utkanu kopiju astralnog tijela Isusa od Nazareta. Mnoge druge osobnosti tog vremena imaju takve kopije utkane u njihovo vlastito biće; i kada to znamo, oni za nas postaju modeli za oponašanje. Ako bi netko želio ići do dna s ovom stvari bez da je Elizabeta od Thuringena imala kopiju astralnog tijela Isusa od Nazareta utkanu u nju, kako on ili ona može potpuno razumjeti život te svetačke žene? Mnogi, mnogi pojedinci su pozvani preko tog nastavljanja Krist-snage da njen moćni impuls nose u budućnost.

Kao dodatak kopijama eterskog i astralnog tijela Isusa od Nazareta, bezbrojne kopije njegova ega su isto tako sačuvane za potomstvo. Njegov ego je nestao iz tri omotača kada je u njih ušao Krist, ali kopija tog ega — uzvišenog kroz Krist-događaj — ostala je i bila umnožena u beskonačan broj kopija. U toj kopiji ega Isusa iz Nazareta imamo nešto još je danas još prisutno u duhovnom svijetu, i ljudska bića koja su dovoljno zrela to mogu naći i, s time, sjaj Krist-snage i Krist-impulsa kojeg nosi u sebi.

Vanjski izraz za ego je krv. To je velika tajna, ali uvijek je bilo ljudskih bića koja su s njom upoznata i koja su bila svjesna da su kopije ega Isusa iz Nazareta prisutna u duhovnom svijetu. I od Događaja na Golgoti, uvijek je kroz stoljeća bilo ljudskih bića koja u morala vidjeti da je čovječanstvo polako sazrijevalo do točke gdje su neki pojedinci mogli prihvatiti kopije ega Isusa Krista, baš kao što su neka ljudska bića primila Njegovo etersko i astralno tijelo. Trebalo je naći tajni način za sačuvati taj ego u tihoj, dubokoj misteriji do vremena kada će pogodan trenutak za njegovo korištenje biti pri ruci. Da bi se sačuvala ta tajna, formirano je bratstvo posvećenika: Bratstvo svetog grala. To bratstvo ide natrag u vrijeme kada je, kao što je izvješteno, njegov osnivač uzeo kalež koji je Krist Isus koristio na Posljednjoj večeri i u njemu skupio krv koja je kapali iz rana Spasitelja dok je visio na križu. Taj osnivač bratstva je sakupio krv Krista Isusa, izraz i kopiju Njegova ega, u kalež koji je nazvan Sveti gral. Držan je na svetom mjestu — u bratstvu — koje je kroz njegove institucije i obrede inicijacije obuhvatilo Braću svetog grala.

Danas je došlo vrijeme kada te tajne mogu biti otkrivene jer srca ljudskih bića kroz duhovni život mogu postati zrela u mjeri da se mogu podići do razumijevanja ove velike misterije. Ako duhovna znanost može zapaliti duše tako da se one zagriju do angažiranog i živog razumijevanja ovakvih misterija, upravo će te duše postati dovoljno zrele, bacajući pogled na taj Sveti gral, da upoznaju misteriju Krist-ega — vječnog ega u koji se svaki ljudski ego može transformirati. Ova misterija je stvarnost.

Sve što ljudi moraju napraviti je slijediti poziv duhovne znanosti da ovu misteriju razumiju kao danu činjenicu tako da mogu primiti Krist-Ego pri samom pogledu na Sveti gral. Da bi se to ostvarilo, nužno je samo shvatiti i prihvatiti te događaje kao činjenicu.

U buduće vrijeme kada će ljudi sve više biti pripremljeni da prime Krist-ego, on će u sve većem stupnju prožeti ljudska bića tako da mogu stremiti gore da pristupe položaju gdje je bio njihov veliki model Krist Isus. Jedino će kroz ovaj proces ljudska bića naučiti u kom je smislu Krist Isus veliki model čovječanstva, i tek tada će početi shvaćati da izvjesnost i istina vječnog života emaniraju od leša na drvenom križu na Golgoti. Oni Kršćani budućnosti koji su inspirirani i prožeti Krist-egom također će razumjeti nešto što prije nije bilo poznato nikom osim prosvijetljenima. Ne samo da će razumjeti Krista koji je otišao kroz smrt, već će također razumjeti pobjedonosnog Krista Apokalipse, čiji dolazak je prethodno prorokovan i koji je uskrsnuo iz mrtvih u duhovnoj vatri. Uskrs nam uvijek može biti simbol uskrslog Krista, poveznica od Krista na križu do pobjedonosnog, uskrsnulog, podignutog Krista koji sva ljudska bića povlači gore dok sjedi na desnoj strani Oca.

Simbol Uskrsa otvara perspektivu ne samo za budućnost cijele Zemlje već također i za ljudsku evoluciju. Uskrs je naše osiguranje da će se jednog dana ljudska bića inspirirana Kristom sve više mijenjati od individualnosti Savla do Pavla i sve više postajati sposobna vidjeti duhovnu vatru. Zasigurno, baš kao što se Krist objavio Mojsiju i onima koji su objavili njihovu vjeru u Njega u fizičkoj vatri glogova grma i u munji na Sinaju kao proročanstvo Njegova vlastitog dolaska, tako će se On objaviti i nama u produhovljenoj vatri budućnosti. “On je s nama svaki dan do kraja svijeta”, i oni koji su dopustili njihovoj percepciji da bude prosvijetljena Događajem na Golgoti, njima će se pojaviti u duhovnoj vatri čak i ako su ga najprije vidjeli u drugačijem obliku.

Od kada je Krist izvršio tako dubok utjecaj na sve aspekte zemaljskog života, sve dolje do čovjekova kostura, ono što je formiralo Njegovo smrtno tijelo iz elemenata Zemlje također je pročistilo i posvetilo sve supstance na Zemlji u tolikoj mjeri da svijet više nikada ne može postati ono što su se Mudraci Istoka nažalost bojali da će zauvijek biti. Oni su vjerovali da prosvijetljeni budućnosti, Maitreya-Buddha, neće na Zemlji moći naći ljude koji se mogu uzdići do toga da ga razumiju jer će previše duboko uroniti u materijalni svijet.

Krist je vođen na Golgotu da sublimira materiju i preusmjeri je u duhovne visine i da spriječi da vatra na Zemlji postane šljaka umjesto produhovljena esencija. Kada su sama ljudska bića produhovljena, ponovno će razumjeti prvobitnu mudrost o duhovnom svijetu iz kojeg su ranije došli. I dakle, nakon što ljudska bića prođu sve dublje razumijevanje, Maitreya-Buddha će na Zemlji naći zahvalnost s kojom se inače ne bi mogao susreti. Sve što smo naučili u mladosti bolje razumijemo nakon što postanemo zreliji kroz naša iskušenja i nakon što možemo pogledati natrag na iskustva naše mladosti. Slično, čovječanstvo će razumjeti prvobitnu mudrost svijeta gledajući na nju natrag u svijetlu Krista i preko Događaja na Golgoti.

I sada, kako neprolazni ostaci Kashyape mogu biti spašeni, i za koje odredište su spašeni? Napisano je da će se Maitreya-Buddha pojaviti i dodirnuti ga s desnom rukom, i zatim će tijelo biti uklonjeno u vatri. Vatra koju je Pavao vidio na putu za Damask bila je ista čudesna, produhovljena vatra unutar koje će tijelo Kashyape biti sigurno preneseno gore; i u toj vatri će sve veliko i plemenito drevnih vremena biti spašeno. Vidjeti ćemo snage prošlosti koje su bile uzvišene, veličanstvene, i pune mudrosti kako struje i utječu u ono što je čovječanstvo steklo kao rezultat Misterija na Golgoti.

U uskršnjim zvonima, susrećemo se sa simbolom uskrsnuća samog duha Zemlje i spasa čovječanstva. U prošlosti, nije postojao nitko s pravim razumijevanjem tog simbola koji nije znao kako uzdići sebe do duhovnih visina kroz misterij Uskrsa. Nije bez značaja da je Faust, kada je blizu smrti, vraćen natrag u novi život od uskršnjih zvona. To vodi do velikog trenutka u njegovoj staroj dobi kada konačno postaje slijep pred licem smrti i može reći, “Ipak unutar mene sjaji blistavo svijetlo”. Sada je spreman prodrijeti gore u duhovne svjetove gdje svi plemeniti članovi čovječanstva nalaze spasenje. Sve što je jednom bilo živo u prošlosti je bilo spašeno, pročišćeno, i sklonjeno u eteriziranoj duhovnosti koja je Misterijem na Golgoti dospjela na Zemlju i u čovječanstvo. Jednog dana kada se Maitreya-Buddha pojavi, neprolazno tijelo velikog mudraca Kashyape će proći slično pročišćenje u čudesnoj vatri, u velikom svijetlu Krista, koje se pojavilo Pavlu na putu za Damask.

Rudolf Štajner


петак, август 10, 2012

ODREĐENA OSOBA – Ezra Paund



Richard Bram


Ta osoba što ima šifru ali ne i srce,
Stavila je poznanstvo na ono mesto gde bi mogle
biti ljubavi.
I sada joj ništa
Ne ometa razmišljanja.





среда, август 08, 2012

ЛУЧА МИКРОКОЗМА - Његош






I

Тешко ли се у полет пуштати
на лађици крилах распетијех,
без кормила и без руковође,
у бескрајни океан воздушни,
ђе су сунца само капље св'јетле,
а мирови једва видне искре;
ђе ужасне буре господствују,
ока смртну отворит не дају,
већ га гоне у мрачно жилиште,
Бог зна каквом судбом назначено.

Правдо, руком творца освештана,
ти које је име свуда свето
до границе зраках свијетлијех,
заштити ме штитом могућијем
од олујах корабљекрушнијех!
Ево жертва с олтара чистога!
Не даду јој право к небу ићи,
на кога је славу сажежена.
Поклоника виђи сиромаха
како плови морем к светилишту:

готово је смрзнут побожношћу,
носи завјет на олтар вишњега;
на њ се буре с јарошћу пуштају,
ћерају га тамо и овамо,
мучећи га стравом погибије,
док га баце у бездну кипећу.
Бог убио ту беспутну силу
која твоје попире законе,
која пуни мраком и ужасом
наш оризонт и нашу судбину!

У ноћ, страшном буром разјечану,
сину мени зрака пред очима
и глас зачух кано глас ангела:
"Ја сам душе твоје помрачене
зрака сјајна огња бесмртнога:
мном се сјећаш шта си изгубио;
бадава ти ватрени поете
сатварају и кличу богиње:
ја једина мраке проницавам
и допирем на небесна врата."

Пој ми дакле, бесамртна твари,
страшно твоје с неба паденије
и времено твоје заточење
у јудоли туге и жалости!
Каква те је сила нечестива
да сагр'јешиш Богу превластила,
да вјечнога попиреш законе?
Што је јарост бесмртнога творца
на зло твоје толико ражегло?
Причај мени тужну твоју судбу!

Ах, страшнога твога паденија!
Ах, ужаса што смртне постиже!
Тужнога смо мученија жертва
рад погубног тога преступлења.
Забораве сан те обузео,
ти си прво блажено битије
и источник бесамртне среће,
рајска поља, вјечито блаженство,
животворни поглед створитеља
заборави несрећној предала.

Истргни се, искро божествена,
из наручја мрачне владалице,
подигни се на свијетла крила,
распали се пламом бесмртности,
скини мене са очих мојијех
непрозрачну смртности завјесу,
тупе моје отргни погледе
од метежа овог ништожнога,
уведи их у поља блажена,
у творењем освештаном храму,

да опширну видим колијевку
у којој се вјечност одњихала,
из које је у крила удрила,
у бескрајни простор улећела,
од свачијех скрила се погледа
до једнога који све прониче, -
у опширно светилиште бића,
ђе с' рађају сунца и мирови,
ђе вјенчано биће с зачатијем,
ђе се дуси бесмртношћу крсте.

Поведи ме у небесна поља,
да погледам блажено жилиште
ђе си и ти никла и живила
сљедујући стопам архангела
на бесмртним и свијетлим крилма
под знамењма славом развијаним,
светом славом небесне благости,
како што му и сада сљедујеш
по блатнојзи и мрачној јудоли
у окову мртве тјелесине.

"Ја сам твоја искра бесамртна,
- рече мени свијетла идеја -
водићу те к вјечноме огњишту
од којег сам и ја излећела;
већ теготни оков физически
збаци с себе, освободи га се,
под туђијем не стењи бременом;
он је стручак слаби и нејаки,
за мах смртна само изникао,
он је ручак гада пузећега."

То изусти, рече: "Сљедуј за мном!"
Одведе ме у царство свјетовах.
Како капља росе са цвијета
или зрнце леда прозрачнога
при погледу свијетлога сунца
што у небо дигну слабе зраке,
и ја, пламтећ величеством неба,
подобно сам њима урадио:
некакво ме својство дигло тамо,
некакав ме свети магнет тегли.

Ево слабе и малене искре
међу сунца пламтеће свјетове
што богатством лучах бесмртнијех
потапају простор и мирове!
Да, искра је свјетлост породила,
океан су капље саставиле;
свети творац величеством сјаје
у искрама како у сунцама,
у смртнима ка у божествама -
све му скупа свемогуће слави!

Шест небесах коловитних пређем,
шест млечнијех прелетим путовах,
вељу сферу играјућих шарах,
који вјечно свијетла движења
у правилним колим' извршују
која им је рука свемогућа
начертала пресветом мудрошћу.
Ах, ти тајно, Богу тек извјесна -
састав ове пресилне машине
која креће безбројне мирове!

Пет небесах неподвижних пређем
сљедујући зрачици идеје,
бесконечно видим овдје царство
величества, постојанства мирах!
Простор им је шири растојања
нег' подвижним много свјетовима;
ал' се виде зраком облачени,
како морски велики острови
кад их зима снијегом обуче,
те их пловац из даљине гледа.

Устав полет, искро божествена,
круг смо давно прешли возможности:
небесне су прешиљасте зраке,
могу вредит смртноме погледу;
небесни је простор бесконечан,
вообраза сила деликатна.
Кћи небесна услиша ми молбу,
и на десно круг полета сави
пут једнога мира великога:
на св'јетлом му брегу починемо.

Свјетлошћу ми вид очих поражен,
величеством његовијем чувства,
те ја паднем на бријег кристални
и затворим очи са рукама;
не смијем их отворит никако.
Чујем гласе бесмртне музике
и небесну њену армонију
која сладост благодатну лије;
глас њен моју душу забуњену
божественим стреца електризмом.

Док ме неко за руку дохвати
и позва ме пријатнијем гласом:
"Диг се, твари општег створитеља,
те ти хитре наслађуј погледе
у предивна створенија Божја;
пред великим претпријатијама
нек се крије име опасности;
сви свјетови без очих су мрачни."
Ободри ме син бесмртни неба
и справи ме на брег непознати.

Љубопитство духе бесамртне
сројило је око мене кругом,
ал' погледи благи и проницни
једнога се с мене не мицаху,
у њим' сјаше света симпатија.
"О блажени сине превјечнога,
- ја му рекох умилнијем гласом -
што те моја судба занимава
те ти знаке божествено лице
живом бригом за ме изражава?"

"Висока ме воља назначила
за ангела твога хранитеља:
од дужности свете не одступам,
колик' зрака од св'јетлога сунца;
ти како си круг земни прешао,
уску сферу безумног метежа,
ја сам тебе пазити почео,
кроз гомиле провео громовах,
којима је ваше поднебије
вазда тешко и претоварено.

Би ли смјела забуњена душа
претрћ оков смртне тјелесине
без свештене воље створитеља,
по простору лећет небесноме,
тражит прво, блажено жилиште,
тражит судбу свога паденија?
Све што блатној земљи принадлежи,
то о небу поњатија нема;
духовни је живот на небеси,
материје - у царству гњилости.

Сва бесмртна виде намјерења,
тражиш узрок твога паденија.
Свуд ћу тебе куд хоћеш водити;
ја жалосну вашу знадем судбу."
"Ах, божество творцем назначено!
зар толико могућега творца
наша мрачна занимава судба
да атому једном мислећему
да божество таквога качества,
да г' у поља води миродржна?"

"Хајде за мном по зрачном бријегу
постојанством окруњена мира,
те ободри ухиљену душу,
величеством неба разнесену!"
Поведе ме сретњи дух небесни,
како мајка устрашена синка
што га води њежно милујући
док га себи врати и утјеши;
на брежуљак један од топаза
изидемо и на њем сједемо.

"Ето небо куд ћемо лећети!
- каза ми га са снијежном руком
и благости пунијем погледом -
На њ је престол миросијатеља
те у свјетлост биће окупао."
Јошт Бог нек зна што ми ангел прича,
но ја поглед пут неба исправих
и занешен не чујах ангела,
већ трепетом св'јет свјетовах гледах,
и слатка ме немоћ обузела.

Сва ти овде гину поњатија,
вообрази сами себе гоне
и губе се у неизвјесности!
Од свијета на ком ми сјеђасмо
до небеса престолодржнога
растојање преужасно бјеше -
стопут више Земље од Урана;
сав небосклон што могах виђети
мир мировах бјеше напунио
са својијем свијетлијем шаром.

Из њега се луче бесамртне
на све стране р'јекама сипаху.
Ко кад творац могућијем словом
нашу земљу у вјетар развије
и у тренућ земни океани
кад се проспу сребрним струјама
у пропасти бездне мраковите -
тако теку изобилно луче
са добротом својом бесамртном
у просторе опширнога бића.

Кроз валове небесне свјетлости
миријаде лећаху кометах
са наглошћу својом прекомјерном
на све стране тамо и овамо:
неке к небу, а неке од неба,
како оно трудољубне пчеле
кад им рука благодатна творца
са штедрошћу проспе ману слатку,
те узавру тамо и овамо
на вјенчано са тишином јутро.

"Хранитељу, превјечнога сине,
шта шарићи они мали значе
у пламеном овом поднебију
те се дижу, спуштају правилно,
тмасти ничу к небу свештеноме,
а св'јетли се к низу спуштавају?"
Божествени на ме взор окрену,
вјенчан вјечном красотом младости;
лик би дивни његов помрачио
сва прелесна рађања Авроре.

"Они шари што се к небу дижу,
те се виде у свијетлој сфери
како лопте тмасте и безрачне,
то су сунца, вожди созвјездијах:
избјежају из мрачнога њедра
по свештеној вољи миродавца;
на небесна четир' краја иду
да се крсте у бесмртну свјетлост,
окруњени свјетлошћу вјечитом,
на вјечно се царовање врћу."

Поведе ме мало понапријед.
"Гледај - каже - на лијеву страну,
те шар види онај поголеми
те пружаје црнокраке луче.
Он једини у простору св'јетлом
у црну је облачен порфиру;
зла свакога најљуће крајности
под једном су у њ круном сабране;
он катедру мрачну сочињава
позоришта сваког ужаснога!

Ад се зове, цар му је Сатана,
мрачна душа, неба ненависник;
зло је њему једина утјеха,
он се са злом вјечно обручио;
злу је жертву принио велику,
шести дио небесног воинства:
лишио их блаженства светога,
у мрачно их царство повукао
на без конца мученија страшна.
Знаћеш и вам' што је урадио!"

Како море иза страшне буре,
присуствијем духа остављено,
уморено силнијем напрегом
прескачући природну границу,
утруђено истегне се лећи
у пјешчану своју колијевку,
тако исто моја слаба душа
занешена творца чудесима
за границе воображенија,
у дубоко падне униније;

крилатога лишена мечтања,
мрачне јој се отворе пропасти,
са ужасом да је гладне прождру;
уплашена страшнијем виђењем,
устрепета ка свештена птица
поћерата смртнијем крицима
нарушника мира воздушнога;
на крај бјеше дошла паденија,
но хранитељ крилах снијежнијех
свештеним је магнетизмом спасе.

"Сини - каже - огњем створитеља!
Ти си искра за небо створена,
бесмертнијем Богом помазана.
Шта те к људској вуче колијевци,
ђе кукање и плач окруњено,
ђе вјенчана глупост са тирјанством,
ђе се само рад несреће људске
боготвори Цезар с Александром,
ђе прелести смртне свеколике
теке лицем из глибине вире?"

Повратим се и отворим очи,
хранитељу бесмртноме речем:
"Дух ниједан општег створитеља
без силе се не би согласио
јарам носит смртнога окова;
ко би игда с добре воље хтио
безумнога пожељет метежа,
ђе зло гнусно свагда торжествује,
ђе свак знаме од раздора носи,
ђе гњилоћа душе каменује?

Судба наша отрова је чаша;
вјечне судбе свети су закони,
ц'јела бића њима су покорна.
Види човјек своје заточење,
помало се прве славе сјећа
и полети небу како муња;
ал' га смртни ланац заустеже
докле рочно одстоји сужанство.
Стога смртни најсјајни поете
с вратах неба у пропаст падају." 


Луча Микрокозма
Његош

четвртак, август 02, 2012

NEŽNOST NE TREBA ZVUKE - Liu Canchiu





Nežnost


Nežnost ne treba zvuke
Morska uvala na peščanoj plaži ima blago lep zavijutak
Vetar je obukao opusteli vrt trešanja
Zraci meseca su kroz otvorena vrata ušetali
Čistota beline tera čoveka da uzdrhti

Nežnost ne treba zvuke
Zraci sunca oblažu jabuke zlatasto žutom košuljicom
Beba je duboko usnula, kolevka se više ne njiše
Posle gubitka bola neočekivano ga opet srećeš
Tišina, to je ukupni smisao nežnosti


Liu Canchiu

SLIKARSTVO MINJE MARIĆA




SVI SMO NA ONOM MESTU
GDE SU BOGOVI ODREDILI
ONAJ CRNI UŽAS KOJI JE
SVAKAKO POSTOJAO A MI GA
NISMO NI PRIMEĆIVALI






      


Iskustvo slikara Milivoja Minje Marića kao da polazi od postavke da su čovek i ova zemlja sa svojim, pojedinačnim i(li) zajedničkim iskustvima, nedovoljni za smisaono postojanje. I jedno i drugo su prepuni trošnosti, stradanja, propasti, nemirisa i neukusa. Jednostavno, teško su nosivi. Kao da prostor koji je do zasićenosti ispunjen svakodnevnim naviknutim oblicima, predmetima, bojama, linijama i perspektivaama treba isprazniti i ispuniti novim sadržajem čija je priroda - čisti san. Sve bi trebalo zameniti nekim novim svetom koji ima drugačiju suštinu od ovog našeg telesno poznatog. 

      


Marićeve slike kao da teže napuštanju (ali kroz odugovlačenje) ovog umornog, čulno zadatog predela, ali sa nejasnom slutnjom koji je to drugi u koji bi se trebalo nastaniti. U svakom slučaju, to je nečulna, nedimenzionalna, nemeriva i ničim objašnjiva stvarnost. Gledajući ih, kao da sebi pribavljate osećaj ponovnog rođenja kojim se prelazi u neku drugu, smisaoniju i čoveku potrebniju građevinu. Kao da nas neko (tajno) posećuje s one strane opipljivog tela. Uostalom, ovi dani, kakvi god bili, nisu dovoljni ni za šta. vera u Hrista je nešto sasvim drugo, ali tu priču ovog puta nećemo dodirivati.





Marićevo slikarstvo ima jednu večernju, sumračnu, teško uhvatljivu boju. To je priroda koja se odaljava od ljudi isto onoliko koliko i oni od nje. I tu više kao da nema dodira. Ali, zar Georg Trakl ne peva mudro, natopljen sličnim iskustvom: "O, bole, ti plameno sagledanje velike duše!" (Oluja). A upravo se odatle, od bola, polazi u traganje. A gde ono završava? To poriče još jedan od uzvišenih duhova poezije, čije reči Milivoje Minja Marić kao da otelotvoruje na svojim platnima, Šarl Bodler.

Slobodan Nikolić, profesor književnosti



   

  


"Rembrant, bolnica tužna što mrmljanjem se glasi,
Gde se, kroz plač, iz blata molitva čista diže,
prostor što ga raspeće veliko krasi,
I gde zrak zimski naglo i ledeno zablista."

"Jer to je, zbilja, Bože, najbolje svedočanstvo
Našega dostojanstva i naše duše strasne:
Taj vatreni grcaj što se kroz vreme i prostranstvo
Valja, da tu na žalu tvoje večnosti zgasne."

Šarl Bodler, Svetionici (Cveće zla, Splin i ideali, 1857.)









 



    Milivoje Minja Marić
 

среда, август 01, 2012

ZVIJEZDE U VISINI - Tin Ujević


Conversations


Zvijezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.
Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...