LILIT - demonsko lice žene

 "I reče Gospod Bog: 

nije dobro da je čovek sam,

da mu načinim druga po njemu." 

  Postanje 2, 18

"I stvori Bog čoveka po obličju svojemu,

po obličju Božijem stvori ga; 

muško i žensko stvori ih. "

Postanje 1, 27

"I Gospod Bog stvori ženu od rebra,

koje uze Adamu,

i dovede je k Adamu"

Postanje 2, 22

Lilith (1892) by John Collier in Southport Atkinson Art Gallery

Čitajući ove citate iz samog početka Biblije, većina čitalaca će svoje asocijacije po inerciji projektovati na Adama i Evu. Međutim, ukoliko čitalac nastavi da pažljivije prati nastavak kazivanja iz 1. glave starozavetne knjige Postanje (Genesis), doći će u situaciju da prepozna dve verzije o čoveku samom i stvaranju druga po njemu, koje koje sučeljene jedna drugoj mogu u prvi mah da deluju zbunjujuće. 

Prema prvoj verziji, Prvi čovek i Prva žena stvoreni su istovremeno ("I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijem stvoriga; muško i žensko stvori ih" 1. glava Postanja, 27), pa  prema tome, imamo u samom aktu stvaranja čoveka istovremeno pojavu dva raznolika bića, stvorena nezavisno jedno od drugog " ni iz čega" (Creatio ex nihilo) ili "praha zemaljskog", koji je zapravo sam po sebi ništa, sve dok ga Božija promisao ne dotakne. "A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa", 2. glava Postanja, 7. Dakle "ni iz čega" treba shvatiti samo uslovno, jer se logički podrazumeva da stvaranju čoveka nije prethodilo nikakvo čovekoliko biće, iz koga bi on nastao, postojaše samo biljke i životinje, i neživa priroda. On je nastao iz prvobitne neosmišljene pramaterije (prah zemaljski), iz koje je tek Božijom promišlju nastalo sve živo i neživo na zemlji, dobivši svoj oblik i smisao postojanja, pogotovu čovek, koga je Bog stvorio po " svojem obličju". 

Prvobitni ljudski par, da parafraziramo Sveto Jevanđelje po Jovanu, behu oni " Koji se ne rodiše od krvi, no od volje telesne, ni od volje muževljeve, nego od Boga". Čovek  je, prema tome, delo Božije, duboko osmišljeno i logično,, koje imanentno u sebi nosi Božiju poruku u svoju ulogu na Zemlji. međutim, Kjniga Postanje dalje više ništa ne govori o tom paru, niti ih imenuje. Nihova dalje sudbina ostaje zagonetna i ostavlja prostor za nagađanja.

Prema drugom kazivanju, stvaranje žene je prethodilo stvaranje muškarca, koji je u trenutku nastajanja, očigledno bio androgino biće, dakle, dvopolni biće, slično svome Tvorcu, mada to Biblija eksplicitno nigde ne kaže, ali se takav zaključak nameće kao logičan u slobodnijm promišljanu ili naslućuje. U početku je postojalo dvopolno Jedinstvo. Tek kasnije je prvobitno dvopolno biće  razdvojio Bog na dva različita pola, sudbinski im predodredivši da se traže celog života, kako bi se jednom ponovo spojili i opet postali celoviti Jedno. " Za to će ostaviti čovek oca svojega i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće jedno telo" 2. glava Postanje,, 24. Biblija ta dva bića poznaje kao Adama i Evu.

Pravovereni Jevreji i hrišćani prihvatili su tu drugu verziju kao zvaničan stav vere. Činjenica je da hrišćanske crkve, podučavajući vernike o stvaranju prve žene (Eve), posebno itiču drugo kazivanje, gde se najpre stvara Adam ( u jevrejskom imenica Adam se često koristi kao generički naziv za sva ljudska bića, bez obzira na rasu i pol) iz ptaha zenlje, a tek potom, u toku njegovog sna, Eva iz Adamovog rebra, dakle iz materije drugog porekla. Podatak o stvaranju čoveka od strane Boga, prema liku svome, i njegovoj pojavi u muškom i ženksom vidu, u poglavlju pre stvaranja Eve (Postanje 1, 27), mogao je inspirisati izvesne spekulacije u vezi sa pojavom Lilit, i navesti na sumnju da se u stihovima Potanja 2,21 i 22, opisuje drugi pokušaj Boga da stvori Adamu đženu, kojoj Adam daje ime "čovečica" jer je Bogom stvorena od Čoveka. Prva pak Adamova žena bila je ona iz stiha 27 prve glave Postanja, čije se ime u ovom tekstu ne pominje, stvorena Božijom promislšlju takođe iz "praha zemaljskoga", kao i muž joj Adam. Ova žena bi mogla biti Lilit. 

Autor teksta: Stevan R. Petrović i Nataša Petrović - Stefanović

Лилит је месопотамски женски демон ноћи. Она је првобитно била сумерски и вавилонски сукуб (демон који узима облик жене и са мушкарцима има полни однос док они спавају), који је касније стопљен са Ламасхту, демоном који убија мушку децу.

Женска фигура са сумерске керамичке плочице из 1950. п. н. е.

У Средњем Веку се појављује идеја о Лилит као првој Адамовој жени. У мидрашу Алфабет Бен Сира (око 10. века) она је Адамова прва жена у рају, која је створена од прашине да би њему била равна. У Књизи о Постању 1:27 пише: "И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их" (пре описа стварања Еве од Адамовог ребра у 2:22) Одавде неки изводе закључак да је Лилит створена у истом тренутку кад и Адам.

Лилит је касније својевољно напустила Рајски Врт (Еденски Врт) одбијајући да се подчини Адаму и била је замењена Евом.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Mitološka Lilit

Prvi put se pojavljuje u sumerskom mitu i od tada ne prestaje da fascinira. U keltskom, ona budi svoje tamne strasti i žudnje i buntovnički se okreće protiv svog kreatora. Pominje se i u hindu mitu, kao i u hebrejskom, po kome je najpoznatija kao prva adamova žena. Imena joj se samo menjaju: Laylah, Lili,Ka-Li, Lila, Lamaštu, Lammea, Lilitu - što je vavilonsko-asirska reč i doslovce znači demon noći. adam se, po Zoharu (Kabala), pominje najpre kao androgin – i muško i žensko. ali, kada je ,video kako se nagoni u životinjama bude i manifestuju u tome da svako ima svog para, postao je svestan koliko je usamljen. Dok je bio u dobokom snu, Bog ga je prepolovio, odvojivši žensko od adama. to žensko, bila je Lilit, prva adamova žena kao nagonski, zemaljski vid ženske energije i živo otelotvorenje adamovih potajnih žudnji potpuno jednaka njemu. takođe, Ben Sira, u drevnom zapisu Alfabet, piše da je bog i adama i Lilit, njegovu prvu ženu, stvorio zasebno, ali je za nju upotrebio nečiste taloge umesto praha. Zbog toga nisu imali mira, a ona je odbijala poslušnost da u polnom opštenju legne pod svog muškarca smatrajući i to potčinjenošću. Zbog divlje prirode bila je proterana iz raja u pećine na obalama Crvenog mora gde je dalje opštila sa zlodusima i odakle je odlazila u svoje noćne demonske pohode na ljude.

 

Kao demonu, svuda joj se izričito pripisuju tri radnje: zavođenje i seksualno iscrpljivanje muškaraca (pogotovo oženjenih,) ubijanje dece, njeno prikazivanje ljudima kao sukube, Nemaha (demoni,  vampiri, veštice) Kako god, Lilit je već hiljadama godina asocijacija za demonsko, nadmoćno, seksualno-magijsko. Ljudi je se boje, inkvizicija je spaljuje jer previše zna i ume, zbog bluda i otvorene seksualnosti je giljotiniraju u srednjem veku, jer veruju da je u telo žene ušao duh Lilit. naši preci smišljaju bajalice i pesmice kako bi je oterali sa praga. Žene naročito vode računa o njoj, da im ne bi zavodila muškarce noću i ubijala decu. Postoji više autora koji tvrde da je engleska reč za uspavanku lullaby zapravo pogrešno spelovano lillu-by što znači Lilit, odlazi! - u smislu pesama koje su majke pevušile deci pred spavanje i na taj način terale Lilit od njih. Dakle, mnogo pre nego što je Sepharial (astrolog) umetnuo Lilit u natalne horoskope, ona je intuitivno postojala, imala ime, bila očigledna u svakodnevnom životu u vidu razvrata, bludnih radnji, žudnje za osvetom i volje da se žena seksualno i svakako postavi jednako uz muškarca.

Astrološka Lilit 

Za razliku od planeta koje realno postoje, Lilit je fiktivna tačka na nebu. Putanja po kojoj Mesec kruži oko Zemlje elipsoidna je i kao i svaka elipsa ima dva centra. Jedan je Zemlja, a drugi je prazna mračna tačka i pripada Lilit. Možda je važno spomenuti da postoji i asteroid Lilit koji je dobio ime po francuskom kompozitoru Liliju Boulangeru, i asteroid ne treba mešati sa primarnom Lilit koja baš kao i ova fiktivna na nebu, živi u kolektivnom nesvesnom čovečanstva od samog početka. Kao i svemu, i Lilit treba vreme da bi se potpuno društveno otelotvorila i bila prihvaćena. U početku, običan narod je prepoznaje kao ludilo i opsednutost zlim duhom jer je narod tada na mnogo nižem nivou svesti i pod strogim zakonom koji je za divljanje, neposlušnost i svaku buntovnu aktivnost kažnjavao smrću (vešanjem, giljotiniranjem, spaljivanjem). Žena koja pušta svoje strasne demone na slobodu bila je grešna, a ako je uz to posedovala kakvo umeće i znanje – proglašavali su je vešticom. Bez mogućnosti izbora, ljudi su snagu Lilit dugo potiskivali sputavajući svoje slobode, proganjajući je na taj način duboko u pećine Crvenog mora našeg nesvesnog. 

Jedino je potisnuta Lilit opasna jer priziva situacije koje će je osloboditi tamničenja. Priziva prevare, izdaje, odbacivanja, poniženja, zavist, razvrat i bludničenja - čega je baš u ovom istorijskom periodu bilo na pretek. apsurdno je da, dok Lilit običan narod potiskuje, što zbog stida, što zbog straha, na dvorovima njen razvratni duh caruje. Čuvena kineska carica Wu Zetian zbog vlasti ubija rođene sinove i ćerku u pelenama, Maria Theresia pod svoju kontrolu stavlja proganjanje i spaljivanje veštica i konačno ga ukida, grofica Elizabeth Bathory se u to vreme kupa u krvi nevinih devojaka. Renesansna umetnost kroz ključaonicu pušta Lilit dalje među ljude, da bi zapravo u 20. veku njeno prisustvo postajalo sve intenzivnije, a od hipi pokreta, feminizma, seksualnih sloboda gotovo sveprisutno. Kolektivno nesvesno polako je razotkriva, pa se već 1919. godine prvi put pojavljujena filmskom platnu. Louise Brooks i sijaset holivudskih diva još u onim godinama pre II svetskog rata otvaraju odaje večitog mraka suočavajući se sa demonom koji je zapravo samo duboko potisnuti deo ličnosti. Njeno otelotvorenje seksualnih sloboda i fatalne žene zavodnice nalazimo u likovima kao što su Isadora Duncan, Anaïs Nin, Mata Hari. 

Freud u svojoj podeli navodi Id, kao „prvobitnu instancu ličnosti koja zbog svoje nagonske prirode ne poznaje zakone vremena, logike i morala.” Zbog toga je id anarhičan, jezgro nagonskih sila koje jedino žele da su potpuno zadovoljene, daleko od svesti, nerazuman, haotičan i glavni je uzrok neurotičnih neurotičnih poremećaja baš kao Lilit! I kako smo postali, možda baš zahvaljujući Freudu, svesni da je taj zloduh u nama a ne ,mimo nas, krenuli smo da ga tražimo. Žene najviše. Žene, vekovima sputavane, željne osvete zbog mučenja i trpljenja koje su proživele. Ako ste gledali najnoviji film Larsa von Triera „antihrist” - verujte da je to od početka do kraja film o Lilit.  Ali nje ima i u svakom ostvarenju gde se divimo ženskoj snazi da se izbori za pobedu i prevlast u svetu muškaraca, gde strastima zavodi i ostavlja bez daha. one su samostalne, svoje, hrabre, neuništive, ultimativne femme fatale, psihički jake, nadasve pametne, verne sebi, namećući sliku femine kakva danas služi kao uzor ženama kakve da budu, pa čak i više - sliku žene kakva je danas poželjna i muškaracima. Otuda i nije čudno što je baš Lilit najčešće korišćen username na internetu. Danas, uprkos bremenu prošlosti koji je nametao smernost, strah i stid, žena je slobodna da bude žena sa ravnopravnim potrebama kao i muškarci.

  

U astrologiji, Lilit je prijatelj ali samo onima koje joj ponude slobodu. U suprotnom, ona iz nesvesnog šalje svoje poslušnike demone da napadaju svest sumnjom, gorčinom, opsesijama, histerijom. Poredi se sa osećanjem odbačenosti, izdaje i potčinjenosti. ove tri najveće prepreke na putu do zdrave i ravnopravne zajednice muškarca i žene su u stvari strah od toga da se ne bude ponižen, odbačen i iskorišćen koji je duboko u ženskoj psihologiji. U takvim stanjima žena biva proganjana nekontrolisanim besom, očajnom potrebom da se sveti, krizama u kojima se smenjuju sebičnost i bespomoćnost. Lilit u horoskopu je uvek lik zavodnice, slobodne i seksualno potentne žene sa kojom muškarac vara svoju partnerku, ili lik žene kakvoj ona želi da sliči, ali će Lilit pokazati i ono mesto gde možemo biti najgrublje odbačeni, ranjeni, gde se nadaleko čuje krik bolne duše poput rike ranjene zveri. I baš kao da danas žena najpre mora da iskusi to razaranje, gubljenje poverenja, izdaju, ne bi li tek onda oljuštila sa sebe nasleđe indoktrinisanog ponašanja i usiljene dobrote kojoj često nije bilo mesto tamo gde ju je pokazivala samo da bi i dalje bila dobra, ljubazna, plemenita, fina. Pa tek kada ovaj proces doživi, tek kada dozvoli sebi da želi, da greši, da bude slobodna bez grča i straha, da ne ispunjava samo tuđe zahteve već se usprotivi kao Lilit samom tvorcu, a naročito kada uspe da se bez stida pokaže pred suprotnim polom – ona doživljava preobražaj. Tek tada postaje istinski očarana svojim telom, svesna svoje seksualnosti, volje, i to je istinski početak njenog samopoštovanja. Zbog toga žene svoj strastveni, zavodnički i moćan deo sebe otkrivaju uglavnom tek oko 40. godine, ali sigurno je da se sa novim generacijama ta granica pomerai i dalje ka mlađima. Upravo zbog te transformacije i puta koji je neophodno preći  u momentu gubitka i odbačenosti, Dr Stevan Petrović misli da: „Lilit-žena, Lilit-majka, Lilit-zavodnica je u tolikoj meri prisutna u svakodnevnom životu i psihopatologiji, da je već u tolikoj meri postala realnost, pa zaslužuje da u stručnoj literaturi dobije posebnu dijagnostičku jedinicu, kakvu su recimo dobili, Edipov kompleks, kompleks Don Žuana, Kainov kompleks.”

Autor teksta: Sanja Perić - objavljeno u časopisu SENSA   

    

LILIT ŽENA - samostalna  i harizmatična, majstor opsene i iluzije.

To nije uranjanje u egoisticno zadovoljenje sopstvenih hirova I ambicija, vec mnogo iskrenija potreba da se pobede sumnje I strahovi, da se kroz mudrost I pronicljivost dotakne iskra života koju svakodnevni život protkan patnjom, strahovima, bolom često skriva. Lilit se tradicionalno predstavlja kao negativna, demonksa sila. Medjutim, ovakva gledista moraju biti odbačena, najpre jer su proistekla iz judeo hrišćanske predstave koja u prvi plan stavlja ‘mušku superiornost’ I ego ideologiju. I jasno je već da tradicionalno predstavljanje Lilit kao zle, mračne I samo pohotne anime kojoj je jedini cilj osveta za nanetu nepravdu, za progon I odbacivanje, uveliko zamenjuje jedna druga Lilit, mudra, pametna, samosvesna – koja možda I čini greh time što zeli da bude ravnopravna ne samo sa muskarcem – vec I sa Bogom. Pa koliko bi Mesec pedstavljao lik majke Isusove, Marije, toliko je Lilit – starozavetni lik Kraljice od Sabe koja zagonetkama kuša Solomona, tražeći ravnopravnost sa najmudrijim od svih. Svaka žena u sebi nosi oba principa. Kada je Lilit odeljena od Eve u ženskoj psihi, žena je seksualno nezainteresovana. Često se udaje za muskarca koji pomaze da se taj rascep dalje produbi, tako što zapravo ima neki odnos samo sa njenom stranom Eve.  

Na ljudskom nivou nalazimo osećanje nenadoknadivog gubitka, progona I izdaje duboko u ženskoj psihologiji. Te najveća prepreka svakoj ženi da razvije odnos sa svojom Lilit je osećanje unišenja I nepostojanje samopoštovanja. Žena doživljava beg Lilit u plamenom gnevu kada odbije da se preda moćnoj muškoj snazi, vec umesto toga bira pustoš divljine. Na žalost, Lilit je u toliko maloj meri integrisana kod današnjih žena, da mnoge prvo moraju da dožive neopisivu podjarmljenost I potčinjenost da bi odlučile da odu I pobegnu, pune gneva I gorčine, podsećajuci na ranjene zveri. Tada se ona preobražava I tek tada u sebi prepoznaje žensko sopstvo. Biva očarana sopstvenom zavodljivošću, svojim telom I njegovim skrivenim moćima. Lilit, kao zavodnički lik žene obično svesno doživljavaju tek negde oko 40-te godine. Posto je već stigla donekle I ima osećanje da je uspela, pošto je podigla decu ili radi, žena moze da se duboko preda I potpuno zaljubi na način koji je nedostižan mladjoj ženi koja nema tog iskustva. U njoj se radja preovladjujuće osećanje čudesnog povratka izgubljenog dela njene ličnosti. U samom seksualnom činu ona postaje svesno zavodljiva, predajući se fizičkim senzacijama dubokog, snažnog orgazma, a ako žena jos I nije emotivno vezana za svog ljubavnika, tada jos jasnije doživljava zaprepašćujuće prepoznavanje svoje životinjske prirode Lilit I nagonsku mudrost svoga tela. Žene sa izraženom Lilit u sebi imaju potrebu za ravnopravnošću sa muškim svetom, ne dozvoljavajuci nikakvo potčinjavanje I sputavanje.

Ipak, rat izmedju Eve I Lilit besni na jos jednom planu. Eva može da zadovolji svoje potrebe u jednoj vezi, I sa jednim muskarcem, Lilit ne može! Ona mora da se odvoji I pobegne. Ona odbija da bude zavisna I potčinjena, ona je vid ženskog ega u procesu individuacije koji može da se razvija samo u divljini, bez ljubavi I brige, večno pateći od ljubomore prema Evi koja ostaje u muškarčevom zagrljaju. A Eva se sa svoje strane oseća prikovanom za porodicu, muža, decu, I u njoj se takodje odražava ljubomora prema Lilit. Eva se ipa ne odvaja od Adama, I psihološki daje sliku svih žena koje rade sve što se od njih očekuje zbog sopstvenog snažnog patrijarhalnog rasudjivanja, jer ‘žena nema druge časti, do časti u bračnoj vezi sa svojim mužem’. Slično ponašanje se vidi I kod žena koje imaju infantilnu potrebu za ljubavlju I odobravanjem od strane muža ili oca. Lilit medjutim, guši sve ove potrebe.Ona upoznaje svoje tajne, svoje strahove, hrabro krči put kroz prašumu bola tragajući za sopstvenim izvorom života, koji kada biva dotaknut postaje snaga kreatora. Pa koliko je Mesec carstvo snova, maste I romantike, toliko je Lilit kreativna sila stvaranja, radjanja (mitološka Lilit je imala mnoštvo dece sa demonima, koja su joj bila poubijana jer nije prihvatila pokajanje za svoj greh I priliku da se vrati u Raj, čime bi zapravo priklanjajući se Bogu odbacila sebe… I tu I jeste suština njenog uticaja, jer koliko god da je odbačena od drugih, sama sebe nikada nije odbacila, što Mesec zapravo jeste. Mesec sam sebi nije potreban, već sebe odbacuje zbog drugih, da bi drugima činio.)

TAMNA STRANA ŽENE                                                                                             PSIHOLOGIJA

Knjige o ženama su uglavnom muške, kako kaže Virdžinija Vulf, pisane pri crvenom svetlu emocija, a ne na belom svetlu istine. Esej o Lilit napisali su otac i kći, Stevan Petrović i Nataša Petrović Stefanović, muškarac i žena, i zato njihova priča nije ispunjena jednopolnim projekcijama. Autori navode podatke iz bogate mitološke riznice u kojoj su zaronili i postavljaju pitanja. Dajući neke originalne odgovore koji, međutim, nisu definisani, oni ostavljaju istraživačima i čitaocima da se njima ubuduće bave.

Inspirisana ovom lepom knjigom, pridružiću se pitanjima autora koja mi se čine značajnim:

Da li je Lilit samo produkt muške nesigurnosti i mašte ili psihološka datost i realnost?

Hipoteze iz prvog stava bile bi sledeće: Ideja o Lilit i o mnogim mračnim ženskim božanstvima u svetskoj mitologiji začela se najpre u glavi muškaraca a ne žene. Ili je mit o dijaboličnoj Lilit stvorio muškarac na početku vremena, a on je pojačan u doba ginofobije u srednjem veku kada su žene spaljivane na lomačama kao veštice. žena je muškarcu tajna i zato je on u stalnom strahu od njene moći i kastracije Kibela-Atis tipa. nasuprot muškarcu žena ne stvara Adamu para, jer njoj je muškarac jasan, ona sama ga rađa, on je deo njene utrobe.

Crna Lilit je metafora tamnog aspekta žene kome se pripisuju različita imena, kao što su Mahadevi, Velika boginja, ili Velika Majka. U teističkim sektama hinduizma to je Kali, “crna”, stravičnog izgleda, koja voli krv, dominira Šivom, i navodi ga na besomučne, destruktivhne radnje. Lilit je Hekata, titanka, opisana od pesnika kao gospodarica neba, zemlje i mora. Ona drži ključeve podzemlja, a kao zaštitnica celokupne magije, posebno čarolija koje su u vezi sa ljubavnim činima i prizivanjem mrtvih, povezana je i sa mesecom, a preko njega i sa životom žena.

Druga je pretpostavka da je Lilit kraljica i majka demona, spada u neotuđive delove psihe. Ona je prema tome primodrijalna slika svostvena celij vrsti, odnosno arhetip koji je uvek ambivalentan. Ipak, kao pretežno muška tvorevina, Lilit je vrlo kompleksan lik, zato što se kod muškaraca arhetip majke nikada ne pojavljuje u čistom obliku, i uvek je pomešan sa animom, imagom seksualne dopune muškarca.

Drugo pitanje je: da li je Lilit autonomna tvorevina, monada, neponovljiva pojedinačna pojava, eksponent čistog zla nekontaminiranog dilemama, kako tvrde autori na jednom mestu? Da li je dijabolička ženskost zasita jednodimenzionalna i izolovana?

Moje kolege pokazuju da to nije tako, i sa tim se moramo složiti. Lilit predstavlja jedan aspekt dvojne prirode žene, Žen je “ljubavna, ali i strašna majka”. Ona je negujuća i hranljiva dobrota, ali i orgijastička emocijonalnost stihijske dubine. Zato Lilit nije monada. Sve Evine kćeri nužno poseduju dva vida ženskosti. Jedan je Eva, majka svih što žive, uzor-žena, svetica, a drugi Lilit, hetera, prostitutka, kazna, bič božiji. Tako je crna Kali, istočna Lilit, uzor ženama, često kao personifikacija njihovog besa. I u literaturi nalazimo ta dva aspekta  - to bi mogle biti Eva i Edvina u Hamsunovom “Padu”, Tereza i Sabina u Kunderinoj “Nepodnošljivoj lakoći postojanja”, Natalija i Askinja u “Tihom Donu”....

U psihi žene traje neprekidni rat između Eve i Lilit – samosvojna , snažna, neosvojiva, slobodna, strasna, Lilit se bori protiv male, zavisne, slabe, patrijahalne Eve, “vile domaćeg ognjišta”. Eva ima jaku infatilnu potrebu za ljubavlju i odobravanjem od strane muža ili oca. Lilit mora da se odvoji i pobegne, odbija da bude zavisna i potčinjena, i neće da bude sputana i okovana., ona želi da se kreće, da bira i određuje. Plamena i lunarna Lilit je tamna strana ženskog ega u procesu individuacije, koji meže da se razvija samo u divljini, nepovezan sa svetom, bez ljubavi, dece, večno pateći od ljubomore prema Evi koja ostaje u muškarčevom zagrljaju.

Život predstavlja igru svetlosti i senke. Lilit, kao deo ženske igre, je transpersonalna senka – čas Boginja, čas zloduh, nekad zavodnica,   nekad ubica, jednom đavolova nevesta, onda božija milosnica, koja plamti na vratima raja.

Senzualnost koja pripada Lilit, odvaja se od nastavljanja vrste i majčinstva, koje je svojstveno aspektu Eve. Zato se muškarci žene Evom, a čeznu za Lilit, koju biraju za ljubavnicu (kao Tomaž u “nepodnošljivoj lakoći postojanja, koji je obožavao Sabinu, a oženio se Terezom koja mu je, kao Mojsije, došla u pletenoj korpi), Jer Eros ne vodi samo naviše, već i naniže u onaj neobjašnjivi, tamni  svet Hekate i Kali, koji predstavlja užas za svakog muškarca intelektualca.

Poslednje pitanje: Šta treba danas raditi sa Lilit, koja nam se, zahvaljujući feministkinjama i mnogim uvaženim autorima, uključujući i naše, vratila iz senki prošlosti? Kakav je njen značaj u individuaciji i samoostvarenju?

Lilit sobom nosi svojstvo Boginje majke i stvoriteljke, naspram Boga oca i stvoritelja. O ovom smislu ona je Adama, deo ženskog sopstva sa kojim savremena žena mora ponovo da stupi u vezu, da bi izbegla dalje duhovno otpadništvo, Kao svaki arhetip, Lilit se ne prenosi samo tradicijom, jezikom i migracijom, već se može pojaviti spontano, u bilo koje vreme, na bilo kom mestu, i bez bilo kakvog spoljnjeg uticaja.

Sve žene su i Eve i Lilit. Događa se, međutim, da jedan od dva aspekta dominira ceo život. Neophodno je da se na putu individuacije koji se ozbiljnije ostvaruje posle trideset pete godine, i drugi, potisnuti i zanemareni aspekt osvesti u svakoj ženi.

Taj prvobitni, nagonski, slobodni duh, koji postoji u duši žene, treba da se spoji sa prvim aspektom žene, sa Evom, da bi žena dostigla celinu, sama sa sobom, i sa svojim muškarcem. Svaka žena mora da bude kraljica od Sabe, svesna svoje senke, što se dešava kada vidi svoju Lilit prirodu u ogledalu. Totalna identifilacija sa Lilit, koja se događa u ekstremnom feminizmu, predstavlja razumljivu pobunu protiv muške tiranije vremena i prostora, ali će ostati jalova, ako se ne osvesti i Eva. Tek kada se sjedine Eva i Lilit, žena može da dostigne viši stepen razvoja, da spozna sopstvene duboke izvore ženske mudrosti. Tek tada će njen brak suprotnosti, hieros gamos, doneti mir, alhemijski cvet, zlato u sebi i u JA-TI odnosu sa drugim polom.

Autor teksta: Dušica Lečić Toševski

Ivo Andrić - JELENA, ŽENA KOJE NEMA

 KNJIŽEVNOST

Ženski akt

U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak- tak- tak! Ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reči i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg.) Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.

Naravno da posle nikad ne uđe niti je ugledaju moje oči koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom u životu.

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.) Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i živilja. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva ređe, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su ređi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema. Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Čudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.

***

Bilo mi je još hladnije. Usiljavao sam se da ne mislim na malopređašnje otkrice. I kad sam u tom uspeo, morao sam uvideti da nisam sposoban da mislim ni na šta drugo. Nikad nisam voleo preteranu osećajnost ni ta polujasna, sumnjiva stanja duha u kojima nas uobrazilja tako lako odvodi na svoje pogrešne i jalove puteve. Zato me je cela ova igra srdila i mučila. Da bih joj se osvetio, hteo sam da je kaznim prezirom, da se ne bavim njome i da je ne proveravam više. U stvari, morao sam neprestano da mislim na taj svoj prezir, i mučio sam se i dalje. Ništa nije pomagalo. Ostajala je postelja, koja kao grob pokriva zaboravom i leči svaku muku, iako manje savršeno. Ah, kad bi leći bilo isto što i zaspati, život ne bi bio ovo što jeste: smrt bez mira i izvesnosti. Dalji i nedostižniji od najveceg blaga i najsmelijeg svetskog rekorda, san je ležao negde u daljini, okean sna, a ja sam ginuo za jednom jedinom kapi njegovom. Zaspati, spavati snom bez  snova, mrtvim snom, u kom nema ni kofera, ni plača, ni ženske kose, ni žena, stvarnih ni avetinjskih!

***

Dešava se da je sretnem, kao da me je čekala, već na samom polasku na put. Tek što sam se smestio u kupeu, na sedištu pored prozora (bledozelena čoja, sa belim čipkama na uzglavlju!), voz krece i za nekoliko trenutaka napušta rastrgana i tužna predgrađa. Kad ispred velikog vagonskog prozora stanu da teku i struje površine bašta i njiva i da se u kovitlac savijaju oživele mase ograda, drveća i telegrafskih žica, ja skrenem pogled sa sedišta prekoputa, koje je prazno kao da nekoga čeka. Gledam uporno u daljinu i znam da se svi ti predeli i predmeti, koje brzina pretvara u tečnu, uzvitlanu masu, zgušnjavaju u lik moje saputnice. Gledam u daljinu, u tamnu crtu hrastove šume u dnu vidika ili u majur koji se ocrtava pola na zemlji a pola na nebu, a u isto vreme znam da tu, prema meni, već sedi i sve stvarnije biva stvorenje čije mi samo prisustvo pričinja neizmernu radost koja raste u neproračunljivoj proporciji, sa svakim minutom. Zar onda nije svejedno gledati u daleku tačku na obzorju ili u lice ženi koja nastaje preda mnom? Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga što ona postoji takva kakva jest i što je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i briše naše likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko oštre crte na kraju vidika i daždi negde po svima svetovima. A veliko čudo te radosti i jeste u tome što svakog trena mogu da zaustavim tu plimu sreće i da je vratim i ograničim na naša dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A već nekoliko sekundi posle toga, poplava sreće počinje ponovo, i u njoj iščezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.

Tako me u zamasima koji obeznanjuju nosi ta vasionska ljuljaška od jedne savršene sreće do druge, od Jeleninog i mog prisustva do nestanka i nas i svega sa nama u sreći opšteg postojanja. I ni na jednoj tački toga bekrajnog luka nema zastajanja ni za trenutak, jer se uvek ili penjemo ili spuštamo.

Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju širokog vidika koji se topi, kreće i ruši u brzacima i slapovima – nepomična, nema, ali već živa i stvarna. Široko, vedro i slobodno gledanje njenih očiju koje nastaju nije se još izoštrilo i saželo u određen pogled. Tako mlade žene iz svog tela, koje ima svežinu planinskog mleka i zumbulova soka, gledaju svet svojim čistim, mirnim očima. Te oči koje se kreću polagano i menjaju izraz neosetno, kao nebo boju, lice na deo globa koji, prigušeno osvetljen iznutra, nagoveštava nepoznate a slućene delove kontinenata i okeana. Pogled tih očiju nije nikad počivao samo na meni, i ja sam mogao na neobjašnjiv način da uživam u svemu onom što one vide u isto vreme dok gledaju u mene, jer te oči su prostirale ispred sebe nepoznate krajine nevinih svetova u kojima se gubio i moj gledani lik. One su se kretale i svetlele sa ravnodušnom tačnošcu nebeskih mena, a u isto vreme zbunjivale moja čula i zavodile ih na neslućene staze i u zanosne varke.

Samo retko u životu, pred najvećim i izuzetnim prizorima koje, udruženi, zemlja i nebo prostiru pred nama, nastupala je kod mene ista igra i zamena pojaćanih čula i njihovo neograničeno umnogostručavanje, sve do istovremenog osećanja pojava koje inače, izvan tih prazničnih trenutaka, upoznajemo i osećamo samo izdvojeno i ponaosob. (Takvi trenuci nemaju imena i ostavljajusamo bled trag docnije, u sećanjima naše svakidašnjice.)

Tako sam nekad, dok sam, stojeći na visini od tri hiljade četiri stotine metara, gledao iznad sebe glečere i na njima sunčev sjaj koji izgleda nepomičan, odjednom čuo kako se iz njih diže beskrajno tanak šum, muzika jedna koju uho teško može da razabere a nikako ne ume da zadrži. Tako sam, opet jednom, za jesenjeg dana bez sunca, pod sivim nebom, stajao izgubljen u stepi koja se sterala od mojih nogu do neodređene crte nebeskog svoda. I dok sam osluškivao kako tiho i oštro šumi i cvili trava koju vetar povija u tankim sivim talasima, video sam odjednom na prevojima tih beskrajnih talasa neki sjaj koji oko, naviklo na dotadašnje pojave i vidike, jedva može da uhvati i primeti, a koji kao da ne dolazi od sunca.

***

Prošlo je možda zauvek vreme kad sam je vidao na svetlosti dana, prosto, očima kojima sam gledao sve ostale pojave vidljivog sveta. To viđenje trajalo je uvek kratko (padanje zvezde preko letnjeg neba!), ali sada ne traje ni toliko, a bolje bi bilo da se ovako ne javlja uopšte. U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje četiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena. Ne zna se i ne pita se više šta je dole a šta gore, šta iza a šta ispred. Živ sam, ali u svetu poremećenih odnosa i dimenzija, bez mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko što znam da negde pruža ruku kojom hoće nešto da mi doda. I ja živo želim da podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi. Tako ostajemo dugo u tom bolnom položaju jednog započetog i jednog nerođenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na čemu smo, ko smo ni kako se stvarno zovemo. Ono što je živo i jasno u mojoj svesti, to je naša želja koja je jedna. Po toj želji i znam da postojimo, ona je jedino što nas vezuje i sve što znamo jedno od drugoga.

 

U tom se položaju ne može izdržati dugo; iz njega vode dva puta: ili u potpunu nesvest ili u buđenje. Ovog puta se budim. Budim se u svet svoga sadašnjeg života, znači: u svet bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se medu predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove.

***

Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostaje tu trenutak dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.

 

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

 

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić. Sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Portret žene

 

Ivo Andrić - STAZE, LICA, PREDELI

KNJIŽEVNOST

Ivo Andrić

STAZE

Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.

VINO

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o ra­dostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi raču­na, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim sa­mo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim reci­ma, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o se­bi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­red koje smo išli u školu; ni ono belo koje je osta­jalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske pri­če o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stra­dalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudo­vima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgo­varaju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muže­vima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opa­sna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unu­trašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — ko­liko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgle­dalo da treba za moj kratak vek bez računa.

LICA

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetijeni i najprivlačniji delić koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i za­klanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hi­ljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odne­se moju svest. I dok gradove i predele gledam krozsvoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obra­čun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čo-vekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čem čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.

****

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemeniti­jem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu. Još jedno lice.

****

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

LIKOVI

Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo iz­gubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poru­ku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.

Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i du­hu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne tera­zije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.

U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u me­ni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu Iomnost i pro­laznost. Oni zaokupljaju i odvode sa sobom svu mo­ju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč — laže.

U jednom munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim, nevino mirno car­stvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvarenih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljud­sko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odveli na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i po­četno lukavstvo čovekovo — lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva — njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, ko­jima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.

Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim i dubo­kim reakcijama, koje se s vremena na vreme jav­ljaju u nama prema pisanoj reci, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobod­nog gledanja i čistih bezimenih likova, koje su smi­sao i celishodnost odavno zarobili i potčinili ih na­šoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.

Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasja­nih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je »postala telo«, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.

Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reci službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onoga čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.

RAZGOVOR SA GOJOM

—  Da, gospodine — rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao.

To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisko Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

—  Da, gospodine ...

/ mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvari­ma ljudske sudbine.

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikar­sko delo. —

—  Da, gospodine, proste i uboge sredine su po­zornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica buduć­nosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gleda­jući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dana da vidi oboje, teško mu je, gledajući jed­no, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jedno­stavnosti, na strani slobodnog, dubokog života os­kudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pu­stinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim živo­tom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ru­ke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomič­no na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost ono­ga što je starac govorio svojim mutnim glasom iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao pla­men koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudi­ma, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći nepre­stano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

—  Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, maski­ran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mno­go viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Lju­di ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i za­to ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pra­vu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakri­ven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

—  Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo po­ziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispu­niti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika za­dovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodo­ljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka neposto­janja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, kr­tom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i moz­gova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pra­vom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od ve­likog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mra­vinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga po­sla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zako­na«, odmetnik u višem smislu reci, osuđen da nat-čovečanskim  i  bezizglednim  naporima   dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidlji­vi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, za­ustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u »prirodi« već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim nji­hovim tajanstvenim značenjem, očima budućih na­raštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu lini­ju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko po­reklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više sa­vršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i nje­govo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i la­ko verne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Mož­da se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje pono­vo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator poinstinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da se seta sa uži­vanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem do­diru, propada odmah u ambis ništavila.......

PREDELI

Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle pod­ne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak ve-tar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vago­na kako suva komuška od kukuruzovine plovi vaz-duhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvi­ja se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se va­ramo gledajući ih:

Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Vi­soki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme pa­dine, slikovite klisure uz koje raste priljubljen sa­mac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zape-njenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divlje­nja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran i zabačen ni po čemu glasit kraj bez ime­na, koji istorija nije dotakla ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom bitisanju i mehanič­kom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i ži­votinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega to­ga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom rav­nicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskraj­ne brazde; one se, već prema brzini vožnje, ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznoboj­nih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drve­ća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke rav­nice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke ažurne, zlat­ne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane carstva, preko vekovnih turskih pohoda i ratovanja, do par­tizanskih »baza« i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bi-jene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugo­vori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Rav­nica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Tako, eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam proz prozor va­gona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list ku­kuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini si­vog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.

MOSTOVI

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, kori­sni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro re­zanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i nepri-metnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od sva­kog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drve­ni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije iz-glodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a se­ljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postav­ljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zato-kama među stenama, vide često ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu sluča­jem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podseća-ju još uvek na cilj kome su služile.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju rnesto na kome je čovck naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okru­žen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsava­ju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameniti prš-Ijenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali sta­lan, uvučen u se kao dobra i ću ti j iva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, za­rasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, po­kriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugač­ke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mo­stovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuveni i odr­žavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao kre­ne ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, pro­tivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ika­da čuo, odjednom mi se ukaza kamenit most, pre-sečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim napo­rom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost le-pote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu moguć­nost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje —misli, napori, pogledi, osmesi, reci, uzdasi — sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

MOST - Višegrad