ISHOD - Miodrag Pavlović

ISTOČNA VRATA

CRNA ŠALA

Da li će od Zla da nas zajednički zid brani, ili treba da se bori svako ponaosob? U borbi protiv zla možda je zakon shodan oklop. Ko treba da se poštuje: Zakon ili onaj koji ga donese? Ni oko toga ne mogu da se mišljenja slože. Duh zala nam se svim svojim srcem predan. a duh dobra mora svoju utehu da dokazuje. Dođe i opet ode, vidi nova na pomolu raspeća. ide po advokata. No, zemaljska se parnica ne može dobiti. Da li se vredi parničiti? Ili se ponovo zbiva svemoćna crna šala!

SUPROTNA HTENJA

Jedni veruju u opšte svanuće, drugi govore da je sigurno smaknuće. Kunemo se da sunce ide od istoka na zapad svojim putem. No, dokazano je da se zemlja kreće suprotnim pravcem, u celini. Tako nadiru i divlja stada koja gone lovci od stepe do moreuza. Narodi se sele na sever ili do obale okeana, onda sretnu druge koji se drže juga ili nadiru ka zemlji mrtvih, gde su skrivena blaga. Niko ne zna kako da se taj susret suprotnih htenja mimoiđe. Dolazi do rata. nakaza traži što više potomstva. Mamut se usred ledenog doba uzjoguni. Prelazi u napad onaj ko bi trebalo da bude pitom. Prostor traži svoje vreme i tuži se da je eon obezbožen. Najzad pitanje iskrsava: otkad se ovako jedan pravac sa drugim bezuslovno kosi? Recimo: ima dva početka: onaj kad u malom sva strahota eksplodira, i drugi: u mirnom biću što se ne menja od vajkada. Svet je od samog početka raspolućen.

IZMEĐU DVA DOBA

I ovaj zalogaj sveta da uknjižim: onako kako dolazi eon ako je završen. Za koga valja knjigu pisati? Proročanstva kad se ispune potiru slovo. A to se zajedno javlja: pisanje kjnige i zemljotres zlovesni. Sumporna kiša progoreva hartiju kao da se nada da će njena poruka baš danas na onaj svet biti prenesena. A knjigu vele ti i zapovedaju da progutaš da bi tačno izvestije bilo: mučenicima od koje vrste? Satiranje na istom brodu tela jedan vidi sa radošću, drugi sa tugom. No, pravda će pre da se rastuži od onog koji opštim zlom ume da ushiti. Potrajaće ovo nevreme između dva doba, između device nebeske i sotonskog zjapa. I uvek to kad o vremenima prošlim, i dojučerašnjim hoću da posvedočim, prizre mi se razdvajanje dobara ovog sveta gospodarima ”gorim”. Da Bog da neispunilo se ovo.

BEZ JEZIKA

Ponekad uspemo da se setimo stanja kada nam je jezik bio gotovo nemušt. Ni jedan bolji glagol nije bio skovan. Bez imenica i bez pojma hod nam je bio trapav. Bez priloga za mesto nismo ni znali gde smo. Čula su gledala na pogrešnu stranu i šuštala su kao suvo lišće na vetru zimskom. I košute su nas gledale pomalo u čudu: zašto se ovo dvonožno biće tako slabo sporazumeva. Teško je bilo dogovoriti se oko lova. Sejali smo žito unakrst, žetve i berbe davale su jedva jednu pregršt. Plodovi bezimeni ponekad i otrove sadrže. Sećam se kada je rekao predak: spavajte duboko. A gde to? Na domaku carstva u kojem sve odjekuje; dobar je glas sam u sebe zagledan. I kad prolećni vetar u podnožje vam stigne, probudite se svi zajedno, a ne jedan po jedan. I da ustanete malo brže.

ZAVRŠNI OBLIK - Miodrag Pavlović

Minja Marić

ZAVRŠNI OBLIK

1.

Čovek teži obliku završnom i svetom

ide mu u susret kad se penje na planinu

onda se pojavi on sam iz daljine

i radost ga uveličava divljenje pravi od njega

uzor svih pojava koje su moguće

u podnožju neba i u ogledalu

ispupčenom tako da nadima njegovu sliku.

Zna da će opet morati da ga dele

od stopala do pupka od glave do čvora utrobe

gde su creva, jetra, čovečija ribica

koja pećinom trbušnom luta slepa.

Inače će poslednja predstava biti

zapletenost androgina.

U sećanju se uspostavlja veliki stajač,

on se koleba dok crtaju po njemu odeljke

budućeg sveta stvorenog od želje

koja je često obesvećenje,

ali u obliku koji nikome ne smeta,

najmanje nekom bogu koji se bez muke

prepoznaje u sopstvenoj žrtvi.

2.

Ko je naša završna slika?
Čovečiji lik što iznad planine visi,
deo autoportreta, ili pripitomljen Satan?
Žena što se oslanja na početke
i uvek iznova pokazuje čarobno dete?
Ili nas bolje predstavlja veliko drvo
koje liči na cvetanje i na raspeće?
Zagledani u oblake kao voajeri
čekamo da se pojavi trupac zlatan :
spasonosni brod ili pričesna čaša,
ostrvo svadbe oko braka svetog
jer se uvek iznova sklapa.
Pijanstvo plovidbe ili povratak
na ostrvo, na Zapad uvek zračan?
Razgrće se s vidika neprovidan nanos
i vidi se linija potonja i zadnja :
usklik što znači početak miline
Sunce sređuje utrobu zemlje
i pevač pročita naslov : Soledades
što znači da se svakome senka vraća u lice
i odmetnute stvari idu put planine.
Tako su naličja došla do prvobitne slike
i nama su se vratile naše dvojnine.

Minja Marić

O Miodragu Pavloviću

Miodrag Pavlović - POEZIJA

GOVORI PESNIK BEZ OBRAZINE

Stojim na okuci puta

između dva rušenja planine

i čekam, nešto se mora desiti.

Utroba je mraka obrasla borovima,

voda na izvoru ističe kao pesma,

ali pesma je postala preteška;

hladimo se.

Gluva je vodenica zvezda

u kojoj će se na kraju samleti sve ove reči,

i proročica je noćas došla u pusti hram

da pokupi prnje svojih zagonetki

pre no što iščili u progonstvu.

Da ja viknem?

Vetar je s planine huknuo k meni,

ne da mi nešto kaže

nego da osetim golotinju svog lica.

Čik sad progovori ili izridaj!

Zamiče moj glas za čestar

kao četa vojnika posle izvršenog zločina,

a nisam ni progovorio.

Što je golo, za poljupcem vapije,

hej ženo, ne mini ovaj obraz,

ili javi tamo iza brega

da meni, bez reči i bez razbora,

pošalju svetlost.

Ne mogu pesmom ovakvu noć da preživim.

MADRIGALI ZA NJU

Dođi i donesi
U čaši med
i tajno seme.
Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.
Seti se kad klekne prezrela kost;
Između groba i sunca stoji most.

* * *

Oni
što se drže Boga
hteli bi sa njim istovetnost
Slično je sa onima
koji se klanjaju
cvetu
Njihova vera
traje
samo preko leta
Molitva
zatim
precveta

* * *

Da žive device mudre
da žive blede i rumene
device mirne
nek su i šture
da žive visoke i lake
lovkinje hrabre
što lepo govore
i slušaju savet
nauka im je bliska
i tajni glasovi ruže
divna je njihova vernost
i čvrsta uverenja
i dobro vaspitanje
one su mudrošću zanesene
uvek svesne visoke svrhe
i kad su krhke
dobro računaju
i kad su štedre
i kad su zaštitnice štednje
one znaju za nadzor
za rad i za pregnuće
sve najlepše kazuju
ocu o deci
ćerci o bratu i ujku
prikriju domaću raskoš
gone iz dvora raskalašnost
i poroka bezgraničje
dajte nam device mudre
što daju savet ratni
tačan
nek su malo i čedne
u tom sverazumlju
one daju odgovor jednoznačan
i dobro podnose skrušena bdenja
kad otvore vrata otvore vidike
uz njih se svako budi lak
bez mamurne môre
kao na širokom stepeništu
koje vodi u visinu
čak i kad nađe oko sebe
gavrane i ruševinu
ona neće da ode
niti da izda
ostaje u svakom stanu
hvalite devicu mudru
ona ne pušta u sebe tamu!

* * *

Stvaralac, veliki i prvi,
nestao je po nuždi, stvorivši
svoje delo.
Nešto se još okreće.
Duh koji se u bezakonju snalazi
jedva, i sin, u svetu bez milosti
posvećen ljubavi, od koje nema
ništa teže, ni veće.

* * *

Sve kradu
sijalice poštu
mleko
i prazne kese
da su bar veseli
susedi
a oni ni dobar dan
ne poznaju
zidove grebu
đubre seju
iz očiju im
tamne smese liju
jedino svetle
antene na krovu
dole su lopovi
velikih ušiju

NOĆ

Noću kad biju promaje sa zvezda,
kad korenje odozgo visi kao igle
što drže slike s druge strane zida,
ove noći kad bilje obrasta srebrom
i plavi se fitilj mora u šaci zebnje gasi,
tebe o samu prizivamo noći!

Jer su nam stope zemljom ranjene
i srca o vratu vise neokajana,
jer sikću još guje u kostima
i neisplakani znojevi pod kožom
peku jače no biser u školjci, o noći
otvori nam tajnu kapiju grada.

Ti koja si podigla poklopac
na pogrebnom sanduku svega
i pustila da nas motre oči grozne,
na ovoj nas okuci uzmi za ruku
i povedi u grad za kojim hodamo;
nek su mu temelji od krvi il krljušti,
od svetlih kostura il obrnutog disanja,
svejedno,
vodi nas, otvori, uvedi!

HLEB I VINO

Vino je bura, burgija i huk,
hleb je nežni tabor,
vino je zvonara divovska i gola,
prva rečenica otpadnika, klik,
hleb je bedem bednih,
sofra za slepiće
i venjak iznad Mrtvog mora,
vino je jezik zapaljen,
zlatna verižica snova,
zazubica koja slatko zanoveta,
hleb je pozdrav pabiraka,
dobra ikra iz nasušnih reka,
vino - srma besa,
između dva grada avetinjski žagor,
njega u klancu otmeš ko nevestu,
hleb obreteš kao svetlu glavu.

Onda se stignu te dve snage
i bratime njihovi damari
pred tobom, u čaši, u ponoć:
iz modre se pogače biser roni,
a cvetna grana po krvi se razmeće.

U tebi žeđ kao gušter palaca,
ustaješ pobunjen ljubavlju
i tražiš da se pije i cveta,
preokret ti u ušima zvoni.
Za stolom strava.
So na prstu učenika,
u zoru kad se sve otkriva -
četa spava. Ko će sutra reći
u koje se telo hleb pretvara,
na kakav nas sabor to poziva vino!

ČIM SE POKLOPAC SPUSTI

Lagali su oni koji su rekli
da posle smrti ničeg nema,
kao i oni što zborahu o spasenju:
čim se poklopac spusti
začuje se zvižduk
i počinju da te bubotaju s desna
i da te guše s leva.

Posle te navezu na sivo more
da ploviš il plivaš po memli,
pustoš je očajna ispod kupola,
izgovaraš imena koja si uvežbao
na času veronauke, il u bolesti,
al odjeka nema, niko za njih ne zna!
Shvataš: ni spasitelji,
nit iko sa zemlje
do ovog bezdna nije stigao.

Osim tebe.
Ni to baš nije moralo da bude.
Dok plivaš bez predaha
razna svetla na leđa ti se svale,
pa te struje nose kroz sobe
gde su samo boje koje ne razumeš,
a promiče vreme.

Sad bez očenaš smišljaš novu veru
no ništa tvoj napor ne vredi,
ne radi se o milosti ni o grehu -
odgovor se krije jedino u značenju boja
o kojima ti pojma nemaš.
Kakva bruka!
Promašaji u životu su sitnice
prema ovom kako si sad smeten
iako si sve platio za svoj prolaz.
Šta će se zbiti s tobom
koji ni a ne umeš da kažeš na tom putu?
Stojiš usred smrti kao kreten!
  

NEPOSTOJEĆA VEČNOST - Miodrag Pavlović

HRAM I PREOBRAŽENJA

Miodrag Pavlović - eseji

Neko je rekao, skoro, da je večnost stanje bez budućnosti. To me je pogodilo kao tačno. Zaista, nigde nema manje budućnosti nego u večnosti u kojoj je sve odmah dato. Tako večnost počinje da znači vrlo intezivan doživljaj sadašnjeg vremena, što i nije definicija koja se čini suviše novom. Značilo bi to da se sama sadašnjost, dakle i sama aktuelnost, dele na dva svoja vida: na vrlo intezivnu, večnu i bezvremenu sadašnjost, i na onu sa manje napona, sadašnjost profanu, običnu, koja vidljivo psihološki pritiče. Ona nas manje sažima i manje troši.

Jasno bi bilo, da nastavimo ovu vremensku meditaciju, da je intezivni doživljaj sadašnjosti, zapravo doživljaj sakralnosti, njen korelat u stvarnom životu. Večnost je dakle neko trajanje, zapravo intensifikovanje vremena u samom sebi, vrsta posvećenja. Obrnuto, profanost bi bila slobodni tok vremena koji se projektuje u mnogo “budućnosti”.

Drugi pravac razmišljanja o večnosti pošao bi od pretpostavke, koja se ne može opovrgnuti, da je večnost pretvaranje vremena u čistu budućnost. No, ako ima naše budućnosti, nema nas u budućnosti, po definiciji. Dakle, večnost bi bila poništenje vremena, njegova ništavnost, nemogućnost, svođenje sveta na čistu prostornost, i na nepomičnost u njemu, što je jedna nezamisliva i zaumna ideja. Pa, ipak, da li je reč samo o jednoj spekulaciji na stranputicama ljudskog uma, ili u tome ima još nečega? Večnost je iskazana sa suprotnim znakom, kao da je nešto pozitivno, iako takva pozitivnost ne može biti zaista postojeće, misaono upotrebljiva.

Najzad, između dve nezamislivosti, uvlači se i treća. Govore o “večnom povratku”, o kruženju sveta u njemu, tako da se postojanje razrešava uništenjem, uništenje se iskupljuje novim postojanjem. Pojam večnosti koji ne može da se ninakoji način realizuje, razmenjuje si između sve svoje suprotne ne-definicije i to postaje mit o večnom povratku. Ali to nije nikakav mit, jer niti omogućava vrednost, niti dopušta nestajanje.

Iz toga proizilazi spekulativno ono što fizika odavno zna, a i empirija umetničkog stvaranja isto tako: ne može se meditirati čisto vreme, kao ni samostalna, pobedonosna večnost.

Miodrag Pavlović - biografija

HRAM I PREOBRAŽENJA – Miodrag Pavlović

POSTANAK I BITNOST HRAMA

Vasilije Josip Jordan

Nikad niko neće objasniti nastanak hrama. Jednom izgleda da je izbio iz zemlje, drugi put da se u nju ukopao. Može izgledati da je spušten sa neba nečijom rukom, ili da je nasukan brod sa mora, koji vodama neće nikada zaploviti. Proizvod stvaralačkog duha, silazak duha koji zna jezika i načina gradnje, nadogradnja ritualnih radnji? Hram se može opisati, ocrtati, izmeriti. Vidi se i nazire kako je i sa kim u odnosu, u odbijanju, u pomirenju. Zaleđena pesma, u okove zatvorena slika, perspektiva što se otvara u zidu, povratak svetlosti u seme. Grob što se nada da bude poreknut, blagoslov zalebdeo nad zemljom pre no što se sasvim spusti u nju. Geometrija koja je otela svoj prostor, jezik što je škrgutao peščanim kamenjem svojih lelujavih simbola? Veštački prostori koji teže vrhuncu svoje izveštačenosti?(...)

Iz koncepta prostora javlja se predstava koja sve na jednom mestu sažima, pojačava, pretvara u nešto bitnije, trajnije, ako ne i večno. Predstava na tom mestu ne mora da bude odmah u potpunoj suprotnosti prema vremenu; kroz nju vremena protiču, ukrštaju se, i zamišlja se, postaju obnovljiva, vremena iskupljiva, ako ne i reversibilna. To mesto je hram, i on kao da ima svoj govor, ali njegovo načelo je drugačije od govora kojim se služimo i koji je u nama. Umesto serijalnog načela, vidi se da hram podrazumeva čvrst centar iz kojeg energija opštenja ide radijalno, zrakasto, širi se u prostor, obrazuje svoju periferiju, ali se od centra nikada ne udaljuje, ne gubi sa njim vezu, ili, možemo zamisliti, - u centar se uvek vraća, ili ga stalno u sebi nosi. No, takav “radijalno” govorni jezik realno ne postoji, prema tome hram bi bio model jednog nemogućeg govora, nešto što je zamišljeno samo paradoksalnim moćima duha, ili nešto što bi tek trebalo stvoriti. 

Hram je odežda koja prekriva pribor za preobražavanje sporednog u suštinsko. On “očišćuje”. Ne stvara niti tvori. Njega stvaraju da bi on prečišćavao stvoreno. A kako to postiže? Ukrštanjem snaga svih elemenata on prvo podseća na polaznu osnovu sveta, zatim nam polako otvara puteve ka toj osnovi. To je perspektiva koja na zidovima hrama nije oslikana.  Slika se rascvetano i razlistano bilje, ali to je samo mamac. Kroz cvet lokvanja treba da zavolimo dubinu nad kojom lokvanj pliva. Kroz vreže i grozdove treba da zavolimo vino, opojni sok koji prethodi svemu u život pretvorenim. Kroz obred čeznemo za semenom koje smo bili i kojem se vraćamo. (...) Sve se survava za nama, unazad, ka korenu razumevanja, ka plođenju koje je samo sebe oplodilo malenkošću sopstvene stalnosti. Tako se hram ukida, uništava, preseljava, eterizuje, uspehom obreda kojem je bio namenjen.

Čovek je gigantska senka osnovne semene snage. Bog je divovska senka svih živih bića zajedno. Bog prvo goni natrag, ka osnovnosti svega bića, pre nego što je kroz haos bilo stvoreno, onda se i ON zapućuje tim putem, da bi na kraju spavao nad okeanom nebića, oslonjen na našu nemoć da zamislimo Ništa kao poslednju tvrdinu, koja se Njemu odupire.

Hram – to sam ja! kaže Bog kome je hram posvećen, kaže sveštenik koji u njemu služi, kaže svako ko u hram ulazi, učestvuje u kultu, kažu elementi koji se u njemu sažimaju, životna snaga koja se obnavlja. Mesto gde se svi poistovećuju, gde poistovećivanjem postaju veliki, čisti, sveprozirujući. 

Hram je jedno veliko JA. To se vidi po njegovim kupolama, po tornju, po zvonu koje zvoni. Što mnogi smatraju da je njihovo lično JA, ne menja ništa na stvari. Poistovećivanje već podrazumeva mogućnost da se u njemu bude zajedno.

Dok čovek mora stalno da misli na sebe u okvirima nečeg drugog, kroz drugo, mora sebe kao pojam da zamenjuje za svoje sastavne delove, pa za njihove suprotnosti, JA se kao jezgro svesti, prva potencija saznanja, udaljuje, zamagljuje, konvertira u nepredviđenom pravcu. I hram kao da ga na to navodi. Mora da ispoveda već postojeću veru, da izgovara unapred već sročene reči. Mora da “sebe ispoveda”, da se odriče, da prilaže, da nazire svetlost, kao suprotnost njegovoj dnevnoj egzistenciji, sa kojom se njenovo ja od malena izjednačilo. Međutim, obredom silaska u jezgro ono dostiže tačku na kojoj njegova svest zaista ima pravo na sebe. Od poluge saznanja on postaje predmetom saznanja, najzad i znanje samo. Znanje jeste JA. Mozak te velike svesti oličen je u hramu, njegovo delanje u obrednim preobražajima, komutacijama. Njegova svest, unapred data, prolazi dugo kroz tamni tunel svoje rasutosti, zatim se tunel zatvara: smrt, grob, iskustvo večnog naličja.

Da li se i to raspliće? Da li je rasplet srećan? Da li JA ima veze sa blaženstvom? Da li je JA – dom, da li se JA može udomiti? Treba pitati hram, njegovo svetilište, njegovu žrtvu, silu kojom on sve preobražava. Kada bi odgovor van njega bio moguć, odgovor bi došao toliko brzo, da bi prečica onemogućila hram, sakralost, samo postojanje. U odlaganju odgovora opstalo je sve što znamo: misao, biće, svetlost. Hram je svedočanstvo te sveopšte odloženosti. Istovremeno, hram je mašina koja radi u beskrajno dugom vremenu odloženosti. Po tome je hram jedno veliko JA, ono koje ne može da se zaboravi.

Miodrag Pavlović - biografija

Vasilije Josip Jordan

KAD BI ČOVEK... - Luis Cernuda

Za LIV

umesto metafizike

iz kosmičkih nagoveštaja 

anonimnog                                                                                                                               Z

KAD BI ČOVEK...

Kad bi čovek mogao reći ono što voli,

kad bi čovek mogao uzdići svoju ljubav do neba,

kao što je oblak uzdignut u svetlosti;

kad bi poput zidova što se ruše

da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,

kad bi čovek mogao razoriti svoje telo,

ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,

istinu samoga sebe,

koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,

nego ljubav ili želja,

ja bih konačno bio onaj, kako sam zamišljao,

onaj, što svojim jezikom, svojim očima, svojim rukama

objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,

istinu, svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode

da budem zarobljen u nekome,

čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,

zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,

za koga sam danju i noću ono što želi,

a moj duh i telo plove u njegovom duhu i telu,

kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,

slobodno, sa slobodom ljubavi,

jedinom slobodom koja me ushićuje,

jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,

da te ne poznajem ne bih živeo,

da umirem ne znajući te, ne bih umro, jer nisam živeo.

LUIS CERNUDA 

METAFIZIKA - uzroci podela androgina - Rudolf Steiner

OSNOVI EZOTERIJE
Rudolf Steiner

Predavanja 1905. Berlin
prevod: Monte Christo 

Ovakvi oblici evolucije odvijaju se samo pod posebnim vodstvom viših bića, Deva, da bi na određeni način unaprijedili evoluciju. Vođa cijelog napretka je Bog koji se u Hebrejskoj tradiciji zove Jahve; Jehova. On je bio Bog Mjeseca. On je posjedovao u najvišem smislu riječi, snagu koja se razvila na Mjesecu i on je u skladu s tim nastojao čovječanstvo dalje razvijati u tom smjeru. U zemaljskom svijetu Jahve predstavlja onog Boga koji bića obdaruje mogućnošću fizičke reprodukcije. Sve drugo (intelekt) nije bila namjera Jahve. Da se jedino Jahvina intencija nastavila razvijati, ljudsko biće bi napokon izgubilo mogućnost da se reproducira, jer bi se snaga reprodukcije iscrpila. Njega bi tada zanimala samo kreacija predivnih oblika, jer bi bio nezainteresiran za ono što je iznutra, intelektualno. Jehova je želio stvoriti predivno oblikovana ljudska bića, kao predivne statue. Njegova je intencija bila da sa snagom reprodukcije treba nastavit dok ne bude potrošena. Želio je imati planet koji bi nosio samo predivne ali potpuno nepokretne forme. Da je Zemlja nastavila svoju evoluciju s Mjesecom u sebi, bila bi se razvila u potpuno rigidnu, zaleđenu formu. Jehova bi bio svoj planet učinio besmrtnim kao spomenik svoje namjere. Do toga bi bez sumnje došlo da nisu oni Adepti, koji su požurili iza evolucije Mjeseca sada došli u prvi plan. Upravo u to vrijeme oni su se pojavili. Oni su već na Mjesecu razvili inteligenciju i Duh koji mi razvijamo tek na Zemlji. Oni su sada uzeli ostatak čovječanstva pod svoju odgovornost i spasili ga od sudbine koja bi ih inače zadesila. U čovjekovu astralnom tijelu nova iskra je bila zapaljena. Baš u to vrijeme dali su čovjekovu astralnom tijelu poticaj da se razvija iza ove kritične točke. Jahve je sada mogao spasiti situaciju jedino mijenjajući način djelovanja. Stvorio je muškarca i ženu. Ono što više nije moglo biti sadržano u jednom spolu bilo je podijeljeno između dva spola.

Sada su postojale dvije struje, ona od Jahve i ona od Adepta Mjeseca. Interes Mjesečevih Adepta leži u produhovljavanju čovječanstva. Jahve je, međutim, želi od njih napraviti predivne statue. U to vrijeme ove dvije snage se međusobno takmiče.

Dakle na Zemlji imamo posla sa silom koja ima snagu samo-reprodukcije; Kriya-shakti. Ova sila je danas na Zemlji prisutna jedino u najvišim Misterijima. U to vrijeme je posjedovao svatko. Preko ove sile čovjek može sebe reproducirati; zatim postaje podijeljen na dvije polovine s rezultatom da na Zemlji nastaju sva spola.

Jehova je od Zemlje povukao kompletnu snagu samo-reprodukcije i smjestio je na Mjesec uz bok Zemlje. Kroz to se pojavila veza između snage reprodukcije i Mjesečevih bića. Sada imamo ljudska bića s oslabljenom moći reprodukcije, ali koja još nemaju mogućnost da se produhove. Oni su bili preci današnjeg čovjeka. Adepti Mjeseca su im došli i kazali: Ne smijete slijediti Jehovu. Neće vam dopustiti da dođete do znanja ali bi trebali. To je Zmija. Zmija je pristupila ženi, jer je ona imala moć dati iz sebe izdanak. Sada je Jehova rekao: Čovjek je postao kao što smo mi, i donio u svijet smrt i sve povezano s njom.

‘Lucifer’ je ime dano Adeptima Mjeseca; oni su ti koji poklanjaju čovjekovu intelektualnost. To daju astralnom i fizičkom tijelu; da je bilo drugačije Monade ne bi mogle ući u njih i Zemlja bi postala planetarni spomenik Jehovine veličine. Preko intervencije luciferskog principa bila je sačuvana ljudska nezavisnost i duhovnost. Tada je Jehova, tako da čovjek ne bi bio potpuno produhovljen, podijelio proces samo-reprodukcije na dva dijela. Ono što bi međutim bilo izgubljeno da je Jehova nastavio raditi sam ponovno će se pojaviti u šestoj korijenskoj rasi, kada će čovjek postati toliko produhovljen da će ponovno steći Kriya-shakti, kreativnu moć reprodukcije. Biti će u poziciji iznijeti vlastitu vrstu. Na taj način čovječanstvo je bilo spašeno od propasti.

slični postovi:
EZOTERIJSKO TUMAČENJE MOLITVE "OČE NAŠ" - Rudolf Š...
METAFIZIKA - uzroci podela androgina - Rudolf Stei...
METAFIZIČKI POJAM EROSA - Mit o androginu
Rudolf Steiner - OSNOVE EZOTERIJE
DUHOVNE INTERPRETACIJE SNOVA - Rudolf Steiner

PROROKOV VRT - Khalil Gibran

PROROKOV VRT

Martine L' Etoile

LJUBAV

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle,
prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven medju
perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o što severac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
isto tako će vas i okresati.

Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u
njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki.
A onda će vas izloziti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti,
ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali deo srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili
samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju,
i odete sa gumna ljubavi,
U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati,
al' ne punoćom smeha svog i plakati,
al' ne do poslednje suze svoje.

Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu",
vec: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi,
jer ljubav,
ako joj se učinite vrednima,
usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate jos i da želite,
neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete kao potok razigrani što
peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani vlastito poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i
uputite zahvalniicu za još jedan dan ljubavi;
Da otpočnete u poslepodnevnom času
i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu
i pesmom slavljeničkom na usnama…

A šta to znači raditi s ljubavlju?
To znači tkati platno nitima isukanim iz srca, kao da će to platno nositi vaš voljeni.
To znači graditi kuću s ljubavlju, baš kao da će vaš voljeni u njoj živeti.
To znači sejati seme s nežnošću i ubirati žetvu s radošću, 

baš kao da će vaš voljeni kušati njene plodove.
To znači prožimati sve ono što stvorite dahom svoga duha.

Khalil Gibran 

Martine L' Etoile

METAFIZIČKI POJAM EROSA - Mit o androginu - Julius Evola

-

METAFIZIKA SEKSA

Eros i Misterije Ljubavi

Julius Evola

Karakterističan oblik u kojem je tradicionalni svet izrazio poslednja značenja bića je MIT. Tradicionalni mit ima vrednost ključa. Posebno u prethodnom periodu mit se nastojao objasniti prirodnom istorijom, biologijom ili psihologijom. Obrnuto, za nas je mit taj koji objašnjava čitavu ovu materiju, s posebnom referncom na temu ljudske seksualnosti.

MIT O ANDROGINU

(...)Kao i za gotovo sve mitove koje Platon uključuje u svoju filozofiju, i za ovaj treba pretpostaviti misterijsko i inicijatičko poreklo. (...) Po Platonu, postojala je primodrijalna rasa "čija je suština već sada ugašena", rasa bića koja su u sebi sadržala dva principa, muški i ženski. Pripadnici takve androgine rase "bili su strašni snagom i jačinom, i imali su krupne misli, štaviše: udarali su na bogove, i ono što Homer govori, da su pokušali otvoriti put na nebo, kako bi navalili na bogove..." To je ista tema Titana i Giganata; To je prometejska tema, kao i ona koja se može naći u tolikom drugim  mitovima - u određenoj meri, u samom biblijskom mitu o Edenu i Adamu, gde se javlja obećanja: "vi ćete biti kao bogovi" Postanje,III,5

Kod Platona, bogovi ne ustreljiju nebeskom munjom androgina bića, kao što su to učinili sa Gigantima, već im oslabljuju snagu rasecajući ih na dva dela. Otuda nastaju bića različitog pola, nosioci, kao muškarci i žene, jednog i drugog pola. Bića kod kojih ipak ostaje sećanje na prethodno stanje i kod kojih se pali impuls za ponovnom izgradnjim primodrijalnog jedinstva. Za Platona u takvoj pobudi treba tražiti poslednje, metafizičko i večno značenje erosa.  "Od tako davnoga vremena usađena je u ljude ljubav jedno prema drugom: ona ih stavlja u prvobitnu prirodu i teži da od dvoga napravi jedno i tako isceli prirodu ljudsku". (...) Demitologizovano, takvo stanje možemo shvatiti kao ono "apsolutnog bića", potpunog ili čistog jedinsatva, i samim tim kao stanje besmrtnosti. (...)

Leonardo Da Vinči - mnoga prosvetljena bića su prikazivana kao androgina

Kao drugi elemenat u platonskom mitu imamo jednu od varijanti tradicionalne opšte teme o "padu". Diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog: Dualni položaj onog koji život nema u sebi nego u drugom, stanje koje se ovde ne smatra prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa samim biblijskim mitom, kako u njemu Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta Života. I u Bibliji se govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj (" muško i žensko stvori ih" - Postanje,I,27), a ima ih koji pripisuju Evi, dopuni muškarca, značenje "Života", “Živuće” . U kabalističkoj interpretaciji ovajanja Žene – Života od androgina stavljeno je u vezu s padom i postaje ekvivalentno isključenju sa Adamovog Drveta života.

U celini, platonski mit spada među one koji aludiraju na prelaz od jedinstva ka dvojnosti, od postojanja ka lišenosti postojanja i apsolutnog života. Ipak njegovo distinktivno obeležje i njegov značaj leže u tome što se upravo dvojnošću polova određuje tajno značenje i poslednji objekat Erosa. Kao poseban izraz poznatog motiva vezanog za ono što se zaista traži kroz jedan ili drugi prividan i iluzoran cilj uobičajenog života, već u Upanišadama se čita: “Ne zbog žene (po sebi) ženu želi muškarac, već zbog “Atme” (zbog principa sve svetlosti, sve besmrtnosti”. Okvir je isti. U svom najdubljem aspektu, Eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi primordijalno stanje, da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog “drugim”. To je njegovo apsolutno značenje. (...)

U osnovi, voleći i želeći, čovek traži potvrdu sebe, učestvovanjem u apsolutnom biću, lišenosti i igzistencijalne teskobe. Istovremeno, već se nazire put koji vodi u područje  mističkog erotizma i sakralne ili magijske upotrebe seksa svojstvene tolikom drevnim tradicijama. već nam se u polazištu otkriva ne fizička nego metafizička elementarna podloga erotskog impulsa.(...)

Kao što smo videli, Platon je formulisao učenje o androginu tako što mu je dao “prometejsku” boju. Ako su mitska bića prapočetka bila takva da su ulivala strah bogovima i izazivala ih da se takmiče sa njima, može se smatrati da krajnja granica pokušaja intergacije, sazdanog od erosa, nije toliko neko konfuzno mističko stanje, koliko položaj nekog “bića” koje je i moć.(...), povretak u pređašnje stanje, "najvišu sreću", shvaćeni kao "najveće dobro" kojem može da vodi eros, vezani s prevazilaženjem svetogrđa, uopšte, osnovnim uzrokom egzistencijalnog odvajanja čoveka od božanskog.

nastaviće se....

Julius Evola

Julius Evola, čije je pravo ime bilo Baron Giulio Cesare Andrea Evola, bio je italijanski filosof, rasni teoretičar, ezoterista, hermetista i okultista; prečesto njegov angažman unutar fašističkog italijanskog režima zasenjuje njegovo veliko delo kao hermetiste, ezoteriste i okultiste.Rođen je 19. maja 1898. u plemićkoj sicilijanskoj porodici, a umro 11. juna 1974.Borio se u Prvom svetskom ratu kao artiljerijski oficir.Jedno kratko vreme bio je privučen od strane futurističkog pokreta koji je vodio Filippo Marinetti, ali je svojim slikama i poezijom ipak postao eksponent dadaizma u Italiji.

Evola je sebe smatrao čuvarem "Tradicije", a ovde se pre svega misli na tradiciju u vidu magijskog , drevnog pogleda na svet i univerzum, u svetu predanom dekadenciji, organizovanom zlu i duhovnom zaboravu.

Citati preuzeti iz knjige 

METAFIZIKA SEKSA

  

      

FILOZOFSKI POJAM EROSA

 

FILOZOFSKI POJAM EROSA

Ružica Petrović

Eroos

Praćenje geneze pojma eros metodološki nas vodi, najstarijim duhovnim počecima. Otkrivanjem sadržaja kultnih i religijskih predstava kroz kasniji razvoj erosa i prepo-znavanjem njihovog prisustva u najrazvijenijim spekulacijama, imamo šanse da otkrijemo sintezu i jedinstvo njihovih duhovnih i istorijskih oblika. Istovremeno je potrebno dovesti u vezu i međusobne uticaje između helenizma i hrišćanstva, platonizma i srednjovekovnog neoplatonizma, novovekovnog i savremenog načina poimanja erosa, i uvideti različite načine njihovog izražavanja u formi poezije (ljubavna lirika, tragedija) i spekulacije (čulne, apstraktne i intuitivne). Ovakvo polazište nagoveštava ispitivanje erosa kroz mnogovrsne duhovne slojeve njegovog ispoljavanja.

Afrodita, Eros i Pan

U starogrčkoj duhovnoj tradiciji srećemo dva ljubavna božanstva: Eros i Afroditu. I jedno i drugo božanstvo nosioci su vegetativno-plodonosnih i htonsko sudbinskih elemenata. Oni izražavaju skriveni sukob i naizmeničnu nadmoć muških i ženskih principa. Za razliku od Afrodite čiji je razvoj lakše pratiti, jer je prvobitno značenje zadržala kako u najstarijim kultsko-mitskim predstavama, tako i u kasnijim spekulacijama, Eros je kroz razvoj menjao svoje značenje. Afrodita je u ovim fazama razvoja od Homerovog epa, preko ljubavne lirike i tragedije do filozofije spekulacije bila imanentna svetu, bilo da je izražavala erotsku sentimentalnost, bilo da je pojmovno dokučivala njenu skrivenu suštinu. U spekulaciji Afrodita se ispoljava kroz dva principa: "univerzalnu plodnost i univerzalnu harmoniju". Kao takva otkriva nam se u filozofiji kod Parmenida u vidu Genesis kao "majka postojanja", kao princip stalnog rađanja i održavanja sveta, kao mistična sudbinska sila postajanja i propadanja. Kod Lukrecija u spevu "O prirodi stvari", ona je pod imenom Venere takođe boginja života i plodnosti. U četvrtoj knjizi ovog speva kroz formu lirskog naturalizma Lukrecije nam daruje stihove kojima izražava snažnu ljubavnu žudnju

Kao predstavnik epikurejske filozofije, Lukrecije smatra da je jedini način da se u ljubavi uživa bez bola očišćenjem srca. Ali skretanjem uzbuđenog duha na ono što neće izazvati patnju, on nas svojim pevanjem o "silnoj žudnji o ljubavi" čini sklonim da poverujemo da mu je ipak nedovoljna "očišćenost" tom filozofijom omogućila da tako sugestivno peva o ljubavi.

Afrodita

Pored principa plodnosti Afrodita sadrži i princip harmonije koji je najviše izražen u filozofiji Pitagore i Heraklita. Kod Pitagore on je stvarni odnos kosmičkih suprotnosti, a kod Heraklita taj princip je zakon jedinstva suprotnosti. Međutim, kod obojice ovaj princip ima univerzalno kosmički karakter koji deluje nezavisno od principa koji izražava životnu snagu. Tek je Empedokle spojio univerzalnu plodnost i univerzalnu harmoniju kroz jedinstvo kosmičke sile i životnog nagona.

Eros i Psiha

Za razliku od Afrodite koja svoja najstarija svojstva zadržava i u filozofiji, dotle Eros ta svojstva gubi pred apstraktnim elementima. Međutim, prelaz od kultno-mitskog do spekulativnog načina izražavanja kod Erosa je ostao skriveni, zbog čega je teško njegov razvoj pratiti. Njegova linija razvoja išla je u pravcu kosmogonijskog karaktera. Zajednički elementi, poput svetlosnog, po čijem su osnovnom atributu - lepoti, i Eros (kalistos) i Afrodita (kalista) dobili određenja, kod Afrodite zadržavaju prvobitno značenje, a kod Erosa dobijaju sasvim novo. Erosova priroda naročito u spekulativnoj formi postaje nosilac duhovne snage. Pojam Erosa u najranijim teogonijskim spekulacijama kakvu nalazimo kod Hesioda i orfičara sadrži kosmogonijsku funkciju. Hesiod uvodi Erosa kao "duhovnu arhe", kao pra princip. U spevu Teogonija, koji predstavlja rodoslov bogova, u sam početak nastajanja sveta uz Haos (zjapeća praznina) i zemlju, nastaje Eros. To su tri najstarija božanstva, praprincipa iz kojih nastaju ostali delovi kosmosa. Ideja o božanskoj, nadličnoj tvoračkoj prirodi Erosa ima poreklo u prvobitnim teološkim spekulacijama. Lične crte i individualni karakter Erosa će dobiti u poeziji (lirskom i dramskom pesništvu). Kosmogonijska funkcija Erosa najrazvijeniji stepen dostigla je kod starih orfičara (V vek) kod Hesioda, Ferikida, Akusilaja i drugih. U mitu o Fanesu (VI vek), mističnom kosmološkom spevu, Eros je nosilac svetlosne emanacije, jedno iz kojeg se razvija mnoštvo i u koje se vraća. Uporedo sa kosmičko-tvoračkim svojstvima razvija se i Erosova lična, duševna i osećajna priroda. Naročit izraz smelog, čežnjivog, strasnog dela svoje prirode Eros dobija u ljubavnoj lirici (Sapfe, Mimnermos, Arhil, Ankreon, Ibik i dr.) i u tragedijama (Eshil, Sofokle, Euripid). Sapfini ljubavni stihovi otkrivaju nam Erosovu osećajnu prirodu"

Eros i Psiha

Euripid je kroz unutrašnje, duševne konflikte naznačio antinomičnost ljubavi, čime je istakao njeno tragično dejstvo: duhovno i strasno. I Sofokle je nagovestio ljubav kao bezumlje, bolest duše i tela, kao maniju, i ljubav kao božanski dar, kao plemenitu i duhovnu silu. Dvojaki karakter Erosa: na-dlični i lični, transcedentni i životni, duhovni i čulni, tek u Platonovoj filozofiji biva prevladan. Tako je u "Gozbi" lična ljubav postala put ka nadličnoj, a u "Fedru" ljubavna strast transponovana je u mističnu ekstazu - oboženje. U "Gozbi" Platon preko besede Pausanije i Eriksimaha ističe dvostruku prirodu Erosa (kao božanstva), koja se ispoljava kao zemaljska i nebeska, kao ljudska i božanska. Ali takav Eros izraz je ne samo suprotnosti, već i ravnoteže. Posredničku ulogu Erosa Platon nam prezentuje i preko Aristofanove besede koji Erosa objašnjava antropogopskim mitom koji govori o prvobitnom obliku ljudi i njihovom rasecanju po božjoj kazni kojom se rodio Eros. Tim činom Eros je postao žudnja za stapanjem dve suprotne polovine u prvobitnu živu celinu. Međutim, ta neodoljiva čežnja za drugom polovinom nije samo nagon za fizičkom dopunom nepotpunog bića. Viši smisao te čežnje Platon je izrazio u "Gozbi" kroz Sokratovu besedu koja sadrži misli sveštenice Diotime posvećene u tajne ljubavi. Pozivajući se na njeno iskustvo, Sokrat saopštava da Eros po prirodi nije bog, a ni smrtno biće. On je nešto između smrtnog i besmrtnog, konačnog i beskonačnog. Njegova sudbina vezana je za njegovo poreklo. Kao sin Pora, viška i izobilja i Pepeije, oskudice koja čezne za izobiljem, on je čas bogat i lep, čas ubog, čas cveta čas vene. Njegova priroda izraz je žudnje koja počinje u sferi čulnog i uspinje se preko duševnog do najvišeg, umnog saznanja. Taj prelaz se ostvaruje od pojedinačnog ka opštem. Ljubav koja vodi do najvišeg stepena ljudskog saznanja postaje snaga etičkog unapređenja života. Međutim, najviši smisao ljubavne težnje prevazilazi horizont plemenitog delanja i ostvaruje se u neposrednom doživljaju pralepote. Ova zamisao čini osnovu Platonove filozofske mistike zasnovane na ljubavi kao posredniku između čoveka i apsoluta.

Platonova filozofija ostvarila je uticaj na hrišćanske srednjevekovne mističare: na Pseudo - Dionisija Areopagitu, apostola Pavla, Vasilija Velikog, Avgustina. Mistična ljubav u helenstvu izraz je težnje za oboženjem, tj. za sjedinjenjem čoveka s transcedentnim božanstvom. U hrišćanstvu ona je izraz težnje za bogougodnim životom. Na toj ravni mistike približili su se hrišćanske agape i helenski Eros. Najbolji primer izvornog značenja hrišćanske agape kao mistične ljubavi koja vodi prema Bogu dao je apostol Pavle u poslanici Korinćanima. I ako agape u učenjima jevanđelista oličava čovečansku ljubav, milosrđe kao "moralnu čistotu", praštanje kao moralni put ka spasenju, ona je kod hrišćanskih mističara i kod apostola Pavla mistična snaga duše koja nadmašuje moralno delanje i omogućava vezu i jedinstvo sa božanstvom. Ljubav je ona primarna snaga koja vodi ka najvišem mističnom znanju, znanju koje se logički ne raščlanjuje, već neposredno doživljava, koje vodi pred Boga "licem u lice". Ali za razliku od Erosa koji je u čoveku, od njega polazi i stremi ka višem, agape je snaga duše, koja svoje izvorište ima u Bogu od koga je Duhom podarena i kome se vraća. Prema apostolu Pavlu ljubav prema Bogu, odsev je ljubavi božje u nama. Bog je taj koji stvara odnos, stoga se ljubav ne rađa u nama kroz našu težnju prema Bogu, nego se javlja kao težnja ka Bogu samo ukoliko je od Boga primljena. Za ljubav treba biti izabran i zato se ona u krajnjem shvata ne kao delo naše duše, već kao delo milosti božije.

Sličnost sa ovim stavom nalazimo kod Plotina koji kaže: "Neka duša celine ima celokupnu (ljubav) a sve one što su u delu neka imaju svoju vlastitu. A ukoliko svaka pojedinačna duša u odnosu na dušu celine nije odsečena već obuhvaćena (njome) tako da su sve duše jedna, tada bi se i pojedinačna ljubav tako odnosila prema celokupnoj." Ovaj fragment iz "Eneada" pokazuje da Plotin, problematizovan odnos celine i dela razrešava tako, što "celini" daje atribut "celokupnosti" a "delu" atribut "vlastitosti", ali ih u međusobnoj vezi sjedinjuje na taj način što pojedinačno obuhvata celinom. Dakle, duša Sveta koja ima celokupnu ljubav, izvorište je svake pojedinačne duše i ljubavi kao njene "osnovne delatnosti" i mogućnosti da se u tu celokupost ponovo vrati.

Platonsko - plotinski krug ideja o ljubavi na svojevrstan način uticao je i na filozofiju Baruha de Spinoze koji je ljubav, kroz tezu "amor Dei intellectualis", shvatio kao najvišu vezu između ljudskog duha i Boga. Spinozin "amor Dei", čini svojevrsnu sintezu mistike i racionalizma, imanencije i transcedencije, panteizma i platonizma. Prema Spinozi ljubav je ona snaga u čoveku koja je čisto božanskog porekla i stoga saznanje posredovano ljubavlju kada dostigne najviši nivo gubi racionalistički karakter i dobija mistički. To je tačka na kojoj je moguć susret čoveka i Boga. Njega je moguće ostvariti ljubavlju prema Bogu koja se meri stepenom spoznaje sebe. "Ko sebe i svoje afekte saznaje jasno i razgovetno, voli Boga, i tim više čto više saznaje sebe i svoje afekte". Dakle, ono što duh najviše treba da ispunjava je ljubav prema Bogu, shvaćena kao ljubav prema spoznaji sopstvene prirode. Samo takva spoznaja rađa "ideju Boga". Napor ljudskog duha treba da bude usmeren na adekvatno saznanje suštine stvari koje Spinoza naziva "intuitivnim saznanjem". Iz takvog saznanja nužnim načinom proizilazi "intelektualna (duhovna) ljubav prema Bogu, praćena idejom Boga kao uzrokom. U postavci XXXVI 5 dela "Etike" Spinoza intelektualnu ljubav prema Bogu određuje kao "samu božju ljubav, kojom Bog samog sebe voli, ne ukliko je beskrajan, nego ukoliko može da se objasni pomoću suštine ljudskog duha, posmatrane pod vidom večnosti, ...". Duh se ovde javlja kao zajedničko suštastvo i Boga i čoveka, a ljubav kao ona njegova radnja kojom posmatra samog sebe. Sledi da su "jedno i isto ljubav Boga prema ljudima i intelektualna (duhovna) ljubav duha prema Bogu". Ova ljubav koja sleduje iz božanske čini osnovu božanstva, jer jedina, prema Spinozi, može dušu ispuniti mirnoćom.

Pored Spinozinog subjektivnog misticizma koji dominira njegovom doktrinom o intelektualnoj ljubavi, značajan je i panteistički misticizam  Bruna, koji je u naturalističkoj formi izrazio jedinstvo svih kosmičkih sila. Spinozin panteizam ide preko granice imanentnog božanstva i njegove istovetnosti sa materijalnom prirodom i seže do Boga čija je priroda duh. Ova dva momenta čine osnovu razlikovanja naturalističke i duhovne mistike. Osnovu prve čini teza o ljubavi kao osnovnom kosmičkom principu, koji omogućava "ekstatičko ujedinjenje sa celinom prirode", dok druga upućuje na vezu čoveka sa transcedentnim Bogom posredstvom "duhovnog erosa". Mistično sjedinjenje prirode i Boga u panteizmu je spontano, neposredno, izvire iz same božije prirode koja je manifestovana u stvarnoj prirodi sa kojom je po svojoj uzročnoj vezi u jedinstvu. Nasuprot tome, transcedetalna mistika odnosi se na jedinstvo koje je posredovano težnjom čoveka za istinom i blaženstvom. Stoga, onaj ko svoj um usmeri ka Bogu, tj. ka spoznaji istine, taj otkriva istovetnost ljubavi i najvišeg (intuitivnog) saznanja. Težnja ka toj vrsti saznanja nužno postaje "duhovna ljubav prema Bogu" koja se pretvara u blaženstvo. Stavom "amor Dei intellectualis", Spinoza je putem saznanja koje se izliva u ljubav razrešio sukob ljudske duše izmirenjem intelekta i ljubavi. Tako je Spinozin racionalizam svoje ishodište našao u religiji, a naturalistički panteizam u duhovnoj mistici.

Bitna svojstva koja se odnose na prirodu Erosa, koja smo mogli pratiti kroz različite duhovne slojeve, ispunjavaju njegov pojam i u savremenoj filozofskoj misli. Značajnu fenomenološku analizu Erosa nalazimo u filozofskoj antropologiji E. Frinka. On uviđa dvostruku prirodu Erosa utemeljenu na dvostrukoj prirodi čovekovog bića: telesno - čulnoj i misaono - duhovnoj. Iz podeljene, nedovršene, necelovite čovekove prirode rodio se Eros kao težnja da se kroz ujedinjenje sa drugim otkloni nesavršenstvo, dopuni nedostatak. Na čulnom planu ljubav se javlja kao poriv, potreba za polnim sjedinjenjem koje proizvodi čulno uživanje i telesno rađanje. O toj potrebi E. Fink kaže: "Očevidno je posve samorazumljivo da se u ljudskom nagonu za ljubav manifestuje prirodna težnja za decom "Priroda", kaže se koristi najblaženije potrebe ljudskog srca kao sredstvo da provede svoje ciljeve, ovde održanje vrste. Oni koji se vole su oruđa jedne prirodne svrhe; njihova osećanja, čak i njihova radost su puke propratne okolnosti; puko namamljivanje i zavođenje od jedne lukave prirode, čije marifetluke upravo čovek ne dokazuje tako lako." Težnja za reprodukcijom je "ponornija od bilo koje namere", ona je nagon za "uvek - bivstvom". U ljubavi muškarca i žene usađena je potreba za besmrtnošću. Ali, ističe Fink - ne besmrtnošću koja ne poznaje vremenitost i smrtnost. To je težnja za besmrtnošću sa potpuno izvesnim znanjem o smrtnosti, ali i sa znanjem o odnosu prema "neiscrpnom izvorištu".

Međutim, Eros se javlja i kao težnja čovekova za celovitim ispunjenjem sopstvene duhovne prirode, tj. za sjedinjenjem sa višim božanskim bićem. Ono što najpre i najviše ispunjava čovekovu dušu uverenjem da postoji savršeno biće jeste svekolika harmonija koja vlada celinom sveta i koja rađa želju i potrebu duhovnog jedinstva s njom. Tu potrebu mogli bismo identifikovati sa ljubavnom energijom koja ima moć da pokrene najduhovnije sfere čovekove duše i omogući joj susret sa Jednim kao ovaploćenjem savršene Lepote, Istine i Dobra.

izvor teksta: Zbornik radova Filozofskog fakulteta

Glava Erosa -

Slični Postovi:

METAFIZIČKI POJAM EROSA - Mit o androginu 

GOZBA ILI O LJUBAVI - Platon
EROS U ŽENI - Anais Nin
LILIT - demonsko lice žene