четвртак, јануар 31, 2013

BEZ MENE TI SI KAMEN – Branko V. Radičević


Michael Parkes


Bez mene ti si kamen 

Bez mene ne postoje tvoji oblici.
Tvoje grlo ima dva piska,
tvoje čelo četiri bore od moje ljubomore.
I kad si bez mene, telo više nije tvoje telo.
Sa istim pregibima i molbama za šake.
Moj dlan izgubljen na tvom zatiljku
potvrdjuje sve promene.

Krvotok je od mesečine.
Pa su vene do jutra prazne,
a po danu se pune.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

Dva belutka što leže, dva bela peska.
To je jedno veliko rastajanje
sa uspomenama na bol.
Dve ruke bez ramena, bez kukova dve noge.

Svejedno što je nad tobom nebo.
Ono te ne potvrdjuje.
Pod prstima se mojim izvija tvoje ime.
Tvoja su radjanja kao i prvo, gola.
Nepovijena rasteš do bestida.
Pa moliš brze članke da te pretrče jednom,
da te pretrče dvaput,
milion puta, dok ne ostanu bez vida.

Bez mene ti si kamen, tebe nema.
Odlaziš, a misliš: nosiš svoje telo.
Tvoja zabluda je ovo koračanje bez nogu,
bez ruku ovo mahanje po vazduhu.
I kada obmana postane sasvim bleda,
ti se vraćaš meni –
svome Bogu.




понедељак, јануар 28, 2013

IZ KOLEVKE ŠTO SE BESKONAČNO LJULJA - Volt Vitmen


Juan Romero 


Iz kolevke što se beskonačno ljulja

Iz kolevke što se beskonačno ljulja, 
Iz grla kosa, muzikalnog čunka,
Iz ponoći Devetog meseca,
Nad jalovim peskom i nad poljima dalje, gde je 
dete koje napušta postelju lutalo samo, 
gologlavo, bosonogo,
Sa visina pokislog nimbusa,
Iz dubina mistične igre senki što se prepliću 
i svijaju kao da su žive,
Iz krpica grmlja vresa i kupine, 
Iz sećanja ptice koja mi je pojala, 
Iz tvojih sećanja tužni brate, iz nestalnih uzleta 
i padova koje sam čuo,
Ispod tog žutog poznog polumeseca nabubrelog 
kao od suza,
Iz tih početnih zvukova žudnje i ljubavi tamo 
u magli,
Iz hiljade odziva nepresušnih moga srca, 
Iz bezbroja odonud potaknutih reči,
Iz reči koja od svih je najsnažnija i najslađa,
Iz svega toga što evo počinje sada na pozorje da 
se vraća,
Kao jato što cvrkuće, uzdiže se il' nad glavom 
proleće,
Radom ovamošnji, pre no što sve mi ne izmakne,
užurbano,
Čovek, ali po suzama ovim dečak maleni ponovo,
Bacajući se na pesak, oči u oči s talasima,
Ja, pojac bolova i radosti, ujedinitelj ovoga sa 
onim posle,
Shvatajući znak da sve ovo upotrebim, ali hitro se 
vinuvši nad sve to,
Uspomenu jednu pevam.

Nekada Paumanok,
Kada je miris jorgovana bio u vazduhu i trava 
Petog meseca je rasla,
I gore uz ovu obalu morsku u nekom grmu vresa, 
Dva pernata gosta iz Alabame, dvoje zajedno,
I njihovo gnezdo, i četiri svetlozelena jajeta sa 
smeđim mrljama,
I svakoga dana mužjak tamo i amo uvek u blizini, 
I svakoga dana ženka leži na gnezdu, tiha, sjajnih 
očiju,
I svakoga dana ja, radoznali dečak, nikada suviše
blizu, nikada da ih smetam, 
Oprezno virim, upijam, prevodim.

Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sipaj toplotu svoju, veliko sunce! 
Dok sunčamo se, nas dvoje zajedno. 
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi južni, il' duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noć da se crni,
U zavičaju, ili mnogo reka i gora za zavičajem,
Sve vreme pevajuć, ne mareći za sve vreme 
Dok smo nas dvoje zajedno.

Sve dok iznenada,
Ubijena možda, nezunano drugu njenom,
Pre podne jedna ženka nije legla na gnezdo,
Niti se vratila to popodne, niti sledeće,
Niti se ikada pojavila opet.
I od tada celog leta u zvuku mora,
I noću pod punim mesecom u mirnije vreme, 
Iznad promuklog talasanja mora
Il u dnevnom lepršanju od vresa do vresa, 
Gledao sam, slušao povremeno preostalu pticu, 
mužjaka,
Samotnoga gosta iz Alabame.

Duvajte! Duvajte! Duvajte!
Razvihorite se vetrovi morski duž obale 
Paumanoka;
Čekam i čekam dok mi drugaricu ne vratite.

Da, dok su blistale zvezde,
Čitavu noć je na kraku mahovinom obraslog 
stuba,
Dole, skoro sred pljuskanja talasa
Sedeo samotni pevač čudesno mameći suze.

Zazivao je drugaricu svoju,
Lio značenja koja ja, od svih ljudi, znam. 
Da, brate moj, znam,
Ostali možda ne, no ja sam svaki zvuk sačuvao, 
Jer često sam tamno uz žal se šuljao,
Tiho, zrake meseca obilazeći, sa senkama se 
stapajući,
A prisećam se sada nejasnih oblika, odjeka, zvukova 
i uzdaha po vrsti i redu,
Belih ruku dole u talasima na žalu sto vitlaju 
neumorno,
Kada sam, bosonogo dete, s lepetom vetra u kosi,
Slušao dugo, dugo,

Slušao sam da sačuvam, pevam, a sada prevodim zvuke,
Sledim tebe, mog brata.
Stišaj! Stišaj! Stišaj!
Val iza vala val stišava blizak,
Pa opet za njim drugi grli i pljuska, svi bliski,
No ljubav moja ne stišava mene, ne mene.

Nisko mesec, visi, digao se kasno,
Zaostaje - o, mislim da težak je od ljubavi, 
ljubavi.

O, mahnito nadire more na kopno 
S ljubavlju, ljubavlju.

O noći! Ne vidim li to ljubav moju kako mi
leprša među talasima?
Šta je to malo i crno što vidim tamo u belini?

Glasno! Glasno! Glasno!
Glasno te zazivam, ljubavi moja!
Visoko i jasno odapinjem glas preko talasa, 
Ti znaš svakako ko je, ko je tu,
Moraš znati ko sam, ljubavi moja.

Meseče niski!
Kakva je to tamna mrlja na tvom žutilu mrkom ? O to je oblik, oblik drugarice moje!
O meseče nemoj dalje da mi je zadržavaš. 
Zemljo! Zemljo! O zemljo!
Gdegod se okrenem pomislim, o mogla bi da mi
drugaricu vratiš samo da hočeš,
Jer skoro siguran sam da mutno je vidim gde god 
gledam.

O zvezde na izlasku!
Možda će ona koju toliko volim da izađe, izađe 
s vama.
O grlo! O drhtavo grlo! 
Zazvuči jasnije vazduhom! 
Prodri kroz šume, kroz zemlju, 
Ona koju želim zacelo negde sluša, da ulovi te.

Sipaj slavopojke!
Samotno tu, slavopojke, noći!
Slavopojke samotne ljubavi! Slavopojke smrti! 
Slavopojke pod tim tromim žutim krnjim mesecom! 
O, pod tim mesecom gde je skoro u more klonuo! 
O, bezobzirne, očajne slavopojke.

Al tiho! Spusti se nisko! 
Tiho! Da mrmorim samo, 
A ti pričekaj za tren, ti more promuklo zvučno, 
Jer mi se čini da negde čujem odziv drugarice 
moje,
Tako slabo, tiho moram, tiho da slušam,
Al ne sasvim tiho, jer onda možda nece odmah 
mi doći.

Amo, ljubavi moja! 
Ovde sam, ovde! 
Zvukom ovim tačno suzdržanim objavljujem 
se tebi,
Ovaj nežni zov za tebe je, ljubavi moja, za tebe.

Nemoj da te nešto drugamo odmami, 
To je zvižduk vetra, nije to moj glas, 
To samo vihori, vihori pena morska, 
To su senke lišća.
O tmino! O uzalud!
O, vrlo sam bolan i jadovan.
O, smeđi oreol na nebu, oko meseca sto klone 
u more!
O, uskomešani odrazi u moru! 
O grlo! O zatreptalo srce!
A ja uzalud, uzalud pevam cele noci.

O pršslosti! O srećni živote! O pesme radosti! 
U vazduhu, u šumama, nad poljima,
Voljen! Voljen! Voljen! Voljen! Voljen!
Al nema mi drugarice više, nema je sa mnom 
više!
Nas dvoje nismo zajedno vise!

Arija tone,
Dok se sve drugo nastavlja, zvezde sijaju,
Vetrovi duvaju, zvuci ptice neprekidno odjekuju 
Srditim ječanjem jarosna stara majka neprestan 
ječi,
Na pesku sive obale Paumanoka, i šušti i praska 
Žuti polumesec uvećan, naginje se, klonuo, skoro 
da lice mora dodiruje,
Dećak u zanosu, stopalima bosim talase, kosom 
vazduh miluje,
Ljubav u srcu dugo zatvorena sada slobodna, sada 
provaljuje burno,
Znaćenje arije uši, duša hitro sleže, 
Čudne suze niz obraze brzaju,

Taj razgovor tamo, utroje, gde svako svoje 
izriče,
U podzvuku divja stara majka koja neprestano 
jeca,
Duši dečakovoj sumornro pitanja otkucava, tajnu 
neku
Utopljenu sikće pesniku na prvom koraku. 
Demone ili ptico! (reče duša dečakova)
Da li zaista drugarici svojoj pevaš? Ili u stvari 
meni?
Jer ja, koji bejah dete, jezika usnula, ja sam te 
sada čuo,
Sada u magnovenju znam zašto jesam, ja budan, 
I već je evo hiljadu pevača, hiljadu pesama, 
jasnijih, glasnijih i žalosnijih nego što je tvoja, 
Hiljadu je odjeka raspevanih počelo u meni 
živeti, da nikada ne umre.

O ti pevaču usamljeni, što pevaš sam, a mene 
zasnivaš,
O, usamljenog mene koji slušam, nilkada neću 
prestati da tebe vekovečim,
Nikada mi više umaknuti neću, nikada više odjecima, 
Nikada više krici ljubavi nezadovoljene neće izvan 
mene biti,
Nikada mi više dozvoliti da ono spokojno dete 
budem, koje bejah pre svega što je tamo, 
Pokraj mora ispoid žutog i klonulog meseca, 
Glasnik tamo raspirio, oganj, slatki pakao 
iznutra,
Neznanu žudnju, sudbinu moju.

O, daj mi ključ! (on vreba ovde negde u noći)
O, ako mi je toliko namenjeno,daj mi i više još !

Reč jednu, znači (jer ja ću osvojiti je) 
Reč konačnu, vrhovnu, naid svim drugim, 
Tananu, vinutu - šta je? - slušam;
Da li vi je šapćete, i uvek jeste, talasi morski? 
Je li to kažu vaši tačni rubovi i pesak mokri? 
A na to u odgovor more,
Bez oklevanja, bez žurbe,
Prošapta mi kroz noć, i virlo jasno pre zore, 
Prošušta mi tihu i slatku reč smrt,
Pa opet smrt, smrt, smrt, smrt.
Sikćući melodiozno, ni kao ptica, ni kao srce moje
dečje probuđeno,
Već rubom bliskim kao da meni samo do nogu 
žubori,
Puzeći uporno do ušiju mojih, oplakujući me blago, 
Smrt, smrt, smrt, smrt, smrt.

A ja, to ne zaboravljam, 
Nego stapam pesmu mog tamnog demona i brata 
Koju mi pevaše na mesečini na sivom žalu 
Paumanoka,
Sa hiljadom slučajnih pesama u skladu, 
Mojih pesama od toga časa probuđenih, 
A sa njima ključ, reč iz talasa,
Reč najslađe pesme i pesama sviju,
Tu snažnu i divnu reč što je, do nogu mi puzeći,
(Ili kao neka starica koja kolevku ljulja, u ljupke 
haljine omotana, u prikrajku sagnuta)
More prošaptalo meni.




недеља, јануар 27, 2013

LICA - Volt Vitmen



Lica

1

Dok tumaram pločnikom ili se vozim
Poljskim drumovima, gle, kakvih li lica!
Lica prijateljstva, određenosti, opreza,
Prijaznosti, uzornosti,
Lice duhovno što predoseća, vazda
Dobrodošlo obično dobrohotno lice,
Lice kada se peva muzika, velika lica
Prirodnih advokata i sudija, široka
Na vratu,
Lica lovaca i ribara, izbočenih veđa,
Obrijana nabeljena lica pravovernih
Građana,
Lice umetnika, čisto, neobično, čežnjivo,
Upitno,
Ružno lice neke lepe duše, lepo lice
Omrznuto ili prezirano,
Sveta lica male dece, osvetljeno lice
Majke mnoge dece,
Lice jedne ljubavi, lice dubokog poštovanja,
Lice što kao da pripada snu, lice jedne
Stamene stene,
Lice kojem su oduzeli njegovo dobro i zlo,
Uškopljeno jedno lice,
Divlji soko podrezanih krila,
Ždrebac koji se najzad pokorio remenu i
Nožu štrojača.
Dok tumaram tako pločnikom, ili prelazim
Skelom neprestanom, lica i lica i lica;
Vidim ih i ne žalim se i zadovoljan sam sa svima.


2

Mislite li da bih mogao biti zadovoljan
Svima, kad bih smatrao da su ona svoj
Sopstveni zaključak?
Ovo je na primer suviše jadno lice za
Jednog čoveka.
Gadne neke vaši traže dopuštenje da budu
Tu, puze ka njemu,
Balavi neki crv blagosilja ono što
Dozvoljava mu da uvuče se u njegovu
Šupljinu.
Ovo je lice pseća njuška što njuška za
Đubretom,
Zmije se gnezde u ovim ustima, čujem siktavu
Pretnju.
Ovo je lice magla, studenija od arktičkog
Mora,
Njegovi sanjivi i klimavi ledeni bregovi
Drobe se u kretanju.
Ovo je lice od gorkih trava, a ovo lek za
Povraćanje, ne treba ni etiketa,
I još sa police drogerije, laudanum,
Kaučuk, ili svinjska mast.
Ovo lice je padavica, njegov jezik bez reči
Glasi se telesnim krikom,
Vene mu se protežu niz vrat, oči mu se
Kotrljaju sve dok im ne vidiš samo
Beonjače,
Zubi mu škrguću, dlanovi mu porezani
Noktima uvučenim unutra,
Čovek se ruši na zemlju u muci i peni, a
Dobro umuje.
Ovo su lice izgrizli crvi i gamad,
A ovo je nož ubice poluisukan iz kanije.
Ovo lice duguje grobaru najkobniju njegovu
Platu.
Tamo zvoni neprestano jedno samrtno zvono.


3

Crte vas koji ste mi jednaki, zar da me
Prevarite vašim izboranim i mrtvački
Bledim nastupom?
Pa eto, ne možete me prevariti.
Krivite se i uvijajte kako vam drago,
Bockajte brcima ribljim ili pacovskim,
Skinuće vam brnjicu, svakako hoće.
Video sam lice najumazanijeg i
Najslinavijeg idiota u čitavoj jednoj
Ludnici,
I znao sam, za utehu svoju, što oni nisu
Znali,
Znao sam o silama koje su ispraznile i
Slomile brata moga,
Iste sile čekaju da raščiste otpatke
Urušene kuće,
A ja ću opet pogledati, kada prođe koje
Stoleće,
I srešću pravog posednika, savršenog i
Neozleđenog, delićem svakim ništa
Goreg od mene.


4

Gospod napreduje, i opet napreduje,
Pred njim uvek senka, uvek ruka ispružena
Koja bezvoljne upozorava.

Iz ovog lica izlaze zastave i konji –
Divota!
Vidim šta sledi,
Vidim visoke krznene kape pionira, vidim
Grube glasnike koji raščišćavaju put,
Čujem pobedničke bubnjeve.
Ovo je lice čamac za spasavanje,
Ovo je lice zapovedno i bradato, ono ne
Traži prednosti od ostalih,
Ovo lice je mirisno voće spremno za jelo,
Ovo lice jednog zdravog poštenog dečaka
Jeste program svega što je dobro.

Zadremala ili budna, ova su lica
Svedočanstva,
Ona pokazuju svoje poreklo od samog majstora.
Na stranu sve što rekoh, ne izuzimam ni
Jedno – crvena, bela, crna, sva su
Božanska.
U svakoj kući je jaje, ono stiže posle
hiljadu godina.
Ne smetaju mi mrlje ili pukotine na
Prozorima,
Ono što je iza njih visoko je i dovoljno i
Daje mi znakove,
Odgonetavam obećanje i strpljivo čekam.
Ovo je lice sasvim izraslog ljiljana,
Ljiljan govori čoveku gipkih bokova pokraj
Baštenske drvene ograde,
Dođi, uzvikuje čedno, dođi mi blizu
Čoveče gipkih bokova,
Stani uz mene dok se ne uspravim i
Naslonim što više mogu na tebe,
Ispuni me belkastim medom, sagni se do mene,
Protrljaj o mene bockavu svoju bradu,
Protrljaj je o grudi moje i ramena.


5

Staro lice majke mnoge dece,
Pst! Ja sam potpuno zadovoljan.
Uspavan je i okasneo dim u nedeljno jutro,
Visi nisko nad drvoredima uz ograde,
Visi razređen uz sasafras i divlju trešnju
I tetiviku pod njom.
Video sam bogate gospođe svečano odevene
Na večernjim prijemima,
Čuo sam šta su pevači pevali tako dugo,
Čuo ko je to u mladosti rumenoj proizašao
Iz bele pene i modrila vode.
Gledaj tu ženu!
Ona motri iz okvira svoje kvekerske kapice,
Njeno lice jasnije je i lepše nego nebo.
Ona sedi u naslonjači pod senovitim tremom
Kuće na farmi,
Sunce upravo obasjava njenu staru sedu
Glavu.
Široka njena haljina od lanenog je
Bledožutog platna,
Unuci su njeni uzgojili lan, a unuke njene
Predu ga na preslici i kolu.
Milozvučni znak zemlje,
Usavršenost koju filosofija ne može
Prevazići i ne želi da prevaziđe,
Opravdana majka ljudi.




четвртак, јануар 17, 2013

VIDARICA - Braća Teofilovići i Miroslav Tadić

JEDNA DUŠA, DVA GLASA


"Naša dužnost je da u Srbiji, našem izvoru i izboru, 
budemo posrednici između prošlog i sadašnjeg vremena, 
kroz pra zvuk koji svi nosimo negde duboko u sebi". 
Teofilovići




A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan

"A što ti je, mila kćeri, jelek raskopčan?
S kime si se zavadila, ubio te dan?"
"Ne karaj me, majko mila, san je tome kriv;
mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi doš'o dragi, mio srcu mom.
Pružio mi vrele usne, da ih ljubim ja,
a u nedra ruke pruža da se poigra.

Pusti mene, mlado momče, da ja mirno spim.
Iskopneću, poludeću, ne igraj se s tim!
Zaspala sam tiho, mirno,  buran beše san,
na grud'ma mi pršte jelek slabo izatkan."

***

A, što ti je mila kćeri jelek raskopčan,
s' kime se se zavarala, ubio te dan.

Ne karaj me, mila majko, sam je tome kriv.
Mladost bujna lako vara i osećaj živ.

Zaspala sam tiho, mirno, devojačkim snom,
a u snu mi doš'o dragi mio srcu mom.

Doneo mi vrele usne da ih ljubim ja,
a u njedra ruke pruža da se poigra.

Il' ljubi, il' ostavi, da je mirno spim,
poludeću, iskopniću, ne igraj se s' tim.






Preleteše ptice lastavice

Preleteše ptice lastavice,
preleteše, žalosti, moj dilber,
aj, nigde ne padoše.

Al' padoše devojci na đerđef,
al' padoše, žalosti, moj dilber,
aj, devojci na đerđef.

Ljuto kune sirota devojka:
"Iš odatle,  žalosti, moj dilber,
aj, ptice lastavice!

Ne cepajte izvezeno platno,
ne cepajte, žalosti, moj dilber,
aj, izvezeno platno!

Vezla sam ga tri godine dana,
vezla sam ga, žalosti, moj dilber,
aj, za moga dragana."





Tri devojke zbor zborile

Tri devojke zbor zborile, oj,
među sobom govorile, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!

Najstarija govorila, oj:
Ja bi zlato najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!

A srednja je govorila, oj:
Ja bi svilu najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!

Najmlađa je govorila, oj:
Ja bi dragog najvolela, oj.
Stoj, Drino, vodo hladna, stoj!
Stan', devojko, rode moj!





Marijo, bela kumrijo

"Marijo, deli bela kumrijo, mori,
što ti je, Maro, krotko, mori, 'odenje,
što ti je, Maro, ti'o, mori, zborenje?

Da li ti, Maro, težit stomnite, mori,
ili ti, Maro, težit, mori, đerdani,
ili ti, Maro, težit, mori, đerdani?"

"Nito mi, ago, težit stomnite, more,
nito mi, ago, težit, more, đerdani,
nito mi, ago, težit, more, đerdani.

Toko mi, ago, težit merakot, more,
moj merak, ago, mi je, more, daleko,
moj merak, ago, mi je, more, daleko."





Šanko si Bonka zalibi

Šanko si Bonka zalibi.
Libija Šanko, grlija
godina i polovina,
ali go Bonka izlaga.
Nali se Bonka isprosi
kroz devet sela deseto,
u toja pusti Negotin.
Vikale Šanka na svadba,
da sviri, Bonka da isprati.
Šanko si oro zasviri,
Bonka si oro povede.
Šanko si nož izvadi,
zabi ga Bonki u srce.







 VIDARICA 

 "Ova avantura potekla je iz potrage za osobenim, jedinstvenim zvukom, kroz pesme koje u sebi nose duboka osećanja i odjeke daleke prošlosti, ali su obučene u novo ruho, satkano od naših individualnih stilova. Nadamo se da će slušanje ritma, melodija, poezije i specifičnog senzibiliteta pesama sa Vidarice ljudima otvoriti nove prostore i dimenzije uživanja i emocija, kao što se i nama samima dogodilo jer su sve ove pesme odnos ljudi prema ljubavi"

„...Negde u drevnim i mističnim balkanskim prostranstvima dva čoveka pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san.“

 U beskrajnom nizu mogućnosti interpretacija i reinterpretacija tradicionalne narodne muzičke prakse u kojima se uvek nazire, ili pak, u slučaju braće Teofilović jasno ističe i iščitava stvaralačka linija variranja i kreacije, braća Teofilović izabrala su put koji vodi od zamišljenog širokog polja muzičkog i kulturalnog sećanja Balkana i balkanskih naroda, preko stvaralačkog postupka prenošenja dela muzičke tradicije od prošlosti do savremenosti putem čina pevanja kao čina prisećanja i kreiranja novog u starom ili starog u novom, pa sve do budućnosti, odnosno do slušalačke i istraživačke publike koja će ovu poruku primiti i u nju učitati sopstvena tumačenja, omogućavajući joj na taj način da živi shodno tradiciji: u stalnoj promeni i prilagođavanju aktuelnom trenutku.

Bela Bartok kaže da narodna muzika nije (samo / jednostavno) seosko pevanje, već duboka ’memorija’ vremena prošlosti koju ljudi između sebe čuvaju kao bogatstvo, i koja je starija od istorije.

Bivajući karika u nizu te memorije i manifestacija njenog potencijala, verujući u opstojanje tradicije u liku potrage kroz zamišljeno kolektivno sećanje, naglašavajući važnost inovacije koja je tako neophodna za život narodne muzičke prakse, braća Teofilović, „pevaju kao jedan, čuvajući od zaborava zajednički, neprocenjivi san  i u isto vreme prenose poruku o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. (...)  Izvor



Ratko i Radiša Teofilović (1966)

среда, јануар 16, 2013

BESMRTNA DELA - Bela Hamvaš





Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. Nije htelo priznanja, nije želelo glas, nije žudelo da poučava, nije tražilo novac, ni vlast, i nije želelo da se dopadne. Čemu glas, novac, moć, slava, priznanja? Svako delo se negde zbiva i u svakom delu se nešto zbiva. Gotovo svako delo se zbiva ovde na zemlji, između čoveka i čoveka. Želim da nekoga ubedim, želim da zabavim, da poučim, da se borim, da raspravljam, da osvajam, da zadivim. Besmrtno delo se ne zbiva ovde. Negde više. Negde dublje. I ono što se nalazi u njemu, zbiva se između čoveka i Boga. Zbilo se. Čak i onda ako to niko ne zna. I Bog će ga se sećati u srcu kada hartije već budu izgorele, onako kao kad se neki porfirni obelisk pretvori u prah, kao pesak. To više nije stvar knjige, njoj ne treba čitalac. Ne treba joj istoriograf.

Gotovo sva besmrtna dela su izgorela, a za onaj maleni broj, koji nam se sačuvao, niko ne zna gde je, šta je, ko je pisao, niti šta. O gubitku niko ne može ni da ima pojma, kao što niko ne može znati šta je mislio onaj koji se na osamljenom čunu zavezao na okean i nikada se više vratio nije.

Bela Hamvaš



уторак, јануар 15, 2013

У ПОТРАЗИ ЗА ДОБРОМ ПЈЕСМОМ - Мирослав Б. Душанић






У ПОТРАЗИ ЗА ДОБРОМ ПЈЕСМОМ

Добра пјесма не почиње изненадним криком
нити прекомјерним изливом среће
она тиња незаустављиво
и слива се као позно-јесенска киша
или први сунчеви зраци
лагано и упорно
и траје
она не подноси наглости и трзаје
добра је ако се рађа без царскога реза
и не тежи да буде атракција
саткана од милозвучних ријечи
уредно сложених у низове
и букете миришљивих и егзотичних олеандара
јер ријечи не подносе рамове
уоквирене су болесне и непредвидљиве
као и животиње у кавезима.

Добра пјесма није никада коначна
она је рана која стално крвари
и не зараста
она сатире и држи данима и годинама у бунилу
и грозници
за њу нема лијека нити је пронађен
нити ће га икада бити
њу ни вријеме не може да прогута
а камоли човјек
док се низ грло спушта
она се брани
горчином изговореног или слашћу
као кост испријечи
и задире дубоко у ткиво
док га не угуши.

Добра пјесма остаје најчешће ненаписана
загуби се у пролазима
и вреви дана
или у неприступачним угловима ноћи тихује
дуго ишчекујући мјесец
можда нешто друго
нешто треће
универзално
она још није написана
и мало ко ће моћи да је изговори или напише
добра пјесма је привилегија
и награда богова
која се брижно чува
и дубоко у душу гнијезди
јер се из живота удише.





МОТИВ

старим и можда баш зато у ноћима пуног мјесеца
кад се свјетлост на крошње и кровове слива
ја јој се обрадујем
ја је благосиљам
дрхтавим рукама убирем и пластим испод јастука
за дане моје суморне и хладне
који ће сигурно доћи
уз хук вјетра и немирне птице




БЕСКОНАЧНО ЈА

да ли ја то путујем из овог града
с вртологом носим
ужарене очи свих ових жена

можда уз сијевање и грмљавину
наручујем свјеже венус шкољке
што више тим сланија моја уста

између кућа осамљен олујно се
спуштам до жељезничке станице

да ли ја то остајем у овом мјесту
као једна избачена фотеља
ишчекујући сметларе

можда још једно писмо пишем
сједим у углу
с једним још-сам-овдје-погледом

безобразно једну жену грлим
и дуго у ноћ плешем




ДОК САМ ЈА БИО ТУ

Она је стражарила тихо као сјенка
Пред мојим вратима
Брижно погнута.

Она је била бедем
Самац
У зрцалу мјесеца.

Расуте звијезде је упорно збрајала
И у њедра свјетлост и топлоту
Пластила.

И нага се свјежим копривама
Подавала
Исконски ритуално.

Цијеђ од чемерике справљала
На свој древни начин
И  испијала да не би заспала.

И све је радила с ватреном
Жестином
Само да бих ја мировао.

Негдје пред зору је расплела косу
И тихо јецала
Тужбалицу.

Из даљине и сасвим близу
Дивљали су бубњеви и
И плакала  дјеца.

Стварно предуго
Али
Шта сам ја ту мог'о?




ДВА НОКТУРНА

1.

Кућа –
Нико да отвори врата
Јер ја нисам ту

Јесен је у птичијем гнијезду
И самоћа свуда поред
Пута

А пут је дуг


2.

Кревет –
Сакупљам посљедње лишће
Тражим оно чега нема

Тама капље
Здесна и лијева
Гнијезди тугу у мене

А све остало је случајност




ТРИ СРПСКА МОТИВА 

1

Растјерано јато птица
И сунце које увијек
Залази
Човјек ћути и чека
(Неког ко не би само заузео његово мјесто
Већ и идентичну перспективу)
Над њим мрачни облак
Као оштрица ножа


2

Спушта се ноћ као глува кучка
У њој сто од храстовине лебди између пода
И таванице
Човјека нема
(Отишао је
А да друго вријеме није ни дочекао)


3

Ослушкујући кишу у ноћи једног новембра
Непознати људи опуштају мишиће
У нашим креветима
(Купимо своје сјенке и одлазимо неповратно
док нам црви изједају душе)



Мирослав Б. Душанић 






Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...