уторак, новембар 29, 2011

STRAŽILOVO - Miloš Crnjanski






Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


 Fiezole, 1921.


петак, новембар 18, 2011

NEMIRI IVE ANDRIĆA



Bambinapastello


U djetinjstvu mome izabrao si me i označio da idem Tvojim putem. - Nisu mi bile pune četiri godine kad sam usnio da mi je sa ikone sišao jedan svetac, blijed i okružen cvijećem kao mrtvac, i predao mi raspelo koje je njemu dotežalo.

I ništa mi drugo nisi na put dao.

Tebi me je zavjetovala majka moja u času tjeskobe, u jednom od onih časova kad nema niotkud pomoći i kad su sva vrata zatvorena, osim vrata Tvojih.

Ko je još vidio da se mala djeca tako opremaju u svijet, sa krstom siromaštva i teretom velikih zavjeta? A ipak, Ti si me tako poslao i sa licem oca, koji se rijetko smije, strogo označio put moj.

Pa kao sam mogao biti srećan?

I još sam bio lud i samosvoj, otimao sam se putu i pozvanju, trgao sam u stranu i bio sam kao zlo dijete koje ne spava kod kuće nego bjega, nečisto, sa vlatima sijena na odijelu a pogled ima mutan i nestalan kao ničije pseto.

Kad Te nisam vidio nad sobom, mislio sam da Te nema. I ništa nije ostalo što nisam učinio da Ti se otmem, jer je malo ko ljubio grijeh i strašnu radost kao ja. Prolazio sam svijetom i udarao lijevo i desno na vrata tuđih sudbina, ali sva su se redom, kao po nekom mučkom dogovoru, bila za mene zatvorena. Nasrtao sam uzalud na vrata čovjekova, i poslije sam dugo sjedio krvavih ruku, na kamenu.

Jer kasno sam uvidio da se ne otvaraju silom.

Nisam mogao shvatiti zašto je za mene svaki živ čovjek tajna vlažnih treptavih očiju i zašto se pred mojim koracima svaka vrata zatvaraju, kao na tajni znak.

A to si Ti htio da me odbiješ od svijeta kao što se djeca od godine odbijaju od sise: da im ogrkne i da im se ogadi. To si Ti, postavljao svoju nevidljivu ruku između mene i svijeta, da me onda inokosna i ostavljena okružiš ljubavlju koja boli i posvećuje.

Ivo Andrić - NEMIRI



IZ ANDRIĆEVE RIZNICE

EX PONTO - Ivo Andrić




  
   Dva dana me već ne izvode ni na onaj jedan sat šetnje, jer kiša bez prestanka sipi.

     Meni se čini da mi neprestano vlaga navire u ćeliju i da mi pada po licu i rukama kao lepljiv talog. Moj pokrivač je oštar i studen, moje jelo ima ukus limene posude i moja ćelija onaj neopisiv zadah uskog prostora u kom jedan čovek diše i živi, bez promjene i zračenja.

     Ali tu za mojim vjeđama - sklopim li samo oči - živi sva veličina života i sva ljepota svijeta. Sve što je ikad samo taklo oči, usne i ruke moje sve je u mojoj svijesti živo i svijetlo na tamnoj pozadini ove patnje. Raskoš i ljepota života žive neuništivo u meni.

     I sad kad sam sve to izgubio puni mi dušu beskrajna blagodarnost za sve mnogostruke i divne darove što ih život daje onima koji su srećniji od mene.

     Otkud mi ovo čudno osjećanje?

     Ja kroza nj prolazim kao kroz tamnozeleni mir i mirisnu tišinu omorikove šume u ljetnji dan. I zaboravljam sve oko sebe.

***

      Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi - bogzna zašto – jutros mojim sjećanjem.

     Koga ljubi sada ona mlada žena?

     Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška , kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.

     Koga ljubi sada ona mlada žena?

     Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumjevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.

     To je bila žena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suznih očiju, šapućući isprekidane riječi o vjernosti.

     Koga li ljubi sada ona mlada žena?

***

     Budući! Slobodna djeco; zoro noći naše, kad se budu slobodni i visoki domovi vaši ocrtavali na istom nebu, koje je gledalo patnju našu i sram i smrt, niko neće pomišljati da ti moćni temelji počivaju na našim kostima. Sreća bezbrižna i misli naprijed samo.

     Što će vas sjećati otaca vaših koji su bili veći u trpljenju nego u borbi?

     Vaš život biće naš zaborav.

     Tek u nesvjesnoj suzi vaših ženâ, u zanosima mladićâ, maštanju djevojakâ, moćnoj svirci ili riječima vaših pjesnika, bljesnuće možda na čas spomen otaca vaših čiji je život bio kratak, a bol ogroman. Tek najbolji među vama osjetiće, možda, da iz tih svagdanjih događaja bije, kao vjetar, beskrajna žalost mrtvih i nijemih života koji su živjeli i mrli za vas, Budući!

***

       Žene, ja ne znam kome ste vi bili blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko naših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.

     Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje.

     S čega mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?

     Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo u radu da te zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugave linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.

     Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjence, ili zadaje bol ili pretvara u gorčinu?

     Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad.







субота, новембар 12, 2011

MISTIČNI VITRAŽI ZVUKA - Ljubica Marić






ЉУБИЦA МАРИЋ

био
    графи
             ја

  ■

сећање сам своје
и своје порекло
ја сам честица себе

и отпор Закону сам
и ред и хаос његов

ја сам и десна страна
и лева страна кугле
и трен сам који не схвата
                           што памти
и трунка на ветру
                        непознатом

                  и глас
                и глас
                  и глас
                  и глас
                                 и глас

            ■

       има ли одјека...
има ли одјека тамо негде...
         у даљини
         у празнини
         у хаосу
         у тишини

     има ли одјека...

            ■

досегни гласом
досегни гласом далеке
                  просторе
досегни гласом далеке
       просторе свемирске
у себи

            ■

иза најдаље даљине
као да ничега нема
величанствено је то

а најдаља даљина
најближа је најближој
                            близини
и живо сада
гони се са њом
и рве
и љуби

           ■

можда сам још
        у плаценти
можда сањам
      што ће бити
можда још није
       што је било
или већ беше
      што настаје

            ■

    једна опна
у средини опне
        сенка
      у сенци
        срце
        куца

            ■





HODAM ZA SVOJOM SLOBODOM
Zapisi (1996–2000) - Ljubica Marić

Cela Priroda je nesavršena; jer da je savršena ne bi bila živa. U njenoj simetričnoj osnovi vlada izvesno odstupanje od simetričnosti – izvesna asimetrija – i time: kretanje i tako oživljavanje!

Vreme je senka bitisanja našeg.

Najteže mi pada ono što govori nečije ćutanje.

Divim se Vašem divljenju, jer samo ono daje smisao životu – divljenje i davanje!

Idem, hodam za svojom slobodom, ona me u svojoj tihosti vodi dobrim putem.

Zaboravili smo na snagu instinkta, na snagu neposrednosti, na snagu intuicije – talenta – istinitosti, na prvenstvo stvaralačke moći.

Umetnost nas osposobljava da u sve većoj meri možemo da čujemo, vidimo, doživimo beskonačnu raznovrsnost i dinamiku sveta.

Svu lepotu naše oči stvaraju, a potpuna biva kad im pogled prodre u njenu sadržinu i poreklo.

Vratimo stvaralaštvo na plodnu njivu u kojoj klija i iz koje niče, vratimo se unutarnjem svom svetu sa bogatstvom još nepronađenim.

Najvažnije je da nešto oživi životom ma i za trenutak; jer Trenutak je Car svog trenutnog carstva – neponovljiv, nepromenljiv, NEPONIŠTIV.

Sačuvaj prasliku onih miliona dragocenih cvetića koji su i TI u TEBI.

Dušo moja, budi sama, puna si voljenih koji prođoše i onih koji nailaze – sa njima si.

I kada bi ljudi živeli hiljadu godina – i hiljadite godine bi opet nešto spoznali.

Oči uvek govore istinu (makar i u trenu trena) za onoga ko ume da ih čita, u koga prodru, koga prozrače do dna podsvesti, a onda i do svesti.

U svu arheologiju života, u sve stvaranje, u svu umetnost utkana je iluzija kao najrealniji činilac života, kao prisutni ZAMETAK svake IGRE, sve do vrhunskih ostvarenja ljudskog duha.

Šta mi znamo o ponornoj svesti! To znaju samo ludaci i stvaraoci.

Duša je ono treperenje između želje i smrti.

Bilo i prošlo, a nikad neće prestati.

Mi proživljavamo u sebi mnoga lica, mnoge karaktere. Treba samo imati hrabrosti, pa osluškivati one „letimične želje i namere” (da ne kažem tajne razgovore), ukoliko nam to, naravno, naša sujeta dozvoli.

Svaki slučajni zvuk koji ispunim MUZIKOM – on je DAR SUDBINE.

Brojke su smešna stvar, postoji samo JEDAN.

Svaki težak trenutak je jedna mala večnost.

Samo u hrabrosti za istinitost vidim mogućnost za duboki mir i izdržljivost.

Ko sve od naših predaka ludaka ne progovori, ponekad, iz nas!

Važno je imati znanje, ali je važnije sticati ga sopstvenim razlikovanjima.

Patnja je vrhunac našeg bića – ko je izbegne, nije uspeo.

Neka svako kod drugoga pretpostavi nešto bolje, ako mu nije neophodno da pretpostavi nešto gore.

Slikarstvo nas uči da slikamo očima.

Da stojimo na pramcu broda usidrenog uzvodno i gledamo u reku, verovali bismo da napredujemo. Neka čovečanstvo razmisli!

Verujem da je ovaj zemljotres ekološka reakcija na dubinsko razaranje našeg tla – dva udara u razmaku od nekoliko sekundi. 29. APRIL! (oko 3 sata) 30. 4. (1999)

U jednom satu: bombardovanje, grmljavina (prirodna), zemljotres (slika tla)!
Čovek treba da poseduje izvesnu dozu superiorne ravnodušnosti u sebi da se ne bi usitnio u svađalicu.

DVA znači različitost.

Nema stajaćeg trenutka, a sve što se dostiže to se i prestiže...!

Ono što mi se čini tačnije je od onoga što znam.

Invalidi duha i čovečnosti vladaju svetom.

Možda bi se svemu mogao naći početak osim samom Početku





LJUBICA MARIĆ (1909-2003)

Ljubica Marić, kompozitor, dirigent, pisac, slikar i vajar, jedinstveni stvaralac u umetnosti 20. veka i jedan od najznačajnijih srpskih umetnika, rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu. Njeni roditelji, otac Pavle i majka Katarina (rođena Đorđević), živeli su nekoliko godina u Kragujevcu, pošto je Pavle Marić tamo službovao kao zubar. Porodica Marić je inače i  poreklom iz okoline Kragujevca, a po profesiji su tradicionalno bili lekari. Ljubičin pradeda po majci, apotekar Kaparis, bio je poreklom Grk iz Atine. Po isteku službe u Kragujevcu, porodica Marić se preselila u Beograd. To je vreme Balkanskih ratova, u kojima je Pavle Marić aktivno učestvovao. Poginuo je na svoj 50. rođendan, 1913. godine, kod Zaječara. Ljubica Marić se sećala parade vojnika po povratku iz Drugog balkanskog rata, kada je konj njenog oca, uz zvuke truba, prodefilovao bez svog jahača. Otuda snažna impresija zvukom truba, čiji će se poklič javljati u njenim orkestarskim delima.

Izvor:

"Ljubica Marić je upotrebila čitav arsenal savremene muzike da bi ostvarila visoki cilj. Ona govori iz dubine svoje duše, jasnim i impresivnim jezikom...", reči su Dmitrija Šostakoviča o muzici Ljubice Marić. Njenu muziku i originalnost izraza hvalili su i drugi veliki umetnici 20. veka, poput Bartoka, Lutoslavskog, Habe, Nikolaja Slonimskog (Nicolas Slonimsky), Hermana Šerhena (Hermann Schrechen) i Marijusa Flothausa (Marius Flothuis). Svi oni su smatrali da dela Ljubice Marić spadaju među najveća muzička ostvarenja 20. veka.

Ljubica Marić je prešla ogroman umetnički i intelektualni put da bi, svojim muzičkim delima, omogućila srpskoj muzici dostojno mesto u evropskoj muzičkoj baštini. Ona je 1929. godine prva ponela diplomu kompozicije stečenu školovanjem u Srbiji. Na Državnom Konzervatorijumu u Pragu, Jozef Suk ju je primio na poslediplomske studije, a za vreme tih studija ona je pobrala velike uspehe na festivalima u Amsterdamu, Strazburu i Pragu. O njoj su kritičari pisali kao o genijalno obdarenoj ženi, a njenu muziku promovisao je veliki pobornik savremene muzike, Herman Šerhen. Najznačajniji kamerni ansambli i orkestri izvodili su njenu muziku, kojima je često sama dirigovala, a Alojz Haba joj je ponudio mesto asistenta na Odeljenju za četvrtstepenu muziku Državnog Konzervatorijuma u Pragu. Drugi svetski rat je omeo nastavak njene međunarodne karijere, pa je ona najveći deo svog života provela u Beogradu, živeći povučeno i komponujući izvanredna dela. Bavila se i likovnom umetnošću, pisala je i filozofsku poeziju, bila je profesor Muzičke akademije u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ljubica Marić je prvi kompozitor ikada koji je upotrebio crkvenu muziku vizantijskog porekla u neliturgijskim delima. U svojim kompozicijama ona je ostvarila visoko originalnu sintezu srednjevekovne muzike i avangardnih iskustava muzike 20. veka, stvarajući dela potresne filozofske liričnosti. Njena muzika je najavila nastanak postmodernizma i minimalizma, a bila je i preteča Arvo Perta (Arvo Pärt) i Džona Tavenera (John Tavener).

Pred kraj njenog života, muzika Ljubice Marić ponovo je sa oduševljenjem prihvaćena u velikim evropskim muzičkim centrima Holandije, Nemačke i Velike Britanije. U Amsterdamu se održao čitav niz koncerata njene muzike, izdat je kompakt-disk sa kamernom muzikom, Fondacija KölnMusik naručila je od nje novu kompoziciju, izdavačka kuća Furore Verlag iz Kasela objavljuje partiture svih njenih muzičkih dela, a diskografska kuća Chandos izdala je kompakt-disk sa njenim najreprezentativnijim kompozicijama. O Ljubica Marić govori se kao o jednom od najoriginalnijih muzičkih stvaralaca druge polovine 20. veka.








петак, новембар 11, 2011

ZA MATERNJU MELODIJU – Momčilo Nastasijević




 



Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum bola: tada zapeva u duhu od bilo dodira, i znak je da mora nadživotno stvarati.

Nem je Bog u svetu biljaka i životinja; kroz čoveka muca, kroz umetnika progovori, čijemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.


***

Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz nadubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog uzraza, deluje spajajući. I čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je širi obim odjeka. Pa još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, time što je individualno najdublja, imala svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom, ipak je, kao strani jezik, traba unekoliko učiti slušanjem. Merilo za maternju melodiju, pogodi li ili ne pogodi od prvog slušanja...


***

Melodijom duh sebi krči pobedu u svetu. Muzička poplava ravna je religijskoj...


***

Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrument da da sasvim drugačiji ton. Jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje. A povinuje li se, ipak, znači i prevodilac i pesnik od čiste rase, i dve se raznorodne maternje melodije čule o istom predmetu. U tom slučaju, bolje da je još jedno pesničko delo nastalo...


***

Sila govora (ovo nikada nije dovoljno naponavljati) ne leži toliko u očevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorenima vrata. A iščilili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin.


***

 A šta nama ostaje posle tolikoh procvata u svetu? Ako je iole  još nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljem (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji. Žilavost duha da odoli svemu, da stvari sve, baš u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuđim talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrštena melodija, i čime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, ništa je manje nego nepremostiva brana svemu što bi stvaralački da pođe iz nas: gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednostu nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodno u rodno tle. Jer  opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.


***

Dva su stava primanja: Kad očvrsne duh u svome, onda se ne samo odoleva tuđem nego još ono budeći deluje i plodonosno. Tada se stvori kao žiža ličnosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najveće daljine i tuđine, prelomiće se u najličniji obrt. Na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. To je aktivno primanje.

I obratno, kad se ropski prima ( a to biva u neprekaljenosti maternje melodije) najveći deo lične sile ode za navijanje i podešavanje tuđemu; čovek se najzad i navije i podesi u savršenog primaoca, ali je upravo za toliko izgubio moć da se jednom i njegov glas  sudbonosno začuje. Jer ako nema svog stabla, ili je ono slabačko, onda ni pomena o nekom oplemenjivanju, onda se i sam kalem osuši. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenje: čim iz veće dubine potiču sokovi, tim će se plemenitije plod zametnuti. Tuđa su strujanja tada kao vetri: Blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.

Time završuje: problem je našeg muzičkog uzraza u većoj meri duhovne nego tehničke prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage za polet.



Izvor: Sabrana dela: Eseji, beleške, misli - Momčilo Nastasijević



SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ - Vladeta Jerotić






    U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

    Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: „Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.“

    Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: „Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.“

    Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

    Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.

    *
    Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.

    Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo relji divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo daje bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.

    *
    O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.

    Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.

    *
    Retko je govorila o snu i nije mi nijedan svoj san ispričala. Na pitanje kako provodi noć, kaže da čuje svako otkucavanje časovnika i da uvek zna koliko je sati. Izgledalo je da su joj i noću „sve sveće u glavi upaljene“, kao što je to jednom rekla, za dnevni rad. Jednom, pre rata, pričala je, za vreme rada spopala ju je odjednom neobjašnjiva pospanost. Nešto slično dogodilo joj se samo još jednom, mnogo ranije, i to u vozu. Držala je u ruci tašnu sa novcem i znala da treba na nju da pazi u punom kupeu. San je, međutim, naišao tako neodoljivo da je sva malaksala i ispustila tašnu na pod, ostajući potpuno svesna šta čini i ponavljajući u sebi bezbroj puta kako ne sme da zaspi jer joj mogu ukrasti tašnu. Ipak je zaspala, a tašnu joj nisu ukrali. U ostalom, spavala je samo nekoliko minuta. Kada joj se ova navala sna ponovila posle nekoliko godina kod kuće, za vreme nekog pisanja koje je morala na vreme da završi, spopao ju je bes. Šetala je po sobi, umivala se, izlazila napolje, ali uzalud. Ipak nije htela da popusti. Uzela je žarač koji joj je bio pri ruci i dobro se udarila po glavi njegovom metalnom drškom. To ju je, naravno, razbudilo. Produžila je da radi, ali je uskoro osetila kako nešto toplo curi niz slepoočnicu prema obrazu. Morala je da ode na hirurško odeljenje da joj ušiju ranu. Nije propustila da spomene onu divnu Čehovljevu priču o devojčici koja je zbog neodoljive potrebe za snom zadavila dete.

    *
    Nije pričala gotovo nikad šta tog trenutka radi, ali mi je dvaput sa oduševljenjem pomenula Pola Valerija, čiji je Traktat o Leonardu upravo prevodila. Kada bi govorila o nekim detaljima prevoda koji su je danima mučili jer ne može da nađe odgovarajući izraz na našem jeziku, o radu pažljivom, pedantnom i sporom, ličila mi je na savesnog eksperimentatora-naučnika koji ne objavljuje rezultate svojih otkrića dok ih dobro ne proveri i ne iscrpe sve autokritičke mogućnosti. Nije propustila da mi i tada ponovi svoju omiljenu misao da je svaki prevod u osnovi apsurdan jer je nemoguće transformisati jedan jezik u drugi. Valerija nije mogla dovoljno da nahvali. Videla ga je samo jednom u Parizu 1932. godine, kada je proslavljana 300-godišnjica Spinozinog rođenja. Bili su predstavnici raznih nacija, koji su se smenjivali u svojim govorima o Spinozi. Valeri je strpljivo i pažljivo slušao, ali kada je došao na red neki Nemac i počeo da govori na lošem francuskom jeziku, zanimljivo je bilo posmatrati Valerijevo lice kako se nervozno grči u mučnom nestrpljenju da već jednom bude kraj tom masakriranju francuskog.

    Povodom smrti Pola Klodela, bilo je reči o ujednačenim, svetlim religioznim egzistencijama kao što je njegova. Doživevši jednom preobražaj, čitav njegov život otada tekao mirno i spokojno kada je bila reč o veri. Ispričala mi je, živopisno, da je u nekom časopisu pročitala kakvo je bilo intimno prijateljstvo između Klodela i Žan-Luja Baroa. Jednom ga je Klodel sasvim uzgred pitao da li je bio nekad u katedrali, na šta je Baro odgovorio negativno. Klodel mu ništa nije rekao. Kada je došao Veliki Petak, Baro se setio razgovora i rešio se da ode u crkvu. Atmosfera je bila osobita. Upravo se jedina sveća koja je predstavljala svu svetlost toga momenta u katedrali odnosila iza oltara simbolišući Hristovu smrt. Baro je proživljavao nešto sasvim novo. Na izlazu je stajao Klodel. Stisnuli su samo jedan drugom ruke i razišli se. Baro je prvi put tada osetio neki stid, koji nije umeo da objasni, ali koji ga je iznutra čistio. Bio sam uzbuđen kada je Isidora završila ovo kazivanje evocirajući stihove iz Verlenovih Mudrosti.

    *
    Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svem tom da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska. Ona je to nazivala religioznim osećanjem koje je odavno nosila u sebi. Želeći i uspevajući da sve što o svojim osećanjima kaže istovremeno intelektualno proradi i zaodene u jezgrovitu i punu rečenicu, ona se valjda snebivala da govori o tim svojim očevidno intimnim, emocionalnim, unutarnjim doživljavanjima religioznog u sebi. Zato mi je i poklonila Zapise (ilegalno izdanje, 1941.), gde već na prvoj strani ima nekoliko izvanrednih molitava, možda jedinstvenih u našoj književnosti. U tim toplim, sugestivnim kricima religioznog čoveka, možda i hrišćanina, koji doživljava intenzivno dramu vere, ona se nesumnjivo otkrila kao čovek koji veruje. Ako bih je ipak naveo da nešto konkretnije kaže, odmah bi se uvukla u svoju intelektualnu ljušturu i odgovarala kao ubeđeni agnostik. Na sva moja izazivanja o realnosti duhovnog sveta, reinkarnaciji, raznim ovojima čovekovog bića, Hristu, slegala je mirno ramenima i odgovarala skeptično: „Možda, možda.“ Za Hrista je govorila da je samo „obdareni Jevrejin“, za ezoterno hrišćanstvo nije imala dublje interesovanje. Za indijsku religiju, koju zahvaljujući Upanišadama odlično poznaje, ima punu meru divljenja, ali hladnu, intelektualnu i čini mi se nedoživljenu. Iako neće propustiti da podvuče karakteristična mesta iz prikaza Radakrišnanove knjige u engleskom časopisu Filosofija, koji zajedno sa mnogim drugim časopisima iz inostranstva redovno prima i prati, kontemplativna mirnoća indijske filosofije ne doima je se dublje. U tome je pre hrišćanin koji intenzivno, u afektu, doživljava sve suprotnosti i grehe hrišćanske vere. Kao da neće ništa da opravda, a više nema snage ni da se buni. Ostalo je mirenje ili tihi bunt koji ne pravi mnogo larme.

    Rekla mi je više puta da voli rituale i da zbog toga opravdava spoljašnju stranu svih crkvenih bogosluženja. Ako je ikada u životu doživela unutarnje spokojstvo i mir, o kome toliko pišu religiozni ekstatičari i za kojim toliko žude mnogi, bili teisti ili ateisti, onda je to bilo samo dva ili tri puta, i to baš u crkvi i za vreme nekog obreda. Jednom u nekom pariskom manastiru, čini mi se da je rekla benediktinskom, a drugi put u Topčiderskoj crkvi. To su oni blaženi trenuci u životu čoveka kada se sve ima i kad se više ništa ne može poželeti što se već nije u tome času ispunilo. Isidora mi je tada odlučno tvrdila da ove trenutke ne bi dala ni za šta na svetu.

    Najviše sam je ojađenu i potresenu viđao kada bi pročitala ili čula da su negde ljudi kolektivno stradali u nekoj nesreći: zemljotresu, poplavi, u rudniku. Tako je bilo i toga dana. Čula je preko radija da je oko trideset ljudi izgubilo živote u jakoj buri u senjskom kanalu, kada se izvrnuo jedan brod, a celokupna posada podavila. Ponavljala je potresena tom vešću: strašno je, strašno, kao da upućuje prekore nekome koji bi je mogao čuti, a koji je, možda, ipak kriv za tu nesreću.

    *
    Odranije me je zanimalo pitanje našeg doprinosa svetskoj kulturi. Bio sam često u nedoumici kad bi se negde povela reč o ovome. Zbog toga sam nastojao da čujem Isidorino mišljenje. Ono je bilo iznenađujuće negativno. Smatrala je da smo u ovome doprinosu siromašni, od slovenskih naroda ponajsiromašniji. Osim fresaka, govorila je, nemamo gotovo ništa. Narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube veoma mnogo, pa nas Francuzi i Englezi s pravom pitaju: pa šta? Naša narodna pesma nema mudrosti, osim nekoliko izuzetaka, naravno, koje bi mogle poslužiti kao predmet posebnih studija, kao, na primer: Marko Kraljević nad pogubljenim Musom (...“đe pogubih od sebe boljega“), ili one bosanske, ženske, lirske pesme u kojoj se peva: Zaprosiš li me, odbiću te; oženiš li se, preživeti neću. Narodna pesma siromašna je i u opisima prirode, govorila je Isidora. Pa u čemu je, zapravo, velika? U svome mitskom karakteru i svome narodnom duhu. Nema mita niti legende van velikih istorijskih događaja ili velikih ljudi. Napraviti od kosovskog poraza pobedu mogla je samo narodna pesma. Možda se i velika svetska poezija nalazi u nekom status nascendi. Pokušaja ima mnogo, dostignuća malo. Ono što će biti veliko, to može doneti samo bavljenje mitom.


Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Izvor: SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ



Izvor: Posete, odlomci, Sabrana dela,
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, 
Beograd 2007.




четвртак, новембар 10, 2011

FRANC KAFKA - Strah i nemoć postojanja

Vladeta Jerotić - Bolest i stvaranje,
Psihoanalitička tumačenja


   



    Smiluj se na mene, grešan sam
    do u najskriveniji kutak svoga
    bića. A imao sam dara, sklonosti
    koje nisu bile sasvim za preziranje,
    male dobre sposobnosti, rasipao
    sam ih, nerazborito stvorenje
    kakvo sam bio, sad se bližim kraju,
    upravo u vreme kada bi se
    spolja sve moglo okrenuti na dobro
    po mene. Ne guraj me među izgubljene.

        Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.




    Malo je pisaca koji su kao Franc Kafka ostavili za sobom tako dubok trag i tako se snažno utisnuli u psihu čoveka dvadesetog veka i u isto vreme nosili u sebi ne samo obilje protivrečnosti, što je uvek tipično za značajne stvaraoce, već i obilje bolesti, što takođe može biti tipično za izuzetne ljude, ali nije uvek.

    Kada psihijatar počne da proučava biografiju ovog neobičnog pisca i njegova dela: pripovetke, romane, aforizme i dnevnike i kada je on u prvi mah toliko zapljusnut podacima, primedbama, saopštenjima, koji upravo kipte od nerazmrsive mešavine neobičnog, skoro genijalnog, abnormalnog, još u granicama normalnog, pa sve do nesumnjivo bolesnog, onda se psihijatar najpre oseća pobuđenim da strese sa sebe ono profesionalno i naučeno, kako bi mogao da priđe ovom mučeniku (nije slučajno da ga je neki slikar tražio kao model za sliku sv. Sebastijana) najpre kao čoveku, zatim kao nesumnjivo vrlo značajnom piscu i naročito kao sabratu. Ovo izlaganje treba da bude posvećeno fenomenu straha kao jednoj od osnovnih karika u Kafkinoj ličnosti, onako kako smo ga mogli sagledati, pre svega kroz njegov dnevnik, zatim pisma, aforizme, pripovetke i romane.

    Ima neurotičnog i neneurotičnog straha. Nije neurotično, na primer, biti u strahu, brizi i proživljavati krivicu, jer bez ovih egzistencijalija, kako ih je nazvao Hajdeger, nema za čoveka napretka, individuacije, stvaralaštva i slobode. Neurotično je i bolesno, međutim, kada čovek odbaci stvarnu krivicu, pa se zadovolji samo doživljavanjem osećanja krivice, kada odbaci egzistencijalnu brigu, pa počne da brine o komforu i karijeri, kada nema snage da se sukobi sa strahom, pa počne da se boji svakog šušnja u travi i svakog podozrivog pogleda svoga bližnjeg. Žao nam je svakog čoveka koji je na ovaj način neurotičan, ali kada je na ovakav ili sličan način neurotičan Franc Kafka i kada još uz to ovako neurotičan ostane do smrti, koju je sebi sam prizvao i svoj grob unapred ocrtao, onda osećanje žaljenja u nama, prerasta u bol.

    Postavljamo sebi najpre pitanje da li ćemo uspeti da objasnimo zašto je Kafka prototip stvaraoca – neurotičara našeg veka. Možda odgovor nije težak, jer od dveju komponenti koje tek zajedno čine Kafkinu ličnost, a to su natprosečan književni talenat i neuroza, ovu drugu komponentu čini nam se da prilično poznajemo, ako već pred onom prvom stojimo gotovo sasvim nemoćni.

O neurozi kao bolesti postojanja, čvornovatom štapu u točku čovekovog individualnog razvoja, o neurozi kao posledici ometenog seksualnog razvoja, ili pak kao smetnji u njegovoj nagonskoj potrebi za važenjem i moći, ne mislimo da pišemo, jer je o ovoj temi bilo dosta rečeno i pisano, tako čitalac ima bar približnu predstavu o tome šta je to neuroza. Dovoljno je da napomenemo dve činjenice. Prvo: nema ozbiljne, hronične neuroze, od koje je Kafka nesumnjivo patio, bez psihičkih trauma u ranom detinjstvu i drugo: neuroza bez bilo kakvog oblika straha nezamisliva je.

    Kao što svako ljudsko biće mora neminovno da prođe kroz izvesne stadijume u razvoju, svejedno da li je ono rođeno kao sasvim prosečno ili sve ovo biće zove Leonardo da Vinči, Dostojevski ili Kafka, tako je i razvojni put neuroze vrlo sličan, naravno u njenim osnovnim linijama postanka i razvoja, i kod sasvim običnog i kod genijalnog čoveka. Kada ovo ne bi bilo tako onda bismo morali imati ne samo dve nauke o neurozama, od kojih bi jedna važila za obične a druga za izuzetne ljude, već i više ovakvih teorija od kojih bi svaka bila konstruisana samo za jednog određenog čoveka. Da je jedna ovakva pretpostavka sama po sebi apsurdna, govori nam ne samo praksa i iskustvo velikog broja psihologa i psihijatara u celom svetu, koji su se složili u nekim bitnim pitanjima čovekovog psihološkog razvoja uopšte, pa, dakle, i psihopatološkog razvoja, već i izvanredne i od većine stručnjaka priznate patografije velikih ljudi iz pera skoro isto tako velikih psihologa i psihoanalitičara. Dovoljno je da pomenemo samo Frojdove studije o Leonardu i Dostojevskom, pa da razumemo o čemu se radi. Bez poznavanja osnovnih činjenica psihološkog i naročito psihoseksualnog deteta, bez pomoći izvesnih psihoanalitičkih postavki koje danas teško da mogu naići na ozbiljnu kritiku, Sigmundu Frojdu bilo bi nemoguće da nam jasno i logično prikaže neke poremećaje u detinjstvu Leonarda ili u pubertetu Dostojevskog koji objašnjavaju neke njihove karakterne crte i osnovni tip njihovog ponašanja.

    Tragičnost Kafkinog genija počiva na strahovitom sudaru između njegovog velikog talenta, čiji ćemo izvor i uzrok sasvim ostaviti po strani, jer ga jednostavno ne znamo, i njegove neuroze. Čak je suvišno prepustiti se privlačnom nagađanju šta bi bilo od Kafke da je njegov talenat bio jači od njegove neuroze, kao što je to (možemo s pravom da pretpostavimo) bio slučaj kod Dostojevskog, ili šta bi se desilo sa Kafkinim stvaranjem da je njegova i onako jaka neuroza bila još jača.

    Može neko da primeti da je Kafka i takav kakav je bio, sa čitavom svojom još u ranom detinjstvu razvijenom neurozom, sasvim dovoljno napisao i dovoljno snažno uticao na duhove našeg veka i da zbog toga nije potrebno osvrtati se na suštinu i oblik njegove neuroze. Kada bismo čuli jednu ovakvu, dosta opravdanu primedbu, mogli bismo iskoristiti priliku da kažemo dve stvari. Najpre onu značajniju, o kojoj je već bilo povremeno reči – ovoga puta reč je istina o našem subjektivnom, ali upečatljivom utisku – da je Kafka nosio u sebi više nego što je to mogao da iskaže. I upravo to što on nije mogao do kraja u sebi da proživi, mnogo manje zato što nije bio pisac ranga jednog Dostojevskog, mnogo više zato što je bio sputan mrežama teške neuroze, možda je to bilo ono što je imalo da donese svetlost i njemu i možda nekima koji ga čitaju. Ja ne znam šta bi drugo ovo neiskazano i nedoživljeno moglo biti nego ono što neki egzistencijalisti zovu „skok u veru“, sa drugom vrstom profetskog nego što je Kafka ovo profetsko u stvarnosti nosio.

    Druga stvar koju smo želeli da iznesemo, kao odgovor na pretpostavljenu primedbu, jeste naša hipoteza da je Kafkino delo moralo i moglo da ima svima poznati snažan odjek u dušama ljudi samo i jedino u našem veku. Nezamisliv je Kafkin uspeh i uticaj u prošlom ili bilo kojem ranijem veku, i, sada ovo smelo pretpostavljamo, Kafka neće biti jedan od prvih pisaca u idućem veku, bez obzira na to kako zamišljali čovekov razvoj u budućnosti.

    Prvi put u našem veku čovek je dospeo na jednu raskrsnicu i prekretnicu, u jednu „graničnu situaciju“, na prag susreta sa veoma jakim silama, spoljašnjim i unutrašnjim, pozitivnim i negativnim, koje apeluju na njegovu slobodu i njegovo samostalno odlučivanje. Od kolektivnog izazova jednog mogućeg atomskog rata, preko građanskih ratova rasa i nacija, do sasvim unutrašnjih i intimnih, za svakog čoveka vrlo značajnih odlučivanja na ličnom planu slobode njegovog „individuacionog procesa“, svuda smo svedoci sukoba, konflikata i rascepa, pri čemu se odlučna bitka bije za ili protiv čoveka i njegove budućnosti.

    Franc Kafka ne samo da je proročki naslućivao veličinu i težinu ove borbe koja tek što je otpočela, nego je i na sasvim ličnom planu unutrašnjih kataklizmi, u kojima su se do neba uzdizala nadanja i očekivanja i do pakla stropoštavala očajanja i nemoć, pokazao sa kakvim se problemima susreće i sa kakvima će se još susretati čovek našeg veka kada pokuša da ostvari sebe i svoje pravo na stvaranje i slobodu. Sve vrste otuđenja o kojima je toliko pisano kada je bilo reči o Kafki, i ona kapitalističkog društva u krizi, i habzburške monarhije u raspadanju, i mlakog jevrejstva rodne kuće, nedovoljne su da do kraja objasne onu vrstu otuđenja koju je Kafka tako intenzivno doživljavao otuđujući se od samog sebe, ne savlađujući svoj neizbežno rasplamsali sukob sa egzistencijalijama svakog čoveka, strahom, brigom i krivicom. Jedan od razloga zašto je ovo otuđenje od samog sebe bilo tako teško i nesavladivo, bila je opakost i postojanost njegove neuroze. Pokušajmo sada da joj priđemo bliže.

    Jedna od najstalnijih formi dečjeg straha, jeste strah od gubitka ljubavi i gubitka priznanja svoje vrednosti. Što je ranije dete pretrpelo ovaj strah i što je on češće bio ponavljan, i od okoline, najčešće nesvesno, održavan, to su i posledice teže, neuroza dublja i neizlečivija.

    U značajnom Kafkinom pismu upućenom ocu, koje je pisao u novembru 1919. godine, a koje nikad nije dospelo u očeve ruke, u kome Kafka slobodno, iskreno i neometano od bilo kakvih unutrašnjih prepreka, kojih je bilo tako mnogo kada bi se našao sa ocem licem u lice, iznosi sve godinama potiskivane i silom ugušivane prekore koji se penju direktno do optuživanja, Kafka ističe svoju najglavniju primedbu ocu: očevu nesposobnost da sinu obezbedi sigurnost, ljubav i priznanja unutrašnjih vrednosti.

    „Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrenjem“, piše Kafka, „ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnošću. Kao otac Ti si bio suviše jak za mene, naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno; a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja činio... Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao. Na ovaj način svet je za mene bio podeljen na tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega, da odgovorim; zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene bio udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvršavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti. Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato što sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim jer, na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo; ovo je bila upravo najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmišlja, ali ovako oseća.“

    Jednostavne, dirljive i iskrene reči odraslog koji još oseća kao da je i dalje dete, a koje verno i bolno ponavljaju milione sličnih optužbi dece upućenih roditeljima, nikad izgovorene i napisane, koje je Kafka za sve jednom napisao i tako mnogo objasnio ono što može da izgleda nerazumljivo i nezahvalno u ponašanju dece i kasnije odraslih neurotičara. Ali Kafka je ovom potresnom ispovešću vrlo mnogo objasnio i sebe svojim potomcima, onima koji će ponavljati sličan put neuroza, samo bez Kafkine snage da ovo literarno izraze. Kao da smo ovim pismom dobili ključ za razumevanje Kafkinog opusa. Zar ova tri sveta u kojima je Kafka naizmenično živeo, ili još tačnije, pokušao da živi, jer zapravo nije ni u jednom stvarno živeo, nisu predstavljeni u većini njegovih pripovedaka, setimo se samo Jazbine ili Umetnika u gladovanju, ili Presude. A tek koliko od ovih svetova ima u Procesu i naročito u Zamku!

    Upadljivo je koliko je Kafka malo pisao o majci, o odnosu prema njoj, o svojim intimnim osećanjima i željama. Tu i tamo, mestimično samo, navodi kako je bio od majke preterano mažen i koliko je ona bezgranično dobra prema njemu, ali i to opet da bi istakao koliko je teško doživljavao očevu strogost i neumoljivost.

    Iz ovakvog odnosa prema majci mogli bismo da pretpostavimo dve stvari. Jednu, koja je manje verovatna: da je upravo odnos sina prema majci bio presudan u porodičnim odnosima, baš zbog toga što je ovaj odnos Kafka tako malo i retko pominjao, namećući sebi i preuveličavajući značaj svoga odnosa prema ocu. Za ovakvu vrstu psihološkog skotoma, nedovoljne pronicljivosti i tada zaista i suviše slabog poznavanja sebe, morali bismo pretpostaviti neku ličnost daleko slabijih sposobnosti i za psihološke finese unutrašnjeg života mnogo manje obdarenu nego što je to bio Franc Kafka. Druga, verovatnija pretpostavka, koju nam dovoljno bogato potkrepljuje sam Kafka, kako u nastavku pomenutog pisma ocu, tako i u Dnevnicima, jeste da je odnos otac-sin u Kafkinoj porodici od ranog detinjstva bio tako snažan i presudan, koban po dalji lični razvoj Franca, da se psihoanalitičkim jezikom možda može govoriti o poznatom fenomenu jedne ublažene varijante obrnutog Edipovog kompleksa. Bezgranično divljenje, puna identifikacija i strahopoštovanje koji su u detinjstvu postojali u odnosu sina prema ocu, koji mu je intimno bio toliko suprotan, bili su još pre puberteta, a onda naročito u to vreme, pokolebani ne samo zbog preterane očeve strogosti, njegovih „džinovskih zahteva“ koje je postavljao svojoj okolini, a naročito sinu, već i zbog očeve surovosti i nepravednosti. Ambivalentna osećanja čovekova, koja se, prema psihoanalizi, otkrivaju već u oralnoj fazi malog deteta, dakle u toku i na kraju prve godine života, i koja se kreću u oštrim suprotnostima osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, ljubavi i mržnje, agresije i potrebe za potčinjavanjem, osećanja koja samo kod harmonično razvijene i kasnije dobro integrisane i zrele ličnosti doživljavaju svoju punu diferenciranost i stvaralačku sintezu, u svim slučajevima neurotičnog, a naročito psihotičnog procesa, ostaju trajno nediferencirana, odnosno trajno ambivalentna dakle teško remetilačka upravo za kasnije najznačajnije, životne odluke. Mislimo u prvom redu na odlučivanje u pogledu izbora bračnog partnera, poziva i životne filozofije. U svim ovim odlukama, koje mu je sam život neminovno nametao, Kafka je ispoljio sasvim upadljive znake neurotične ambivalencije, kao što su, nepoverenje prema sebi, strah i osećanje krivice, koji su proizlazili najvećim delom iz nikada do kraja razrešene neurotične veze sa ocem.

    Čak i onda kada u odnosu između sina i oca postoji jaka identifikaciona spona, u kojoj moćan, patrijarhalan otac svojim autoritetom natkriljuje svaki drugi mogući uticaj, čak i onaj majčin, za koji pouzdano znamo da je u ljudskim odnosima i prvobitniji i snažniji, još uvek postoji nada da – prepoznavanjem realnih kvaliteta toga oca, pre svega uočavanjem njegovih slabosti – ovakav sin zbaci sa sebe očev jaram i izbori sebi samostalnost i samopriznanje.

    Postoje razni mogući putevi za prebacivanje prejake identifikacije sa oca na druge realne i apstraktne objekte, kao što su učitelj, prijatelj, neki književni autoritet, neka ideja ili ideologija, najzad, ovo prebacivanje moguće je postići i na najapstraktniji mogući autoritet, na samog Boga. I pred Kafkom su ovakvi i drugi slični autoriteti realno bili prisutni, on je za njih čak znao i povremeno pokušavao da ostvari novu identifikaciju. Sve je bilo uzalud, jer su sumnje, strah i naročito nedostatak poverenja u sebe (poverenja koje mu otac, jedina osoba pred kojom je Kafka u ranom detinjstvu mucao, nije pomogao da stekne), bili toliko moćni da mu je svaka realnost izmicala, ostavljajući ga uvek iznova u bezvazdušnom prostoru u kome oseća samo silan strah. Strah od sebe, drugih ljudi, žena, Boga, koji nije mogao biti niko drugi nego strogi Jehova iz prvih početaka stvaranja starozavetnog jevrejstva, i, naravno, neprekidno i najviše, strah od oca...



Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Izvor: KAFKA - STRAH I NEMOĆ POSTOJANJA

Izvor:Bolest i stvaranje, 
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, 
Beograd 2007.





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...