среда, фебруар 29, 2012

MALI PRINC - Antoan-Sent Egziperi





Tada se pojavi lisica:
Dobar dan, reče lisica.
Dobar dan, učtivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide ništa.
Evo me ovde, reče jedan glas, pod jabukom.
Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa...
Ja sam lisica, reče lisica.
Hodi da se igramo, predloži joj mali princ. – Tako sam tužan...
Ne mogu da se igram s tobom, reče lisica. Nisam pripitomljena.
Ah! izvini, reče mali princ.
A onda, razmislivši, dodade:
Šta znači to »pripitomljena«?
Ti nisi odavde, reče lisica, šta tražiš?
Tražim ljude, reče mali princ. Šta znači to »pripitomiti«?
Ljudi imaju puške, reče lisica, i oni love. To je prilično nezgodno! Ali oni gaje i kokoši. Po tome su zanimljiivi. Tražiš li kokoši?
Ne, reče mali princ. Tražim prijatelje. Šta znači to »pripitomiti«?
To je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To znači »stvoriti veze«...
Stvoriti veze?
Naravno, reče lisica. Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I ti mi nisi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slična stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
Počinjem da shvatam, reče mali princ. Postoji jedna ruža... mislim da me je pripitomila...
To je moguće, reče lisica. Čega sve nema na Zemlji...
Ah! to nije na Zemlji, reče mali princ.
Lisica je izgledala vrlo radoznala:
Na nekoj drugoj planeti?
Da.
Ima li lovaca na toj planeti?
Ne.
Gle, pa to je zanimljivo! A kokoši?
Ne.
Ništa nije savršeno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se ponovo vrati na svoju misao:
Moj život je jednolik. Ja lovim kokoši, ljudi love mene. Sve kokoši su slične, i svi ljudi su slični. Meni je dakle, pomalo dosadno. Ali, ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izidjem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li, tamo dole, polje puno žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...
Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:
Molim te... pripitomi me, reče ona.
Vrlo rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronadjem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.
Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca nema koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja pripitomi me!
Šta treba da učinim? upita mali princ.
Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...
Sutradan mali princ ponovo dodje.
Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo biću sve srećnija. U četiri sata biću uzbudjena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spremim svoje srce... Potrebni su čitavi obredi za to.
Šta je to obred? upita mali princ.
I to je nešto što se davno zaboravilo, reče lisica. To je ono što čini da se jedan dan razlikuje od drugog, jedan čas od drugih časova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan obred. Oni četvrtkom igraju sa seoskim devojkama. Četvrtak je, dakle, divan dan! Idem u šetnju čak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne napamet, svi bi dani ličili jedan na drugi, i ja ne bih uopšte imala odmora.
Tako mali princ pripitomi lisicu. A kada se dan rastanka približi:
Ah! reče lisica... Plakaću.
Sama si kriva, reče mali princ, nisam ti želeo nikakva zla, ali ti si htela da te pripitomim...
Naravno, reče lisica.
Ali ti ćeš plakati! reče mali princ.
Naravno, reče lisica.
Znači, time ništa ne dobijaš!
Dobijam, reče lisica, zbog boje žita.
Zatim dodade:
Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on...
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže... reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu...
Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.



субота, фебруар 11, 2012

PESNIK - Desanka Maksimović



Geograf 28


PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso,
Puste ga da sneva dokle hoće.
Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.




Šta li te spreči da postaneš pesma

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednoga nesna,
čula sam te već u sluhu,
razabirala ti reči.
Bila si već živo biće
u mom duhu.

Šta li te to spreči
da postaneš pesma?
A dok još u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivali si sve lepša,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si za mog nesna.

Njihala si se u meni
na ljuljaškama zvuka,
nicala si iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Šta li te to spreči
da postaneš pesma? 




NEJASNA PESMA

 Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni:
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.


 


STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.




TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put,
uzela sam te na svoje srce
i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim. 





Desanka Maksimović
 16. maja 1898 - 11. februara 1993


Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli,
Danju se smejem i ne osećam ga,
noću nejasno tišti hladnoćom
 uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti,
možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.



среда, фебруар 08, 2012

МИТ О АНДРОГИНУ - Борис Над


Андрогин 

Мит о андрогину происходи из комплекса веровања матријархалних традиција; штавише, он је еминентно матријархални симбол, којeг и није могуће разумети ван комплекса матријахалних веровања и идеја. Наравно, у најстаријим споменицима патријархалне, уранске духовности није могуће наћи било какав траг идеје о андрогину.

Најстарија, нама позната формулација овог мита је она коју налазимо у Платоновој Гозби, а коју Платон ставља у уста Аристофана. Али, траг исте идеје не проналазимо ни у најдревнијим слојевима хтонске, матријархалне духовности, која познаје искључиво женска божанства. Њена релативно позна појава у хумусу хтонских веровања, у принципу је знак и последица слабљења матријархалних култура, те њиховог пораза и коначно слома пред патријархалним вредностима. „Формативни принцип мита о андрогиности треба тражити управо у пољу историјске и прве велике антитезе уранског и хтонског принципа, односно, у пољу сукоба освајачке, индо-европске и домородачке цивилизације југа евроазијског континента“ (Драгош Калајић: Мапа (анти)утопија). Ми ћемо симбол андрогина посматрати искључиво с тог а не са метафизичког становишта, будући да он, према нашем уверењу, и не поседује неки битан метафизички садржај.

Наиме, Ерос и полност укорењени су у најдубљим слојевима бића: постоји се само као мушкарац или као жена. Полност означава управо примордијално својство бића а не секундарне анатомско-физиолошке особености или чисто биолошке функције. Кроз мушкарца и жену испољавају се космички принципи. И то је најдубља основа љубавне драме, која нужно имплицира метафизички трагизам, и нема ничег заједничког са баналним „трагањем за задовољством“, о коме говори фројдизам. Таква љубавна драма претпоставља двојство, дијаду, постојање разлика, и то разлика које су, по могућству, изоштрене до својих крајњих граница. У свом чувеном делу (Пол и карактер)Вајнингер говори о Апсолутном мушкарцу и Апсолутној жени, који се, различито и увек непотпуно, остварују у сваком конкретном мушкарцу и жени.

Али циљ ту не може бити превазилажење разлика него, напротив, испољавање принципа у својој чистоти. Циљ је пре егзалтација дуализма, до екстрема. Уранској духовности стога је потпуно непозната како идеја андрогиније, двополности, у било којем виду, тако и ма каква носталгија за наводно примордијалним андрогиним стањем.

Напад на Небо

Том истом пољу историјске антитезе уранског и хтонског припадају и најстарији андрогини култови, као што је култ брадатог Зевса (који је представљан са шест дојки), поштованог у Лабранди у Карији, затим италски култ „ћелаве Венере“ или брадате Афродите на Кипру. Андрогин је и бог Дионис који, у једном Есхиловом фрагменту (фрагмент 61), бива поздрављен следећим речима: „Одакле долазиш, мужу-жено, која ти је домовина? Какво ти је то одело?“ Али, како примећује Мирча Елијаде, „у почетку је Дионис био замишљан као крупна, брадата фигура, двоструко моћна због своје двоструке природе. Тек касније, у доба хеленизма, уметност га је приказивала као ефеминизованог“ (Мирча Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Мит о андрогину, у том пољу антитезе, несумњиво је имао и „спољашну“, политичку функцију, као одговор поражене, матријархалне културе на тријумф освајача. Ту функцију потврђује и изворно приказивање фигуре Диониса, с наглашеним атрибутима снаге, наводно „двоструко моћног због своје двоструке природе“. Истовремено, он је и „унутрашњи“ израз кризе и одговор на слабљење матријархалних култура, вероватно изазван или подстакнут истим тим узроком.

У Платоновој Гозби, андрогини мит износи комедиограф Аристофан, што му даје благо иронични и шаљиви призвук: Аристофан ту не износи мишљење самог Платона, како би то хтели његови позни коментатори, већ орфичке идеје. (Ту благу иронију потцртавају и речи које Аристофан изговара пре саме беседе: „страхујем за оно што мислим рећи, не да бих што шаљиво рекао – јер то би био добитак и право поље моје Музе – него да не бих рекао што смешно“ (Платон: Гозба, ХIII, 189 б). Међутим, матријархално порекло и инспирација мита кога износи Аристофан и овде је савршено очигледно: „као колевка оваквих орфичких мисли узима се Вавилон. Међу одломцима вавилонске праисторије находе се и такви ставови који неподељено све (првобитно јединство матријархалних култова – прим. Б. Н.) означавају као жену, коју Вал расеца на две половине, небо и земљу...“ (Милош Н. Ђурић: Напомене и објашњења за Платонову Гозбу). Женски принцип је овде примаран. Свештеници Астартиног култа били су евнуси. У неким месопотамијским култовима и у мистеријама Кибеле, мушкарци су се подвргавали самокастрацији, чиме се постизала жељена „трансформација“ у женски принцип. У извесним култовима на тлу Грчке, богињама се приносило сломљено оружје, док су Амазонке узимале у руке свете хиперборејске секире, симбол патријархалних освајача.

Другим речима, не само да је овде тежиште на женском принципу (a не на једнакој удаљености од два пола), већ се женски принцип у потпуности поистовећује са самим Примордијалним Јединством, као што му се приписује и прокреативна моћ: и у најстаријим (матријархалним) теологијама пре-аријске Грчке женска божанства рађала су сама. Земља сама рађа звездану ноћ, Хера сама рађа Хефеста и Тифеја, који су исто тако хтонска божанства. Али то није последица „Херине андрогиности“ (М. Елијаде), већ претпостављене супериорности женског принципа којем се, како је већ речено, приписује искључива моћ стварања, прокреације. Синови се, тако, у матријархату сматрају за „apatores“ (без оца) и „unilaterales“ (рођени само с једне, дакле женске, стране).

Аристофан у својој беседи износи још једну тврдњу која указује на секундарност андрогиности у односу на женски принцип. Наиме, он каже да је „мушки род првобитно потекао од сунца, женски од земље, а онај у коме има дела и један и други род од месеца, јер и месец има дела и у једном и у другом роду“. (Гозба XIV, 190, б) „Лунарни“ принцип је међутим познији, а његова функција је управо премошћавање непремостивог: оног јаза који дели матријархално од патријархалног, уранско од хтонског, Небо од Земље.

У истој верзији мита андрогини се доводе у везу са побуном Ефијалта и Ота. Тај „напад на Небо“ андрогина, који су „покушали отворити пут на небо како би навалили на богове“ (Платон), указује да је прави а скривени циљ мита о андрогиности управо сам урански принцип. Зевс потом, бранећи Олимп, расеца андрогине, а урански Аполон од њих прави родове, поништавајући двополност; хтонском Хефесту је међутим дата моћ да родове изнова „стапа и спаја“ у једно.


Joanna Chrobak

„Ни Грк ни Јеврејин, ни мушко ни женско“

Уранској духовности страна је не само андрогинија већ и било каква сакрализација сфере сексуалности (фалусни култови нису патријархални, већ плод матријархалне сакрализације сексуалности). Сакрализовано, у уранској духовности, може бити не оно „што настаје и нестаје“, већ само оно што припада „пределима светлости“ интелигибилног света. Порекло култа Диониса је оријентално, а његово позно ширење означава почетак сумрака вирилне духовности хеленског света, као што ширење мотива андрогиније карактерише период римске декаденције. Император Хелиогабал, трансвестит који улази у Рим јашући на магарцу окренут наопачке, и који у Рим уводи фалусни култ, у знаку тоталне инверзије патријархалних вредности, такође је оријенталног порекла. Митови о андрогинији имају несумњиво не-индоевропско порекло као што је њихово значење изразито антипатријархално.

Хришћанска учења и предања изнова актуелизују мотив андрогиности: тако је и сам библијски Адам је првобитно андрогин, од кога Јахве, или Јехова, исеца део тела, да би од њега створио жену. Апостол Јован сматра андрогинију за знак духовног савршенства. У Посланици Галатима (3, 28) каже се: „Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушкога рода ни женскога; јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (прев. Вук Стеф. Караџић) – што није испразна реторика већ јасно обећање повратка првобитној андрогиности или првобитном јединству, еденском стању Адама, пре стварања Еве.

Још су експлицитнија разна гностичка и парахришћанска учења. У гностичком Јеванђељу по Томи, самом Исусу се приписују следеће речи: „Кад учините да двоје <буду> једно (...) И кад мушко и женско спојите у једно, да мушко више не буде мушко, а женско да не буде женско, тада ћете ући у Царство“. Према Јеванђељу по Филипу, раздвајање полова (стварањем Еве) изједначује се са самим начелом смрти: „Христ је дошао да поново (...) уједини то двоје. Онима који су умрли зато што су постојали у раздвојености, вратиће он живот кад их поново уједини!“

Премда ово нису канонска Јеванђеља, она су јасно сведочанство о изворима и о атмосфери у којој се развијало оригинлно хришћанство: оно израста на талогу матријархалних, углавном блискоисточних, култова и учења. Хришћанско предање о првобитној Адамовој андрогиности даје основу за каснија схватања какво је оно које износи мистик Скот Еуригена, по коме је Христ чином васкрсења постао андрогин, уједињујући полове у сопственој природи, јер више „није био ни мушко ни женско, иако се родио и умро као мушко“. Ту хришћанску реакуелизацију и даље можемо посматрати у смислу поменуте историјске „антитезе“ уранског и хтонског, патријархалног и матријархалног. То је период слабљења патријархалног и реванша матријархалног принципа, својеврсне антипатријархалне револуције. Изворно хришћанство карактерише изразито хтонски, матријархални карaктер, што ће имати одлучну улогу у даљњој историји андрогиног симбола и идеологија матријархата.

Накнадна, средњевековна „корекција“ првобитног хришћанства у правцу патријархалних вредности и садржаја ипак не успева да сасвим потисне или затоми ове отворено матријархалне садржаје. Испод привидно патријархалног тока, хришћанство у ствари постаје „мешовита“ религија, у којој паралелно опстају еминентно матријархални садржаји, који час чине његов подземни и мање-више прикривени ток, а час, у есхатолошким тензијама, избијају на површину, у учењима која су на граници догме и јереси. Симболи, учења, доктрине и идеологије пројектују се на „поље антитезе“ два принципа и, будећи древне хтонске садржаје и архетипове, стварају историју њихове непрекидне борбе.

Херметички Андрогин

И алхемијска учења чине један од „подземних“ токова којим се током Средњег века преносе матријархални садржаји. Једно од имена „филозофског камена“ било је Ребис (дословно: „две ствари“), двоструко биће или херметички андрогин. Он се родио после сједињења Сунца и Месеца, или, у алхемијским терминима, после сједињења Сумпора и Живе. Андрогину доктрину, уосталом, садржи већ један од темељних и најранијих алхемијских списа, Corpus Hermeticum, према коме Бог поседује оба пола и, испуњен њиховом плодношћу, рађа све оно што жели да роди:
„- Шта? Кажеш да Бог има два пола, о Трисмегисте?
- Да, Асклепије, и не само Бог, већ сва животињска и биљна створења...“
Алхемијским учењима инспирише се и Јакоб Беме преузимајући од алхемичара чак и њихову терминологију (то ће бити случај и са многим каснијим ауторима који су варирали мит о андрогину). Јакобу Бемеу дугујемо и једну позну варијацију библијског мита о примордијалној андрогиности. Према овом мистику, Адамов пад је последица сна у коме је пао у природу те се, самим тим, деградирао у земаљско биће. Потом пада у пожуду посматрајући животиње како се паре а Бог му подарује пол, чиме почиње раздвојеност полова. То „расцепљење“ андрогина Беме пореди с Христовим распећем.

Мит о андрогину у ствари чини битан саставни елемент бројних езотеријских традиција: од алхемије до кабалистике, од розенкројцерских учења до гнозе оперативне масонерије. Треба приметити да су све ове традиције тесно повезане, и то не само доктринарно, те да све оне извиру из истог, хтонског комплекса веровања, делећи често и исте или сродне садржаје. Мит о андрогину је есхатолошки. Бесполност, или двополност, наводно је обележје првобитног, рајског стања, и она ће бити обновљена човековом реинтеграцијом у Примордијално Јединство, чиме се коначно превазилази сваки дуализам. Његово спајање с миленаристичким и хилијастичким традицијама (чији је део и оригинално хришћанство) догађа се, на пример, у делима Ритера, који је усвојио ђоакинску идеју трипартитне историје. Први део историје је, према Ритеру, онај у коме је „Еву родио мушкарац, без помоћи жене“; у другом, „Христа рађа жена без помоћи мушкарца“, да би у трећем, коначном и супремном, андрогина родило обоје, „и супруг и супруга, који ће се спојити у једном и једнаком сјају“.

Андрогина утопија: путеви секуларизције Андрогина

Немачки романтизам карактерише управо синкретизам свих ових традиција, али тај синкретизам уопште није произвољан будући да све оне, како смо већ указали, потичу из истих исходишта. У трактату О Диотими Фридриха Шлегела, изостаје управо ова есхатолошка димензија, тако да његово дело више не спада у домен езотеријске мисли већ у област утопије. Шлегел у њему одбацује постојеће обичаје и методе васпитања, у којима види прави узрок поделе на полове, предлажући васпитање које би превазишло ову поделу,  до жељене андрогиности.

У оживљавању мотива андрогиности током немачког романтизма, потом декадентизма ХIХ века, треба препознати исте, езотеријске утицаје: алхемијске као у случају Ритера, те розенкројцрске и масонске, на које се аутори каткад и експилицитно позивају. Пеладан, чије се интерпретације андрогиног мита крећу у распону од бизарног до комичног, био је оснивач једног парамасонског реда, чије је име „Кабалистички ред ружиног крста“. Балзак се у Серафити инспирисао учењем Сведенборга. Али се мотив андрогиности једнако јавља не само у (пара)хришћанској мистици, већ и у хришћанској теологији, од католичког теолога Кепгена (Гноза хришћанства), који у Христу, верницима и свештенству препознаје андрогине ентитете, све до православне, есхатолошке мисли Берђајева, која васкрснуће човека доводи у везу са „трансфигурацијом сексуалности“ и „откровењем небеске андрогиности“.

Развој симбола андрогина, како опажа Мирча Елијаде, означава путању постепене деградације симбола: од метафизичког концепта ништења и „измирења супротности“, преко симбола духовне и егзистенцијалне пуноће, све до идолатрије пуког хермафродитизма, са „изобиљем еротских могућности“, те, на самом дну, „морбидног, сатанског хермафродитизма Алистера Кроулија“ и енглеске декаденције. „Код декадентних писаца, андрогин је схваћен само као хермафродит у којем оба пола упоредо постоје (...) Али декадентни писци нису знали да је хермафродит у антици представљао идеалну ситуацију, коју су људи настојали да остваре путем обреда; међутим, ако је неко дете показивало знаке хермафродитизма, убијали су га његови сопствени родитељи“ (М. Елијаде).

Симбол андрогиности се учестало јавља и у делима уметности ХХ века у коме је, упркос секуларизацији, езотеријско значење ипак релативно очувано. Поменимо рад Марсела Дишана у коме је овај уметник „трансформисао“ Леонардову Мона Лизу, доцртавајући јој браду и бркове, те фотографију Мена Реја која представља самог Дишана, травестираног у жену, која својим насловом евоцира езотеријску „мистичну ружу“. Андре Бретон говори о „неопходности реконструкције Примордијалног Андрогина“ као о битном циљу надреалистичког покрета. Нема сумње да је ова реторика позајмљена из езотеријске и традиције хришћанског мистицизма, али је исто тако несумњиво да је управо надреалистичко препуштање струјама и токовима „подсвести“ широм отворило бране прастарим архетиповима матријархалне, телурске религиозности.

Као и многи други есхатаолошки мотиви, андрогини симбол следи исти правац секуларизације, која есхатолошке симболе преводи у просторне и утопијске, тако да је данас могуће говорити и о „андрогиној утопији“. Простор андрогине утопије је простор самог људског тела. Ту спадају и научна предвиђања даљег тока људске еволуције у правцу „трећег пола“, или „еволуирања“ мушког тела у женско. Али ту се губи оригинални сакрални садржај матријархалне духовности у коме андрогин симболише сам „првобитни тоталитет“, стање пре стварања, пре и после сваке диференцијације, пре и после сваког дуализма.


Joanna Chrobak

“Прометејски момент“ андрогиније

Сакрални циљ андрогиности је coincidentia oppositorum (Никола Кузански), која је израз потребе за превазилажењем дуалности и тотализацијом (расутих) делова. Она је и израз недовољности и недостатности самог човека, те, по речима Мирче Елијаде, израз његовог „незадовољства сопственом датом ситуацијом, оним што се назива положајем човека у свету“:

„Човек се осећа растрзаним и подвојеним. Тешко му је да потпуно проникне природу те подвојености, јер се понекад осећа одвојеним од `нечег` моћног, потпуно друкчијег од себе, а некад се пак осећа одвојеним од једног ванвременог `стања` које није кадар да дефинише (...)“ (М. Елијаде: Мефистофелес и Андрогин).

Али та непотпуност и незадовољство собом и сопственим положајем у свету може бити само недостатност и незадовољство матријархалног, хтонског човека, а не и човека патријархалне, уранске духовности, јер је његово место управо средишње: он стоји у центру и поседује сопствени центар, што га чини и целовитим и самодовољним. Он стоји тачно у средишту света, као мост између Бога (богова) и створеног (природе), између инфинитног и инфинитезималног, инкарнирајући и просијавајући саме уранске принципе Светлости и Реда. Он није нешто различито од богова па према томе не може бити ни „недостатан“, „растрзан ни подвојен“. У Brhadaranyaka-upanisad (I, 4, 10), каже се: „(...) онај који тако познаје: `Ја сам брахман`- тај је Све, и ни сами богови му то не могу онемогућити, пошто он познаје себе (атман) њих самих. Онај који обожава неко божанство, сматрајући да је оно различито од себе, (од атман), (говорећи): `Друго је Бог, друго сам ја` - тај не зна. За богове, он је као животиња. Као што се од безбројних животиња хране људи, тако се (таквим) људима хране богови.“ Ред и Светлост које суочава у створеном истовремено је и одраз оног Реда и оне Светлости који су унутрашњи садржаји самог човека а који се у природи, (делу Творца), одражавају као у огледалу.

Андрогини симбол израз је тежње да се поменута унутрашња недостатност и подвојеност матријархалног човека превазиђе, и то интегрисањем наводно супериорног, женског прнципа, од кога је човек, било соптвеном грешком („грехом“ или падом), било вољом богова, остао трајно одвојен. (У свим митовима о андрогину, поновимо, тежиште није на некаквој претпостављеној средини између два пола, већ управо на женском принципу.) Али то представља искорачење из природног реда, напад на утврђени поредак, или, како каже Платонов Аристофан, „напад на саме богове“. То је оно што Јулијус Евола, у својој Метафизици секса, назива „прометејским моментом“ андрогиније. Зевс потом расеца андрогине на половине, а Аполон враћа утврђени ред у космос, изнова устројавајући мушки и женски род. Није случајно што таква улога поновног довођења у ред припада управо уранском Аполону: самодовољном и апсолутном, те рођеном без мајке.

Управо поменути „прометејски моменат“ нам открива још једну суштинску разлику између уранске и хтонске духовности. Уранском јунаку Хераклу „запада исти циљ који теже да постигну Титани“. Међутим, за разлику од Титана, Херакле га и остварује, што му доноси бесмртност, али он га не „остварује као прекршилац дужности, већ као савезник Олимпијаца“ (Ј. Евола). Другим речима, овде није у питању сам циљ већ једино пут његовог остварења: Херакле осваја бесмртност и место на Олимпу те постаје раван боговима, ничим не кршећи поредак који је инхерентан Космосу.

Сличну, или још тежу грешку од оне коју су починили Титани и андрогини, чини Прометеј, који између олимпског (уранског, небеског) и људског, (дакле: хтонског, земаљског) бира пуко људско, затварајући самом себи пут трансцендирања људског ка божанском. „Уместо олимпског принципа `јесте` бића, он тражи `ново`, превртљив, препреден, лукав и подао; он хоће да превари Олимп. Но, његова превара изазива смех Олимпа, доноси беду људском роду, а његово место заузима глупи брат, Епиметеј“ (Д. Калајић: Мапа (анти)утопија). Последица тог прекршаја поретка је казна којом га кажњава сам Зевс.

Модерни Андрогин


Андрогин остаје еминентни симбол савременог доба, без обзира на чињеницу што огромна већина људи уопште није свесна његовог дубоког значења. Штавише, снага тог архетипа и не лежи у разумевању и свести, већ, управо обрнуто, у његовој дубокој укорењености у архаичним структурама „колективно несвесног“. „Архаичност“ ту не означава никакав хендикеп већ снагу архетипа. Наравно, треба имати на уму да се та снага испољава само кроз одговарајућу, хтонску психологију а да је његова моћ над уранском психологијом ништавна. Али уранску психологију могу да поседују само елите, сензибилитет масе је телурички, матријархални, хтонски. Поља испољавања овог симбола данас су практично бескрајна: од популарне културе до сфера „елитне“ уметности, од савремене науке до савремене езотерије, одражавајући истину да је модерна култура уствари одавно матријархална, у потпуности прожета њеним симболима и фигурама. Међу тим симболима, симболу андрогина у нашем времену припада средишње место. Деградираност симбола, о којој говори Елијаде, ту није препрека него предуслов масовне распрострањености. Неспособност модерног човека да андрогинију схвати другачије сем као физички хермафродитизам само је део његове опште неспособности да се уздигне изнад категорија појавног, да привилегује категорије интелигибилног наспрам категорија сензибилног света.

Андрогина је, у својој основи, и идеологија „једнакости мушког и женског пола“. Исто важи и за хомосексуализам, као и мекуштво савременог мушкарца који, све чешће, срозавајући своје тежиште на пуку сексуалну раван, на сферу еротског, исповеда сопствену „сензуалност“. Насупрот томе, манифестације истинске вирилности и, последично, истинске женствености, у модерној култури постају крајња реткост, лимитни случај. Чињеница да се разлике између полова смањују чак и на последњој, физичкој и анатомској равни, навела је многе на закључак да ће „човек будућности бити бисексуалан“ (Умберто Веронези). У ствари, ово предвиђање је већ реализовано будући да данас велика већина мушкараца и жена већ живе, мисле, изгледају па и сањају као хермафродити.

Уосталом, како је већ речено, за нас симбол андрогина и нема еминентно метафизички смисао и значај какав припада, рецимо, мушком и женском принципу, или архетиповима Апсолутног мушкарца и Апсолутне жене. Његов значај се претежно исцрпљује у другим, и много нижим областима него што је то сфера метафизичког. То су они „мутни покрети“ хтонске душе који рађају утопијске страсти, тензије и очекивања. То је и област историје, њених покрета  и контигенција.

Борис Над: 
Идеја центра, Унус Мундус, 
бр. 29, НКЦ, Ниш, 2008.


понедељак, фебруар 06, 2012

VELIKA JE STVAR U ĆUTANJU - Isidora Sekulić


Ko lepo govori, moćan je zemaljski, 
ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski

Isa  Marcelli

(...) Ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije. Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. To je ono Hristovo "ostavi sve". To je ono Tome iz Kempisa: "zatvori vrata sa sobom... ostani u ćeliji". Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku. Govorom se kažu velike, važne, divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. A zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati. Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik. Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima, sa  očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština. Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

(...)
Ograničen si čoveče! Materijalno si mnogo više ograničen nego duhovno čoveče! Što god pronađeš, materijano je, ne duhovno! A što materijalno pronađeš, na zlo navodiš. Ti na zlo navodiš energiju u vaseljeni, energije sunčanih atoma proizvode svetlost u toplotu, život, a ti energijom atoma pre svega drugog ubijaš. Čuvaj se da ne izazoveš vaseljenu da ona jedared ne moradne posredovati da napravi red u toj tamničici gde se ljudi neprestano istrebljuju. Čuvaj se da energija ne razbije neke atome čije će energije potražiti račun u ime anagogočno koje će te energije navesti na to teško ispaštanje na čoveka gordog stvaraoca i i gordog ubicu. Čuvaj se da ne moradneš pisati novu Bibliju mesto one stare kojoj se tako rado smeješ. Ili što još gore: čuvaj se, da po volji vaseljene, ne postanemo tako opet malobrojni i slabi da ćemo braću svoju morati tražiti među sasvim niskim bićima. Čuvajmo se da nam kornjača opet ne postane božanstvo, a čovek njen sveštenik.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić

Isa  Marcelli

Iz rukopisa Isidore Sekulić
izvor: digitalna biblioteka

недеља, фебруар 05, 2012

MORANA - boginja zime i smrti


"... Све сватовско ево ти,
Све ти даре дајемо.
Не пушт сина Морана,
И невесте Морице,
Оне љуте вражице.
Што нам момке варају,
У дубљине одводе,
На вртлоге на воде.
Не пушт не пушт Морана,
... Да нам киту не носи,
У вртлоге проклете,
Где Морице вртлају,
Горње људе топају,
Утопљују и људе,
И невесте млађане... "




МОРАНА, БОГИЊА СМРТИ
др Александра Бајић
Извор текста: СВЕВЛАД

Морана је опште словенско божанство смрти. Јавља се под именима Марен, Марена, Мора, Кикимора. Марен је „демон смрти у клетвама“. У Штипу, у Македонији, каже се „Марен црн да те убије...“ У Бугарској се каже „Нек ме убије Марен“. Према Вуку Караџићу, Мора је ноћни лептир који чучи на прсима уснулог и сише му крв. Мора је, према народном веровању, демонски женски лик који мучи људе доносећи им страшне снове о смрти. Сви знају израз „ноћна мора“. Реч поМОР означава масовну смрт људи или животиња. Морија је демон болести и смрти, морити значи исто што и убијати. Хануш сматра да је опште словенско божанство смрти МОРАНА, временом у хришћанству деградирано, поставши демонско биће, чиме је умањено првобитно значење божанства. Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Морана је, дакле, паганска персонификација смрти, која је Хришћанству сасвим непотребна јер оно нуди концепцију вечног живота.

Свака религија има један веома важан задатак, задатак који готово да чини њену суштину и МОРА да буде извршен. Мора имати причу која ће вернике ослободити страха од СМРТИ који спада у такозване реалне страхове, јер смрт стварно „вреба“ на сваком кораку. Смртни страх, који психијатрија познаје као примарни страх, независан је од искуства и по својој дефиницији је НЕПРИЈАТНО ОСЕЋАЊЕ угрожености. Баш зато људи желе да га избегну.  Људи су рано приметили да се од страха од смрти релативно успешно могу бранити РАДЕЋИ НЕШТО. Психологија и психијатрија познају овакву одбрану, а радње које се обављају у циљу отклањања страха познају као компулзивне радње. Те радње имају тенденцију да се, када је страх једном потиснут, стално понављају на исти начин са истим циљем, структуришући се у РИТУАЛНЕ РАДЊЕ.

Тако су настали бројни ритуали са смрћу у вези, ритуали који прецизно регулишу поступање у присуству смрти и мртвих. У присуству смрти и мртваца, осећања људи су подељења, осцилују од тешке туге услед губитка блиске особе, мешавине поштовања и гађења пред мртвим телом, али и страха који прети да нарасте до ужаса, од могућности да се смрт прошири на живе. У складу са тим, у присуству смрти ће и понашање живих одавати ову мешавину осећања. Са једне стране, они ће манифестовати јасну тугу о жалост, настојаће да према мртвом телу поступају са што већим поштовањем, али ће при том обављати и бројне рутуалне радње које ће имати циљ да задрже смрт тамо где је, да је припитоме, умилостиве, подмите. Током времена, у једној заједници, ово понашање ће имати тенденцију да се уобличи, унификује, формираће се обрасци понашања у присуству смрти, карактеристични за ту заједницу. Тада ће на сцену ступити и још један „механизам“ одбране од страха, рационализација. Ово отприлике значи да ће настати ЛЕПА ПРИЧА која ће покушати да објасни праксу ритуалних радњи. Тако настаје МИТ, а у миту смрт је обично персонификована. Ову персонификацију Словени познају као МОРАНУ, Морену, Марену, руске бајке је помињу као лепу принцезу-ратницу МАРЈУ МОРЕВНУ, која сама ратује против моћних војски.

Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Од тог корена потичу речи са истим значењем у многим језицима (смрт, мрети, морс, морт, морире). Као у многим другим паганским религијским системима, Морана је женско божанство, (код Грка то је Персефона, код Римљана Прозерпина, код Келта Мориген или Моргана), што се свакако мора схватити као логична последица чињенице да су женска бића јасно доведена у везу са давањем живота, рођењем, самим тим некако је логично да се и узимање живота повеже са женским бићем. Тако, прича о смрти се природно повезује са причом о плодности, постајући тако још ефикаснија у сузбијању страха од смрти. Људи све више верују да су пронашли сврху смрти, да смрт постоји у циљу унапређења плодности. Ова веза плодности и смрти сачувана нам је у једној бајци из збирке Вука Караџића, која се зове УСУД . У тој бајци, несрећан човек полази да потражи Усуда (онога који досуђује судбину људи), да га пита због чега му је досудио тако тегобан живот у сиромаштву. Успут прелази преко воде (реке), која га моли да, када нађе Усуда, упита и због чега је та река неплодна, због чега не доноси плодност земљи на својим обалама. Човек нађе Усуда после дуге потраге и добија одговоре на сва своја питања. Између осталог, ВОДА ЈЕ НЕПЛОДНА ЗАТО ШТО НИКАДА НИЈЕ УДАВИЛА ЧОВЕКА. Ова бајка даје нам две битне ствари у вези са смрћу: 1) Смрт је услов за плодност, смрт није нужно она која само узима, она и даје; и 2) И смрт и плодност су у јасној повезаности са ВОДОМ. Ова два става много лепше нам саопштава српска народна песма СМРТ ВОЈВОДЕ ПРИЈЕЗДЕ, из зборке Вука Караџића , кроз речи госпође Јелице која каже: “Морава нас вода од’ранила,  Нек Морава вода и са’рани“...

Тако сазнајемо да је наша Морана, словенска богиња смрти, истовремено и божанство плодности , али нам, у овом тренутку још нешто привлачи пажњу. Река МОРАВА у свом имену такође има онај индоевропски корен МОР што значи смрт. Бројне су реке Мораве у словенским земљама. Само у Србији их има неколико. Постоји Јужна Морава, Западна Морава, Велика морава, Биначка Морава, Моравица код Сокобање, Моравица код Ариља. Постоји Морача у Црној Гори, Морињски извори и речица у Боки Которској, Моранштица у Босни, Мориш у Руминији, Морава у Чешкој... Не може се рећи да су ове реке добиле име по Мору, јер се већина њих не улива у море. Пре се може рећи да и именица МОРЕ потиче од истог индоевропског корена МОР. Тако, сазнајемо да су у божанској компетенцији богиње Моране смрт и плодност, а њој природно припадају и воде река, посебно воде река које у свом имену имају њено име. Мораве, Моравице, Мориш, Морача, то су њене реке. Могуће је да Морани припадају СВЕ РЕКЕ, јер коначан циљ река је МОРЕ, које је такође њена вода.

Одмах се намеће асоцијација на Лепенски Вир, археолошко налазиште из времена неолита на Дунаву, код данашњег Доњег Милановца. Ту су, на платоу дунавске обале, постојале трапезоидне грађевине, са кровном конструкцијом од дрвета. Под им је био од набијене црвене земље. На средини просторије налазио се олтарски простор са огњиштем, испред кога је стајала монументална скулптура од великог речног облутка у облику риболиког бића. Већина тих риболиких бича су идентификована као женска, јер су на својој предњој страни носила вулву, у облику јасно назначеног уреза. Испред тог олтарског простора, испод пода од црвене земље, археолози су по правилу проналазили скелет одраслог мушкарца у карактеристичном положају. Иза олтарског простора, у дну грађевине, испод пода од црвене земље било је сахрањено 3 до 7 дечјих скелета. Да ли ово археолошко налазиште може да нам исприча неку причу, причу о ритуалима смрти, реке и плодности?

Велика богиња смрти, плодности и река, (Морана) имала је (веома вероватно) у свету живих своју првосвештеницу, живо оваплоћење богиње на Земљи, чији је главни задатак био да од богиње измоли плодност земље, стоке и људи. За успешно извршење тог задатка, првосвештеница је и сама морала бити плодна, и докле год је то била, остајала је на том високом положају, са „апсолутном духовном влашћу“. Како је њена плодност била императив, било је неопходно да има партнера, по могућству што снажнијег и плоднијег. Зато је тај партнер пажљиво биран између више кандидата, након извршеног избора, он био постао СВЕТИ КРАЉ. Сећање на избор светих краљева чувају нам бајке о сретним женидбама (са краљевском кћери) не тако пожељних младожења, као жто су руски Иван глупан, или српски сељачки син из бајке Виловска кочија. Овакве бајке, којих код словенских народа има много, почињу причу како краљ објављује да удаје кћерку за онога ко изврши неки веома тежак, тако рећи немогућ задатак. Младић који је на први поглед сасвим инфериоран, успева тај задатак да изврши и жени се краљевом кћери. То се догоди најчешће тако што, најпре усни неку девојчицу која му даје упутства. Он прецизно следи упутства и решава задатак. Као да се божанство, у лику девојке из сна, лично стара о партнеру своје првосвештенице. Свети краљ је изабран, живео краљ.

Тај свети краљ је симболични ДУХ ВЕГЕТАЦИЈЕ. У најстарија времена, његова владавина је трајала годину дана, након чега је био ритуално убијен, жртвован божанству плодности и смрти. Знајући упутство из напред поменуте бајке УСУД, ово убиство се вероватно обављало дављењем (у случају Лепенског Вира у Дунаву), како би воде реке добиле неопходну плодност. Потом, свети краљ је сахрањен на улазу у грађевину, испред олтгарског простора, испод пода од набијене црвене земље. Али, ако је година владавине светога краља била изузетно плодна, он је могао наставити да влада, а уместо њега је жртвован неки ДЕЧАК. То, међутим није могло да траје у недоглед. Максимални период владавине светога краља је била ВЕЛИКА ГОДИНА. То је период који у просеку траје седам до осам година, период поклапања циклуса соларне и лунарне године. Тај максимални период владавине ретко је достизан. Бар нека година у низу није била плодна, а то је значило смрт светога краља, а потом избор новог. Дечаци који су у периоду његове владавине умирали уместо њега, сахрањивани су иза олтарског простора у грађевинама Лепенског вира, испод пода од набијене црвене земље, и ту су их археолози и пронашли. Тако је владала Морана (или слично божанство са неким другим именом) у Лепенском виру.

Из напред наведене приче може се издвојити још један детаљ. Олтарске монументалне скулптуре од речних облутака имају изглед женских риболиких бића. Јурисдикција Моранина над водом река сугерише и њен могући териоморфни лик, ЛИК РИБЕ. Овде морамо да се сетимо огромне дунавске рибе МОРУНЕ која у свом имену такође има оно индоевропско МОР што значи смрт, и која, као намерно, баш до Лепенског Вира, као најдаље тачке свог пута, долази из Црног Мора ради мрешћења. Једење ове рибе строго је табуисано у многим старим религијама. Моруна се логично намеће као териоморфни лик старог словенског божанства плодности, смрти и река, Моране. Риба је увек била симбол тајне. Садржај те тајне свакако је било то чудно јединство плодности, смрти и воде.

Александар Асов нам реконстуише мит о Велесу, који је рибарио у Црном Мору, уловио рибу. Риба је обећала да ће му испунити жељу ако је пусти, а Велес је пожелео бесмртност за све Сварожиће. Од тада, Сварожићи умиру сваке године, обично на краткодневицу, како и доликује соларним божанствима, али, њихова смрт је само привремена, са доласком пролећа они ће васкрснути, опет како доликује соларним божанствима. Према Асову, овај мит је основа свих бајки о златним рибицама које испуњавају жеље. Оно што је у овој причи сасвим очигледно, то је да је РИБА господарица смрти, (јер може да дарује бесмртност), дакле Морана, или моруна, ако Вам се више свиђа. Јер, све се слаже. И Црно МОРе и МОРана и МОРуна.




Да је велика риба (моруна) териоморфни лик богиње Моране, говоре нам јасно две српске народне бајке. Прва од њих, Смрт-кума, говори нам о томе како се смрт прихватила кумства, поставши духовна мајка-кума једног дечака. Том дечаку она доноси много добра, учинивши га чувеним лекаром, дозволивши му да зна који ће болесник умрети а који неће. У овој бајци, јасно нам је дат антропоморфни лик смрти. Она је описана као витка жена, дуге црне косе. У другој бајци, Кум- риба, која је веома слична, смрт се појављује и прихвата се кумства, у облику велике рибе. Ова ритуална, случајна кумства се дешавају у складу са народним обичајима Срба. Када новорођено дете из неких разлога вреба опасност, оно се износи на раскрсницу (распутицу) и ту се кумство тражи од прве особе која наиђе. Тако је избор кума стављен у надлежност божанства.

Птица гавран, у српском народу се доводи у везу са смрћу. То је птица злослутница, она која најављује смрт, гласник смрти, Моране. У неколико бајки, од којих је нама најближа и најпознатија српска бајка Баш челик, гавран је птица која има важну улогу. У тој бајци, главни јунак бива убијен, исечен на комаде и бачен у море, у бурету. Али, његови савезници га налазе, гавран доноси бочицу „мртве воде“ од кога ће, на комаде исечено тело поново срасти али НЕЋЕ ОЖИВЕТИ. Оживеће тек кад се прелије „живом водом“. Податак да гавран доноси „мртву воду“ казује нам две ствари. Прва је да је та вода у „власништву“ Моране, богиње смрти, јер је гавран њен изасланик. Друга ствар је да се смрт овом причом поново доводи у везу са духом вегетације, онаквим каквог га је дефинисао Џемс Џорџ Фрејзер у свом делу Златна грана. По Фрејзеру, тело старог, убијеног духа вегетације се баца у реку, јер ће током зиме ту поново срасти, тако видимо да је вода река у ствари та „мртва вода“. Према старим словенским веровањима, на Богојављење, богиња Жива излива на Земљу своју ЖИВУ ВОДУ, и све земаљске воде за тренутак постају свете. Та жива вода ће учинити да дух вегетације поново оживи и врати се у свет људи, да природа поново буја, а то бујање је коауторски рад двеју богиња и њихових вода.

Свет старих Словена састојао се од три дела: Јава, света живих, Нава, света мртвих и Неба, света богова. Нав је подељен на два дела, рај и пакао, те тако у ствари има четири света. Моранин задатак се мора бити да душе умрлих, водама река, однесе у Нав, свет мртвих, чији се улаз налази негде у делти Дунава. Словени су замишљали да она тај свој задатак извршава пловећи у својој „ораховој лађи.

Орах је дефинитивно Моранино дрво, посвећено њој и мртвима. Бака ми је својевремено причала да орах треба да саде искључиво стари људи, јер ће онај ко посади орах сигурно умрети кад стабло посађеног ораха достигне дебљину његовог врата. Тада је орах „зрео“ да се у њега склони нечија душа. Тако, орах постаје сеновито дрво, јер у њему бораве сени наших предака. Зато га никако не треба сећи, како се те сени не би узнемиравале. Плод ораха такође је посвећен морани и мртвима, обавезни је састојак жртве њима. На Бадње вече, које је типичан празник мртвих (самим тим и Моране) ораси се стављају у углове соба као дар мртвим прецима. Ораси су и обавезан састојак славског жита, као и „панаије“ или „кољива“ које се спрема мртвима. Сама пшеница је ту симбол плодности, плод руку живих, дар богиње, док су ораси уздарје, плод дрвета мртвих, жртва богињи и мртвима, опет плодност и смрт заједно, у жртви.

Из неких разлога, мртви воле и сламу. На простирци од сламе се сервира обед на Бадње вече, а већ смо рекли да је то празник мртвих. По мало сламе оставиће се на свакој раскрсници коју прође погребна поворка, како би се ту задржао покојник (који свакако воли сламу) ако би покушао да се врати кући. Слама треба да га одвуче даље од куће у првих четрдесет дана након смрти, док се његова душа још „вије“ у свету живих, по местима која је волео за живота. Рукохват сламе ставља се и у гроб, испод главе покојнику. Слама треба да га забави, да га одвоји од породице, како не би још некога повео са собом.

Морана нас учи да правилно поступање са мртвима значи неговање сећања на њих, што даје наду да ће се и наши потомци сећати нас. То је њен једини уступак људима, једина њихова нада у вечност на Земљи. Јер Морана је богиња неминовног, од оног индоевропског МОР из њеног имена, вероватно потиче и глагол МОРАТИ.

Морана има огроман посао. Људи је много, а тако су крхки и смртни, сваки час треба нечију душу да носи до Нава. Кад је превелика гужва, понеку душу склони у прописно стасали орах, деси се да употреби и смрчу (која у свом имену има смрт) или тису у исте сврхе. Касније, када стигне, она се врати да склоњену душу однесе до Нава. Понекад је и заборави у дрвету или камену. Тако је схватила да мора да нађе помоћнике, демонска бића која ће обавити део посла. Неки од тих помоћника вребају човека, још од часа његовог рођења. То су БАБИЦЕ, демони болести, које вребају прилику да породиљу и дете испоруче Морани. Породица их брани разним ритуалним радњама. Сетимо се само црвеног конца везаног око детиње руке, кога и данас, у двадесет првом веку често виђамо. Море су демони који муче живе, доносећи им страшне снове о смрти и патњи. Водени демони, од којих је познат Анђама, маме живе у вирове вода, где ће бити удављени и предати Морани. Помиње се Кикимора, Навчићи и још понеки, али се најчешће каже да их не треба помињати, јер могу помислити да их се зове, а то је сасвим глупо јер они дођу и незвани.

Морана, богиња смрти је веома старо божанство, култ ове богиње поштовале су најстарије земљорадничке и сточарске заједнице и везан је за култ плодности, као највише вредности у тада важећем систему. За те, првобитне земљораднике, плодност је била услов опстанка, дакле божанство. Зато је моћ Моранина апсолутна, беспоговорна, ништа је не може довести у питање. Чак и када бронзано доба донесе све квалитетнију израду оружја, када се структуришу и ратничке заједнице, где плодност више није услов опстанка, када МОЋ постане највиша вредност у систему, са Мораном и даље нема никакве нагодбе, она се мора поштовати. Јер, смрт је и даље неумољива а ратници су јој још дражи него земљорадници. Тако, док моћ других матријархалних божанстава слаби, Морана остаје снажна, моћна, неизбежна. Ратници ће моћи само да се праве да је се не плаше, а да би што успешније одагнали мучне мисли о њој, користиће све више медовине, вина или пива, сматрајући та пића даром богова, тако ће се родити трачки Дионис и Сабазије, богови које ће потом „усвојити“ стари Грци. Тако се код Словена родио Сурија, бог медовине.

Овај нов однос патријархалних, ратничких заједница према смрти, лепо илуструје српска народна епска песма НЕМАЊИЋ СТЈЕПАН И УРИЦА БАНИЦА, из збирке Вука Караџића, у којој војсковођа, митски и историјски владар Срба не крије свој очај због младе жене-ратнице, која десеткује његову војску. Та страшна млада жена не може бити нико други него Морана, богиња смрти, јер ни крајњи напори великог владара нису довољни да би се она победила или заробила. Није немогуће да се песма првобитно могла звати МУРИЦА - БАНИЦА или Морица-баница, баш као што се у руској бајци, слична млада ратница зове МАРЈА МОРЕВНА, иза ње остају крвава бојна поља са хиљадама мртвих ратника. Тако, и у најпатријархалнијим заједницама ратника, смрт остаје женског рода. Није тачно да мушкарци патријархалних заједница поштују само једну жену-своју мајку. Поштују мајку али и смрт, опет у нераскидивој заједници плодности и смрти.

Патријархални митови пагана пуни су прича о божанским свадбама, богови се жене богињама, Сунце се жени Облаком, Звездом Даницом, рађају се божанска деца, природа буја од среће због тих свадби. Морана, међутим, никако није погодна за такве приче. Чак и њена љубав мора да буде мрачна, она је и потенцијално и стварно опасна по евентуалног мужа и синове. Управо тако, она постаје идеалан кандидат за омиљену женску улогу у патријархалном миту, улогу НЕВЕРНЕ ЖЕНЕ.

Српске народне песме често певају о неверству жене. Сетимо се само БАНОВИЋ СТРАХИЊЕ  и његове неверне Анђелије. Већ само име Страхиња асоцира на страшног ратника, али и на Страхора, старог, страшног бога. Анђелија је млађа кћерка Југ Богданова, сестра девет Југовића.

У руској бајци, краљ успављује јединца сина и пева му: „спавај сине, спавај мили, кад порастеш велики, испросићу за тебе Невиђену Лепоту, трију мајки кћер, трију баба унуку, деветоро браће сестру...“ Када се помене „трију мајки кћер“ одмах се сетимо велике тројне богиње матријархата, која се увек јавља са своја три лика, одмах змамо да су то божанска посла, те да је неверна љуба Анђелија, која има и деветорицу браће, девет Југовића, у ствари неко моћно матријархално божанство, кога никакав брак не може сасвим да потчини, то једноставно мора да буде Морана, смрт, једино женско божанство чија моћ не може да дође у питање. Брак соларног божанства и Моране, једноставно мора да се заврши неверством. А да је Морана опасна и за своје синове, говори нам древна песма Јован и дивски старјешина, из збирке Вука Караџића. Ова песма може да нам помогне да пронађемо тачно божанство које је супруг неверној Морани. Како? Лако, следићемо трагове коња. У песми, млади Јован, напустивши очев двор са својом мајком неверницом, јаше очевог коња, ЛАБУДА. Име коња каже нам да је реч о белом коњу, а ми већ знамо: младо, јутарње Сунце-Коледо јаше златног коња, риђана, у бојама јутра. Зрело дневно Сунце-Дабог јаше белца, старо, Сунце на заласку, Велес, јаше вранца или кулаша-коња боје земље. Тако сазнајемо да је отац „Луданог Јована“ из песме ДАБОГ, а његова мајка, љубавница дивског старешине, МОРАНА. Први аутор који је био на трагу ове приче је Рус, Александар Асов.

Да ли нам песма ЈОВАН И ДИВСКИ СТАРЈЕШИНА указује и ко би могао да буде „лудани Јован“? Име ЈОВАН само делимично прикрива име ВАН, а Ван је име бога-вука, митског претка Срба (и ови балкански Срби а и они лужички за своју тотемску животињу, свог митског претка, имају ВУКА). Вана помиње и Велесова књига, како под тим, тако и под другим именом БОГУМИРА.

ZIMA - Ana Lesac

CURICULUM MORTIS – ЖИТИЈЕ СМРТИ

Морана је богиња смрти. Она је једна од трију еманација велике беле богиње. Настала је у љубавном загрљају Роде-.Еуриноиме и Великог Северног ветра (Офиона, Северца, Стрибора), то су њени родитељи. Она је господарица плодности и господарица вода река и мора. Када је у свом људском лику, Морана је витка млада жена, дуге црне косе. Повремено, она узима свој животињски лик, лик велике рибе Моруне.

Велики број различитих демона је у њеној служби, најпознатије су бабице и море. Она је пријатељица са Чумом, демоном болести, са Јулом-црнбогом, богом зла, са божанствима рата, са демонима Зиме и Глади, али њено пријатељство са њима није трајно, она није тим својим пријатељима сасвим верна, јер она има и своје друго лице, лице плодности. Морана се креће између светова, између Јава и Нава, она је хтонско божанство. Птице, које најављују њен долазак су гавран и кукувија, мала сова која испушта карактеристичан крик.

Када се Дабог оженио први пут, његову прву жену Руси су познавали као Златну Мају, Срби су је знали као Златку. Она је, родивши кћер Илу, коју Срби знају као Пољељу, умрла, отишла у Нав. Дабог је кренуо за њом, да је тражи. Дошавши тамо, срео је лепу Морану. Она је решила да га заведе, у том циљу дала му је да пије воду заборава, Јахорику, и он је заборавио и ко је и зашто је дошао у Нав. Постао је Моранин муж и роб. Морана је, наравно, неверна, заљубила се у Јулу-црнобога, па жели да отрује Дабога. Нуди му пехар са отровном водом Трусовином, али њена сестра Жива замени Трусовину својом, живом водом. Тако Дабог избегне смрт, сети се ко је, и на Богојављење напусти Нав са Живом. Сунце се вратило у свет људи.

Са Дабогом, Морана има сина Вана. Ван је дете родитеља који се више не воле, који се заправо мрзе. Његова мајка део те своје мржње према Дабогу преноси и на свог сина, кога ослепи и баца у јаму. На рубу јаме вришти његов бели коњ. Чуће га Радгост, изасланик сунчаних богова, брат Дабогов, похитаће Вану у помоћ. Када га извуће из јаме, одвешће га Живи, која ће својом живом водом излечити Ванове очи и он ће прогледати. Потом ће се вратити свом оцу Дабогу. Дабог је моћан бог, он ће ухватити Морану и спалити је на ломачи (на покладе, на белу недељу). Тако ће је прочистити ватром и прогнати је назад у Нав.

Док је горела на ломачи, Морана је проклела свога сина Вана да постане ВУК, и то се одмах догодило. Али, у том тренутку, Дабогова кћер Пољеља, Ванова сестра, од богова сазнаје да може да спаси свог брата његове вучје судбине. Спашће га ако ћути седам година. Не проговара верна сестра Ванова ни када је удају, ни када јој муж одлази у рат. Не проговара ни када јој зла свекрва баца у реку дивне синове и замењује их штенцима. Децу из реке спашава њен брат, вук, води их у шуму и брине о њима. Када се Пољељин муж врати из рата, зла свекрва му показује штенце које му је жена наводно родила. Муж у бесу жели да је спали на ломачи. Али, у том тренутку навршава се седам година њеног ћутања, њен брат је спашен, добија поново свој људски лик. Долази из шуме и доводи тројицу њених дивних синова. Пољеља и Ван причају свима истину о својој патњи. Ван више није вук али није ни бог, јер је проклет од мајке. Може само да буде човек, док трају његови дани на земљи. Тако је постао родоначелник Срба, њихов митски предак.

То наравно значи да је СМРТ наша прамајка, у чије се наручје на крају увек вратимо.

 


Pročitajte i sledeće tekstove:
MORANA - Vesna Kakaševski Izvor teksta
MORANA - MITOLOGIJA - wikipedija 

субота, фебруар 04, 2012

Sakrij se u ljudsko srce



Bambinapastello


Jednog dana Bog se umorio od ljudi.
 Neprekidno su mu dosađivali, tražeći od Njega sve i svašta.
 Zato je rešio da se sakrije na neko vreme.
 Okupio je sve svoje anđele savetnike i upitao ih : 
„Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?“ 
Jedan je odgovorio: „Na vrh najviše planine na svetu, tamo se retko ko može popeti".
Drugi :“Na dno okeana, tamo te niko neće pronaći“.
Treći : „Najbolje je da se sakriješ na tamnu stranu Meseca, ko bi te tu pronašao?“. 
Na kraju Bog se obrati svom najpametnijem Andjelu sa istim pitanjem: „Gde da se sakrijem?“ 
Andjeo se nasmeši i odgovori mu : 
“Sakrij se u ljudsko srce. To je izgleda mesto u koje nikada ne zalaze!“


Nepoznati autor



петак, фебруар 03, 2012

MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI - Miroslav Lukić



Nicole Dextras


 DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight)

- Stižem!

Vasiona pulsira ritmom muzike, veličanstvene, koju nikada ranije nije čula, između sna i jave, tuge i radosti : motivi su se u njoj sukobljavali i prožimali. Jedni su padali, drugi se dizali. Ona se
nije bojala ogromnosti prostora, niti preza od prasaka, jer su se pojavljivali anđeli mira i dobrih vesti, glasnici mira na zemlji i na nebu, probijajući plavet nebesa i donoseći dobre vesti sa svih strana.

Živ čovek bi se prestravio od te muzike, koja kao da je odjekivala iza prikaza, u praizvorima vasione. Ta muzika potpuno oslobađa, razrešava i otvara nebesa slušaocu. Mogla je da prepozna harmoniju violina, viola, violončela, frula, oboa, klarineta, truba, rogova, pozauna, bubnjeva, glasova - posrednika i sprovodnika stremljenja nebeskog oblika, koji je otvarao širom vrata nepoznatoga i obasjavši svetlošću čist smisao vere, ljubavi, utehe i samilosti, podizao u neizrecivu i nedokučivu visinu...

Soprani sa visokim as, grmljavina pozauna, jek orgulja i nevidljivog nebeskog orkestra f f f, podizali su je u prostore za kojima je čeznula.
Telo je predato prahu, a duša savlađuje ogromne prostore eterasto trepereći. Razumela je refren koji se ponavljao:

- Mir božji, mir u dušama, mir među narodima!...
- Stižem!... Iz ognja iskresana, iz dvojnog ognja, iz jedne gorčine, što traži drugu gorčinu. Rodila me je majka, rađajući ono, što nije mislila da rodi.
Ne Stvoritelj, što stvara ono, što misli da stvori.
Jer samo je Jedna začela na Zemlji ne misleći o mužu no o Gospodu i Sinu Božjem. Samo je Jedna u misaonom devičanstvu začela i rodila...
A svi su drugi začeti i rođeni u nedevičanstvu ; zato i ne verovahu u Devojku.


Sve su druge majke začele u mislima o čoveku i sinu čovečjem...
"Uspela sam da se susretnem sa tuđim smrtima, znajući da to nije bilo priviđenje, omama - mogla sam otvorenih očiju da ih podnesem", pomisli duša Anđujkina.
"Ja sam na svetu živela u dobru i postupala po savesti, Gospod me je vodio u malim i velikim stvarima, zato sam ovde. Ovo što sada osećam beše zatvoreno, ali otvara se, kao da izlazim iz
dubokog sna, prešla sam iz senke na svetlost. Ja sada osećam i mislim prema svetlosti neba, po unutarnjoj mudrosti. Nebo utiče u moja osećanja i misli stvarajući blaženstvo i unutarnje zadovoljstvo, koje se ne može uporediti ni sa čim ranije. Sada sam u punoj slobodi, u blizini anđela, sloboda pripada unutarnjem osećanju duše, i anđela, izlazim iz spoljašnje svetlosti i
ulazim u unutarnju..."

- Stižem!...

U Dom Gospodnji.
U veliki prostor gde nema uglova, u svetlost i društva anđela...
Tako je kliktala duša Anđujkina, hujeći neizmernom vasionom, nošena muzikom sfera i neizrecivom čežnjom, osećajući da je napokon došao čas kada spadaju bezbrojni velovi... kada se prvi stepen saznavanja otvara, kao što prolećno sunce i svetlost jarka razvijaju pupoljke ruža.

- Stižem!

Tako je govorilo sve što je primila s verom i životom, nebo koje je imala u sebi.
Gospod je čokot a duša loza ; koja ostane u Njemu i On u njoj, doneće mnoge plodove.
Iz kosmičkog je bokora niklo ono, što je bokor hteo i mogao.
Nebeski orkestar ju je podizao u centar koji je Gospod i Gospodnje.
Letela je u jednom krepkom čitavom pohodu u večnost i beskrajnost, približavajući se blizinama svemoćnog vladaoca svih svetova i svih nebesa i veličanstvenosti stvaranja koja izvire iz NJega.
Osećala je nedokučivost Gospodnjeg bića, nedosežnost njegovih planova, beskonačnost i bezvremenost stvaranja i dubina, širina i veličina njegovih tokova kojima ni anđeli ne znaju ni izvor ni utoku.

- Stižem!

Dospevši u nebo, Anđujka je osećala, videla i čula, mnogo bolje, i mislila razumnije, zato što je videla prema svetlosti neba, koja u svemu nadilazi svetlost sveta.
Anđujki na nebu osta njena vladajuća ljubav i osećanje na Zemlji.
Ta ljubav je neiskorenjiva, zato što je čovekov duh onakav kakva je ta ljubav. Telo duha ili anđela spoljašnji je oblik te ljubavi.
Na nebu se ne mogu licem, pokretima i govorom glumiti osećanja, kojih u stvari nema.
Anđujka je ušla u večnost onakva kakva joj je bila vladajuća ljubav.
Njen duh je sposoban da primi nebo, razum i mudrost i duh deluje i na najmanji delić duše u toj meri, da onaj deo na koji duh ne deluje, taj ne živi.
Misao i volja stavljaju u delo da svi delovi tela sarađuju, a ono što ne sarađuje biva odbačeno, kao kada se grane na drvetu osuše. Misao i volja deo su čovekovog duha, a ne tela.
Oko, ne može da vidi duh, dok čovek živi na svetu, jer je oko tvarno: tvarno vidi samo ono što je tvarno, a duhovno vidi duhovno.
Kod duša kod kojih se unutarnje otvorilo prema ljubavi i životu, kod kojih je osećanje dublje, slaganje sa nebom je veće i lice je lepše.

- Stižem!

Čovek sa sobom nosi celokupno pamćenje, i na svetu nema ničeg skrivenog što se neće prikazati posle smrti, u prisustvu svedoka - anđela.
U duhovnom svetu misli se duhovno a ne prirodno.
Prirodno ili spoljašnje pamćenje, sadržano u onom što je vezano za tvar, vreme i prostor, ne služi duhu u istoj svrsi u kojoj mu je služilo na svetu. Ono se odmara...
Prirodno ili spoljašnje pamćenje je poslednje u redu, u kojem se završavaju i prijatno odmaraju sve duhovne i nebeske stvari, ako u čoveku ima dobara i istina.
Anđujkin duh uživa sva spoljašnja i unutrašnja čula koja je uživao i na svetu : on vidi, govori i čuje; imao je sklonosti, želje i misli, razmišljao je, uzbuđivao se, voleo i želeo kao i pre.
Duh je nosio sa sobom sve što je u sebi posedovala ; može se reći da nije ništa ni izgubila, osim zemaljskog tela.
Anđujka pamti šta je od detinjstva do poslednjeg časa na svetu čula, videla, propatila, naučila i mislila.
Prirodni predmeti sećanja, pošto ne mogu iznova da se stvore u Duhovnom svetu, miruju u Anđujki kao kad čovek na njih ne misli...
Gospod je u meni, Gospod je u anđelima, kao što život u svakom semenu spava.
Oseća ljubav koja čuva svet, vasionu, koju osećaju jelenovi u zlatnim šumama.
Akorde neizrecive muzike, gde se susreću duša i Gospod : muzike što je ublažila groznicu života, patnje...
Shvatila je da se na nebu ništa ne meri prema prostoru i vremenu nego po stanjima.
Gospod je prisutan u svakom stanovniku neba onoliko koliko je duh u ljubavi i veri.
Kroz Gospodnju prisutnost se širi misao anđela i duša novaka...

- Stižem!

Jednu jedinu reč je ponavljala, koju je osećala, i kroz tu reč je govorilo osećanje njene duše, iskonskije od misli, ljudskije i božanskije, nerazorivo osećanje, bogoosećanje, kojim je zalazila u
besmrtno i večno...

- Stižem!

- Raduj se! - začu glas, glas Anđela prvaka. - Raduj se, jer će tobom radost zasjati; raduj se, jer će tobom prokletstvo iščeznuti!...
Postoji sećanje i posle smrti. Te reči je slušala u jednom malom manastiru pravoslavnom na zemlji. Gde nije propustila da ode ni jedne godine uoči praznika Velike Gospođe...Setila se manastira u klisuri, u šumici, pričvršćenog za stenu kao lastavičje gnezdo...
- ...Raduj se, visino nedostižna ljudskim pomislima; raduj se, dubino nedogledana i anđelskim očima! Raduj se, jer si Gospodnji Blagoslov! Raduj se, jer nosiš Nosioca svega! Raduj se, zvezdo koja objavljuje Sunce; raduj se, utrobo božanskog ovaploćenja! Raduj se, jer se tobom obnavlja stvorenje; raduj se, jer se u tebi začinje Stvoritelj...
Znala ja taj ikos napamet, naučila ga je još kao devojka, ali je izgledao neshvatljiv duši njenoj čudni govor Anđela prvaka, i požele da sazna nepoznato znanje, kao Djeva Marija. Anđujka htede da kaže služitelju tajne : "Reci mi, kako je moguće da ja nosim Nosioca svega?", ali izusti samo jednu jedinu reč:

- Stižem!

- Veseli se, dušo Anđujkina - dušo vasionska! – povika Anđeo prvak.
- Raduj se, lestvice nebeska, kojom siđe Bog; raduj se, moste, koji prevodi sa zemlje na nebo! Raduj se, mnogoplakivani poraze demonima! Raduj se, jer si neizrecivo svetlost rodila;
raduj se, jer način nikom nisi otkrila! Raduj se, jer prevazilaziš znanje mudraca; raduj se, jer prosvetljuješ razum vernih...anđela...
Htela je da upita anđela - čime ona prevazilazi znanje mudraca, ali je anđeo preduhitri rečima:
- U svemu zemaljskom ima mnogo nebeskog... Sve je u onom zemaljskom svetu povezano sa ovim nebeskim svetovima. Zemlja se drži nebom i postoji nebom... Jedna ista sila drži u postojanju i nebeski i zemaljski svet, i prirodno i natprirodno, i vidljivo i nevidljivo. Prelaz prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno je vrlo tajanstven i zagonetan; ljudi ne znaju i ne vide, anđeli posmatraju to čudesno prelivanje...

Anđujka se čudi, sluša i razume, anđela što govori sa njom ne svojim, nego njenim jezikom .
Pošto je njena misao vezana za sećanje, a iz njega proističe govor, to su Anđujka i anđeo u jednom jeziku.
Kad anđeo ili duh priđe čoveku, povezujući se s njim, on ulazi u celo njegovo sećanje, u tolikoj meri da zna sve što i čovek.
Govor anđela se uliva u misao Anđujkinu...
Slušala ga je Anđujka, kao da sluša strpljivog učitelja.
- Bio čovek bogat ili siromah, njegov život ide za njim i na nebo. Može da razgovara sa anđelima koji su živeli pre dvadeset ili više vekova, njihova nekadašnja ljubav upravlja njima u nebu, ču Anđela prvaka.

(...)

Preuzeto iz romana trilogije Miroslava Lukića:
 MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI  
DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight) 
Beograd, Mobarov institut: ZAVETINE, 2002, (str. 181-185)



Nicole Dextras

 Duboka pesma nemoguće ljubavi

...O, gde sam, gde sam to, Bože, ja?
I ko to tako setno prebira
po dirkama klavira. Ko to u meni
tako strpljivo i nežno svira?

Zaborav, rana tuga? Sve je čudno, i vazduh.
Kao na svadbi u Kani galilejskoj
voda se pretvara u vino, Duh -
u mrezgu orahovu u Gori Lelejskoj.

Sve je prekrasno, zlatnosmeđe,
pa i taj raj golubačkih krvopija.
Ušće potoka, leštar, salaš, pavit
i ruse kose seoskih rospija...

Sve je čudesno, u suton, na tren.
Veličanstven mir brestova. Šiblje.
Izmaglica niz reku. Svračak. Pasji dren.
Belouška na vrbi. I u plićaku očji riblje...

Miroslav Lukić




LEGENDA
STUDIJA O UMETNOSTI BUDUĆNOSTI
 Aleksandar Lukić


(...)
Prirodni svet je onaj što je pod jednim suncem i od njega prima toplinu i svetlost, i tome svetu pripadaju sve stvari koje se pomoću Sunca održavaju.

Duhovni svet je obasjan blistavom svetlošću neba u kojoj se pokazuje sve onakvim kakvo uistinu jeste. Duhovni svet je obasjan svetlošću jačom od hladne svetlosti, kao što je belina snega, svetlošću koja se pojačava i bistri dušu, tako da uočava stvari koje nije ranije, sve one stvari koje se ne mogu obuhvatiti mišlju vezanom za prirodni plamen i sjaj...

Čovek nije slika neba po spoljnjem, nego po unutarnjem obliku, jer njegova duša prima nebo, a spoljašnje prima svet. Postoji odgovarajuća veza i uticaj božanskog ljudskog na sve što je na svetu, i zato postoje anđeli i ljudi. Čovek je osnova neba. U čovečijem telu je sakupljeno toliko nebeskih divota, koje ne potiču od prirode, već od s a o b r a z n o s t i, od božanskog ljudskog Gospodnjeg...

Verovala je pastirica Anđujka, dakle - tome je nisu naučili popovi ni kaluđeri - da je ceo prirodni svet odgovarajuć i Duhovnom svetu.

Ceo prirodni svet saobrazan je duhovnom, ne samo u opštem, već i u pojedinačnom što ga sačinjava. Svaka stvar postoji i održava se prema duhovnom svetu, potpuno kao učinak i uzrok.

Čovek je istovremeno i nebo i svet u najmanjem obliku, i u njemu postoji prirodni i duhovni svet. Unutarnje, duša, koje pripada njegovom umu i volji i veri, sačinjava duhovni svet. Sve što se zbiva u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, zbiva se i postoji po unutarnjem ili duhovnom. Spoljašnji i unutarnji čovek odvojeni su jedan od drugoga, kao što je nebo odvojeno od sveta. Priroda saobraznosti može se videti na licu čovekovom.

(...)
Shvatiće vremenom ljudi prolazni i verujući da postoje anđeli; da je anđeo u stvari spoj velike pameti i velike dobrote. Pišući Opus ober, oberlight,  pisac je lečio sebe i vekove koji su za nama Bakarni, Gvozdeni: otklanjao je tumor na svom srcu i na srcu vremena. Pisao je tugom, razlivenom u njegovom srcu, obesmrtivši i ovekovečivši nešto što je veće od ambicije, osećanja i jače od misli. To je nebeska ljubav u kojoj ima nečeg svemoćnog, neodoljivog, neprolaznog... I odlazio je dalje, najdalje, gde Duša, beskrajni, najgenijalniji, najmoćniji čudotvorac, sve što je se kosne, upija u sebe kao levak, prerađuje, preobražava u neprolazno, oživljujući nekim čudnim životom, obesmrćuje nekom neobičnom besmrtnošću... Ići za Svedenborgovim, Betovenovim, svojim i Anđujkinim osećanjima, za ljudskim osećanjima, kada sa ruba vremena i prostora čežnjivo polete, znači otići najdalje, znači krenuti na nemogući haxiluk. Jer, kuda to ljudska osećanja uleću, u kakve svetove i kakve realnosti? Da li misao prati osećanje, ili osećanje misao? Ima li odgovora?...

Tumač izgubljene drevne nauke i anđeoskog zaumnog jezika..."

(...)
Lukić je otvarao okna na svom biću na svima njegovim stranama. Pišući pesme, romane, ili eseje, potvrđivao je da iza svake pojave koju oseća i vidi, ima stotine pojava. Uranjao je u toku i u letu u ogromne reke i jata puna nepoznatog večnog života. Projektovao ih je na sebe i sebe na njih i osećao se bolje, šire, dublje i više. Silazio je ispod spratova na kome je svesno živeo, silazio je na stotine spratova kojih su obični ljudi jedva svesni ili potpuno nesvesni, i u tom smislu rezultat je bio više nego vanredan: roman "Trgovci svetlošću"i "Kuća svetih ratova", recimo. Ti romani se mogu čitati kao poeme, kao što se i mnoge Lukićeve pesme mogu čitati kao izvanredna proza. Svest nije žanrovski određena; ona je uspavana ili probuđena. Lukić je prokopao arterijske bunare u svom unutrašnjem biću i otvorio je istočnike koje je savremena kultura i književnost, i njegove zemlje i sveta, zatrpala...

(...)
Kakva je to tajna koja steže i zatvara vidik?

Da li je to - umetnost budućnosti - bogočovečanski realizam?
Odgovor na ovo pitanje skriva Lukićev pogled na spomenutoj fotografiji prerušenog anđela, pesnika.

Običnim smrtnicima, čitaocima, naročito onim pažljivim, može se učiniti, posle svega, da je ovaj pesnik odavno otišao u legendu. Igrom sudbine, ili zahvaljujući ponajviše njenim udarima, činjenicom da ga nije razmazila, ovaj pesnik je izbegao sve ćorsokake sujete, koje su došle glave i najvećim srpskim pesnicima XX veka, izbegao je slepe ulice istorije umetnosti, i slepe ulice književnosti, literature, jer je naučio, da je mnogo toga, možda sve u vlasti Tvorca.

"Ako se Bog i sav svet ne staraju o tebi, tvoje staranje o sebi vrediće koliko i sejanje deteline
po moru".


Lukić, da zaključimo, ni kao mlad čovek, ni sada, nije sejao detelinu po moru. Izbegao je svet koji se starao o samom sebi zavezavši sve u nerazdrešivu kvrgu. On je, strpljivo i nežno, razdrešavao mnoge kvrge, nacionalne, evropske i svetske, da bi možda, svet probudio. Ovaj pesnik nije uzimao od sveta ništa silom, jer je vođen ljubavlju, i to od prvih objavljenih stihova, zahvaljujuć i kojima je jedan kučevski maturant preko noći postao poznat. Ovaj pesnik se mogao prećutkivati i ignorisati do pojave njegovih knjiga RAJSKA SVEĆA i romana Trgovci svetlošću; posle toga - to je besmislica i sramota... Jer veličina se stegom, barijerama, jazovima i ignorancijom pojačava. Pre će se slomiti i saviti barijere i bastioni, koji zaustavljaju prodor ovog opusa, nego njihov tvorac. Nije mi bilo žao, zasmejavali su me svojom tvrdokornošću, neozbiljnošću, površnošću zabunkerisani i retardirani domaći bastioni oficijelne kritike i literature svojim perfidnim zajaživanjima i zaustavljanjima.

Gospodo, obrišite krmelje, probudite se, ono što ste zaustavljali je mnogočita voda, bujna reka!

Što ste je više zaustavljali, to je dublja postajala. Uobražene budale, potomci inžinjera duša, ne može se reka zaustaviti. Može joj se dati drugi tok, ali, na sreću srpske kulture i književnosti, ali i one evropske i svetske, to nije bio slučaj.

Gospodo, lakše je iskopati novo korito reci, pa neka se i planine sruše, nego li je zaustaviti i vratiti na izvor: zato kramopove u ruke, kopajte, ili usednite na džinovske bagere. Međutim, ovaj pesnik je jak i na izvoru kao i na svome ušću, jer je raskošna duša, kojoj potrebuje mnogo kao mnogospratnom domu.

Lukić je već umirao ali ne za svoj apetit; ponovo se rađao, ali ne kao pas, već kao na onoj već spominjanoj fotografiji prerušeni anđeo, pesnik. Ovaj pesnik će umreti kao drevni ljudi, za Boga i anđele i umetnost budućnosti, i kada se bude ponovo rađao, blistaće kao zvezda. To neće biti naravno nikakva posthumna nagrada i rehabilitacija, jer su one sve plod računica i nemoralne, već očekivani ishod tajanstvene misije...


Citati o stvaralaštvu Miroslava Lukića preuzeti iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti
Aleksandar Lukić


Nicole Dextras


Ni šeboj, ni noćne frajle,
ni kozja krv, ni zanovet,
ni crveni bagrem, zvezdan,
ni zlatne ribizle, jorgovan,
nisu pravi melem,
već s e ć a nj e -
sećanje do usijanja!
Ček, počekaj, meseče,
da idemo zajedno,
do lokvanja belih
barskih i mirisa divlje perunike,
do grobova i gradina
Zvižda i Homolja,
do flauta neuhvatljivih
anđela Celine,
žuna u vrbaku,
polegle i ćutljive crvene
šumske deteline.
Do neizrecive nostalgije
i slasti i gorčine potpunoga zaborava!...
 
Miroslav Lukić


Izbor poezije Miroslava Lukića preuzet iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti - Aleksandar Lukić

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...