петак, јул 08, 2011

O POZNAVANJU SAMOG SEBE, O STRAHU I O KAJANJU - Vladeta Jerotić

Učenje Svetog Isaka Sirina i naše vreme
 Izvor teksta:


Alexey Terenin


КО СЕ УДОСТОЈИО ДА УГЛЕДА САМОГ СЕБЕ,
ВИШИ ЈЕ ОД ОНОГА КО СЕ УДОСТОЈИО ВИДЕТИ АНЂЕЛЕ.


"Упознај самог себе", стајало је написано у Делфијском пророчишту, више векова пре Христа, како би непрестано упозоравало сваког човека који је улазио у светилиште и који је желео да нешто сазна о себи и својој будућности. Мора бити да је искуство човека, и много векова пре почетка грчке културе, као и у другим цивилизацијама старог света било упознато са тешкоћама самоспасења, па је нека мудра глава сажела сва та миленијумска сазнања човека и исказала их кратком, пуном и вишесмисленом изреком, скоро наредбодавном: "Упознај самог себе!"

Неопходност и ваљаност ове истине, прихваћене од грчких философа (била је приписивана Сократу), утискујући се трајно у човека-трагаоца за истином у свим културама и религијама света, све до данас – много пута је потврђивана. Сви религиозни мислиоци, философи, психолози, уметници, па и научници, полазили су од императивног захтева живота: "Најпре упознај самог себе, па се онда манифесту!" Из којих дубина потиче овакав захтев код човека? За верујуће људе ово је захтев Бога у човеку, да би човек, боголико биће, примајући Бога свим бићем својим, постао и сам бог. Ово су Божије речи изговорене човеку већ у Давидовим Псалмима ("Рекох: богови сте и синови вишњега сви", LXXXII Псалам), а затим кроз Христова уста у Јеванђељима.

Не чини ми се необичним што и материјалистички опредељени људи (међу њима и научници и философи) у потпуности усвајају потребу човека да упозна себе, сматрајући овакву потребу биолошком неопходношћу човека у борби за опстанак, што је могуће, све тачнијим упознавањем природних закона (што наука вековима и чини). Али су, међутим, пре науке и научника, људи схватили да је за разумевање природе, рационално коришћење њених добара, потребно боље познавање себе. Не само зато што је човек и сам део природе, већ што је развој процеса мишљења (од конкретног према апстрактном) омогућио и све више омогућава проналазак таквих техничких оруђа, која уз мали утрошак људске енергије постижу у природи и с природом велике резултате. Не улазимо овом приликом у оправдану расправу поводом човековог отуђења од природе, човековог маћехинског и насилног односа према природи једностраним поступком упознавања себе само као материјално, физичко биће, занемарујући све више, а онда и потпуно одричући, потребу за Богом.

"Сва твоја научна открића", вели владика Николај Велимировић, "само те бледо подсећају на несањана открића и сазнања у близини Бога". Претерано екстравертована цивилизација Запада, очарана досадашњим научним изумима, уверена да ће ови у будућности бити још много успешнији, занемарила је "несањана открића и сазнања" многоликог, али пре свега боголиког човековог бића. Упознавање самог себе преокренуло се, већ одавно међу научницима на Западу, у првенствен наум да се све даље и све више упознаје природа, како би њоме човек могао у потпуности да овлада. Тако природу истражују они људи за које је природа и живот уопште плод "случаја" и закона еволуције а којом Нико не управља. Законе природе, дакле, сви признају, али не и Законодавца.

Почетак је мудрости страх Господњи, каже се у Причама Соломоновим. "Ко није правилно почео", пита владика Николај, "како ће правилно довршити?" Одбацујући два једина мудра страха, страх, или тачније, страхопоштовање пред Богом, и биолошки страх који га штити од опасности, човек је силно увећао два друга страха, психолошки и социјални. Данас се човек много мање плаши природе него некада, али се све више плаши другог човека и – самог себе, својих нагона, свога несвесног, свега Злог у себи. Овладавши једним делом природе, на уштрб упознавања себе, или бар паралелног упознавања себе и природе, човек је остварио чуда техничког савршенства, не пратећи моралне законе у себи, доспевајући тако до почетка могућег краја – еколошке планетарне катастрофе.

Психолози и психоаналитичари могли би с правом да ми замере да не поклањам дужну пажњу великим открићима дубинске или динамичке психологије, као и бихејвиоралне психологије о законима нашег несвесног живота, о људском понашању, о штетности потискивања, о улози и значају снова у људском животу, о нагонима и механизмима одбране од њих и још много чему другом докле је дошла, упознавајући човека, психоанализа, индивидуална психологија, комплексна психологија, гешталтистичка психологија итд. Тачно је да су сва досадашња открића психологије, следујући делфијски савет: "Упознај самог себе!" драгоцена и потребна човеку. Зашто је при свему томе човек, или остао исти преступник какав је био пре више хиљада година познате историје човечанства, водећи ратове до истребљења противника, или је постао и гори него што је био, јер се, уз помоћ злоупотребљених техничких оруђа усавршио у Злу, уништавајући данас своје замишљене или стварне противнике брже и свирепије?

Чему епохални проналасци барута, атома, пресађивање органа, откриће постојања индивидуалног, националног, колективног несвесног итд., када се они не употребљавају на Добро Земље, Природе и Човека? А зашто би ова открића уопште требало да помажу човеку који је настао пре милиона година "случајно", као плод ужасне дуге еволуције у којој су се смењивала слепа настојања природе да путем "покушаја и грешке" усаврше понашање мрава или пчеле, птице селице или човека као несхватљивог, али свакако "полуделог мајмуна"?

Вратимо се сада на светог Исака Сирина који је у VII веку после Христа, без познавања физике, астрономије или психологије, скоро сигурно без познавања делфијских мистерија, већ само на основу личног искуства стицаног од ране младости, када је одлучио да са својим братом ступи у један хришћански манастир, издвајајући се у њему од других својих подвижништвом – оставио за собом чврсту и, рекло би се, искуством проверену поруку, скоро невероватну, и за савременог психолога и за врлог хришћанина: "Ко се удостојио да угледа самог себе, виши је од онога ко се удостојио видети Анђеле". Зар је упознавање, али онда и познавање себе заиста толико тешко, питаћемо се. Откуд толико човековог чуђења пред овим речима св. Исака Сирина? Оно управо долази од – непознавања себе!

Да парафразирамо великог Његоша. Било како да судимо о човеку – с материјалистичког гледишта као производу дуге еволуције прве живе ћелије на земљи, или из хришћанског угла, створеног по "слици и прилици Божијој" – тајна човеку човек је највећа. Све што је од човека, и оно најпростије (ћелија), сложено је, јер у њој прикривено почива наследна супстанца човекових најудаљенијих предака (која доста добро може да замени азијску идеју о многобројним проживљеним животима путем реинкарнације), која под одређеним спољашњим утицајима може да постане објављена (с тим у вези занимљива је и привлачна хипотеза психолога Леополда Сондија о постојању фамилијарно несвесног у сваком човеку).

Човек је, затим, непредвидљиво биће. Колико год мајка или отац били убеђени да познају своју децу (а и деца када одрасту своје родитеље), изненађења су не само могућа него и честа. Судије, адвокати, педагози и психолози, судски психијатри, затворски чувари и васпитачи, учитељи и професори у свим школама света, најбоље знају са каквим се неочекиваностима у понашању њихових клијената и штићеника, пацијената и ученика, свакодневно сусрећу. А шта тек рећи о збуњујуће противречним бесомучницима руских романа, као и о јунацима књижевних творевинама свих великих писаца света! Чак и када такви ликови у романима Достојевског, као што су Ставрогин, Раскољников, Иван Карамазов, старац Зосима, или у надреалистичким романима Франца Кафке, као и безброј других и другачијих ликова у Шекспира, Гетеа, Мана или Хесеа, не би у реалности постојали, већ само у машти великих писаца, и то би било довољно да поверујемо у реално постојање свих јунака и антијунака у стварном животу и у нама самима. Јер како бисмо се ми њима (читајући страствено велике романе светске књижевности) могли одушевљавати и тако искрено се са њима поистовећивати, када сви анђели и ђаволи, луцифери и арханђели, приказивани верно и убедљиво од стране даровитих писаца, не би у нама одувек почивали, успавани, а онда делимично или потпуно разбуђени!

Човек изненађује човека пријатно, нажалост, чешће и непријатно. Пријатно у случају (узмимо примере из Другог светског рата), када је немачки војник одбио да у Србији стреља таоце, а онда, заједно са њима, био сам, од својих сународника, стрељан; или када је католички свештеник у Хрватској спасао једну српску породицу од усташког ножа а нешто слично урадио и један други католички свештеник у Бачкој спасавајући, пред мађарским погромом, живот православном свештенику у месту у коме су до рата заједно живели, излажући се при том смртној опасности да буде проглашен издајником. Сличних примера, не само у току ратова, већ и у другим погибељним ситуацијама у миру има и више него што мислимо. Таква је божићна Посланица бањалучког бискупа Алфреда Пихлера 1963. године, у којој моли браћу православне вере да опросте злочине почињене у Хрватској у току Другог светског рата над њима само "зато што нису Хрвати и католици". Зашто се о оваквим случајевима тако мало зна и говори када управо овакви, нека су и ретки примери пожртвовања, довољно речито говоре о постојању, истрајавању и победи Добра над Злим? Зашто смо много чешће злосрећно радознали када слушамо или читамо каква су све страшна недела људи починили једни другима (одавно је познато да је у новинама најчитанија хроника посвећена убиствима, самоубиствима и саобраћајним несрећама), а остајемо равнодушни када чујемо, или смо и сами сведоци племенитих поступака и саможртвовања људи? Да ли смо већ толико и сами огрезли у злу, да нам свакодневне вести о новим злочинима потврђују свемоћ Зла у свету и у нама самима, при чему на садомазохистички начин уживамо у свести о злу, према речима Симоне Веј: "Свест о греху даје осећај да смо зли, а у томе увек нешто ушићари извесна охолост". Ако допустимо да се у нама учврсти оваква свест о греху и злу, као нечем обичном или неумитном, све смо мање у стању да без сумњања примимо вести о Добру и о поступцима добрих људи.

Узбудљиво је било открити у Јеванђељима два места која казују како се и сам Богочовек Исус Христос у једној прилици зачудио неверју људи (у своме родном граду, Назарету), а други пут задивио вери римског капетана у Капернауму. Боље је и за нашу душу корисније да се зачудимо тврдокорном неверју неких људи (од научника, па до обичног српског сељака), него што нам се њихова невера чини "нормалном" појавом, јер тако храни сопствено неверовање или слабо веровање; а спасоносно је за оплемењивање нашег тврдог срца, кад год се задивимо пред неком речи, вером или мисли човека љубави, без обзира где он живео и коме народу или вери припадао.

Због чега, можда, можемо да посумњамо у исправност речи св. Исака Сирина, када је у питању тежак, доживотни подвиг упознавања себе? Ова сумња потиче код многих људи од њиховог непоколебљивог уверења да познају себе; оваква предрасуда последица је свеопште људске охолости, а ова је природан одговор на осећање бескрајне слабости човекове. Парадокс људског бића и његовог постојања у свету је у томе што је човек "бог у блату", једино природно биће које је натприродно обдарено самосвешћу, тј. разумом, умом и слободном вољом, а у исто време је најнезаштићеније биће у природи (не само у детињству) и, наравно, смртно је, са свешћу о трагичности смрти. У једном истом човеку, научнику који у батискафу додирује океанско дно или корача по Месецу, који открива нову честицу у атомском језгру, или непознату планету или галаксију у васиони, у човеку-уметнику, који напише сјајан роман или песму за неколико дана или сати, наслика Гернику или компонује симфонију, у човеку философу који умним операцијама стиже до априорних категорија, до граница "бића и времена" – у свима њима, али и у сваком од нас, често, много чешће него што то хоћемо да признамо, злокобно задрхти "трска која мисли", опомињући нас да катастрофа ненадане смрти, разбољевање од неке опаке болести или губитак целокупне имовине, представља реалну претњу која као стална зебња остаје и кљује, из дубине бића човека, лажног победника над природом, смрћу, својим телом и својом психом. Како да се један човек одбрани од ове раздируће унутарње слабости усред свога живота, признатог или и слављеног од других људи, него гордошћу вечног Прометеја који својом храброшћу, пркосом и трпљењем одолева судбини и нужности постојања, Судбини која је јача и од самог Бога! Најделотворнији начин ове одбране је – да не упозна себе! Тиресијино пророчанство гласи: "Нарцис ће доживети дубоку старост под условом да не упозна себе."

Увек изнова се као психолози и психотерапеути на крају XX века дивимо мудрости старих народа. О Нарцису се знало још од грчких митова, о нарцизму, међутим, тек од времена с почетка овог века, када је Сигмунд Фројд, на безбројним примерима из живота (нарочито живота малог детета), детаљно описао примарни и секундарни нарцизам, свемоћ и компензаторну великолепност, у суштини својој, немоћног и уплашеног човека.

Сви су људи, мање или више, параноични, што значи сви мање или више сумњају, у себе, у друге људе, у Бога и, да би савладали тешко подношљиво, продужено стање сумње, стварају о себи представе величине и моћи. Када ова, да кажем тако, природна или физиолошка параноичност сваког човека прерасте своје нормалне границе, параноичност постаје параноидност, што представља болесно душевно стање човека, некад опасно и за параноидног човека и за његову околину, јер тада захтева лечење. А да ли споменута природна или физиолошка параноичност такође захтева лечење, можда превентивно, да не би параноичност постала параноидност? Свакако, да, параноичност треба лечити. Како? Упознавањем себе! Али човек мора стећи, најпре, храброст – дубљу, племенитију, много тежу него што је храброст ратника или планинара који осваја највише врхове планина, научника који експериментише на себи – да сиђе у непознате дубине сопственог бића. Стекавши једном овакву храброст, човек, вечни трагалац за смислом, полази у божанску авантуру Фауста, Дон Кихота или Хамлета, три, по моме мишљењу, архетипска обрасца човека-трагаоца, присутна у дубинама психе сваког човека. Било да неупознате дубине људске психе поредимо са лавиринтом (из грчке митологије), или са ходницима и пећинама подземља, није могуће кренути у Лавиринт без Аријадниног конца, или у пећине без јаке светиљке спелеолога. Шта је заправо Аријаднин конац или чудотворна зубља јаког пламена? Хришћанска је то вера, нада и љубав. Вера у Христа, нада и у наше васкрсење, и љубав, која ће нас као трећа сестра мудре мајке Софије пратити на нашем дугом и мучном путу упознавања себе. Зашто је немогуће упознати себе без Христа и Христове помоћи? Зато што сваки други покушај упознавања себе, огољеног, без маске, без Персоне, разобличујући Сенку у себи, лишавајући се, дакле, свих пројекција, негација, преокретања у супротно, идентификација са агресором и других бројних механизама одбране, одлучно уочених и описаних од Фројда и његових настављача – води неподношљивом сазнању, које треба да буде доживљено, а не апстрактно мозгано, о апсолутној ништавности човека. Храброст неких генијалних атеиста, као што су били Ниче, Фројд, Маркс, Сартр, Хајдегер, Бекет, да човека оголе до краја, сводећи га на бесмислену природну Нулу, каквом смртном нулом завршава живот сваки човек и каквим ће ништавилом завршити живот једног далеког дана у будућности и наша Земља и њено Сунце и можда читава васиона – задивљује и ужасава. Не заборавимо ипак да и ови генијални људи нису издржали до краја живота да остану нихилисти и апсолутни атеисти. Визија Ничеова био је – натчовек, Марксова – пролетерска, месијанска класа која ће повести свет у бескласно друштво; Фројд је грчевито хтео да верује у људски разум који ће га, можда, спасти од самоуништења; Сартр је проповедао апсолутну слободу човекову и њено смислено ангажовање у хуманистичкој акцији, а Хајдегер је, кажу, пред смрт поручио следеће: "Филозофија неће моћи извршити никакав преображај садашњег света. И не само филозофија, него никакво мишљење које је само људско. Може нас спасти само Бог, а нама остаје само да се поетским мишљењем припремимо за појаву Бога. Или, ако ипак пропаднемо, да бар будемо у тој пропасти свесни да пропадамо зато што Бог није са нама, што је отсутан".

Али оставимо ове малобројне генијалне међу људима и њихову трагичну борбу за смисао. Већина осталих људи, или се уопште не усуђује да сиђе у мрачно подземље своје свести у којој их чека, као у бајкама, на сваком кораку по неко исцерено лице сопствене прошлости, индивидуалне или оне фамилијарне, националне и колективне – сада већ много боље знамо зашто се већина људи не одважује на овакав корак, па остаје доживотно на ступњу нарцистичког самопрецењивања, односно непознавања себе – или полази на опасан пут самопознања са Божијим оруђем, вером и надом да ће се дуги и мучан пут хришћанина на Земљи завршити његовим васкрсењем, још овде на Земљи. Како? Преумљењем, доживљајем радости ношења свог крста и Христовог лаког бремена, а онда, после смрти, настављањем бесконачног усавршавања, све до "мере и висине раста Христова". Можда смо се сада приближили тајанственим речима св. Исака Сирина: "Ко се удостојио да угледа самог себе" – а збиља се удостојио само онај који је с вером и у слободи изабрао Бога за путовођу – "виши је од онога ко се удостојио видети Анђеле".


 Izvor teksta: Spomen prepodobnoga oca našega Isaka Sirina - videti više


Alexey Terenin

2 коментара:

  1. Анониман8. јул 2011. 21:55

    Baš sam ovih dana razmišljao o tome koliko razmišljanje može biti bespomočno za samospoznaju... beskonačna premišljanja se zadržavaju samo u racionalnom, posmatranja takođe... sve to ostaje u duši, i sve su to samo duševne odlike onoga što nam dolazi sa nekih drugih strana. Nekada je najbolje da se prepustimo doživljajima, samo posmatranju tih slika koje dolaze iz tela i duha, i nastanjuju se u našu dušu, a isto tako da posmatramo i slike iz same duše... a nekada je najbolje da ih promišljamo, umom, a nekada razumom...nisam ni sam siguran šta hoću da kaže, oprostićeš mi :) ovaj tekst me je podsetio na to koliko se stalno začudim kada neko ne veruje u neke "univerzalne zakone" (što seješ to i žanješ), a mislio sam da su tako očigledne stvari znane svima...

    ОдговориИзбриши
  2. Dragi Vektore,
    Da li si čio nekog seljaka da priča o samospoznaji. A mudrosti ponekad ima više od onih koji su se upustili u svesno istraživanje sopstvenih skrivenih slabosti. Seljak živi život u prirodi i sa prirodom, diše zajedno sa njom. I iz sopstvenog iskustva izvlači pouke. Način na koji posmatra prirodu prenosi i na ljude. Mi smo prilično izgubili kontakt sa prirodom i spontanost izražavanja. Moja baba ima 98 godina, živa zdrava, još uvek vitalna i telom i razumom i duhom. Veruj mi, više sam o životu od nje, koja ni jedno slovo ne zna, naučila nego iz pročitanih knjiga. To je izvorna mudrost koja se iskustvom stiče...

    Uostalom svako se bar nekad zamisli nad svojim reakcijama. Najčešće kada nas zaboli. I kada se nađemo pred preprekom krize koja nas iznutra razjeda. I svako će naći svoj put spoznaje. Svako će krenuti dalje u skladu sa sopstvenim potencijalima. Naravno, neko će imati jače potrebe za introspektivnim uvidima. Neko više oseća, a neko zna. Svako prema svojoj prirodi, potrebama i karakteru....

    Literatura može biti opasna jer ume da udalji od života. Literatura ne može zameniti ljubav. Život je nezamenljiv, jedinstven, neponovljiv, i kao takav vredi ga živeti punim plućima. Kada dostignemo i odetimo vezu glave i srca, na dobrom smo putu. Sve ostalo, nekako će nam se prikazati. Treba biti strpljiv i otvoriti oči duše....

    Hvala na poseti

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...