ANA AHMATOVA

Boban Ilić

Pusti, ja sam ko i svi...

I gora od svih bila:

kupala se u tuđoj rosi,

u tuđem se ovsu krila,

u tuđoj travi prenoćila.

Boban Ilić

Nema u životu spokojnog sata

za koji bih rekla da sam ga zaslužila;

meni je dosta malo zvezdanog zlata,

da ne bih roptala i tužila.

Kad mi pošlješ bol sagnem se smerno;

kad koraknem bojim se da nisam što skrivila.

Nema dela tvog kom se ne bih divila,

pa ma kao crv malo neizmerno.

Ako ti želiš, zlikovci me vređati mogu,

Nezaslužene ću grehe da ispaštam.

Meni je slatko da patim i da praštam,

ako je to milo pravednom Bogu

Boban Ilić

Ti me izmisli. Takve na svetu nema,

takve na svetu i ne može biti.

Dan i noć muči te sablasna scena –

ni lekar izlečiti – ni pesnik utoliti.

Sreli smo se u nemogućoj godini,

kada svetu su presahli i snaga i snovi,

sve svelo je od jada, sve bi u crnini,

Sveži su bili samo grobovi.

Bez fenjera ko crna smola nevski talas.

Okolo gluva noć ko zid je stajala.

I kad me je pozvao tvoj glas,

šta sam činila – ni sama nisam znala.

A ti mi dodje – ko vodjen zvezdom,

stupajuci, po toj tragičnoj jeseni,

u taj zanavek napušteni dom,

odakle prohujaše jata stihova spaljenih.

Boban Ilić

RASPEĆE

"Ne oplakuj Me, Majko,

u grobu jesam"

I

Zbor anđela veliki čas slavio,

Nebesa topiše vatre rujne.

Ocu reče:"Zašto si Me ostavio!"

A Majci:"O ne oplakuj Me ...

II

Magdalena se tukla, ridala,

Učenik drag se skamenio,

A tamo gde je Majka stajala

Ćutke, niko gledati nije smeo.

Boban Ilić

To sam zvanje zaslužila

za stotinu zločina i zala.

Živima preljubnica bila,

verna tek senci ostala.

Boban Ilić

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje

Za moj život pun žala

Za samovanje u dvoje

Za tebe pijem ja -

Za laž usana što izdaše

Za mrtvi pogled zena

Za to što je svet strašan

Zato što spasa nema

Boban Ilić

Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mrsti se

Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja

Niti pastirka, niti kraljica,

Cak ni monahinja-bogomoljka

U ovoj sivoj sam haljini od tralja

U cipelama izlizanih potpetica?

Ali, kao i prije, dajem vruc zagrljaj

I strah nosim u velikim zjenicama

Pismo moje ne paraj, mili

Ne placi zbog lazi istinske

I dobro ga, na samo dno, skrij

Na dno svoje torbe sirotinjske.

Boban Ilić

Samo u voljene postoji molba

A nevoljena molbe prezire

Tako sam srećna što ovde voda

Pod bezbojni led zamire

I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -

Na taj krov svetli, lomljivi

A ti pisma moja popričuvaj

Da bi nam potomci presudili

Da jasnije, i sasvim javno

Tvoj hrabri um pred njima sine

Zar u biografiji tvojoj slavnoj

Može i biti neke beline?

Tako je slatko zemaljsko piće

Gusto je ljubavi mreža satkana

Jednom, valjda, u udžbeniku biće

Stranica i o meni pročitana

A kad đaci čuju priču što dira

Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo

Kad mi već ne daš ljubavi i mira

Daruj me svojom gorkom slavom

Boban Ilić

Kao onaj što na zapadna vrata iziđe

iz rodnog grada, i zemlju obići znaše,

pa istočnim vratima zbunjeno priđe

misleći: »Gde je duh što me mudro vođaše?«

Tako i ja...

Boban Ilić

Ko se čega boji

to mu i predstoji.

Ničega se bojati ne treba.

Ova je pesma pevana,

pevana a ne dopevana,

i druga isto tako

na nju liči jednako,

Bože.

Ana Ahmatova 

 

izvor crteža: BOBAN ILIĆ
www.boban.com