GENEALOGIJA MORALA - POLEMIČKI SPIS
Fridrih Niče
 |
| Alexey Terenin |
1.
Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo tražili — pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nađemo? S pravom je rečeno: "Gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše."* Naše blago je tamo gde su košnice našeg saznanja. Stalno smo na putu ka njima; kao rođenim krilatim životinjama i skupljačima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da — nešto "donesemo kući". Inače, što se tiče života, takozvanih "doživljaja" — ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome? Ili ko ima dovoljno vremena za to? Pri takvim stvarima, bojim se, nikad nismo bili "na pravom mestu": ni naše srce nije tamo — pa ni naše uho! Naprotiv, kao što se neki bogom zanesen i u sebe utonuo čovek, u čijim ušima tek što je odjeknulo zvono označujući podne sa svojih dvanaest teških udaraca, najednom budi i pita se "šta je to zapravo izbilo?" tako i mi ponekad naknadno trljamo uši i u čudu se, pometeni, pitamo "šta smo to zapravo doživeli? Još više: ko smo mi zapravo?" i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca našeg doživljaja, našeg života, našeg bića — i pri tom, avaj, grešimo u brojanju... Upravo nužno ostajemo sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za večita vremena važi stav "Svako je sebi najudaljeniji"** — za sebe mi nismo nikakvi "saznavaoci"...
* Jevanđelje po Mateji 6, 21.
** Možda izokrenut citat iz Terencija: "Najbliži sam samom sebi" (Proximus sum egomet mihi).
 |
| Alexey Terenin |
PRVA RASPRAVA
"DOBRO I ZLO"
14.
Hoće li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mračnu radionicu. Pričekajte još samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomniče: vaše oko se najpre mora naviknuti na tu lažnu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! Šta se dešava tamo dole? Recite šta vidite, čoveče najopasnije radoznalosti — sad sam ja onaj koji sluša.
— "Ništa ne vidim, ali utoliko više čujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho ćućorenje i došaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. Čini mi se da svi lažu; svaki zvuk je prožet nekom sladunjavom blagošću. Slabost treba da se lažno prikaže kao zasluga; van svake sumnje — to je upravo onako kako ste vi rekli."
— Dalje!
— "A nemoć koja se ne sveti, kao 'dobrota'; strašljiva poniznost kao 'skrušenost'; potčinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslušnost' (naime, jednome za koga oni kažu da naređuje to potčinjavanje — oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, čak kukavičluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlučnost, njegova neizbežna osuđenost na čekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se čak i vrlinom; 'ne-moći-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', možda čak i praštanje ('jer oni ne znaju šta čine — jedino mi znamo šta oni čine'). Govore takođe o 'ljubavi prema neprijateljima' — i znoje se pri tom."
— Dalje!
— "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti što se po budžacima domunđavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo šćućurili jedan uz drugog — ali oni mi kažu da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najviše vole; možda je ova beda samo priprema, provera, škola, možda još više — nešto što će jednom biti izravnato i isplaćeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u sreći. To oni nazivaju 'blaženstvom'."
— Dalje!
— "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato što bog zapoveda da se svaka vlast poštuje) — da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom slučaju da će im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu više da izdržim. Loš vazduh! Težak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali — čini mi se da zaudara na same laži."
— Ne! Još samo trenutak! Niste još ništa rekli o velikoj veštini tih opsenara koji sve što je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: — zar niste zapazili ono što je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlažniji artistički podvig? Pazite! Ove podrumske životinje pune želje za osvetom i pune mržnje — šta one zapravo čine od osvete i mržnje? Jeste li ikada čuli ove reči? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim rečima, da ste među samim osvetoljubivim ljudima?...
— "Razumem, još jednom ću uši dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos začepiti). Sada tek čujem ono što su oni već često govorili: 'Mi dobri — mi smo pravedni' — ono što traže, oni ne nazivaju odmazdom već 'trijumfom pravednosti'; ono što oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbožnost'; ono u šta veruju i čemu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slađom od meda' zvao ju je već Homer), već pobeda boga, pravednog boga nad bezbožnicima; što im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braća u mržnji, nego njihova 'braća u ljubavi', kako oni hažu, svi dobri i pravedni na zemlji."
— I kako vi nazivate to što njima služi kao uteha za sve patnje u životu — njihova fantazmagorija zamišljenog budućeg blaženstva?
— "Kako? Čujem li dobro? Oni to zovu 'strašnim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva božjeg' — ali zasada oni žive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'."
— Dosta! Dosta!
"DOBRO I ZLO"
14.
Hoće li neko da zaviri u dubinu tajne kako se na zemlji proizvode ideali? Ko ima hrabrosti za to?... E, pa evo! Ovde je otvoren pogled u tu mračnu radionicu. Pričekajte još samo trenutak, radoznali moj gospodine i vratolomniče: vaše oko se najpre mora naviknuti na tu lažnu treperavu svetlost... Tako! Dovoljno! Sad govorite! Šta se dešava tamo dole? Recite šta vidite, čoveče najopasnije radoznalosti — sad sam ja onaj koji sluša.
— "Ništa ne vidim, ali utoliko više čujem. To je nekakvo oprezno, podmuklo, tiho ćućorenje i došaptavanje sa svih strana i iz svih uglova. Čini mi se da svi lažu; svaki zvuk je prožet nekom sladunjavom blagošću. Slabost treba da se lažno prikaže kao zasluga; van svake sumnje — to je upravo onako kako ste vi rekli."
— Dalje!
— "A nemoć koja se ne sveti, kao 'dobrota'; strašljiva poniznost kao 'skrušenost'; potčinjavanje onima koje mrzimo kao 'poslušnost' (naime, jednome za koga oni kažu da naređuje to potčinjavanje — oni ga zovu bogom). Neborbenost slabog, čak kukavičluk koga kod njega ima u izobilju, njegova neodlučnost, njegova neizbežna osuđenost na čekanje dolazi ovde do dobrog imena kao 'strpljenje', a naziva se čak i vrlinom; 'ne-moći-se-osvetiti' postaje 'ne-hteti-se-osvetiti', možda čak i praštanje ('jer oni ne znaju šta čine — jedino mi znamo šta oni čine'). Govore takođe o 'ljubavi prema neprijateljima' — i znoje se pri tom."
— Dalje!
— "Bedni su oni, sumnje nema, svi ti što se po budžacima domunđavaju i bave sitnim prevarama, mada su se toplo šćućurili jedan uz drugog — ali oni mi kažu da je njihova beda povlastica i znak da su izabrani od boga, da se biju psi koji se najviše vole; možda je ova beda samo priprema, provera, škola, možda još više — nešto što će jednom biti izravnato i isplaćeno s ogromnim kamatama u zlatu, ne! u sreći. To oni nazivaju 'blaženstvom'."
— Dalje!
— "Sada mi stavljaju do znanja da su oni ne samo bolji od silnika, gospodara zemlje kojima moraju da ljube skute (ne iz straha, apsolutno ne iz straha! nego zato što bog zapoveda da se svaka vlast poštuje) — da su ne samo oni bolji nego da je i 'njima bolje', u svakom slučaju da će im jednom biti bolje. Ali, dosta! dosta! Ne mogu više da izdržim. Loš vazduh! Težak vazduh! Ova radionica u kojoj se proizvode ideali — čini mi se da zaudara na same laži."
— Ne! Još samo trenutak! Niste još ništa rekli o velikoj veštini tih opsenara koji sve što je crno pretvaraju u belo, u mleko i nevinost: — zar niste zapazili ono što je njihov vrhunac u prefinjenosti, njihov najsmeliji, najsuptilniji, najduhovitiji, najlažniji artistički podvig? Pazite! Ove podrumske životinje pune želje za osvetom i pune mržnje — šta one zapravo čine od osvete i mržnje? Jeste li ikada čuli ove reči? Da li biste pomislili, ako biste samo verovali njihovim rečima, da ste među samim osvetoljubivim ljudima?...
— "Razumem, još jednom ću uši dobro otvoriti (ah! ah! ah! i nos začepiti). Sada tek čujem ono što su oni već često govorili: 'Mi dobri — mi smo pravedni' — ono što traže, oni ne nazivaju odmazdom već 'trijumfom pravednosti'; ono što oni mrze, to nije njihov neprijatelj, ne! oni mrze nepravdu, 'bezbožnost'; ono u šta veruju i čemu se nadaju, to nije nada na osvetu, opijenost slatkom osvetom ('slađom od meda' zvao ju je već Homer), već pobeda boga, pravednog boga nad bezbožnicima; što im je na zemlji preostalo da vole, to nisu njihova braća u mržnji, nego njihova 'braća u ljubavi', kako oni hažu, svi dobri i pravedni na zemlji."
— I kako vi nazivate to što njima služi kao uteha za sve patnje u životu — njihova fantazmagorija zamišljenog budućeg blaženstva?
— "Kako? Čujem li dobro? Oni to zovu 'strašnim sudom', dolaskom njihovog carstva, 'carstva božjeg' — ali zasada oni žive 'u veri', 'u ljubavi', 'u nadi'."
— Dosta! Dosta!
 |
| Alexey Terenin |
15.
U veri u šta? U ljubavi prema čemu? U nadi u šta? — Ovi slabi — jednom će, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom će i njihovo "carstvo" doći — "carstvo božje" zove se ono prosto kod njih, kao što smo rekli: ta oni su u svemu tako skrušeni! Samo da bi se to doživelo trebalo bi dugo živeti, živeti i posle smrti — potreban je čak večni žnvot da bi se takođe večno u "carstvu božjem" mogla naći naknada za onaj zemaljski život "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za šta? Naknada čime?... Kako se meni čini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivošću koja zastrašuje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori večna ljubav": — iznad vrata hrišćanskog raja i njegovog "večnog blaženstva", svakako bi s više prava mogao da stoji natpis "i mene stvori večna mržnja — ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u laž smela stajati istina! Jer šta je blaženstvo onog raja?.... Mi bismo to možda već dokučili, ali bolje će biti da nam to izričito posvedoči jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne može potcenjivati, Toma Akvinski, veliki učitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kaže on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da čujemo rečeno u malo tvrđem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenčanog crkvenog oca koji svoje hrišćane odvraća od grubih naslada javnih igara — a zašto? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo više" — kaže on, de spectac. c. 29 ss. — "nešto mnogo jače; zahvaljujući iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukčije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje mučenike; hoćemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali šta nas tek očekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushićeni vizionar:
U veri u šta? U ljubavi prema čemu? U nadi u šta? — Ovi slabi — jednom će, naime, i oni biti jaki, nema mesta sumnji, jednom će i njihovo "carstvo" doći — "carstvo božje" zove se ono prosto kod njih, kao što smo rekli: ta oni su u svemu tako skrušeni! Samo da bi se to doživelo trebalo bi dugo živeti, živeti i posle smrti — potreban je čak večni žnvot da bi se takođe večno u "carstvu božjem" mogla naći naknada za onaj zemaljski život "u veri, u ljubavi, u nadi". Naknada za šta? Naknada čime?... Kako se meni čini, Dante se grubo prevario kad je, s pronicljivošću koja zastrašuje, stavio iznad vrata svoga pakla natpis "i mene stvori večna ljubav": — iznad vrata hrišćanskog raja i njegovog "večnog blaženstva", svakako bi s više prava mogao da stoji natpis "i mene stvori večna mržnja — ako pretpostavimo da bi iznad vrata koja vode u laž smela stajati istina! Jer šta je blaženstvo onog raja?.... Mi bismo to možda već dokučili, ali bolje će biti da nam to izričito posvedoči jedan autoritet koji se u takvim stvarima ne može potcenjivati, Toma Akvinski, veliki učitelj i svetac. "Beati in regno coelesti", kaže on krotko kao jagnje, "videbunt poenas damnatorum, ut beatitudo illis magis complaceat."* Ili, ako bismo to hteli da čujemo rečeno u malo tvrđem tonu, recimo iz usta jednog slavom ovenčanog crkvenog oca koji svoje hrišćane odvraća od grubih naslada javnih igara — a zašto? "Ta zar nam vera ne nudi mnogo više" — kaže on, de spectac. c. 29 ss. — "nešto mnogo jače; zahvaljujući iskupljenju, na raspolaganju nam stoje sasvim drukčije radosti; umesto atleta, mi imamo svoje mučenike; hoćemo li krv, imamo, eto, krv Hristovu... Ali šta nas tek očekuje na dan njegovog ponovnog dolaska, njegove pobede!" I onda nastavlja dalje taj ushićeni vizionar:
"At enim supersunt alia spectacacula, ille ultimus et perpetuus judicii dies, ille nationibus insperatus, ille derisus, cum tanta saeculi vetustas et tot ejus nativitates uno igne haurientur. Quae tunc spectaculi latitudo! Quid admirer! Quid rideam! Ubi gaudeam! Ubi exultem, spectans tot et tantos reges, qui in coelum recepti nuntiabantur, cum ipso Jove et ipsis suis testibus in imis tenebris congemescentes! Item praesides" (namesnici po provincijama) "presecutores dominici nominis saevioribus quam ipsi flammis saevierunt insultantibus contra Christianos liquescentes! Quos praeterea sapientes illos philosophos coram discipulis suis una conflagrantibus erubescentes, quibus nihil ad deum pertinere suadebant, quibus animas aut nullas aut non in pristina copora redituras affirmabant! Etiam poẽtàs non ad Rhadamanti nec ad Minois, sed ad inopinati Christi tribunal palpitantes! Tunc magis tragoedi audiendi, magis scilicet vocales" (bolji pri glasu, još ljući drekavci) "in sua propria calamitate; tunc histriones cognoscendi, solutiores multo per ignem; dunc spectandus auriga in flammea rota totus rubens, tunc xystici contemplandi non in gymnasiis, sed in igne jaculati, nisi quod ne tunc quidem illos velim vivos, ut qui malim ad eos potius conspectum insatiabilem conferre, qui in dominum desaevierunt. 'Hic est ille, dicam, fabri aut quaestuariae filius'" (sve ovo što dalje sledi, a naročito ovaj naziv za majku Isusovu, ukazuje na to da Tertulijan u daljem tekstu ima u vidu Jevreje), "sabbati destructor, Samarites et daemonium habens. Hic est, quem a Juda redemistis, hic est ille arundine et colaphis diverberatus, sputamentis dedecoratus, felle et aceto potatus. Hic est, quem clam discentes subriputerunt, ut resurrexiesse dicatur vel hortulanus detraxit, ne lactucae suae frequentia commeantium laederentur'. Ut talia spectes, ut talibus exultes, quis tibi praetor aut consul aut quaestor aut sacerdos de sua liberalitate praestabit? Et tamen haec jam habemus quodammodo per fidem spiritu imaginante repraesentata. Ceterum qualia illa sunt, quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt?" (I. Cor. 2, 9) "Credo circo et utraque cavea" (prvi i četvrti red ili, po drugima, komična i tragična pozornica) "et omni stadio gratiora."** — Per fidem: tako je napisano.
* Blaženi u carstvu nebeskom videće kazne osuđenih da bi im blaženstvo bilo milije.
** "Ima, međutim, i drugih prizora: onaj poslednji i konačni sudnji dan, onaj dan koji pagani ne očekuju, kome se podsmevaju, dan kad će ostareli svet i sve njegove tvorevine ognjem izgoreti. Kakav će tek to biti prizor! Čemu da se divim? Čemu da se smejem? U čemu da uživam? Kako ću da likujem kad budem gledao tolike i tako moćne kraljeve, za koje je objavljeno da su primljeni na nebo, kako zajedno sa samim Jupiterom i svim tobožnjim očevicima njihovog vaznesenja uzdišu u najdubljem podzemnom mraku! Kao i namesnike, progonioce imena gospodnjeg, kako nestaju u ognju žešćem od onoga žojim su oni besneli nad nemoćnim hrišćanima! Kad, isto tako, one pametne filozofe, koji su uveravali svoje učenike da ništa do boga ne dopire i tvrdili im da su duše ili ništavne ili da se ne vraćaju u svoja negdašnja tela, budem gledao kako se stide pred tim svojim učenicima i kako zajedno s njima gore u plamenu! Pa i pesnike kako drhteći stupaju ne pred sud Radamanta i Minoja, nego pred sud Hrista koga nisu očekivali! Treba zatim bolje oslušnuti tragede koji su, naravno, mnogo glasniji u svojoj nesreći; pa obratiti pažnju na to kako vatra razvezuje i umekšava glumce; pa pogledati vozača sveg usijanog na plamenom točku; pa rvače posute ne kao u borilištu [peskom], nego plamenom. Ali neće mi ni biti do toga da njih gledam žive, radije ću svoj nezasitni pogled okrenuti onima koji su besneli protiv Gospoda. 'To je' — rećn ću — 'onaj sin drvodelje ili tačnije bludnide, onaj skvrnilac sabata koji je ovladao Samarićanima i nečastivim. To je onaj koga ste od Jude kupili, onaj koga ste trskovcem i šamarima zlostavljali, pljuvanjem ponižavaln, sirćetom i huči pojili. To je onaj koga su učenici potajno odneli da bi potom rekli da je vaskrsao, ili da ga je vrtlar uklonio da mu gomile posetilaca ne bi salatu gazile'. Takve prizore da gledaš, njima da se naslađuješ — to ti svojom milošću neće podariti nijedan pretor, ni konzul ni kvestor, niti žrec paganski. A mi te stvari, posredstvom vere, već sada imamo na neki način pred svojim duhovnim očima. Kakvi će biti tek oni prizori koje oko ne vide i uho ne ču, niti do uha čoveku dopreše! (Kor. posl. prva 2,9). Verujem da su privlačniji i od cirkusa i od obe vrste pozorišta, i od svakog trkališta."
 |
| Alexey Terenin |
DRUGA RASPRAVA
"KRIVICA", "NEČISTA SAVEST" I SLIČNO
18.
Treba se čuvati toga da se o celoj ovoj pojavi loše misli samo zbog toga što je ona već od samog početka ružna i bolna. Jer u osnovi, to je ona ista aktivna sila koja je u onim umetnicima-nasilnicima i organizatorima veličanstvenije na delu i države gradi, koja ovde, unutra, u malom, skučenom prostoru, u naopakom pravpu, u "lavirintu grudi", kako kaže Gete, stvara sebi nečistu savest i gradi negativne ideale, to je upravo onaj instinkt slobode (mojim jezikom rečeno: volja za moć), samo što je materija na kojoj se ispoljava uobličavajuća i nasilnička priroda te sile ovde sam čovek, njegovo celo životinjsko staro sopstvo — a ne, kao u onoj većoj i upadljivijoj pojavi, drugi čovek, drugi ljudi. Ovo potajno nasilje nad samim sobom, ova surovost umetnika, ovo uživanje u davanju oblika samom sebi kao teškoj, otpornoj, pasivnoj materiji, u nametanju volje, kritike, protivrečnosti, prezira, negacije, taj neugodan i veoma zabavan rad duše koja je dobrovoljno u sebi podvojena, koja sama sebi nanosi bol iz uživanja u nanošenju bola, sva ta aktivna "nečista savest" je najzad — nije više teško pogoditi — kao pravo materinsko krilo idealnih i izmišljenih događaja iznela na svetlost dana i obilje nove zadivljujuće lepote i potvrđivanja, a možda uopšte i lepotu samu... Jer šta bi bilo "lepo" kad ne bi najpre protivrečnost postala svesna sebe, kad najpre ružno ne bi samo sebi reklo: "Ja sam ružno?"... Posle ovog nagoveštaja, bar će zagonetka biti manje zagonetna ukoliko se protivrečnim pojmovima kao što su nesebičnost, samoodricanje, samožrtvovanje može ukazati na neki ideal, neku lepotu; i jedno se ubuduće zna, u to ne sumnjam — naime, kakva je, od samog početka, priroda onog zadovoljstva koje oseća čovek koji je nesebičan, koji sam sebe poriče, sam sebe žrtvuje: to zadovoljstvo spada u svirepost. — Toliko zasad o poreklu "neegoističnog" kao moralnoj vrednosti i o obeležavanju zemljišta na kome je izrasla ta vrednost: tek nečista savest, tek volja za samomučenjem daje pretpostavku za vrednost neegoističnog.
TREĆA RASPRAVA
ŠTA ZNAČE ASKETSKI IDEALI?
Nehajne, podrugljive, nasilničke —
takve nas želi mudrost: ona je žena i
uvek voli samo ratnika.
Tako je govorio Zaratustra
1.
Šta znače asketski ideali? — Kod umetnika ništa ili mnogo šta; kod filozofa i učenih ljudi, nešto kao njuh i instinkt za najpovoljnije preduslove visoke duhovnosti; kod žena, u najboljem slučaju, više ljubaznosti pri zavođenju, malo mekuštva na lepom telu, anđeosku umilnost krasne punačke životinje; kod fiziološki nagrđenih i razdešenih (kod većine smrtnika), pokušaj da sebe vide kao "suviše dobre" za ovaj svet, sveti oblik raspusnosti, njihovo glavno sredstvo u borbi s potajnim bolom i dosadom; kod sveštenika pravu svešteničku veru, njihovo najbolje oruđe moći, kao i "najvišu" dozvolu za moć; kod svetaca, najzad, izgovor za zimski san, njihovu novissima gloriae cupido,* njihov mir u ničemu ("bog"), njihov oblik ludila. A što je asketski ideal čoveku uopšte tako mnogo značio, u tome se izražava osnovna činjenica ljudske volje, njen horror vacui:** njoj je potreban cilj — i ona će radije hteti ništa nego ne hteti. — Razumete li me?... Jeste li me razumeli?... "Ni najmanje, dragi gospodine!" — Počnimo onda od početka.
* Najdublju žudnju za slavom.
** Strah od praznine.
ŠTA ZNAČE ASKETSKI IDEALI?
Nehajne, podrugljive, nasilničke —
takve nas želi mudrost: ona je žena i
uvek voli samo ratnika.
Tako je govorio Zaratustra
1.
Šta znače asketski ideali? — Kod umetnika ništa ili mnogo šta; kod filozofa i učenih ljudi, nešto kao njuh i instinkt za najpovoljnije preduslove visoke duhovnosti; kod žena, u najboljem slučaju, više ljubaznosti pri zavođenju, malo mekuštva na lepom telu, anđeosku umilnost krasne punačke životinje; kod fiziološki nagrđenih i razdešenih (kod većine smrtnika), pokušaj da sebe vide kao "suviše dobre" za ovaj svet, sveti oblik raspusnosti, njihovo glavno sredstvo u borbi s potajnim bolom i dosadom; kod sveštenika pravu svešteničku veru, njihovo najbolje oruđe moći, kao i "najvišu" dozvolu za moć; kod svetaca, najzad, izgovor za zimski san, njihovu novissima gloriae cupido,* njihov mir u ničemu ("bog"), njihov oblik ludila. A što je asketski ideal čoveku uopšte tako mnogo značio, u tome se izražava osnovna činjenica ljudske volje, njen horror vacui:** njoj je potreban cilj — i ona će radije hteti ništa nego ne hteti. — Razumete li me?... Jeste li me razumeli?... "Ni najmanje, dragi gospodine!" — Počnimo onda od početka.
* Najdublju žudnju za slavom.
** Strah od praznine.
 |
| Alexey Terenin |
28.
Ako ostavimo asketski ideal po strani, čovek, životinja čovek nije dosad imao nikakvog smisla. Njegovo postojanje na zemlji nije u sebi imalo nikakvog cilja; "čemu čovek uopšte?" — bilo je pitanje bez odgovora; volje za čoveka i zemlju nije bilo; iza svake velike ljudske sudbine odzvanjalo je kao refren još veće "uzalud!" Asketski ideal i znači upravo to da je nešto nedostajalo, da je čovek skružen ogromnom prazninom — on sam sebe nije umeo da opravda, objasni, da potvrdi, on je patio od problema svoga smisla. Patio je i inače, bio je uglavnom bolešljiva životinja; ali njegov problem nije bila samo patnja nego to što nije bilo odgovora na krik pitanja "čemu patiti?" Čovek, najhrabrija i na patnju najnaviknutija životinja, ne odbacuje patnju po sebi: on je hoće, on je sam traži ako mu se za to pokaže neki smisao, neka svrha patnje. Besmislenost patnje, ne patnja, bila je kletva koja je dosad ležala na čovečanstvu — a asketski ideal mu je nudio smisao! Bio je to dosad jedini smisao; bolje bilo kakav smisao nego nikakav; asketski ideal je u svakom pogledu bio "faute de mieux"* par excellence. U njemu je patnja bila protumačena; izgledalo je da je strahovita praznina popunjena; vrata su se zatvorila pred svakim samoubilačkim nihilizmom. Tumačenje je — nesumnjivo — donelo sobom novu patnju, dublju, unutrašnjiju, otrovniju, patnju koja je još više podgrizala život: svu patnju je podvelo pod perspektivu krivice... Ali, uprkos svemu — čovek je time bio spasen, imao je smisao, više nije bio kao list na vetru, igračka nesmisla, "bez-smisla", on je sad mogao nešto hteti, za prvi mah svejedno kuda je hteo, čemu ili čime je hteo: sama volja bila je spasena. Dakako, ne možemo od sebe sakriti šta zapravo izražava sve ono htenje koje je svoj pravac dobilo od asketskog ideala: ta mržnja prema ljudskom, još više prema životinjskom, još više prema materijalnom, ta odvratnost prema čulima, prema samom umu, taj strah od sreće i lepote, ta čežnja da se pobegne od svakog privida, promene, postajanja, smrti, želje, od same čežnje — sve to znači, usudimo se da to shvatimo, volju za onim ništa, zlovolju prema životu, pobunu protiv najosnovnijih pretpostavki života, ali to jeste i ostaje volja!... I, da kažem i na kraju ono što sam rekao na početku: čovek će radije hteti ništa nego ne hteti...
* "U nedostatku boljeg", bolje išta nego ništa.
Kuda tako žurno ti ratniče hodiš ?
Ka sudbini !
Нема коментара:
Постави коментар