ДРАМА ОВЕ МОЋНЕ
УНУТАРЊЕ ПОЗАДИНЕ
 |
| Craig Kosak |
1
Иза брегова : певају анђели ,
и река као да се зауставила.
У њеном огледалу дубоком
планина се удавила…
И витез са сребрним луком.
Силазећи са неке стрме чукаре
набасао је на неке разбојнике
и пао од руку – фукаре.
Гурнули су га у понор,
срушили му и спалили мост.
Сад је он титрај у реци,
бели се , као снег, као кост.
Смрт га је довела до дна,
до неописивог виђења :
до анђела што певају, из сна ,
до – лествица небеских, привиђења.
Усисава га левак вира,
као ритам паганског кола , култ.
Он испред себе има, ко музичар ,
брвно и брдо, букову шуму , као пулт.
Он, не гађа, већ пише сребрним луком.
Небо је , знају муње , бескрајни свитак.
Ено , он прешавши преко брвна уписује
у Књигу живота губитак – добитак.
Иза брега : певају анђели, као грлице.
Облаци нарогушени, као страшило,
спуштају се на ћилим ливада…
И чобана би све ово уплашило,
и ласицу, и веверицу, и овцу, и фазана,
и шуму – овај одјек што грми .
Све то витеза-луталицу мами
као дрхтај сасе или вила у срми
***
О , где сам , где сам то, Боже , ја?
И ко то тако сетно пребира
по диркама клавира? Ко то у мени
тако стрпљиво и нежно свира?
Заборав , рана туга? Све је чудно, и ваздух.
Као на свадби у Кани Галилејској
вода се претвара у вино, Дух -
у мрезгу орахову у Гори Лелејској.
Све је прекрасно , златносмеђе ,
па и тај рој голубачких крвопија.
Ушће потока , лештар , салаш , павит
и русе косе сеоских роспија…
Све је чудесно , у сутон , на трен.
Величанствени мир брестова. Шибље.
Измаглица низ реку. Сврачак. Пасји дрен.
Белоушка на врби. И у плићаку очи рибље…
***
Ко сам , Боже , то тек једва слутим.
Зар може неко да одговори тачно?
Листови пожутели можда знају?
И можда зна обиље пећинско мрачно?
Улаз у пећину је зев понора који плаши
момка и девојку. Ноћ је степеник којим
миле , сове и уљези , луталице , као ваши
биљне – пречицама – путевима својим…
***
Враћају се оне сабласти из детињства :
коњи који лете , мртве свињске чељусти .
Лебде изнад засвођених капија ,
као Псоглави , безглави и Куси.
Али, то су само детиња привиђења
која младићу не могу да науде .
То су само наказне слике , што стравом
сећања несхваћене ужасе буде…
***
Треба ли питати шта је ово?
Куда води ова поворка слика?
Старо се непрестано преоблачи у ново.
Ново се горди као клика.
Старо и ново ђипају у истом колу.
Колу Страве. Ја сањам невине даљине,плаве -
ствари из детињства ,тонем у смолу -
тако се браним од сабласне јаве ?
Песма о смрти
Заборавио си на смрт на трен,
иако она ко плод у теби зри ;
дубоко је у детињству њен корен,
сокове из мрачне дубине црпи.
Њено дрво невидљиво у теби расте ,
црно и лако , као крило ласте.
Када клонеш од неке малаксалости чудне ,
њене те очи гледају , изгледа , увек будне…
***
Нагнут над властитом судбином
и Јазовима душе , да ли се опет двојим?
Заустављају реку , и јуношу , као даброви.
Шта ће бити сутра са животом мојим?
Разбојници , књижевници и фарисеји -
окречени гробови – сеју ко пшеницу : смрт.
Овај век је крт.Глув . Говорићу старим
маслинама… Свет је као Гетсимански врт.
Шапућем , загледан у бескрај ,
у даљине плавичасте :
ко ме чује кад сви спавају?
Век , као садиста , гули красте
које зарастају. Ране опет сврбе.
Пеку. Немили анђели их загнојавају.
Жалосна је душа моја до смрти ;
останите овдје и бдите са мном
И отишавши мало паде на лице своје
молећи се и говорећи : Оче мој ,
ако је могуће , нека ме мимоиђе чаша ова ;
али опет не како ја хоћу , него како ти !
И дошавши ученицима нађе их гдје спавају ,
и рече Петру : Зар не могосте један час
пробдјети са мном?
Бдите и молите се да не паднете у напаст ;
јер је дух срчан , али је тијело слабо.
Опет и други пут отиде и помоли се
говорећи :
Оче мој , ако не може да ме
мимоиђе ова чаша да је не пијем ,
нека буде воља твоја…
 |
| Craig Kosak |
Belatukadruz (alias Miroslav Lukić, 1950 - )
Нема коментара:
Постави коментар