REČI O SVEČOVEKU - Nikolaj Velimirović

ПЕСАК У МОРУ

Рече Вран Гавран онима што беху на странпутици и питаху за пут:
Оштрији су децо, зуби људске пресићености но лавовске глади.
Децо, грех без сведока увек жели да се понови.
Не пишу се у ваш рачун самоизазване сузе него и неубрисане.
Дубље у небо продире вапај угњетених него звек мача у угњетача.
Киша гаси огањ, суза раствара челик.
Децо, мудрије је сејати со но грех. Из првог семена неће нићи ништа, из другог нићи ће језици, који ће вас оптужити.
Жалосно је не смети погледати у огледало, а опасно не скидати очију с огледала.
Мудар и луд ходе истим путем под сунцем, но бацају сенке на две супротне стране.
Ваше цвеће, децо, увенуће пре у вашој руци него у руци вашег ближњег. Подајте!
Ваш ручак биће пре заборављен од вашег стомака него од стомака вашег ближњег.
Ваш језик није створен за вашу славу него за славу вашег ближњег.
Слава је, децо, једина ствар што се не находи тражењем и једина врата што се не отварају куцањем.
Киша не повећава море нити голе речи славу.
Милост скраћује дуги пут правде.
У паклу увек има места за праведне, који су заборавили милост.   
Океан се не може оцрнити мастилом, ни доброта речима.
Знање често осиромаши доброту, доброта увек обогати знање.   
И оно што мува зна може повећати знање најученијег мудраца.
Никад очи човечје неће видети што једна риба види; нити уши чути што једна тица чује; ни нос намирисати што једна лисица намирише.
Кроз очи сваког човека милион његових предака гледају у тебе. Пази! Кроз уста сваког човека милион његових предака говори. Ослушни!
Злочинац не мрзи судију, који суди његов злочин, него онога, који не разуме његов злочин.
Праведник чешће наилази на поштовање, грешник чешће на симпатију.
На океану живота, час очи крмане срцем, час срце крмани очима.
Децо, дечице!

***

Сеђаше Вран Гавран на планини и учаше:
Стегом се природа појачава, и пре се ломи него савија.
Свечовек не стеже но упућује, не ломи но навија. Јер што се река више зауставља то дубља постаје.
Не може се река зауставити, али јој се може дати други ток. Лакше је ископати ново корито реци, ма се и планине морале обарати, него ли је зауставити и вратити у извор.
Наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком канџијом. И: врлина се кажњава смрћу, а грех вечитом робијом (ова вечитост је испрекидана помиловањем). И: човек је лакше опраштао свом суседу грех но врлину.
Тако веле мудраци старога кова, па додају: тако је било и тако мора бити до краја историје. А Свечовек их слуша и одговара: не, тако је било, но тако не мора бити. Ако је историја дошла до пола реке давећи се (јер није знала пливати), не сме се рећи: историја се мора удавити на дубокој средини, и не може испливати. Математичка нада види, да ће историја давећи се научити пливати, и испливати. А кад исплива, наук историје биће друкчији. Сувише се развила глава историје, те историја хоће да потоне. Но Свечовек ће је научити, да развије плућа и срце, да би лакше дисала, — да би препливала.
Има раскошних душа, које потребују много као многоспратни дом, да, као град. А има других, уских као мансарде, у које се могу сместити само по један гимназист и његова миришљава лампа.
Свечовекова је душа космичка, у којој сунце не залази, али у којој и лампа има своју угаону улогу.
Срце води разум концем, разум вуче срце ланцем.
Свечовек долази с маслиновом гранчицом старим противницима — срцу и разуму.
Који се највише уселе у овај свет, најтеже се из њега иселе.
Свечовек је усељен у овај свет чврсто као син у очевину, но готов је свакога часа иселити се из њега као гост из негостољубивог дома.
Доброчинац чини добро, да тиме исповеди свој грех; злочинац чини добро, да тиме прикрије свој грех.
Свечовек чини добро не да се исповеди нити да прикрије, но да осети хармонију неба у блату.
Страст, као и вода, може се употребити за електричну воденицу и за потоп света.
Свечовеку је жао видети многе устављене воденице, без воде, и многе светове потопљене водом. И видео је Свечовек, како се од исте воде у горњем току ствара светлост а у доњем блато.
Нема деспота без страшљивца, ни јунака без милости.
Свечовек је прошао свет унакрст и говори оно што је очима својим видео.
Речено је: ко умре за свој апетит, родиће се поново као пас; ко умре за Бога, родиће се поново као звезда.
Свечовек је чуо многи језик како и у овом животу почиње лајати, и многу душу како и у овом животу почиње као звезда сјати. Те му није тешко пророковати, шта ће коме ново рођење донети.
Срећа у даљини права је срећа;
Срећи у руци име је несрећа.
За Свечовека је срећа увек подједнако близу и далеко. Јер његовој срећи име је Бог.
Време се продужује страдањем, скраћује радовањем.
Свечовек је ходио дуго под сунцем и искусио, да само један грам радости стаје у минут, у који стаје сто грама муке.
Велико богатство открива сиромаштину.
Свечовек је гледао себе кроз дурбин богатства и уплашио се: видео је брдо камења, по коме је тетурао мрав.
Земља није ни минута без три ствари: зоре, поднева и акшама.
Свечовек не ужива у земљи, али се радује гледајући је вазда окружену небом и праћену сунцем.

REČI O SVEČOVEKU - izvor teksta