POETIKA STANISLAVA VINAVERA
Večnost kada pruža ruke:
Srebro čežnje, zvezda znanje
Kroz bezmerne slavoluke
Smer proniče sveto tkanje.
Vasionom Ugošćeni
Alemima Osvešćeni
Strelom smisla Usmereni
Skladom slutnje Upereni.
Zore ne daj, javu pogni,
Čari drži, svet što cvili,
Sve pregori, sve nadmogni
Završni san - natkrili.
6. maj 1952.
MAĐIJE
Prekinu se strasti ranke
Prekuže se ludovanke,
Prečude se čudovanke:
Noć preboli bele danke.
Svih bunila nedozvanke
Svih mađija neosvanke
Svih gorčina neodbranke:
Preslatke su uspavanke.
27. maj 1952.
JESI LI
Jesi li znao u prve dane
Vrhovne čase zabune gorke -
Krilima zračnim snovne povorke
Koje nas čežnje od sloma brane?
Jes l’ se vino u slike trajne
Jesi l’ pustio koren lepote
Jesi li biću kre’o živote
Jesi li duša vezao tajne?
Kad se iskonski bližio trenut
Jesi li bleskom bezmernim cvao
Sluteći sreću u suton svenut
Jesi li boja razvrate brao?
Milostom mamljen strasne vedrine
U zvonka jutra zlatima štedra
Jesi l’ nebesa milov’o nedra
Zanesen slutnjom večne obline?
10. juna 1952.
OSVAJANJE SNA
Sve krin do krina, bezdan tišina,
Vrtlog vrlina, sumor suština -
Sve se raskraja u sto beskraja,
U sto očaja, sto odnošaja
U sto divljina, sto davnina.
Sva mora bruje bezmerjem struje,
Mirisi ruje nesvest milina,
Potoci huje bestrv planina -
Sve guje zuje jezom oluje
Beznoć je dana - bezvlast daljina.
Tim srcem vrelim, svenadno smernim,
Tim smelim trudom, svim uzaludom,
Svim nedosudom, svim nerasudom,
Tom slašću hudom, prevlašću ludom
Tim bićem zrelim, gorko čemernim:
Buknite budno, beskraje skrojte,
Skladite razvoj, oblike spojte
Zglobite vreme, bezbroje zbrojte -
Što neće svetom - sjajem osvojte.
30. decembar 1952.
JAPANSKI DUBOREZ
Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O. samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.
20. april 1954.
IGRAČKA
Igračka smo misli, čula,
Sve sa nama čipku zbija:
Strka, zbrka molekula
U nama se stravno svija.
Igračka smo od iskoni
Svih bezbroja, što čas svisnu
Čas zaprete vasioni
Da odgode i nju, prisnu.
Igračka smo, uvir jazan,
Uput, nikom neupućen,
Zbir dokaza nedokazan
Beut jeza nedosluđen.
Izgračka smo sred bezmerja,
Brod vrtloga. Bar da stremi
Tragom slatkih sujeverja:
U uteha osvit nemi.
1. maj 1955.
***
"- Imali smo dve kuće, u jednoj je bila očeva ordinacija i ja. Noću sam otvarao prozor, strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od drugih se razlikuje za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su crvčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom kocertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula.
Za mene je celog života bio najveći problem - kako ući u suštinsku melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izaći. Jer mi moramo da izađemo iz malih raspona. Da bismo iz jedne etape prešli u drugu, moramo da se otrgnemo od muzike u kojoj se nalazimo. Kod nas postoji sasvim mali broj pisaca kojima je uspelo. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom. Trudio sam se da nađem početak srpskog jezika koji je hromatičan. Reči nisu ništa - melodija je sve. Kad kažete, recimo: Sve, sve, ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne može, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne reči da bi je objasnili. Zato u stihiju našeg jezika. Da onda budemo sposobni smatrao sam ja da treba strahovito da poniremo ne samo da shvatimo, nego i da se izrazimo...."
To govori Vinaver, u intervjuu, avgusta 1955. godine.
A kako govore i pišu, 1999. godine, ili 2000. godine, Mirko Magarašević, ili oni srpski pesnici i kritičari, koje je on propitivao, o stanju u srpskoj poeziji danas, to jest poslednjih tridesetak godina, to jest, o poeziji nastajaloj - POSLE - , petnaestak godina posle spomenutog Vinaverovog intervjua. To jest posle muzike cvrčaka - pet do šest hiljada tonova u tom koncertu koji je Vinaver uporno slušao - hajde da budemo malo duhoviti : kako ih je sve prebrojao? Sigurno je da ih je razaznavao jer je imao dve velike strasti : matematiku i klavir; obožavao je muziku i matematiku, i u njima je nalazio krajnji smisao života. Književnost mu nije izgledala velika stvar :
***
"Ne treba misliti da je primitivac nešto prosto. Potrebna je beskrajna suptilnost da čovek postane pesnik. Malarme je govorio, da mesecima nije spavao podešavajući suglasnike i samoglasnike. Rembo je zaista osećao l crveno, kao što ga je čuo kao l. Sve to nekom priprostom kritičaru izgleda kao dekadentno. Jer on misli da je stvarnost jasna i razgovetna. Priroda nije prosta, prosti su samo "realisti". A zadatak pravog pesnika je da tu užasnu profinjenost iskoristi da bi ljudima dao što više sadržaja. Sadržaj je u treperenjima, a ne u gradivu koje je indiferentno. Tzv. realisti misle da su samo najgrublji pokreti neka vrsta zemljotresa u čoveku, nešto realno. Realnost je i suviše fina stvar da bi se mogla prepustiti ma kome sem pesniku. I realisti u 90% slučajeva odbacuju prefinjenost prirode. Sve ono što oni nazivaju "dekadencijom" jeste približavanje stvarnosti" (Vinaver, isto, str. 331 - 332).
***
Vinavera je 1954. godine fascinirao JAPANSKI DRVOREZ. "Kakva je to bezdana umetnost! Uhvaćena je priroda gde snuje : pre same misli, i namere. Umetnik je uvrebao prirodu, kao lovac. Kada se taj titravi svet trenutka otkrio pariskim slikarima, krajem prošloga veka - njima je stao dah. Zabezeknuli su se. Razumljivo je njihovo očajanje pred tim drvorezima. Bilo ih je stid naše vekovne grubosti. Ona nas je pratila od pamtiveka, još od aždaja..." Fasciniran jednim drvorezom, Hokseovim, sa zanjihanim trskama i ustreptalim travama, Vinaveru su se oteli stihovi, koje je on zapisao i objavio 20. aprila 1954. godine, i koje treba izgovarati šapatom:
НОВА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.ТРАГЕДИЈА
Izvor: Винаверова судбина и упут.Дозивање литературе
 |
| Marc Chagall |
ISTRAJ
Večnost kada pruža ruke:
Srebro čežnje, zvezda znanje
Kroz bezmerne slavoluke
Smer proniče sveto tkanje.
Vasionom Ugošćeni
Alemima Osvešćeni
Strelom smisla Usmereni
Skladom slutnje Upereni.
Zore ne daj, javu pogni,
Čari drži, svet što cvili,
Sve pregori, sve nadmogni
Završni san - natkrili.
6. maj 1952.
MAĐIJE
Prekinu se strasti ranke
Prekuže se ludovanke,
Prečude se čudovanke:
Noć preboli bele danke.
Svih bunila nedozvanke
Svih mađija neosvanke
Svih gorčina neodbranke:
Preslatke su uspavanke.
27. maj 1952.
 |
| Marc Chagall |
JESI LI
Jesi li znao u prve dane
Vrhovne čase zabune gorke -
Krilima zračnim snovne povorke
Koje nas čežnje od sloma brane?
Jes l’ se vino u slike trajne
Jesi l’ pustio koren lepote
Jesi li biću kre’o živote
Jesi li duša vezao tajne?
Kad se iskonski bližio trenut
Jesi li bleskom bezmernim cvao
Sluteći sreću u suton svenut
Jesi li boja razvrate brao?
Milostom mamljen strasne vedrine
U zvonka jutra zlatima štedra
Jesi l’ nebesa milov’o nedra
Zanesen slutnjom večne obline?
10. juna 1952.
OSVAJANJE SNA
Sve krin do krina, bezdan tišina,
Vrtlog vrlina, sumor suština -
Sve se raskraja u sto beskraja,
U sto očaja, sto odnošaja
U sto divljina, sto davnina.
Sva mora bruje bezmerjem struje,
Mirisi ruje nesvest milina,
Potoci huje bestrv planina -
Sve guje zuje jezom oluje
Beznoć je dana - bezvlast daljina.
Tim srcem vrelim, svenadno smernim,
Tim smelim trudom, svim uzaludom,
Svim nedosudom, svim nerasudom,
Tom slašću hudom, prevlašću ludom
Tim bićem zrelim, gorko čemernim:
Buknite budno, beskraje skrojte,
Skladite razvoj, oblike spojte
Zglobite vreme, bezbroje zbrojte -
Što neće svetom - sjajem osvojte.
30. decembar 1952.
 |
| Marc Chagall |
JAPANSKI DUBOREZ
Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O. samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.
20. april 1954.
IGRAČKA
Igračka smo misli, čula,
Sve sa nama čipku zbija:
Strka, zbrka molekula
U nama se stravno svija.
Igračka smo od iskoni
Svih bezbroja, što čas svisnu
Čas zaprete vasioni
Da odgode i nju, prisnu.
Igračka smo, uvir jazan,
Uput, nikom neupućen,
Zbir dokaza nedokazan
Beut jeza nedosluđen.
Izgračka smo sred bezmerja,
Brod vrtloga. Bar da stremi
Tragom slatkih sujeverja:
U uteha osvit nemi.
1. maj 1955.
STANISLAV VINAVER
STANOVNIK VELIKE MAGAZE MIROSLAVA LUKIĆAStanislav Vinaver je u našoj antologiji NESEBIČAN MUZEJ (1999, 2000), mogao biti zastupljen sa duplo više pesama; jer je njegov stvarni značaj, kao pesnika i poligrafa, daleko veći nego što se to čini. Međutim, i sa onoliko pesama sa koliko je zastupljen, pre svega pesama iz njegove posmrtne rukopisne zaostavštine, ovoga će pesnika vremena koja dolaze prevrednovati. Za razliku od Rastka Petrovića, ili nekih drugih međuratnih pesnika, za razliku od Crnjanskog, Vinaver je pisao stihove do poslednjeg daha, i to vrlo solidne stihove. Najdublju svest o srpskom modernizmu, de fakto, imao je Vinaver, jer je bio duboko svestan stvarnih problema srpskog pesništva u dva minula veka.Međutim, ni do dana današnjeg Sabrana dela ovog pisca nisu objavljena, iako su pripremljena.Sarađujući u "Republici" do poslednjih dana života, Vinaver u tom listu objavljuje, ponesen jednim Hokseovim drvorezom, sa zanjihanim trskama i ustreptalim travama, izvanredne stihove ( Jesmo li ičiji?), i uz tu izložbu japanskog drvoreza (Škola Ukijo : "Prolazni svet"), piše: " Kakva je to bezdana umetnost! Uhvaćena je priroda gde snuje : pre same misli, i namere. Umetnik je uvrebao prirodu, kao lovac. Kada se taj titravi svet trenutka otkrio pariskim slikarima, krajem prošlog veka - njima je stao dah. Zabezeknuli su se. Razumljivo je njihovo očajanje pred tim drvorezima. Bilo ih je stid naše vekovne grubosti. Ona nas je pratila od pamtiveka, još od aždaja. Ona je prekinuta sevom munje, naglim svešćenjem francuskog impresionizma, slikarskog i muzičkog, koji je otkrio leptirski prah na svima sazdanjima prirode..." (Vinaverove tesktove iz "Republike" sakupio je, priredio i objavio G. Tešić: Stanislav Vinaver ,BEOGRADSKO OGLEDALO, Beograd, Slovo ljubve, 1977, 377 str.). Vinaver je, dakle, aprila 1954. godine, na najsažetiji način opisao, dotakao suštinu velike umetnosti, "bezdane umetnosti". Nekoliko nedelja pre toga, objavio je izvanredan esej "Smisao, lepota, sklad i doživljaj"o srpskom modernom pesništvu; a petnaest godina pre toga (1938) vrlo bitan esej "Odbrana pesništva", koji i tzv. tumači srpskog pesništva 20. veka i sami posleratni pesnici previđaju, ne slučajno : već zbog istina izrečenih u njemu...Književni poligraf izvanrednog stvaralačkog razvoja i doslednosti, Vinaver - mrtav pesnik danas - zaslužuje mnogo veću pažnju danas. Odavno je sazreo trenutak da srpska kultura konačno dobije njegova Sabrana dela, jer nije ni prirodno ni normalno da i dalje on bude na periferiji srpske književnosti 20. veka, baš zato što je bio u samom centru njenoga razvoja od svog početka do kraja. Ovde donosimo niz pesama Vinavera, koje su objavljene u "Republici", a našim čitaocima svesrdno preporučujemo i knjig u kojoj su objavljeni pre skoro četvrt veka (knjiga je srećom objavljena u 1500 primeraka; nadamo se da do nje nije teško doći!)...
***
***
Tako nedostaje Vinaver, da nam bude melem i podstrek.
Da li prisustvujemo upravo sahrani Modernog? Možda je reč o pogrebu bezmerne pesničke sujete. Promašenih ambicija... Otkud - sve to? Mučilo je to i Vinavera, i druge vrsne duhove. "Pesnici pišu stihove i hteli bi da se obesmrte za sva vremena svojim ritmovima. Knez pesnika Horacije rekao je, pogledavši na svoj maleni prtljag : "egzegimonumentum" (dovršio sam spomenik postojaniji od bronze!). Puškin je rekao, za Horacijem : "Podigao sam spomenik nerukotvorni!" - Koji pesnik ne želi svom dušom, svim srcem, svim plućima, svim mozgom, svim bićem, da sebi podigne večiti spomenik? A kako kaže sadašnji prvi nemački pesnik, Gotfrid Ben: " O kako je priroda škrta i oskudna! Ona dopušta tek svakih deset godina da nam tek jedan jedini vajni stih pređe u večnost! i još ređe, a od tolikog okeana stihova!"
***
Vinaver je bio veoma duhovit, istinit, dalekovid, nije voleo suvo sarajevsko brijanje, kako slikovito sam kaže. Podvlačio je da niko nije "kadar da obuhvati i iscrpe čitavu čitavcatu stvarnost." Tobožnji čuvari stvarnosti - govorio je ciljajući u prvom redu na Bogdanovića - " u stvari bezazleno čuvaju hram, čija tajanstva uošpte nisu dokučili. Stvarnost je puna pokreta, sunovrata, snova, čežnji, borbe, slutnje - ko je kadar sve to da uoči i prikaže. Pođe nam za rukom da ponešto dokučimo iz tog vrtloga Pavlovljevih uslovnih refleksa, iz tog moždanog gibanja, iz tih mehanizama i bezbrojnih osećajnih jednačina, iz nepreglednoga talasanja svesti i podsvesti. A kad smo već nešto dokučili, onda nastaje, za književnika, nova faza : treba to izneti pred čitaoce. Kako? Pomoću onoga što nam stoji na raspoloženju (...) pomoću jezika. Jezik je zastareo instrument iz praskozorja. On se menja i prilagođuje. Jezik nije sazdan, u praskozorju uspravnoga čoveka, da iznese životno saznanje. Jezične navike bivaju kobne za iskustvo, i zato pribegavamo apstrakcijama. (...) Vavilonska kula je kob ljudska. U nedostatku prikladnih izraza, koji bi sami sobom izvajali stvarnost, mi pribegavamo smeni ritmova. Tu smenu ritmova Valeri naziva "mađijama". U srpskom mi imamo grandiozni pojam :
"DOČARATI". PESNIK MORA STVARNOST DA DOČARA RITMOVIMA. (.....)
Celina je glavno: Ceo čovek.
To se danas još uvek zove prastarim pojmom: "zračenje". Još pećinski slikari pribegavali su mađiji, i dali su nam sintetične slike drevnih zverova. Ja se divim tim umetnicima, i smatram da su nenadmašni. Išao sam u Altamiru. Dordonja me ispunjava sveštenim trepetom. I današnji umetnici moraju pribeći mađiji ritmova, i to svesno i stilizovano. Ko se odrekao ritma i celog čoveka, taj se odrekao velike umetnosti. On je šegrt, on je konj. On nije ispekao zanat, pesnički i sveljudski. On ne zrači, i današnje doba veruje samo u sveopšte zračenje..." Ti Vinaverovi stavovi, izgovoreni i objavljeni 1954. godine, u doba pune piščeve zrelosti, koja je izraz najskladnijega stvaralačkoga razvoja u srpskoj kulturi i poeziji 20. veka, aktuelni su , dovoljno valjani, ozbiljni i ovog jula 2001. godine. Vinaver je, drugim rečima, zanimljiviji, duhovitiji, i moderniji, od - uzmite bilo koga pesnika srpskog, koji objavljuje poslednjih tridesetak godina.
"DOČARATI". PESNIK MORA STVARNOST DA DOČARA RITMOVIMA. (.....)
Celina je glavno: Ceo čovek.
CEO ČOVEK DEJSTVUJE NA CELOG ČOVEKA.
To se danas još uvek zove prastarim pojmom: "zračenje". Još pećinski slikari pribegavali su mađiji, i dali su nam sintetične slike drevnih zverova. Ja se divim tim umetnicima, i smatram da su nenadmašni. Išao sam u Altamiru. Dordonja me ispunjava sveštenim trepetom. I današnji umetnici moraju pribeći mađiji ritmova, i to svesno i stilizovano. Ko se odrekao ritma i celog čoveka, taj se odrekao velike umetnosti. On je šegrt, on je konj. On nije ispekao zanat, pesnički i sveljudski. On ne zrači, i današnje doba veruje samo u sveopšte zračenje..." Ti Vinaverovi stavovi, izgovoreni i objavljeni 1954. godine, u doba pune piščeve zrelosti, koja je izraz najskladnijega stvaralačkoga razvoja u srpskoj kulturi i poeziji 20. veka, aktuelni su , dovoljno valjani, ozbiljni i ovog jula 2001. godine. Vinaver je, drugim rečima, zanimljiviji, duhovitiji, i moderniji, od - uzmite bilo koga pesnika srpskog, koji objavljuje poslednjih tridesetak godina.
***
"- Imali smo dve kuće, u jednoj je bila očeva ordinacija i ja. Noću sam otvarao prozor, strašno sam voleo da slušam žabe, tu tešku melanholiju njihovog kreketanja. Jedna od drugih se razlikuje za osminu tona. U početku kada ih slušate to je samo jedan ogroman hor, kasnije osetite te osminske intervale. Proputovao sam ceo svet, a samo sam jedanput čuo nešto veće. To su crvčci. Na Zvezdari ima jedan zid iznad Dunava, tamo ih ima leti sigurno preko pet stotina hiljada. Skoro svaki dan odlazim da ih slušam. U početku sam razlikovao oko pedeset zvukova, sada razaznajem pet do šest hiljada tonova u tom kocertu. Muzika cvrčaka je muzika malih intervalskih raspona. Kao muzika srpskog jezika. Naš jezik je bio kao žabe, cvrčci i frula.
Za mene je celog života bio najveći problem - kako ući u suštinsku melodijskog u srpskom jeziku, a zatim kako iz nje izaći. Jer mi moramo da izađemo iz malih raspona. Da bismo iz jedne etape prešli u drugu, moramo da se otrgnemo od muzike u kojoj se nalazimo. Kod nas postoji sasvim mali broj pisaca kojima je uspelo. Ja sam u srpskom osetio frulu, pokušao sam da dam rečenice sa zrikavcima, žabama i frulom. Trudio sam se da nađem početak srpskog jezika koji je hromatičan. Reči nisu ništa - melodija je sve. Kad kažete, recimo: Sve, sve, ali zanat. Ideja nam jasnija biti ne može, a mogli ste da za istu stvar upotrebite grdne reči da bi je objasnili. Zato u stihiju našeg jezika. Da onda budemo sposobni smatrao sam ja da treba strahovito da poniremo ne samo da shvatimo, nego i da se izrazimo...."
To govori Vinaver, u intervjuu, avgusta 1955. godine.
Svet izvire
Reči su pčelane - preslatke, preslatke,
Al slika čistija - istija - budnija,
Slutnje su premamne - nestalne - preslatke
Al zanos pesama - tkiva presudnija.
Zvonkije, jasnije, šire prostranije;
likovi, zvukovi, spletovi slogovi!
Reči su pčelane - preslatke, preslatke,
Al slika čistija - istija - budnija,
Slutnje su premamne - nestalne - preslatke
Al zanos pesama - tkiva presudnija.
Zvonkije, jasnije, šire prostranije;
likovi, zvukovi, spletovi slogovi!
A kako govore i pišu, 1999. godine, ili 2000. godine, Mirko Magarašević, ili oni srpski pesnici i kritičari, koje je on propitivao, o stanju u srpskoj poeziji danas, to jest poslednjih tridesetak godina, to jest, o poeziji nastajaloj - POSLE - , petnaestak godina posle spomenutog Vinaverovog intervjua. To jest posle muzike cvrčaka - pet do šest hiljada tonova u tom koncertu koji je Vinaver uporno slušao - hajde da budemo malo duhoviti : kako ih je sve prebrojao? Sigurno je da ih je razaznavao jer je imao dve velike strasti : matematiku i klavir; obožavao je muziku i matematiku, i u njima je nalazio krajnji smisao života. Književnost mu nije izgledala velika stvar :
"Bio sam zaljubljen u srž, hteo sam da uđem u istinu, a poezija mi je izgledala zaobilazna..."
***
"Ne treba misliti da je primitivac nešto prosto. Potrebna je beskrajna suptilnost da čovek postane pesnik. Malarme je govorio, da mesecima nije spavao podešavajući suglasnike i samoglasnike. Rembo je zaista osećao l crveno, kao što ga je čuo kao l. Sve to nekom priprostom kritičaru izgleda kao dekadentno. Jer on misli da je stvarnost jasna i razgovetna. Priroda nije prosta, prosti su samo "realisti". A zadatak pravog pesnika je da tu užasnu profinjenost iskoristi da bi ljudima dao što više sadržaja. Sadržaj je u treperenjima, a ne u gradivu koje je indiferentno. Tzv. realisti misle da su samo najgrublji pokreti neka vrsta zemljotresa u čoveku, nešto realno. Realnost je i suviše fina stvar da bi se mogla prepustiti ma kome sem pesniku. I realisti u 90% slučajeva odbacuju prefinjenost prirode. Sve ono što oni nazivaju "dekadencijom" jeste približavanje stvarnosti" (Vinaver, isto, str. 331 - 332).
***
Vinavera je 1954. godine fascinirao JAPANSKI DRVOREZ. "Kakva je to bezdana umetnost! Uhvaćena je priroda gde snuje : pre same misli, i namere. Umetnik je uvrebao prirodu, kao lovac. Kada se taj titravi svet trenutka otkrio pariskim slikarima, krajem prošloga veka - njima je stao dah. Zabezeknuli su se. Razumljivo je njihovo očajanje pred tim drvorezima. Bilo ih je stid naše vekovne grubosti. Ona nas je pratila od pamtiveka, još od aždaja..." Fasciniran jednim drvorezom, Hokseovim, sa zanjihanim trskama i ustreptalim travama, Vinaveru su se oteli stihovi, koje je on zapisao i objavio 20. aprila 1954. godine, i koje treba izgovarati šapatom:
Jesmo li ičiji?
Kud nose poleti?
O, samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.
Kud nose poleti?
O, samo voleti
Trske i drumove
Lelujne humove.
Ne biti ničiji!
Ne biti ničiji:
Odsjaje voleti,
Zamršaj tičiji;
Samotne goleti
Lak uspor lukova,
I penu zvukova.
Tekst o Vinaveru predstavlja fragmente preuzete iz VELIKE MAGAZE Miroslava Lukića
Svesrdnom nesebičnošću našeg pesnika, pisca i antologičara imate priliku da pročitate tekstove iz ponuđenog opusa časopisa ZAVETINE.
U BIĆU
U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.
Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.
U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.
Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.
VINAVER: ČUVARI SVETA
Ovo je čista poezija duha, oslobođenog gravitacionih središta osećanja, te večito pokretljivog u svima pravcima. Njen izraz je bez boje, ukusa i mirisa. Ali bi vrlo nepravedno bilo klasirati je u "hladne" (što je sinonim izmišljenog i lažnog). Naprotiv. Što joj daje, istina ne uvek, onu osnovnu ubedljivost, to je prisustvo životnog pulsa i nužnost da se samo tako razigrana saopšti. Odmah ste načisto da ti neretko virtuozni ritmovi nisu puka majstorija, no da dotiču sa intuitivnog izvora. I ako vam se zavrti u glavi od preteranih đavolija i akrobacija misli, njihov sopstveni zamah, jer su žive, prevešće vas preko najopasnijih vrleti. I stvaranje novih izraza nužnost je za Vinaverovu poeziju; oni upravo i čine svu draž novosti njegovih ritmičkih poleta. Ako gde zazvuče na šegu, kriva je misao, jer se njoj htelo. U tom pogledu Vinaver stoji iznad Laze Kostića, kome je falilo muzičko čustvo. Ako se ne može bez nečega što će bar ličiti na formulu, onda bi se za Vinaverovu poeziju moglo reći: apsolutna razigranost jedne detinjske ćudljive misli.
 | ||
| Marc Chagal |
НОВА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.ТРАГЕДИЈА
Винаверов ДРЕВНИ ДУХ. „Писати, употребљавати и уобличавати многомислено градиво речи и појмова у ритмичном колебању и свесном застоју, у страсном прекиду и у истрајном поносу будноће – није ли то бити Бог и стваралац, на махове, на вечности понорне и слатке? Бити писац значи бити Бог и то не онај који буновно почива сам у себи уморан, него онај који је у пуном току склада и несклада. И још нешто, као и у игри најприснијој и толико одговорној, да је живот у питању; ко сме да се усуди да упусти власт над материјалом у који, поред речи и појма, улази и насиље против кога ће се све угњетено и домамљено светити ако му се дозволи да се отме и врати музици и даљинама? Све су богове уништила њихова рођена створења, бесна од реда, од јединства, од израза, од одлучне јасности, од многоликог прелаза, од тешког проклетства дубљег живота на који беху осуђена./ Писати: Бог, борити се да останем Бог, бити у сталној опасности да се претворим у ништавило, живети само и искључиво победом.“ („За кога пишем“, ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ, Београд, 1938; стр. 149)
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ
М. Л. БЕЛАТУКАДРУЗ ОДАНДЕ ДОВДЕ
(Изводи из рукописа БЕЛЕЖНИЦЕ. ДНЕВНИЦИ I 1969 – 2009)
IZVOR: ZLATNI ZASUDENAC
 |
| Chagall |
ЧЕКАЊЕ ГЛУХИХ
Чекање глухих прастара сила
Када у мутном склопи се рад
У значај тамни с којима се слила
Поретком тешким зрелога слога
Иде у сребра звездани плод
У занос мутни челика строга.
Пребољен живот старог изгнанства
Прекаљен пораз у недоглед
Звуком и сјајем јече пространства.
Зрацима шиба молитва јасна
Муњама сече проклетство
Металне славе скован је ред.
Виолина кружних неумитне свиле
Кад древних мелема распевају сој
Васионски пути крваво зацвиле
И везују бића у буновни спој.
Виолине страсне натпевају виле,
Видљивих сунаца док не замре рој,
И пепелом звезда видике прекриле
И нескладних знања отргне се строј.
Чедних виолина лад утрне прамен
Чувстава исконских опколи нас чопор
Од слаткога мрака, на граници зла -
Пророчких пијанства букне црни пламен
Видовитих снова стегне занос опор
- За далеких језа тајну слутњу тла.
Чекање глухих прастара сила
Када у мутном склопи се рад
У значај тамни с којима се слила
Поретком тешким зрелога слога
Иде у сребра звездани плод
У занос мутни челика строга.
Пребољен живот старог изгнанства
Прекаљен пораз у недоглед
Звуком и сјајем јече пространства.
Зрацима шиба молитва јасна
Муњама сече проклетство
Металне славе скован је ред.
Виолина кружних неумитне свиле
Кад древних мелема распевају сој
Васионски пути крваво зацвиле
И везују бића у буновни спој.
Виолине страсне натпевају виле,
Видљивих сунаца док не замре рој,
И пепелом звезда видике прекриле
И нескладних знања отргне се строј.
Чедних виолина лад утрне прамен
Чувстава исконских опколи нас чопор
Од слаткога мрака, на граници зла -
Пророчких пијанства букне црни пламен
Видовитих снова стегне занос опор
- За далеких језа тајну слутњу тла.
"Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ. Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће. После усмене књижевности појавили су се њени подражавачи, и задоцнели епигони. Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно тело. Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности. Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. Књижевност је област духовна. Без духа који би је светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи."
Станислав ВИНАВЕР
Београд, фебруара 1938. - Izvor: Винаверова судбина и упут.Дозивање литературе
Нема коментара:
Постави коментар