Jedna je umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan život. Iz istovetne raspevanosti u duhu (a ona je nepobitna kao i sam duh) polaze zrakasto umetnička ostvarenja. Leonardo peva kroz lik što Betoven slika kroz ton. Ta raspevanost je moći podneti maksimum bola: tada zapeva u duhu od bilo dodira, i znak je da mora nadživotno stvarati.
Nem je Bog u svetu biljaka i životinja; kroz čoveka muca, kroz umetnika progovori, čijemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.
Nem je Bog u svetu biljaka i životinja; kroz čoveka muca, kroz umetnika progovori, čijemo mu glas: sušta je melodija. Reke se tako i rečice ulivaju u nadživotno more raspevanosti.
***
Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju koja, dolazeći iz nadubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza. Afektivne je prirode (i matematička apstrakcija izražena, pa sadrži svoj stepen raspevanosti). Korenita je i kolektivna, i dan-danji u razgranatosti jezika u narečja, i sve do pojedinačnog uzraza, deluje spajajući. I čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je širi obim odjeka. Pa još se nije čula melodija koja bi poticala iz same srži duha, koja bi, time što je individualno najdublja, imala svoj adekvatni odjek kroz sve narode i rase. Još muzika nije sveopšti jezik osećanja. I koja je proglašena sveopštom, ipak je, kao strani jezik, traba unekoliko učiti slušanjem. Merilo za maternju melodiju, pogodi li ili ne pogodi od prvog slušanja...
***
Melodijom duh sebi krči pobedu u svetu. Muzička poplava ravna je religijskoj...
***
Po sebi se razume, prevodeći poeziju samo se oskrnavi svetinja živog izraza. Besmisleno je siliti instrument da da sasvim drugačiji ton. Jer je bit poezije upravo ono čemu se tuđe nipošto ne povinuje. A povinuje li se, ipak, znači i prevodilac i pesnik od čiste rase, i dve se raznorodne maternje melodije čule o istom predmetu. U tom slučaju, bolje da je još jedno pesničko delo nastalo...
***
Sila govora (ovo nikada nije dovoljno naponavljati) ne leži toliko u očevidnosti dokaza koliko u istinitosti tona. Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodre u podsvest, njime otvore neotvorenima vrata. A iščilili li pojam o svojoj rodnosti: na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin.
***
A šta nama ostaje posle tolikoh procvata u svetu? Ako je iole još nagona da se sebi i drugima saopštimo najdubljem (čitaj: opštečovečanskom) stranom svoje prirode, valja nam se bukvalno vratiti maternjoj melodiji. Žilavost duha da odoli svemu, da stvari sve, baš u njoj, a ona je oslabila u nama od pasivnog podavanja tuđim talasima. Neutralisalo nam se u duhu, vlada neka trostruko ukrštena melodija, i čime se zavaravamo da smo koraknuli kulturno, ništa je manje nego nepremostiva brana svemu što bi stvaralački da pođe iz nas: gubimo sve više ključ svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Ništa opštečovečanske vrednostu nije postalo slučajnim ukrštanjem spolja. Kobna je obmana posredi. Svima pripadne samo ko je korenom duboko prodno u rodno tle. Jer opštečovečansko u umetnosti koliko je cvetom iznad toliko je korenom ispod nacionalnog.
***
Dva su stava primanja: Kad očvrsne duh u svome, onda se ne samo odoleva tuđem nego još ono budeći deluje i plodonosno. Tada se stvori kao žiža ličnosti kroz koju i kad prodre talas, ma iz najveće daljine i tuđine, prelomiće se u najličniji obrt. Na sve melodijske nadražaje spolja odgovoriti svojom ličnom melodijom. To je aktivno primanje.
I obratno, kad se ropski prima ( a to biva u neprekaljenosti maternje melodije) najveći deo lične sile ode za navijanje i podešavanje tuđemu; čovek se najzad i navije i podesi u savršenog primaoca, ali je upravo za toliko izgubio moć da se jednom i njegov glas sudbonosno začuje. Jer ako nema svog stabla, ili je ono slabačko, onda ni pomena o nekom oplemenjivanju, onda se i sam kalem osuši. A duboko ukorenjenom stablu i ne treba kalemljenje: čim iz veće dubine potiču sokovi, tim će se plemenitije plod zametnuti. Tuđa su strujanja tada kao vetri: Blagotvorno savijaju u sve veću žilavost.
Time završuje: problem je našeg muzičkog uzraza u većoj meri duhovne nego tehničke prirode. I zaludu praviti sebi krila kad se nema snage za polet.
Izvor: Sabrana dela: Eseji, beleške, misli - Momčilo Nastasijević
Нема коментара:
Постави коментар