 |
| Arbebuk |
Парадокси хришћанства
Истински проблем овога света није у томе што је он бесмислен, или у томе што је смислен. Најчешће од свега, његова невоља је у томе што је он готово докучив, али не баш сасвим. Живот није бесмислица, а опет је несавладива замка за логичаре. Причињава нам се нешто логичнијим и исправнијим него што, у ствари, јесте; његова исправност је очигледна, али је његова неисправност скривена; његова дивљина лежи под окриљем сенке. Пружићу читаоцу једну помало сирову паралелу да бих објаснио на шта мислим. Претпоставимо да какав математичар са Месеца жели премерити и прорачунати делове људског тела; у први мах увидео би да је суштина – некакво дуплирање. Два човека су човек; онај десни неодољиво подсећа на левог суседа. Уочивши руке са обеју страна, леву и десну ногу, могао би отићи даље и пронаћи на обема странама исти број прстију (ручних и ножних), очију, ушију, ноздрва; наишао би чак и на две идентичне мождане коморе. Најзад, Месечев математичар би ту правилност усвојио као закон; а онда, када би на ред дошло срце, држао би да морају постојати два. И баш тада, када би почео веровати у непобитност сопствене прецизности, наш научник би схватио да је погрешио.
То нечујно бекство од тачности, милиметар по милиметар, свеприсутни је и језовити елемент сваког савременог приступа. Каткад ми то делује попут неке тајанствене, вероломне космичке издаје. Јабука или поморанxа довољно су обле да бисмо их називали лоптастима, но, ипак, нису округле. Земљина форма је налик поморанxиној, зато се и мора наћи некакав припрост астронаут који ће је ословити куглом. Влат траве своје име дугује повлачењу оштрице мача, јер се свршава шиљком; но, руб није свугде истоветан. У свакој ствари постоји елемент који је непрорачунљив. Увек ће измаћи рационалистима; утећи ће им у последњем трену. Посматрајући облост наше планете, лако је закључити да је свака њена стопа баш такве природе. Делује крајње рационално: ако се човеков мозак простире на обема његовим странама, и срце би морало имати свога десног близанца. Научници још увек праве походе на Северни пол, равно и површно, не водећи рачуна о земљиним посебностима. На исти начин организују експедиције у силној жељи да улове људско срце; а кад га пронађу, прилазе му са погрешне стране.
Актуелне увиде најбоље је проверити на питању неких скривених неправилности или изненађења. Када би наш математичар са Месеца угледао две руке и два уха, закључио би да морају постојати две рамене лопатице и две мождане коморе. Но, када би успео погодити да је човеково срце на правом и једином месту, морали бисмо му признати да није само пуки мерач-рачунxија. Образложићу ово подробније, у прилог хришћанства, које тврди управо то. Оно не само да поткрепљује логичну истину, већ, када се она претвори у неразумност, успева да пронађе, тако рећи, нелогичну истину. Не само да правилно расуђује о стварима, већ постаје неправилно (ако је то могуће рећи) тамо где су ствари погрешне. Оно прати тајне неправилности и очекује неочекивано. Једноставно је када треба појаснити једноставну истину; но, упорно се противи једноставности тамо где треба протумачити неједноставну истину. Признаће да човек има две руке; али неће признати (ма колико јадиковали модернисти) очевидни закључак о постојању два срца. Моја је жеља да у овом поглављу истакнем следеће: кад год нам се у хришћанској теологији нешто учини необичним, готово увек ћемо исту чудноватост пронаћи и у истини.
Већ сам скренуо пажњу на бесмислену, али многима битну фразу да су ова или нека друга вера у нашем добу немогуће. Наравно да је то глупост: у наше време, непротив, могуће је веровати у шта било. Међутим, (што је свакако чудновато) постоји извесна веза вере са временом: у сложеним временима вера је ревнија него у једноставним. Ако човек поверује непобитности хришћанства у Бирмингему, његови погледи на веру су далеко јаснији, него каквом богопоклонику из Мерсије*. Наиме, што је подударност компликованија, мање је случајна. Ако би се пахуљице обреле на Земљи у облику срца Мидлотијана*, неки би то назвали необичношћу. Но, ако би нас пахуљице засуле у облику Хемптонског двора*, неки би то назвали чудом. Постојање једног таквог чуда осетио сам у хришћанској философији. Замршеност нашег модерног света разбиструје истинитост вере више него сви просветљујући примери из доба богопоклоништва. Почео сам да верујем да је хришћанство истинито у Нотинг Хилу и Батерсију*. Не случајно, веру краси изобиље догми и танчина које раздражују оне који јој се диве без веровања. Верник је поносан на сложеност догматике попут научника који се поносе замршеношћу науке. То су наши путеви у непресушно богатство открића. Ако је све то исправно, рећи и да је веома сложено значи тој исправности уделити комплимент. Прут би се могао уденути у некакву рупу, или у шупљину камена. Но, кључ и брава су, већ, сложени. Само ако кључ одговара брави, значи да је прави.
Но, ова упадљива сличност ствари отежава ми посао; како да опишем сву ту нагрнулу истину. Човеку је веома тешко да одбрани нешто у шта је потпуно убеђен. Кудикамо је лакше ако је убеђен допола, јер, ако нађеш два-три доказа, можеш их и образложити. Није потпуно убеђен онај за кога само некаква делимичност потврђује његову веру. Биће у потпуности убеђен тек кад пронађе све доказе за све што га мучи. А што су чвршћи разлози за довршно уобличење његовог уверења, то је безвољнији да их сабере. Стога, када неко упита интелигентног човека – „Зашто вам се цивилизација више допада од варварства?“ – он ће бацити неколико летимичних погледа око себе и одговорити, мрмљајући – „Зашто? Видите, тамо је полица за књиге… а угаљ је сложен у шупи… и клавир је на свом месту… и полицајац.“ У ствари, цивилизација се заснива на веома сложеним принципима. Сачињава је безброј правила и ствари. Чини се да само мноштво доказа одговор чини простим и лаким; у ствари, чини га скоро немогућим.
Дакле, свако дубоко убеђење одликује се некаквом беспомоћношћу. Вера је толико огромна, да је нелако прекинути њену инерцију. На оклевање нас наводи (што је чудновато), и то да је свеједно одакуд ваља започети доказивање. Сви путеви воде у Рим; што је, уосталом, један од разлога због којих људи тамо никад и не стигну. Све док будем тврдоглаво заступао хришћанска уверења, започињаћу аргументацију од оног што ми падне напамет; од репе, или од лондонског таксисте. Али, желео бих да ме читалац схвати, и зато је мудрије наставити доказивање, боље рећи убеђивања из претходног поглавља, где сам говорио о постојању мистичне случајности, боље рећи мистичне подударности. Све што сам чуо о хришћанској теологији, отуђивало ме од ње. Био сам паганин до своје дванаесте, задрти агностик до своје шеснаесте; не могу ни замислити неког ко је прегурао седамнаесту, а да није размишљао слично, или себи није постављао слична питања. У мени је тада, одиста, васкрсла негдашња магловита благонаклоност према космичком божанству; пробудила се историографска радозналост према оснивачу хришћанства. Ја сам Га, лично, сматрао људским бићем, премда сам знао да ће увек бити далеко изнад слепих модернистичких критизера. Ишчитао сам сву научну и скептичку литературу свог времена – сву коју сам могао наћи писану на енглеском; нисам читао ништа друго; то јест, ништа друго на подручју философије. Петпарачке пустоловине чије сам странице прелиставао биле су, заправо, здраво одавање почасти хришћанској традицији, али ја то тада нисам знао. Нисам читао хришћанску апологетику; па и сад је избегавам, колико год могу. Хаксли, Херберт Спенсер и Бредлоу* били су људи који су ме вратили правоверној теологији. Посејали су у мом уму прве сумње. Наше баке биле су посве у праву када су збориле да су Томас Пејн* и остали слободни мислиоци беспотребно узнемиравали младе умове; јер они су то и чинили, па су узбуркали и мој. Рационалисти су у мени побудили скепсу према користи од разума; а када сам прелистао Херберта Спенсера отишао сам тако далеко да сам (по први пут) почео сумњати у еволуцију. А кад сам одложио атеистичка предавања пуковника Ингерсола*, кроз мој ум је пролетела језовита мисао „Замало да ме преобратиш у хришћанина“. Налазио сам се, одиста, на путу очајања.
Ма како чудно било, велики агностици су имали моћ да у људима побуде подозрења дубља од својих сопствених. За то постоји више примера. Навешћу један. Док сам, изнова и изнова, читао све нехришћанске и анти-хришћанске интерпретације вере, од Хакслија до Бредлоуа, један префињен, али страшан утисак почео је расти у мом уму – утисак да хришћанство мора бити некаква чудесна стварчица. Јер не само (како сам, барем, ја разумео) да је хришћанство неговало најгнусније пороке, већ је и развијало мистични таленат да сједини све своје, наизглед неспојиве, мане. Нападали су га са свих страна, и то из сасвим противречних разлога. Један рацоналиста је тврдио да је оно исувише источњачко, а други се надовезивао, тврдећи да је, у ствари, одвећ западњачко. Није ме збуњивала вапијућа крутост првог колико ме запањивала гнусна заокружена ситост другог. Ако читалац не зна за ове примере, навешћу, ако је оран да их осуди, неколико других противречности (онако како их памтим). Навешћу их четири или пет; а има их барем још педесет.
На пример, мене су веома мучиле осуде хришћанства због његове нечовечне туге; јер, одувек сам држао (све до данас) да је искрени песимизам неопростив грех. Неискрени песимизам је социјална условљеност, многима драга; срећом, скоро увек, песимизам је неискрен. Ако је хришћанство било, како ови људи кажу, искључиво песимистичка једна ствар, умногоме супротстављена животу, ја сам, беспоговорно, био спреман да уништим катедралу Светог Павла. Али, необична ствар, они су ми у првом поглављу (на моје задовољство) доказивали да је Хришћанство исувише песимистичко; а онда, у другом, сведочили да је исувише оптимистичко. Најпре су осуђивали хришћанство зато што смета људима проливањем суза и задавањем страха да пронађу срећу и слободу у недрима и свеобиљу Мајке природе. Потом су, пак, алудирали на то да хришћанство теши људе слатком варком привидне далековидости и читав живот сматра ружичастом дечјом собом. Један велики агностик негодовао је зашто хришћани природу сматрају недовољно лепом а слободу тешко достижном. Други, такође велики, изричито тврди да хришћански оптимизам, хаљина вере и наде коју су исткале побожне руке, од нас подмукло крије чињеницу да је природа одвратна, и да је немогуће бити слободан. Први рационалист није ни стигао изрећи свој суд о хришћанском кошмару, док се други већ досетио назвати га рајем за будале. Ово ме је довело у недоумицу; оптужбе су ми деловале недоследне. Хришћанство не може у истом трену бити црна маска на лицу белог света и бела маска на лицу црног света. Живот хришћанина не може истовремено бити тако пријатан да би му се придружио сваки глупан, нити тако ужасан да га почне заступати свака будала. Ако хришћанство мења свет, онда то мењање мора тећи у неком смеру; није могуће одједном носити зелене и љубичасте наочари. Некада сам лако пуштао преко језика, уживајући, попут свих младих људи тог доба, подругљиве епиграме суморног песника Свинберна*:
Победио си, одиста, о бледи Галилејче;
и свет посиве од даха твојега.
Но, када сам ишчитао његове исто тако прозаичне интерпретације паганизма (попут оних у Аталанти*), схватио сам да је свет био сив, ако је могуће да буде сив, далеко пре него што га је сивилом запахнуо Галилејац. Штавише, песник је, одиста, помало апстрактно, држао да је свет био мркли мрак. Испада да је тај мркли мрак хришћанство успело додатно замрачити. Тај исти човек који је хришћанство осудио због песимизма, сам је био песимиста. Помислих, ту нешто не штима. И у једном од оних тренутака које се дају слободноме мишљењу, пролете ми кроз ум да такви, можда, нису кадри указати нам на везу између религије и среће, поготово не судити о њима; јер, према сопственом признању, не познају ни једно, ни друго.
Не мислите да сам брзоплето закључио како су овакве оптужбе лажне, а оптужитељи будале. Указао сам једино на то да сам схватио хришћанство као нешто далеко тајније и необичније; нешто што такви нису могли ни наслутити. Понекад се код људи задесе два опречна порока – такав човек је несвакидашњи. Човек на једном крају света може изгледао предебело, а на другом одвећ мршуљаво; али је свакако необичан. У том трену, мислио сам једино о зачудности хришћанске религије; још нисам ни помишљао на настраности рационализма.
Ево још једног примера од исте сорте. Осећао сам да веома озбиљан приговор против хришћанства потпору налази у притужбама да има нечег бојажљивог, неодлучног и недовољно храброг у свему што је хришћанско, а нарочито у његовом изричитом противљењу отпору и борби. Велики скептици деветнаестог века били су махом снажни и смели. Бредлоу је био буран, а Хаксли суздржан; али, обојица су били одлучни људи. Због тога ми је изгледало да у хришћанском наступу има нечег безубог и малодушног. Парадокс из Јеванђеља, онај о окретању и другог образа, чињеница да се проповеда инертност и одустајање од борбе, и још стотину других ствари, учиниле су за мене прихватљивом оптужбу по којој је хришћанство покушај да се човек претвори у овцу. Прочитао сам то, и поверовао, и да нисам прелистао ништа друго, вероватно бих остао у том уверењу. Међутим, наишао сам, потом, на нешто сасвим друкчије. Окренуо сам следећу страницу мог агностичког приручника и мозак ми се стао окретати наглавачке. Сада сам морао да схватим следеће: ако ћу икада замрзити хришћанство, онда то неће бити јер је било кротко и смерно, већ и превише борбено. Хришћанство је било мати свих ратова. Оно је свет запрљало крвљу. Био сам умногоме љут на хришћанина, јер никада није бивао љут. А сада ми је дошло да се на њега љутим јер је његов бес једна од највећих и најстрашнијих ствари у људској историји; хришћанска јарост натопила је Земљу и помрачила Сунце. Исти људи ниподаштавали су хришћанство због манастирске кроткости и безотпорности, а оптуживали га због насилности и махните одважности крсташких ратова. Хришћанство је, између осталог, било кривац зато што се Едвард Исповедник* није лаћао мача, као и зато што се Ричард Лавље Срце* латио. Квекери* су (речено нам је) били једини доследни хришћани; а опет су масакри Кромвела* и Албе* постали типични хришћански злочини. Шта је све то могло да значи? Какво је то учење које забрањује рат и врши крвопролића? Каква је природа твари коју свако може злостављати, јер избегава борбу, а онда, у трену, постаје ратоборнија но икад и почне измицати свакој контроли? У каквом загонетном свету је зачето ово уједно безубо и крвожедно чудило? У сваком трену, чинило ми се, идеја хришћанства постајала је све чудноватија.
Поменућу и трећи пример, необичнији од свих, јер обухвата једину озбиљну замерку хришћанској вери. Наиме, једини прави приговор хришћанској религији јест да је она само једна од религија. Свет је велико место, препуно различитих људи. Хришћанство је (може се без устезања рећи) ствар уско везана за једну групу људи; зачето је у Палестини, а практично се закоренило у Европи. Док сам био млад, овај аргумент ме заокупљао, а посебно ме је привлачила омиљена доктрина проповедана у етичким друштвима – о постојању једне подсвесне, свељудске цркве, засноване на чистој свести и савести сваког појединца. Вере, говорило се, подвајају људе; зато их морал уједињује. Душа може трагати по најудаљенијим и најчудноватијим крајолицима и добима, и опет ће затећи есенцијалне етичке законе. Можда ће се пред њом указати Конфуције* како, под неким источним дрветом, записује – Не кради. Можда ће успети да одгонетне најзагонетније и најтамније хијероглифе у каквој прастарој, првобитној пустињи, и прочитаћемо сав њихов смисао, као – Деца би требало да говоре истину. Веровао сам да су људи, по здравом моралном осећању – браћа, штавише, у то верујем још увек, али не само у то. Био сам озлојеђен на хришћанство кад је (како сам претпоставио) свим досадашњим епохама и царствима ускраћивало светлост правде и разума. Но, убрзо потом, наишао сам на нешто зачуђујуће. Открио сам да су они исти људи који су проповедали да човечанство треба да буде обједињено под окриљем једне цркве, од Платона до Емерсона*, тврдили, тим пре, да је морал променљива ствар и да добро једне епохе постаје зло у другој. Ако бих, тим поводом, покушао штогод да приупитам и, рецимо, зажалим за олтаром, добио бих одговор да нам олтар није потребан, јер су нам људи, наша браћа, подарили мудре пророке и јединствену веру која обедињује и чини свеопштим све њихове обичаје и идеале. Но, ако бих снисходљиво покушао истаћи да је један од човекових свеопштих обичаја богослужење, моји учитељи агностици би ми мирно одвратили да су људи одувек били подложни тмини и дивљем сујеверју. Открио сам да они, својим подругљивим тоном, оптужују Хришћанство због тога што, наводно, жели расејати снопове светлости на појединце, и дозволити, притом, да сви остали скапају у мраку. Међутим, исти ти тужитељи су се поносили да су њихов прогрес и наука – удео просвећених, док ће сви остали и тако скончати у мраку незнања. Wихова највећа увреда нанета хришћанству била је, у ствари, покушај ласкања себи самима, и чинило се да постоји огромна неправда у њиховом инсистирању на две ствари. Ако је реч о каквом паганину или агностику, они су нас увек подсећали да су сви људи уједињени једном религијом; а кад је реч о каквом мистику, одмах се морамо запитати откуд у неким људима тако апсурдан поглед на веру. Мирно можемо веровати Епиктетовој* етици, јер се етика никада не мења. Али, не смемо веровати Босијеовој* етици, јер се морал променио. Променио се за две стотине година, али не и за две хиљаде.
Ово је постајало забрињавајуће. Не само да је хришћанство довољно рђаво да прихвата какве год било, па и међусобно неспојиве пороке, него је и свака шиба којом га пожелимо истући добродошла. Какво би, дакле, могло бити то зачудно учење коме противрече тако што поротиврече самима себи? Са свих страна множили су се слични примери. Потребан је далеко већи простор за подробну дискусију; јер сам, до сада, произвољно одабрао три, додаћу још неколико нових преко којих ћу летимице прећи. Елем, извесни скептици пишу да је велики злочин хришћанства у томе што осуђују породицу; привлачи жене ка усамљености и манастирском сазрцању, одвајајући их далеко од својих кућа и деце. Но, други неки скептици (нешто напреднији) говоре да је велики злочин хришћанства у томе што нас принуђује на брак и оснивање породице; хришћанство као да је уклело жене, терајући их на несносан рад и мар око домаћинства и деце, забрањујући им осаму и размишљање о животу. Оптужба је, дакле, потпуно изокренута. Или, ослањајући се на неке цитате из Светог писма, антихришћани су хришћанство оптужили да исказује презир према женском интелекту. Но, убрзо сам схватио да сами антихришћани гаје прикривену мржњу према умећима жене; јер, по њиховим заједљивим тврдњама „само жене“ и одлазе у ту цркву. Даље, хришћанству је пребацивано због похвале сиромаштва, због пошћења и ношења кострети и рита. Но, већ следећег трена, Хришћанство је оптуживано због одвећ велике раскоши и за склоност према скупим обредима; због светиња у порфири и одежди од злата. Дакле, опет исто: најпре је одвећ сиротињско, а онда превише разметљиво. Такође, хришћанству је приговарано да одвећ сузбија сексуалност, али баш тада су Бредлоу и Малтус* открили да га санкционише недовољно. Често је хришћанство у исти мах оптуживано због своје беживотне честитости као и због чулне неумерености. У једној истој атеистичкој брошури пронашао сам прекор да међу хришћанима нема јединства (Један тврди једно, други тврди друго), да бих потом наишао на примедбе упућене кохезији (Само различитост мишљења спречава свет да падне зверима под шапу). У једном те истом разговору један слободни мислилац, мој пријатељ, окривио је хришћанство за презир према Јеврејима, а онда га је и сам презро, јер је Јеврејин.
Желео сам и тада да будем објективан, надам се да ћу бити и сада; нисам закључио да су сви напади на хришћанство апсолутно погрешни. Допустио сам могућност да је, ако хришћанство греши, оно заиста грешно. Обједињење горепоменутих ужаса мора дати некакав одиста чудан и јединствен резултат. Постоје на свету људи, уједно тврдице и расипници; мада, такви су ретки. Постоје неки људи који су истовремено сензуални, али и аскете; мада, и такви су ретки. Но, ако одиста постоји смеса ових непојмљивих противречности, миротворачка и крвожедна, раскошна и убога, испосна и повлађивачка према пожуди ока, непријатељска према женама и гостопримна за њихове женске будалаштине, задрто песимистичка, али и лудо оптимистичка – ако овакво зло постоји, онда у њему мора бити нечег сасвим надмоћног и јединственог. Моји учитељи рационалисти нису објаснили зашто је хришћанство тако чудовишно. Хришћанство је (теоријски гледано) у њиховим очима само један од обичних митова и заблуда, уобличених у главама смртника. Они ми нису давали кључ за ту необичну и неприродну рђавост. Тај зли парадокс уздизао се до висина натприродног. Постајао је несхватљив као папина непогрешивост. Историјска институција која никада није била у праву, у ствари је чудотворна институција која никада не греши. Једино тумачење које ми је могло пасти на памет је да хришћанство није проистекло из Раја, већ из пакла. Одиста, ако Исус Назарећанин није Христос, ко је други него Антихрист.
Истински проблем овога света није у томе што је он бесмислен, или у томе што је смислен. Најчешће од свега, његова невоља је у томе што је он готово докучив, али не баш сасвим. Живот није бесмислица, а опет је несавладива замка за логичаре. Причињава нам се нешто логичнијим и исправнијим него што, у ствари, јесте; његова исправност је очигледна, али је његова неисправност скривена; његова дивљина лежи под окриљем сенке. Пружићу читаоцу једну помало сирову паралелу да бих објаснио на шта мислим. Претпоставимо да какав математичар са Месеца жели премерити и прорачунати делове људског тела; у први мах увидео би да је суштина – некакво дуплирање. Два човека су човек; онај десни неодољиво подсећа на левог суседа. Уочивши руке са обеју страна, леву и десну ногу, могао би отићи даље и пронаћи на обема странама исти број прстију (ручних и ножних), очију, ушију, ноздрва; наишао би чак и на две идентичне мождане коморе. Најзад, Месечев математичар би ту правилност усвојио као закон; а онда, када би на ред дошло срце, држао би да морају постојати два. И баш тада, када би почео веровати у непобитност сопствене прецизности, наш научник би схватио да је погрешио.
То нечујно бекство од тачности, милиметар по милиметар, свеприсутни је и језовити елемент сваког савременог приступа. Каткад ми то делује попут неке тајанствене, вероломне космичке издаје. Јабука или поморанxа довољно су обле да бисмо их називали лоптастима, но, ипак, нису округле. Земљина форма је налик поморанxиној, зато се и мора наћи некакав припрост астронаут који ће је ословити куглом. Влат траве своје име дугује повлачењу оштрице мача, јер се свршава шиљком; но, руб није свугде истоветан. У свакој ствари постоји елемент који је непрорачунљив. Увек ће измаћи рационалистима; утећи ће им у последњем трену. Посматрајући облост наше планете, лако је закључити да је свака њена стопа баш такве природе. Делује крајње рационално: ако се човеков мозак простире на обема његовим странама, и срце би морало имати свога десног близанца. Научници још увек праве походе на Северни пол, равно и површно, не водећи рачуна о земљиним посебностима. На исти начин организују експедиције у силној жељи да улове људско срце; а кад га пронађу, прилазе му са погрешне стране.
Актуелне увиде најбоље је проверити на питању неких скривених неправилности или изненађења. Када би наш математичар са Месеца угледао две руке и два уха, закључио би да морају постојати две рамене лопатице и две мождане коморе. Но, када би успео погодити да је човеково срце на правом и једином месту, морали бисмо му признати да није само пуки мерач-рачунxија. Образложићу ово подробније, у прилог хришћанства, које тврди управо то. Оно не само да поткрепљује логичну истину, већ, када се она претвори у неразумност, успева да пронађе, тако рећи, нелогичну истину. Не само да правилно расуђује о стварима, већ постаје неправилно (ако је то могуће рећи) тамо где су ствари погрешне. Оно прати тајне неправилности и очекује неочекивано. Једноставно је када треба појаснити једноставну истину; но, упорно се противи једноставности тамо где треба протумачити неједноставну истину. Признаће да човек има две руке; али неће признати (ма колико јадиковали модернисти) очевидни закључак о постојању два срца. Моја је жеља да у овом поглављу истакнем следеће: кад год нам се у хришћанској теологији нешто учини необичним, готово увек ћемо исту чудноватост пронаћи и у истини.
Већ сам скренуо пажњу на бесмислену, али многима битну фразу да су ова или нека друга вера у нашем добу немогуће. Наравно да је то глупост: у наше време, непротив, могуће је веровати у шта било. Међутим, (што је свакако чудновато) постоји извесна веза вере са временом: у сложеним временима вера је ревнија него у једноставним. Ако човек поверује непобитности хришћанства у Бирмингему, његови погледи на веру су далеко јаснији, него каквом богопоклонику из Мерсије*. Наиме, што је подударност компликованија, мање је случајна. Ако би се пахуљице обреле на Земљи у облику срца Мидлотијана*, неки би то назвали необичношћу. Но, ако би нас пахуљице засуле у облику Хемптонског двора*, неки би то назвали чудом. Постојање једног таквог чуда осетио сам у хришћанској философији. Замршеност нашег модерног света разбиструје истинитост вере више него сви просветљујући примери из доба богопоклоништва. Почео сам да верујем да је хришћанство истинито у Нотинг Хилу и Батерсију*. Не случајно, веру краси изобиље догми и танчина које раздражују оне који јој се диве без веровања. Верник је поносан на сложеност догматике попут научника који се поносе замршеношћу науке. То су наши путеви у непресушно богатство открића. Ако је све то исправно, рећи и да је веома сложено значи тој исправности уделити комплимент. Прут би се могао уденути у некакву рупу, или у шупљину камена. Но, кључ и брава су, већ, сложени. Само ако кључ одговара брави, значи да је прави.
Но, ова упадљива сличност ствари отежава ми посао; како да опишем сву ту нагрнулу истину. Човеку је веома тешко да одбрани нешто у шта је потпуно убеђен. Кудикамо је лакше ако је убеђен допола, јер, ако нађеш два-три доказа, можеш их и образложити. Није потпуно убеђен онај за кога само некаква делимичност потврђује његову веру. Биће у потпуности убеђен тек кад пронађе све доказе за све што га мучи. А што су чвршћи разлози за довршно уобличење његовог уверења, то је безвољнији да их сабере. Стога, када неко упита интелигентног човека – „Зашто вам се цивилизација више допада од варварства?“ – он ће бацити неколико летимичних погледа око себе и одговорити, мрмљајући – „Зашто? Видите, тамо је полица за књиге… а угаљ је сложен у шупи… и клавир је на свом месту… и полицајац.“ У ствари, цивилизација се заснива на веома сложеним принципима. Сачињава је безброј правила и ствари. Чини се да само мноштво доказа одговор чини простим и лаким; у ствари, чини га скоро немогућим.
Дакле, свако дубоко убеђење одликује се некаквом беспомоћношћу. Вера је толико огромна, да је нелако прекинути њену инерцију. На оклевање нас наводи (што је чудновато), и то да је свеједно одакуд ваља започети доказивање. Сви путеви воде у Рим; што је, уосталом, један од разлога због којих људи тамо никад и не стигну. Све док будем тврдоглаво заступао хришћанска уверења, започињаћу аргументацију од оног што ми падне напамет; од репе, или од лондонског таксисте. Али, желео бих да ме читалац схвати, и зато је мудрије наставити доказивање, боље рећи убеђивања из претходног поглавља, где сам говорио о постојању мистичне случајности, боље рећи мистичне подударности. Све што сам чуо о хришћанској теологији, отуђивало ме од ње. Био сам паганин до своје дванаесте, задрти агностик до своје шеснаесте; не могу ни замислити неког ко је прегурао седамнаесту, а да није размишљао слично, или себи није постављао слична питања. У мени је тада, одиста, васкрсла негдашња магловита благонаклоност према космичком божанству; пробудила се историографска радозналост према оснивачу хришћанства. Ја сам Га, лично, сматрао људским бићем, премда сам знао да ће увек бити далеко изнад слепих модернистичких критизера. Ишчитао сам сву научну и скептичку литературу свог времена – сву коју сам могао наћи писану на енглеском; нисам читао ништа друго; то јест, ништа друго на подручју философије. Петпарачке пустоловине чије сам странице прелиставао биле су, заправо, здраво одавање почасти хришћанској традицији, али ја то тада нисам знао. Нисам читао хришћанску апологетику; па и сад је избегавам, колико год могу. Хаксли, Херберт Спенсер и Бредлоу* били су људи који су ме вратили правоверној теологији. Посејали су у мом уму прве сумње. Наше баке биле су посве у праву када су збориле да су Томас Пејн* и остали слободни мислиоци беспотребно узнемиравали младе умове; јер они су то и чинили, па су узбуркали и мој. Рационалисти су у мени побудили скепсу према користи од разума; а када сам прелистао Херберта Спенсера отишао сам тако далеко да сам (по први пут) почео сумњати у еволуцију. А кад сам одложио атеистичка предавања пуковника Ингерсола*, кроз мој ум је пролетела језовита мисао „Замало да ме преобратиш у хришћанина“. Налазио сам се, одиста, на путу очајања.
Ма како чудно било, велики агностици су имали моћ да у људима побуде подозрења дубља од својих сопствених. За то постоји више примера. Навешћу један. Док сам, изнова и изнова, читао све нехришћанске и анти-хришћанске интерпретације вере, од Хакслија до Бредлоуа, један префињен, али страшан утисак почео је расти у мом уму – утисак да хришћанство мора бити некаква чудесна стварчица. Јер не само (како сам, барем, ја разумео) да је хришћанство неговало најгнусније пороке, већ је и развијало мистични таленат да сједини све своје, наизглед неспојиве, мане. Нападали су га са свих страна, и то из сасвим противречних разлога. Један рацоналиста је тврдио да је оно исувише источњачко, а други се надовезивао, тврдећи да је, у ствари, одвећ западњачко. Није ме збуњивала вапијућа крутост првог колико ме запањивала гнусна заокружена ситост другог. Ако читалац не зна за ове примере, навешћу, ако је оран да их осуди, неколико других противречности (онако како их памтим). Навешћу их четири или пет; а има их барем још педесет.
На пример, мене су веома мучиле осуде хришћанства због његове нечовечне туге; јер, одувек сам држао (све до данас) да је искрени песимизам неопростив грех. Неискрени песимизам је социјална условљеност, многима драга; срећом, скоро увек, песимизам је неискрен. Ако је хришћанство било, како ови људи кажу, искључиво песимистичка једна ствар, умногоме супротстављена животу, ја сам, беспоговорно, био спреман да уништим катедралу Светог Павла. Али, необична ствар, они су ми у првом поглављу (на моје задовољство) доказивали да је Хришћанство исувише песимистичко; а онда, у другом, сведочили да је исувише оптимистичко. Најпре су осуђивали хришћанство зато што смета људима проливањем суза и задавањем страха да пронађу срећу и слободу у недрима и свеобиљу Мајке природе. Потом су, пак, алудирали на то да хришћанство теши људе слатком варком привидне далековидости и читав живот сматра ружичастом дечјом собом. Један велики агностик негодовао је зашто хришћани природу сматрају недовољно лепом а слободу тешко достижном. Други, такође велики, изричито тврди да хришћански оптимизам, хаљина вере и наде коју су исткале побожне руке, од нас подмукло крије чињеницу да је природа одвратна, и да је немогуће бити слободан. Први рационалист није ни стигао изрећи свој суд о хришћанском кошмару, док се други већ досетио назвати га рајем за будале. Ово ме је довело у недоумицу; оптужбе су ми деловале недоследне. Хришћанство не може у истом трену бити црна маска на лицу белог света и бела маска на лицу црног света. Живот хришћанина не може истовремено бити тако пријатан да би му се придружио сваки глупан, нити тако ужасан да га почне заступати свака будала. Ако хришћанство мења свет, онда то мењање мора тећи у неком смеру; није могуће одједном носити зелене и љубичасте наочари. Некада сам лако пуштао преко језика, уживајући, попут свих младих људи тог доба, подругљиве епиграме суморног песника Свинберна*:
Победио си, одиста, о бледи Галилејче;
и свет посиве од даха твојега.
Но, када сам ишчитао његове исто тако прозаичне интерпретације паганизма (попут оних у Аталанти*), схватио сам да је свет био сив, ако је могуће да буде сив, далеко пре него што га је сивилом запахнуо Галилејац. Штавише, песник је, одиста, помало апстрактно, држао да је свет био мркли мрак. Испада да је тај мркли мрак хришћанство успело додатно замрачити. Тај исти човек који је хришћанство осудио због песимизма, сам је био песимиста. Помислих, ту нешто не штима. И у једном од оних тренутака које се дају слободноме мишљењу, пролете ми кроз ум да такви, можда, нису кадри указати нам на везу између религије и среће, поготово не судити о њима; јер, према сопственом признању, не познају ни једно, ни друго.
Не мислите да сам брзоплето закључио како су овакве оптужбе лажне, а оптужитељи будале. Указао сам једино на то да сам схватио хришћанство као нешто далеко тајније и необичније; нешто што такви нису могли ни наслутити. Понекад се код људи задесе два опречна порока – такав човек је несвакидашњи. Човек на једном крају света може изгледао предебело, а на другом одвећ мршуљаво; али је свакако необичан. У том трену, мислио сам једино о зачудности хришћанске религије; још нисам ни помишљао на настраности рационализма.
Ево још једног примера од исте сорте. Осећао сам да веома озбиљан приговор против хришћанства потпору налази у притужбама да има нечег бојажљивог, неодлучног и недовољно храброг у свему што је хришћанско, а нарочито у његовом изричитом противљењу отпору и борби. Велики скептици деветнаестог века били су махом снажни и смели. Бредлоу је био буран, а Хаксли суздржан; али, обојица су били одлучни људи. Због тога ми је изгледало да у хришћанском наступу има нечег безубог и малодушног. Парадокс из Јеванђеља, онај о окретању и другог образа, чињеница да се проповеда инертност и одустајање од борбе, и још стотину других ствари, учиниле су за мене прихватљивом оптужбу по којој је хришћанство покушај да се човек претвори у овцу. Прочитао сам то, и поверовао, и да нисам прелистао ништа друго, вероватно бих остао у том уверењу. Међутим, наишао сам, потом, на нешто сасвим друкчије. Окренуо сам следећу страницу мог агностичког приручника и мозак ми се стао окретати наглавачке. Сада сам морао да схватим следеће: ако ћу икада замрзити хришћанство, онда то неће бити јер је било кротко и смерно, већ и превише борбено. Хришћанство је било мати свих ратова. Оно је свет запрљало крвљу. Био сам умногоме љут на хришћанина, јер никада није бивао љут. А сада ми је дошло да се на њега љутим јер је његов бес једна од највећих и најстрашнијих ствари у људској историји; хришћанска јарост натопила је Земљу и помрачила Сунце. Исти људи ниподаштавали су хришћанство због манастирске кроткости и безотпорности, а оптуживали га због насилности и махните одважности крсташких ратова. Хришћанство је, између осталог, било кривац зато што се Едвард Исповедник* није лаћао мача, као и зато што се Ричард Лавље Срце* латио. Квекери* су (речено нам је) били једини доследни хришћани; а опет су масакри Кромвела* и Албе* постали типични хришћански злочини. Шта је све то могло да значи? Какво је то учење које забрањује рат и врши крвопролића? Каква је природа твари коју свако може злостављати, јер избегава борбу, а онда, у трену, постаје ратоборнија но икад и почне измицати свакој контроли? У каквом загонетном свету је зачето ово уједно безубо и крвожедно чудило? У сваком трену, чинило ми се, идеја хришћанства постајала је све чудноватија.
Поменућу и трећи пример, необичнији од свих, јер обухвата једину озбиљну замерку хришћанској вери. Наиме, једини прави приговор хришћанској религији јест да је она само једна од религија. Свет је велико место, препуно различитих људи. Хришћанство је (може се без устезања рећи) ствар уско везана за једну групу људи; зачето је у Палестини, а практично се закоренило у Европи. Док сам био млад, овај аргумент ме заокупљао, а посебно ме је привлачила омиљена доктрина проповедана у етичким друштвима – о постојању једне подсвесне, свељудске цркве, засноване на чистој свести и савести сваког појединца. Вере, говорило се, подвајају људе; зато их морал уједињује. Душа може трагати по најудаљенијим и најчудноватијим крајолицима и добима, и опет ће затећи есенцијалне етичке законе. Можда ће се пред њом указати Конфуције* како, под неким источним дрветом, записује – Не кради. Можда ће успети да одгонетне најзагонетније и најтамније хијероглифе у каквој прастарој, првобитној пустињи, и прочитаћемо сав њихов смисао, као – Деца би требало да говоре истину. Веровао сам да су људи, по здравом моралном осећању – браћа, штавише, у то верујем још увек, али не само у то. Био сам озлојеђен на хришћанство кад је (како сам претпоставио) свим досадашњим епохама и царствима ускраћивало светлост правде и разума. Но, убрзо потом, наишао сам на нешто зачуђујуће. Открио сам да су они исти људи који су проповедали да човечанство треба да буде обједињено под окриљем једне цркве, од Платона до Емерсона*, тврдили, тим пре, да је морал променљива ствар и да добро једне епохе постаје зло у другој. Ако бих, тим поводом, покушао штогод да приупитам и, рецимо, зажалим за олтаром, добио бих одговор да нам олтар није потребан, јер су нам људи, наша браћа, подарили мудре пророке и јединствену веру која обедињује и чини свеопштим све њихове обичаје и идеале. Но, ако бих снисходљиво покушао истаћи да је један од човекових свеопштих обичаја богослужење, моји учитељи агностици би ми мирно одвратили да су људи одувек били подложни тмини и дивљем сујеверју. Открио сам да они, својим подругљивим тоном, оптужују Хришћанство због тога што, наводно, жели расејати снопове светлости на појединце, и дозволити, притом, да сви остали скапају у мраку. Међутим, исти ти тужитељи су се поносили да су њихов прогрес и наука – удео просвећених, док ће сви остали и тако скончати у мраку незнања. Wихова највећа увреда нанета хришћанству била је, у ствари, покушај ласкања себи самима, и чинило се да постоји огромна неправда у њиховом инсистирању на две ствари. Ако је реч о каквом паганину или агностику, они су нас увек подсећали да су сви људи уједињени једном религијом; а кад је реч о каквом мистику, одмах се морамо запитати откуд у неким људима тако апсурдан поглед на веру. Мирно можемо веровати Епиктетовој* етици, јер се етика никада не мења. Али, не смемо веровати Босијеовој* етици, јер се морал променио. Променио се за две стотине година, али не и за две хиљаде.
Ово је постајало забрињавајуће. Не само да је хришћанство довољно рђаво да прихвата какве год било, па и међусобно неспојиве пороке, него је и свака шиба којом га пожелимо истући добродошла. Какво би, дакле, могло бити то зачудно учење коме противрече тако што поротиврече самима себи? Са свих страна множили су се слични примери. Потребан је далеко већи простор за подробну дискусију; јер сам, до сада, произвољно одабрао три, додаћу још неколико нових преко којих ћу летимице прећи. Елем, извесни скептици пишу да је велики злочин хришћанства у томе што осуђују породицу; привлачи жене ка усамљености и манастирском сазрцању, одвајајући их далеко од својих кућа и деце. Но, други неки скептици (нешто напреднији) говоре да је велики злочин хришћанства у томе што нас принуђује на брак и оснивање породице; хришћанство као да је уклело жене, терајући их на несносан рад и мар око домаћинства и деце, забрањујући им осаму и размишљање о животу. Оптужба је, дакле, потпуно изокренута. Или, ослањајући се на неке цитате из Светог писма, антихришћани су хришћанство оптужили да исказује презир према женском интелекту. Но, убрзо сам схватио да сами антихришћани гаје прикривену мржњу према умећима жене; јер, по њиховим заједљивим тврдњама „само жене“ и одлазе у ту цркву. Даље, хришћанству је пребацивано због похвале сиромаштва, због пошћења и ношења кострети и рита. Но, већ следећег трена, Хришћанство је оптуживано због одвећ велике раскоши и за склоност према скупим обредима; због светиња у порфири и одежди од злата. Дакле, опет исто: најпре је одвећ сиротињско, а онда превише разметљиво. Такође, хришћанству је приговарано да одвећ сузбија сексуалност, али баш тада су Бредлоу и Малтус* открили да га санкционише недовољно. Често је хришћанство у исти мах оптуживано због своје беживотне честитости као и због чулне неумерености. У једној истој атеистичкој брошури пронашао сам прекор да међу хришћанима нема јединства (Један тврди једно, други тврди друго), да бих потом наишао на примедбе упућене кохезији (Само различитост мишљења спречава свет да падне зверима под шапу). У једном те истом разговору један слободни мислилац, мој пријатељ, окривио је хришћанство за презир према Јеврејима, а онда га је и сам презро, јер је Јеврејин.
Желео сам и тада да будем објективан, надам се да ћу бити и сада; нисам закључио да су сви напади на хришћанство апсолутно погрешни. Допустио сам могућност да је, ако хришћанство греши, оно заиста грешно. Обједињење горепоменутих ужаса мора дати некакав одиста чудан и јединствен резултат. Постоје на свету људи, уједно тврдице и расипници; мада, такви су ретки. Постоје неки људи који су истовремено сензуални, али и аскете; мада, и такви су ретки. Но, ако одиста постоји смеса ових непојмљивих противречности, миротворачка и крвожедна, раскошна и убога, испосна и повлађивачка према пожуди ока, непријатељска према женама и гостопримна за њихове женске будалаштине, задрто песимистичка, али и лудо оптимистичка – ако овакво зло постоји, онда у њему мора бити нечег сасвим надмоћног и јединственог. Моји учитељи рационалисти нису објаснили зашто је хришћанство тако чудовишно. Хришћанство је (теоријски гледано) у њиховим очима само један од обичних митова и заблуда, уобличених у главама смртника. Они ми нису давали кључ за ту необичну и неприродну рђавост. Тај зли парадокс уздизао се до висина натприродног. Постајао је несхватљив као папина непогрешивост. Историјска институција која никада није била у праву, у ствари је чудотворна институција која никада не греши. Једино тумачење које ми је могло пасти на памет је да хришћанство није проистекло из Раја, већ из пакла. Одиста, ако Исус Назарећанин није Христос, ко је други него Антихрист.
 |
| Arbebuk |
Тад ме, у тихом часу размишљања, једна чудна помисао погодила попут муње. Одједном ми је на ум пало друго објашњење. Претпоставимо да о непознатом човеку говоре многи људи. Претпоставимо да нас збуњује то што једни тврде да је исувише висок, други да је пренизак; једни негодују против његове подгојености, други, пак, не воле његову тананост; неки га сматрају човекомрсцем, други добричином. Једно објашњење (као што је малочас било речено) било би да је он чудноватог облика. Но, можда постоји и друго. Можда је он управо јединог правог облика. Xигљасти држе да је исувише низак; патуљасти да је превисок. Искусни, једри и крепки весељаци сматрају га недовољно широкогрудим; али, искусне естете налазе да га његова ширина гура ван племенитих оквира елеганције и суптилности. Можда га Швеђани (чија је коса жућкаста попут сена) називају тамнопутим, док га црнци сматрају изразито бледуњавим. Можда је (укратко речено) ова необична ствар сасвим обична; барем нормална, барем некаква средина. Можда је, на крају крајева, хришћанство крцато здравим разумом, док су они који га критикују луди (свако на свој начин). Анализирао сам ову идеју, питајући се има ли нечег необичног у самим тужитељима, што би могло објаснити притужбе. Пренеразила ме чињеница да и овај кључ итекако одговара брави. На пример, било је веома чудно како је, истовремено, модерни свет осудио хришћанство за телесну аскезу и за скоро уметничку помпезност. Но, такође је необично, веома необично, како модерни свет обједињује у себи телесну разузданост са потпуном одсутношћу уметничког укуса. Савремени човек одежде Томаса Бекета сматра пребогатима, а његове оброке прескромним. Али, модерни човек је историјски изузетак; никада људи нису јели толико обилно, а облачили се тако скромно. Модерни човек је нашао да је црква исувише једноставна баш тамо где је његов живот одвећ раскошан; нашао је да је велелепна тамо где је његов живот исувише сив. Човек који је презро и пост и пир, лудује за закускама. Човек који је презро службену одећу, носи бесмислене чакшире. Али, ако је лудост умешала своје радознале прсте, учинила је то кроз смешна одела, а не кроз једноставну одежду. Ако је у овој збрци икада постојало одсуство разума, оно је у екстравагантним закускама, није у хлебу и вину.
Навео сам своје примере и схватио да кључ одговара брави. И туга и весеље хришћана нервирали су Свинберна зато што је он сам исувише волео насладу и одвећ јако туговао. Није болесно хришћанство, болестан је Свинберн. Хришћанске забране га ражалошћују јер је (за разлику од здравог човека) превелики хедониста. Судбина хришћанина га, пак, једи јер је (за разлику од здравог човека) превелики песимиста. На исти начин и малтусовци, инстинктивно, насрћу на хришћанство; не зато што у хришћанству има нечег антималтусовског*, већ због тога што у малтусијанству има нешто антиљудско.
Међутим, тако ми барем изгледа, не може бити истина да је хришћанство разумна средина. У њему је одиста постојала нека гранична сила, некаква крајност, која се граничи с безумљем и унеколико оправдава површне критике скептичара. Наиме, оно је можда мудро, али то није мудрост мирска; није баш разложна и умерена. Јаросни крсташи и смерни свеци чине какву-такву равнотежу; ипак, крсташи су били исувише крвожедни, а свеци исувише кротки, ван сваке неопходне уљудности. Дошавши дотле, сетих се својих размишљања о мучеништву и самоубиству. И међу њима постоји зјап, превелика провалија; сагледамо ли читаву слику, увидећемо да се и то некако поравнава. Но, постоји још једна очигледна противречност. Она је један од парадокса због којих је, према скептицима, вера заблуда; а ја сам баш уз њену помоћ увидео да није. Колико год хришћани лудо волели мученика, а презирали самоубицу, њихове се страсти не могу ни поредити са онима које сам осећао ја пре но што сам и сањао о постојању наше вере. Ту су се почели расветљивати најтежа и најмрачнија размишљања, када сам кроз сложеност богословља почео мутно разликовати обрисе принципа. Принцип је био исти онај чије сам контуре представио говорећи о оптимисти и песимисти; да ми не желимо смесу бљутавих компромиса, већ две опречне ствари, до краја чврсте у својим крајностима; пламену љубав и пламену жестину. Овде ћу тај принцип покушати да сагледам са етичког аспекта. Не морам, наравно, подсећати читаоца да је тај принцип стожер правоверне теологије. Јер, правоверна богословија нам изричито тврди да Христос није био биће различито и од Бога и од човека, попут вилењака, нити, пак, получовек, попут кентаура, већ оба у једном и савршено обоје; био је потпуно човек и потпуно Бог. А сада ми дозволите да о овом принципу кажем нешто подробније.
Сви здравомислећи људи знају да је разум једна врста равнотеже; безумно је преједати се, али и гладовати. Неки модернисти су, тежећи бледим визијама прогреса, у наше дане покушали, истина, оповрћи Аристотелову идеју уравнотежености. Неки, чини се предлажу да прогресивно гладујемо, а други да се наставимо товити све обилнијим оброцима; и тако довека. Међутим, величанствена истинитоносност равнотеже за здравомислеће људе остаје на снази; модернисти нису могли нарушити никакав баланс, осим сопственог. Дакле, узевши у обзир да нам је суђено одржавати равнотежу, поставља се питање – на који подвижнички начин. Тај проблем покушало је да реши паганство; али га је решило хришћанство, и то на најчудеснији начин.
За паганство врлина је у равнотежи; за хришћанство врлина је у коштацу; у судару двеју, рекло би се, потирућих страсти. Наравно, у ствари, опречности међу њима нема, само их је тешко сагледати истовремено. Вратимо се за трен питању мучеништва и самоубиства; размислимо о појимању храбрости. Нема врлине које је тако оптерећивала размишљања и бркала дефиниције мудрих рационалиста. Истинска храброст је, можда, потоња противречност. Представља, истовремено, снажну жељу за животом здружену са спремношћу за смрт. Тај који изгуби живот, кадар га је спасти – то није пуки мистицизам светаца и хероја, већ и мудри савет морнарима и планинарима. Могао би бити штампан у водичу кроз Алпе. Овај парадокс је осуштињени прицип храбрости, чак и оне најбаналније и најгрубље. Човек кога је од копна одвојило море, може спасти живот ризикујући га на ивици бездана. Може избећи смрт живећи на милиметар од ње. Војник који, опкољен непријатељима, жели умаћи, мора пронаћи спону која повезује снажну жељу за животом са необичним нехајем према умирању. Не сме себи беспоговорно допустити порив за животом, јер ће у том случају испасти кукавица, а неће умаћи. Ако је, међутим, спреман једино да умре – оне је самоубица, и опет неће утећи. Мора, дакле, потражити живот у јаросној равнодушности према њему. Живот га мора крепити попут воде, а смрт опијати попут вина. Ниједан философ, тврдим, није успео на овај начин да обједини романтични занос са луцидним промишљањем; поготово ја. Али, хришћанство је учинило и више: уцртало је границу између руке свеца и страшног гроба самоубичиног, показало је колико су далеки онај који умире за добробит живота и онај који умире за добробит умирања. Зато се над хришћанским европским копљима вијоре заставе витештва и јунаштва – хришћанске смелости која презире смрт, а не кинеске смелости која која презире живот.
Тада сам почео увиђати да је ова двојака страственост универзална хришћанска идеја. Свугде је наша религија унапредила однос ових двеју непомирљивих супротности. Поменимо, на пример, питање скромности, равнотеже између гордости и самоунижења. Просечни паганин, попут просечног агностика, рећи ће да је задовољан собом, али не и да је самозадовољан, јер има и бољих и горих људи од њега – његови су видици ограничени. Једном речју, он хода уздигнуте главе, али обешена носа. То је свакако мужеван став, али му се можемо успротивити као што смо се успротивили компромису између оптимизма и песимизма – резигнацији Метјуа Арнолда. Поставши мешавина двеју ствари претвара се у бљутаву смесу; никада није у пуном светлу, нити уме да покаже своју разнобојност. Овај лажни понос не узбурка срце као зов војне трубе; њега ради нећеш оденути ни злато ни порфиру. Таква бљутава модернистичка смерност не испуњује душу ватром, не бистри је попут кристала; она није кадра (попут истинске и праве понизности) да од човека начини дете које зна засести на трави. Не уме му усмерити поглед ка небесима, где ће спазити чудеса; јер, Алиса мора да постане веома малена уколико и даље жели бити Алиса у Земљи чуда. Умерена, разумска скромност лишава нас и поезије гордости и поезије смирења. Хришћанство је, на свом чудном путу, спасило обе.
Раздвојило је ове две идеје, а онда их обе довело до крајњих граница. Човек је могао бити поноснији него икад, али и смернији него икад. Ако сам човек, виши сам од свега што је постојало; али, ако сам човек, нижи сам од свих грешника. Сва људскост која доноси песимизам, човеков туробни или озлојеђен поглед на судбину – све то мора да оде. Не морамо више слушати јадиковке Књиге проповедникове да човек није бољи од звери, нити страшну Хомерову тираду о човеку, најтужнијој међу зверкама у пољу. Човек је подобије Божије која шета земаљским вртовима. Човек је у преимућству над свим зверима; тужан је не зато што је зверка, већ зато што је пали Бог. Древни Грци су зборили да људи гамижу по земљи као да су прилепљени за њу. Сада човек гази тврдо, као да је подчињује. За хришћанство човек је тако достојанствен да његову величину могу да изразе једино круне светле попут сунчевих зрака и смарагди пауновог перја. С друге стране, наша вера истовремено чува концепцију осиротеле мајушности човека што изражавају пост, фанатично самомучење и сиви пепео Светог Доминика*, али и беличасти снегови Светога Бернарда*. Када хришћанин мисли о себи, отварају се светли видици и претећи бездани, дајући простор за горку истину и најбеспоштедније понижење. Објективни господин рационалиста могао би се ослободити – но, само под условом да се ослободи правога себе. Ето ту је право поље игре за сваког радосног песимисту. Дозволимо му да говори против себе самог, излажући порузи првобитан циљ свог постојања; нека назива себе будалом, па чак и проклетом будалом (како кажу калвинисти); али, никада не би смео изустити да будале нису вредне спасења. Нека не говори да је човек, човек уопште, безвредан. И овде је хришћанству пошло за руком да сједини несјединиве супротности, и то очувавши их у њиховом најјачем, крајњем облику. Црква је дала исправан одговор са обе тачке гледишта. Тешко да човек може премало да мисли на себе. Тешко да човек може превише да мисли о својој души.
Поменимо још један проблем: сложено питање милосрђа, које многи ситничави идеалисти, чини се, схватају олако. Милосрђе је парадокс, попут смирења и смелости. Грубо говорећи, милосрђе се огледа у чину праштања неопростивих грехова, у неговању искрене љубави према онима који завређују презир. Но, ако се запитамо (као што смо учинили док смо говорили о поносу) какве би сличне побуде и осећања оплемениле ум паганина, вероватно ћемо запасти у ћорсокак. Паганин би рекао да постоје људи којима је могуће опростити и они који такву повластицу не заслужују: роб који је украо вино може бити исмејан; али, роба који је издао свог господара ваља свирепо убити, а потом и мртвога проклети. Дакле, уколико је чин опростив, починитељ може добити опрост. Оваква етика је разумна, чак мудра, али то је – смеса, разблаживање, растварање. Не оставља места за чисти ужас пред неправдом, нити буди велику лепоту невиности. Не даје простора за нежност човека према човеку, какву нуди опчињеност милосрђем. Хришћанство је и овде одиграло пређашњу улогу. Волшебно је замахнуло сечивом, расецајући једну ствар од друге. Одвојило је злочин од злочинца. Злочинцу опраштамо не до седам пута него до седам пута седамдесет*; злочину никад. Није довољно што су робови винокрадице побудили делимичну јарост а делимичну благонаклоност. Морамо бити љући на сам чин крађе, а племенитији према починиоцу. Било је простора за гнев и љубав да подивљају. И што сам више упознавао хришћанство, налазио сам да је оно успело успоставити законитост, власт и поредак; остало је доследно и досегло свој принципијелни циљ; дозволило је доброчинству да слободно дивља.
Емоционална и ментална слобода нису тако једноставне ствари. Заправо, оне изискују готово исту равнотежу какву закони уносе у сферу социјалне и политичке слободе. Типичан естета-анархиста који хрли осећању неограничене слободе бива свезан парадоксима који га спречавају да уопште било шта осећа. Он бежи ван кућних зидина да би се одао поезији. Но, када изгуби осећај за кућна ограничења, престаје да осећа и Одисеју. Он ослобађа себе националних предрасуда и патриотизма. Но, ако нема патриотизма, нема ни „Хенрија В“*. Такав књишки човек остаје мимо сваке литературе: неслободнији је од сваког човека пуног предрасуда. Јер, ако између вас и света стоји зид, свеједно је да ли себе декларишете заточеним или слободним. Никоме није потребна слобода од свега, универзалност ван сваког нормалног осећања; ми желимо универзалност унутар свих нормалних осећања. Није исто да ли сте слободни да одете из града, или да изађете из затвора. Ја сам слободан у односу на Винсдорски двор* (то јест, нико ме унутра не држи силом), али нисам ни у ком погледу слободан од свести да та зграда постоји. Па како човек да изађе на слободу и размаше се емоцијама у чистом простору, а да не претрпи штету? То и јесу решили хришћански парадокси о јединству неусагласивих емоција. Прихватимо ли примарну догму о рату божијег и ђавољег, о побуни и краху света, чиста поезија оптимизма и песимизма све остало брише као мрену на оку.
Свети Фрања* је сва добра могао да узвелича радосније него Витмен*. Свети Јероним* је, у погледу разобличења свега злог, био кадар да свет оцрни и више но Шопенхауер. Обе ове страсти су слободне, јер су обе на месту. Оптимиста би, слободно, бујицом похвалних речи могао прославити пролећну музику, златне трубе и одлазак у бој под пурпурним заставама. Али, не би смео бој назвати непотребним. Песимиста би, по свом мрачном нахођењу, могао кудити заморне маршеве и ране јунака. Али не би смео бој назвати безнадежним. Тако је и са свим осталим моралним проблемима, са поносом, сажаљењем, противљењем злу. Заступајући истинитост своје есенцијалне доктрине, црква не само да је успела сјединити наоко нездруживе ствари, већ им је, што је још чудесније, одрешила руке дајући им слободу непознату лакомисленим анархистима. Кроткост је постала безумнија од безумља. Историјско хришћанство узвисило се, досежући чудновате Цоуп тхе тхеатре* кад је реч о висини моралности – отелотворивши врлине које више запањују од Неронове паганске порочности. Дух гнева и дух милосрђа оваплотили су се у страшне, но и примамљиве форме, од монашке неустрашивости која је као пса ишибала првог и највећег од Плантагенета*, до племените самилости Свете Катарине*, која је, пркосећи издевању глупог јавног мњења, пољубила крваво теме злочинчево. Поезија може бити писана, али и одиграна, преточена у живот. Оваква херојска величина и лепота нестали су заједно са мистичном вером. Такви јунаци би, уз сву своју смерност, могли парадирати улицама: али, ми смо исувише поносни да бисмо постали упадљиви. Наши морализатори посве рационално боре се за затворске реформе; али тешко да ћемо видети господина Кедберија, или било ког другог узвишеног филантропа, како се спушта до тмина Ридиншког затвора и оберучке грли обезглављени леш пре но што буде бачен у живи креч. Наши моралистички расположени учитељи пишу сасвим благо против неопозиве моћи милионера; али, тешко да ћемо видети господина Рокфелера, или било ког другог модерног тиранина, јавно ишибаног у Вестминстерској опатији.
Стога, притужбе богохулника, кобне и по њих саме, увелико кристалишу разумевање наше вере. Истина је да је наша црква, кроз историју, уједно величала и целибат и породицу; истина је да је (ако се тако нешто може), уједно, бранила култ рађања и одгајања деце, као и бездетност. Везала је ова начела једно за друго, попут две снажне боје, црвене и беле, које се вртоглаво преплићу на штиту Светога Ђорђа. Са ружичастом се никада није могла помирити. Она презире смешу, ту безличну творевину философа. Презире црну која је одлучила преточити се у белу, дајући, притом, прљаво-сиву. Штавише, читаво хришћанско учење о целомудрености алегоријски је осликано тврдњом да је бело боја, а не одсуство боје. Све о чему овде мудрујем може се рећи овако: умешност хришћанства је да кроз готово све историјске епохе, путем хармоничне кохезије, чува племениту чистоту те две боје. Оно неће усвојити микстуру, попут ружичасте или риђе, већ ће очувати дивни облик беспримесне свиле, чији су крајеви одувек оштрикави и налик знаку хришћанског крста.
Исто тако стоји ствар и кад је реч о притужбама анти-хришћана поводом покорности и ратоборности. Истина је да је црква једне овластила да се боре, а друге – да то не чине; и истина је да су први били немилосрдни попут муња, а други непомични попут статуа. Но, све ово јасно казује да се црква, једноставно, желела окористити својим надљудима и толстојевцима. Мора бити некаквог добра у животу испуњеном борбом, кад већ толике добричине уживају у својим униформама. Мора бити каквог-таквог добра у идеји непружања отпора, кад су толике добричине пребегле у квекере. Све што је црква досад учинила састојало се у спречавању ових племенитих опречности да се међусобно сатру. Оне су постојале, једна уз другу. Толстојевци су, гајећи сву монашку скрупулозност, постајали калуђери. Квекери су постали клуб, а не секта. Калуђери говоре баш као и Толстој; у плимама оплакују суровост борбе и помаму осветољубивости. Али, толстојевци нису у праву кад желе да из света истисну све остале; и у времену правоверја, таква благословена дужност им је била ускраћена – свет није бесповратно изгубио последњи јуриш Xејмса Дагласа*, или племените усклике Јованке Орлеанке*. Јер, каткад се чиста нежност и чиста неустрашивост сусретну, оправдавајући свој циље, испуњавајући парадоксалне слутње свих пређашњих пророка; у души Светога Луја* лав је легао уз јагње. Но, ваља се сетити да овај текст често олако интерпретирају. Многи, особито наших нежни толстојевци, свакодневно нам парају уши причицом да лав који се одлучи лећи поред јагњета и сам постаје овца. У том случају, јагње врши сурову анексију, постаје ништа друго до сурови империјалиста. У том случају, уместо да лав прождере јагње, кротко створење гута крволочну звер. Право питање је – може ли лав лећи до јагњета и очувати своју краљевску свирепост? То је проблем који је црква покушала решити; такво чудо успела је постићи.
То сам имао у виду кад сам говорио о скривеним чудима живота. О томе је реч кад кажемо да је човеково срце на левој страни, а не у средини. То је познање да земља није само обла, већ да уме бити и равна. Хришћанска доктрина је открила необичности живота. Није се зауставила утврдивши законитости, већ је отишла даље, предочивши изузетке. Они који тврде да је хришћанство открило самилост, потцењују га; то је могао свако. Штавише, сви су то и чинили. Али, сјединити самилост са суровошћу могли су само ретки – то значи антиципирати чудновате потребе људске природе. Јер нико не жели да му опраштају велики грех, као да је починио мали. Свак може рећи да не треба бити ни сувише тужан, ни сувише весео. Али, открити дубине до којих може заронити човекова мука, а да не ишчили и најситнија искра радости – то је истинско психолошко откриће. Свак може рећи -“Не горди се и не пузи“; и то је оцртавање граница и оквира. Но, рећи -“Овде се можеш поносити, а тамо бити понизан“ – то је, већ, слобода.
Горепоменута чињеница је велики подвиг хришћанске етике; то је откриће сасвим нове равнотеже. Паганство је подсећало на какав усправан мермерни стуб; симетричан и пропорционалан. Хришћанство је, пак, налик огромној, храпавој и романтичној стени коју, премда се она, каткад, зањише на свом постољу, хармонично уравнотежују раседи и избочине, дајући јој постојаност хиљадама година. У готичкој катедрали сви су стубови различити, али ниједан није беспотребан. Свака потпора је и случајна и фантастична потпора; сваки потпорањ је летећи потпорањ. Дакле, међу хришћанима крајности се уравнотежују. Бекет* је испод злата и пурпура носио кострет и од тога је имао користи, док су људи око њега имали користи од његове црвене и златне одежде. Такав начин одевања свакако је бољи од модног стила каквог модерног милионера који истура црну и сивкасту, чувајући златну тик до срца. Међутим, равнотежа се не налази увек унутар тела једног човека, ма био он и Бекет; она је често раширена по читавом телу хришћанства. Зато што човек са севера пости и моли се, узнемирен плаховитошћу снежних наноса, у јужним крајевима цвеће лети кроз ваздух, уз фестивалску музику; зато што пустиници упијају воду са пешчаних дина Сирије, срећници испијају јабуковачу у енглеским воћњацима. Зато је хришћански свет сложенији и занимљивији од паганског; тако, катедрала у Амијену, можда, није велелепнија, али је свакако занимљивија од Партенона. Ако вам је потребно модерније образложење свега овога, поменућу несвакидашњу чињеницу да се под окриљем хришћанства Европа (премда је задржала вид кохезије) иситнила на засебне нације. Патриотизам је савршен пример овог вољног уравнотежења многих различитих индивидуалности. Дух паганског царства, уобличен речима, гласио би – „Сви ћете ви постати грађани Рима, једни другима налик; нека се Германи ману своје спорости и снисходљивости; нека се Французи ману своје брзине и побуњеништва.“ Но, дух хришћанске Европе звучао би – „Нека Германи остану спори и послушни, да би Французи могли да буду брзи и непослушни. Ускладићемо ове неправилности. Апсурд по имену Немачка уравнотежиће лудост по имену Француска“.
Последња и свакако најбитнија тачка наше расправе састоји се у интерпретацији историје хришћанства, барем оног њеног дела који је многим модерним критичарима остао недокучив. Мислим, пре свега, на ужасне ратове започете због пуких ситница, на страховите потресе емоција зачете због каквог неважног геста или речи. И увек се поставља питање стопе; међутим, стопа је све када покушавате одржати равнотежу. Црква не сме помислити не само да почупа, него чак ни да затегне длачицу с главе неких проблема, ако жели очувати постојаност и спасити своју несвакидашњу хармонију. Допустите ли једној идеји да изгуби на својој моћи, друга ће постати одвећ јака. Наш добри пастир не предводи стадо оваца, већ крдо разјарених бикова и тигрова, саблажњивих идеала и ратоборних доктрина; свака од њих довољно је моћна да се изгуби под лажним покривачем, а онда у трену избије и разори читав свет. Сетимо се да је црква одувек баратала са нимало безазленим, штавише смртоносним идејама; била је кротитељ лавова. Идеје отелотворења светог духа, смрти божанског бића, опроста грехова, испуњења пророчанстава могу се у једном једином трену искварити, претварајући се у веснике крвопролића и хуле. Медитерански јувелири су испустили ситан беочуг – а лав древног очајања откинуо се са свог ланца у давно заборављеним шумама севера. О овим богословским споровима говорићу касније. Сада је довољно споменути и следеће: начини ли се и најмања грешка при уобличавању доктрине, људска срећа може претрпети ужасне последице. Ако се погрешно схвати једна реченица или симболичка фраза, све статуе Европе претрпеће крах. Омашка у дефиницији могла би зауставити све прославе, исушити божићне јеле, скрцати сва ускршња јаја. Доктрина мора бити формирана стриктно унутар прописаних граница да би човек могао уживати у повластици опште људске слободе. Црква мора бити веома обазрива да би свет остао безбрижан.
Таква је она, чудновата романтика правоверја. Qуди, ма како то било глупо, говоре да је правоверје досадно, тескобно и неизазовно; а ништа нема опасније од правоверја. Правоверје је – здравље, а бити здрав је далеко драматичније но бити луд. Једини кадар да укроти дивљег вранца је смирени јахач; упркос њихањима и сталним збацивањима, он својим држањем непрестано подражава грациозност античке скулптуре, а својим умним миром испољава аритметичку прецизност. Црква је, у доба својих почетака, јахала ратне коње ватрено и неустрашиво; али је крајње историјски нетачно рећи да је стрмоглавце јурила искључиво за једном идејом, попут вулгарног фанатика. Wихала се, лево и десно, да би избегла одвећ крупне препреке. За длаку је избегла, чврсто подупрту, велику препреку аријанства* које је, користећи се свим моћима овог света, покушавало хришћанство учинити исувише мирским. Следећег трена направила је буран заокрет, избегавши источњаштво* које би хришћанство учинило сувише бесплотним. Правоверна црква никада није ишла утабаном стазом, није се подчињавала уценама; никада није била подобна. Много је лакше било прихватити земаљске идеје аријанаца. Далеко лакше би, у калвинистичком седамнаестом веку, било препустити се кобном паду у бездан предестинације. Лако је бити луд. И лако је бити јеретик. Увек је лакше дозволити свом добу да вас вуче на повоцу; али је тешко мислити својом главом. Увек је лако бити модерниста; лако је и бити сноб. Лако је отровати се помодарством, својевољно се бацити у замке и отворене чељусти разних грешака и преувеличавања, од моде до моде, из секте у секту – што је тако често пречило историјски пут наше вере. Увек је лако пасти; неизбројиви су углови под којима човек може љоснути; остати усправан може се само на један начин. Повиновати се сваком хиру који вас носи од агностицизма до Хришћанске Науке* – предвидљиво је и незанимљиво. Али, све их избећи – то је подвиг вредан помена, то је вртоглава авантура; у мојој визији небеске кочије муњевито лете кроз разна доба и епохе, док смутне јереси падају под њима ничице и постранце; кривуда истина, али једна.
 |
| Arbebuk Честертонови парадокси Мислити парадоксалистички значи мислити живо и свеже; Честертон, сасвим у традицији средњовековног римокатолицизма, уопште није сумњао у Господњи дар разума. На приговоре да су "теорије небитне" а да су логика и философија невезане за живот, протестовао је оштро и одлучно: "Разум је од Бога, и уопште није свеједно да ли је разумно оно што се збива". За њега је философија била "мисао промишљена до краја"; иако није једноставно домислити је, нема друге: "У противном, биће примењиване непромишљене мисли". Зато је Честертон и ратовао са идеологијом прогреса, маскираном у философију. Пре свега, прогресисти су недоследни (осим у порицању улоге Бога у историји). Њихова недоследност је у томе што не желе да стварност мењају у складу са начелном визијом, него увек мењају визије. Друго (битијно гледано, то је на првом месту): прогресизам не жели да види палост људске природе: "Нигде нема предања о прогресу, али читаво човечанство верује у грехопад. Забавно је уочити да је код школованих људи раширеност таквих предања доказ против истих: они веле да, чим сва племена причају о предисторијској катастрофи, то значи да је није ни било. Не могу да појмим њихове парадоксе". Због тога су, по Частертону, реформатори често у праву кад говоре о ономе што је лоше, а ретко у праву кад говоре о ономе што је добро јер превиђају есхатолошко Добро човеково. Уосталом, рационализам, као идолатризација обезбоженог разума и основа прогесизма, уме да буде крајње тоталитаран. Људи који се увек позивају на разум, склони су насиљу; срце се може "дирнути", али главу Другог, ако нам се противи, можемо само да ударимо. У својој критици прогресиваца, Честертон није штедео ни конзервативце; док је првима "посао да праве грешке", други спречавају да се те грешке поправе. Пред крај живота, достижући мудрост, Честертон је забележио: "Мој однос према прогресу мењао се од непријатељства да досаде. Одавно сам престао да расправљам с људима који више цене петак од четвртка само зато што је реч о петку". |
Нема коментара:
Постави коментар