SEKSUALNE NEUROZE NAŠIH RODITELJA - Lukas Berfus

Lično viđenje....

POZORIŠTE

 

Slučajnost ili sinhronicitet? Ovaj pozorišni događaj nastavlja prethodnu temu na blogu, Inicijaciju devojčice u svet odraslih, buđenje seksualnosti, otkrivanje surovog sveta koji ne dokazuje da li će uspeti da dođe do sebe i svoje unutrašnje prirode, da li će uopšte biti sposobna da razvije ličnosti, ili će ostati u zamagljenim prostorima egzistencijalnog besmisla i parznine.

Stojim u redu za ulaz na malu scenu Raša Plaović Narodnog pozorišta. Gužva je, uprkos što se ova predstava daje već tri sezone... eto konačno stigoh da je pogledam. Dok silazim niz stepenice gledališta odmah spazih da je scena već postavljena: na sredini podijum od crvenog pleksiglasa, na kome leži jedna devojčica, osvetljena prigušenim svetom. Zastajem, iznenađena, jer nema zavese, nema kulisa, kao da smo upali na nešto što se već dešava duže vreme. Zatvoreni prostor scene čine boksevi u kojima se naziru, u skoro potpunom mraku, ostali glumci, iznad čijih glava je postavljena linija jako prigušenog fluo-svetla, kao da označava granicu izolovanosti, stanja mirovanja....  Publika je nekako tiša nego obično, verovatno jer ima, baš kao i ja, osećaj da je već upala na predstavu, koja nekako miruje, jer osvetljavanje i ogoljavanje još nije počelo. Konačno, preko razglasa čujemo molbu uprave pozorišta da isključimo mobilne telefone, i odložimo foto-aparate, jer je fotografisanje zabranjeno.... imam utisak da je ovaj prizor sa scene već postojao u pamćenju...

...razapeta devojčica između nevidljivih sila mraka i tišine, neznanja i sopstvenih još ne probuđenih želja, između sebe i svih nas i na sceni i u publici, društva koje joj još uvek ne daje uzlet energije da bi ustala. Hladna i oštra majka, sa navučenom maskom društveno prihvatljivog izgleda izdrilovanog intelektualca, odlučuje uz pomoć doktora, psihijatra, da Doru skine sa lekova, kao što je verovatno isto tako odlučila da je stavi na lekove, možda jer tako treba, jer društvo nalaže da se različitosti moraju ukopiti u već postojeću matricu, i možda iz najjednostavnijeg egoističkog razloga, jer joj je tako lakše da podiže sopstveno dete... U suprotnom bi morala da ulaže ogromne količine ljubavi koju ni sama ne poseduje, potpuno utopljena u rigidni svet odraslih, igrajući "savršenu" ulogu žene, koju joj je društvo nametnulo, u borbi za pukim preživljavanjem ovog savremenog sveta. Skoro bezobzirna, vešto izbegavajući i sopstveni odećaj krivice, ona detetu čita bajke, glasom punim prekora, hladnoće, čak i prezira prema svemu što je i sama nekada davno u sebi potisnula - svoju malu devojčicu, sopstveno unutrašnje dete, osakaćeno i zarobljeno zidinama egoideala društvenih tokova. Psihijatar se trudi da objasni "slučaj", jer je to samo još jedan od "slučajeva", statistički podatak revnosne službe utopljene u glib farmaceutske industrije, sve u službi čoveka, koga treba lečiti, a ne isceljivati u procesu harmonizacije raspolućenih delova bića. Otkrivamo i zbunjenost i raspolućenost samog psihijatra koji i sam kaže da je u svetu odraslih sve dopušteno, opravdavajući i sopstvenu društvenu ulogu, više u službi društva, nego čoveka, pojedinca, kome je zbilja potrebno pomoći da odraste i prihvati sebe u potpunosti, promoći da pronađe svoj identitet i prihvati svoje korene, porodicu, a time i surovi svet u kome mora neminovno živeti.

Dora se budi, ali kao iz mrtvog sna, bez pripreme za surovu stvranost, ne samo sopstvenih godina, već i  sopstvenih neukroćenih nagona koji izviru u najsirovijem obliku, zbunjujući je i ostavljajući je prepuštenu samoj sebi u nepredvidivom i dvosmislenom, licimernom svetu "finih" ulickanih muškaraca maskiranih u luksuzna odela poslovnih bisnismena, a zapravo običnih, uličnih, švercera parfema, upakovanih u poslovne tašne iz kojih se širi zadah zabludelih, najnižih nagonskih želja za ostvarivanjem moći, muškog identiteta, isto tako zarobljenog, neiskazanog, neizdiferenciranog, neprepoznatog.... Ona ne prepoznaje sopstvenu čistotu svog unutrašnjeg bića, još ne ukaljanog demonskim izrazom nagona, raduje se otkriću oslobađanja samo puke rudimentne ženstvnosti, neoblikobane i neprepoznate, u prvom orgazmu snažnog doživljaja radosti... Ima se utisak da je otkrila radost, za koju je u svom detinjstvu bila zakinuta, pre svega nedostatkom ljubavi, i nametanjem pravila čistunstva, sterilnosti bezosećaja, veštačkim pravilima vaspitanja, a zapravo drilovanja kombinovanog sa mentalnim i hemijskim elementima umrtvljavanja duše devojčice, deteta, koje vapi za prihvatanjem. Učiniće sve, samo da bude prihvaćena, iako nesvesna same sebe, ona duboko u sebi zna de se u njoj nešto nepoznato, privlačno i lepo budi. Ali nesvesna da mora proći veoma težak i brutalan put da bi i sama to otkrila.... A da li će uspeti ???

Sve vreme, Dora je sama na sred scene, na podijumu od crvenog pleksiglasa gde su sakrivene lutke njenog izgubljenog i ne proživljenog detinjstva, uz bajke koje joj ni približno nežno nisu isčitane, detinjstvo brižljivo opranih ruku koje ništa od ljubavi nisu primile. Na podijumu gde se odvija celokupna dramatika njenog odrastanja, njenog uzaludnog buđenja, prva seksualna iskustva sirovih oblika potisnutih zbranjanih nagona koji silinom erupcije izbijaju u orgazmatičkom kriku. Na podijumu se odvijaju presvlačenja, transformacije Dore iz detinjeg klovnovskog kostima, u prve hanjine nalik maminim, crno-belih kombinacija, do izbora crvene haljine, koja označava život obojen crvenom bojom seksualnosti i energije koja pokreće.  Tu se odvija proces "čišćenja" i ispiranje njenog tela, očevim nastojanjem da joj ponovo navuče bele čarapice nevinosti, na bose noge koje su učinile već prve korake ka sopstvenom unutrašnjem svetu. Kao da je seksualnost nečista, prljava, i zbog toga poželjno skrivena čak i od očiju svoje porodice, koja je uspešno taj model usvojila kao svoj.  I Nažalost, tu se odvijaju i prva suočavanja sa  skrivanom, sirovom i perverznom seksualnošću svojih roditelja, za koju nije ni sanjala da postoji,  i očajan vapaj u znaku pitanja: majko, a zašto mi niste rekli.... Abortusi, ginekološke intevencije vađenja celokupnog unutrašnjeg njenog bića (materice), i odbačenost oslikana scenom Dore sa koferom u ruci prema putu za Rusiju, kao da joj ovde više nema mesta, kao da je i društvo takvu kakva jeste ne prihvata, i totalno na kraju odbacuje. Svemu tome još jedina njena želja, usmerena ka muškarcu o kome naivno sanja da će ostvariti svoj životni san ženje - majke, na samom kraju otpada kao poslednji list sa već ogolelog drveta. I on je u svom bezumnom strahu i kukavičluku ostavlja, jer je već prihvatio prilagođeni oblik licimernog, neurotičnog, veštačkog i lažnog života svakodnevnice, u kome jedino na taj način ume da preživi.....

Dora, jedina koja ima ime, ime ŽENE, jedina koja ima šansu da ostvari duboku ljudsku povezanost sa sopstvenim bićem, ostaje ipak usamljena, kao što je i bila, i u samom startu bez ikakve pružene šanse da svoje ime dostojanstveno nosi i kao žena i kao izgrađena ličnost. Nažalost tu, od Boga datu,  šansu za samoostvarenjem neće moći ostvariti sama. Ona i na samom kraju ne dobija svoj boks, kao ostali akteri ove potresne drame odrastanja, koji će u njima ostati zauvek zarobljeni i izolovani, ne samo od ostatka društva, već i od samih sebe. Iako naglašena neuroza, kao bolest savremenog društva, obeležava Doru kao društvenog invalida, ipak ona i dalje stoji na otvorenoj sceni i dalje nosi svoje ime, i dalje na sebi ima svoju crvenu haljinu, što negde, duboko u nama , koji prisustvujemo ovom javnom ogoljavanju besmisla savremene civilizacije, ipak daje nadu.... nadu da je svaki pojedinac, uprkos spoljašnjim sputanostima, ipak obdaren ličnom, autentičnom sudbinom samotragača ka ljubavi, svetlu i istini, koja će uvek postojati, kao većni princip hijerarhije suprotnosti ovoga sveta i univerzuma.... nadu u individualne potencijale koje je moguće ostvariti i dosegnuti, slobodnom voljom, u večnom ljudskom traganju za slobodom. 

Autor teksta: Sfinga

Лукас Берфус је рођен 1971. у Швајцарској где је и одрастао. Завршио је библиотекарство. Од 1997. ради као слободни уметник, драмски и прозни писац. Са Семјуелом Шварцом је 1998. основао „400аса“, позоришну трупу за коју је редовно писао драмске текстове. Године 2002. добија награду града Цириха за допринос у култури, а убрзо добија и награду за књижевно стваралаштво у Берну. Позориште у Хамбургу (Deutsches Schauspielhaus) му наручује комад Othello – ein BlueMovie. То није први пут да ради реинтерпретацију класике. Пре тога је написао комад Медеја 214 описа слика, која је рађена за бечки позоришни фестивал 2000, а касније је драматизовао и Хенрија IV. Написао је књигу Мртви људи. Сексуалне неурозе наших родитеља је наручило позориште у Базелу 2003. године, а комад се одмах након праизведбе играо у Хамбургу, Штутгарту, Лондону, Берлину и многим другим градовима у Европи. Берфус 2003. добија награду „Theater Heute“ за најбољег савременог младог драмског писца. Добија награду за комад Бус 2005. године, кад и награду за најбољег драмског писца године. Драме му се играју у Немачкој, Швајцарској, Енглеској и многим дугим земљама у Европи, а у Скандинавији је један од најизвођенијих савремених европских писаца. Последњи комад, Доказ, који је написао 2007, имао је праизведбу у „Kammerspiel theater“ у Минхену.

Берфус у својим комадима поставља веома битна питања која муче савремено друштво и уме да препозна и осети узрок друштвених конфликата. У својим комадима се често бави питањем смрти која је релативизована у капиталистичкој потрошачкој ери. Бави се питањем абортуса, еутаназије, самоубиства и разним механизмима друштвене репресије. У свим својим драмама он истиче људске слабости и како сам каже: „За мене су људи најближи својој људскости када живе са својим контрадикторностима и покушавају са њима да изађу на крај. Сви смо ми хероји на свој начин. Али, показати своју слабост, не успети, има нечег врло личног и привлачног у томе“. Берфус посматра међуљудске односе као научник, кроз микроскоп, са извесном дистанцом, не заузимајући страну. У комаду Бус или Стварање свеца, бави се питањем религије у пост-атеистичко доба. У Сексуалним неурозама наших родитеља третира питање друштвене контроле која потиче дитректно из породице. Занимљиво је да су углавном сва извођења овог комада постављала Дорин аутизам, односно неку врсту менталне заосталости, као главни проблем комада. У комаду Алисино путовање у Швајцарску Берфус се бави питањем еутаназије, а у свом последњем комаду, Die Probe, који је преведен као Проба или Доказ, Берфус испитује породичне односе у 21. веку, веку ДНК, када биолошка стварност мења друштвену стварност. Његови комади су увек на граници са гротеском, „отворени“ су у форми и као да позивају редитеља и глумце на разне могуће интерпретације. Берфус посматра и описује стање ствари у савременом друштву кроз врло духовите дијалоге и потресне монологе који јасно осликавају контролисани потрошачки свет у којем живимо, а који сваку различитост третира као опасност.

izvor teksta  М. П 

Iz kataloga Narodnog pozorišta u Beogradu:

РОЂЕНИ ДА БИ ЖИВEЛИ ЖИВОТ ПУНИМ ПЛУЋИМА

  ...Али Берфусова драма има нешто изразито драгоцено и посебно. Писац је пронашао начин како да тему људске невиности, оперисаности од сваког зла, пласира у свет тако да на нивоу приче ми пратимо једну људску судбину, али која на ширем плану постаје метафора могућности слободе појединца у друштвеном окружењу на врло оригиналан начин. Прича је потресна и вишезначна. Девојчица Дора је као дете, одлуком лекара и родитеља, лековима доведена у стање вегетирања, живота ван света. Није ишла у школу нити има икаква знања о свету у животу, нема социјалну интелигенцију, манипулативне тактике и способности. Мислити, осећати, говорити, радити – за њу је исто. Мајка, уз подршку лекара, одлучује да је скине са лекова не би ли видела шта се крије „иза Дориног вечно истог лица иза завесе од хемије и година летаргије“. И шта се крије? Ерос, животна енергија, откривање сексуалности... Дорино тело постаје полигон за сликање друштвеног одраза, јер рестриктивност, агресивност, бруталност друштвене заједнице, увек се најлакше детектују на женском питању: однос према женској сексуалности, абортусу, слободи личности... Сексуалне неурозе наших родитеља су, као и друге руске драме које сам радила, израз незадовољства, протеста. Против суровости света, друштвене заједнице у којој одрасти значи: учити се језику смрти, језику одустајања од жеља, истинских потреба бића, значи учити се азбуци лажи, лицемерја, суровости, кастрације Ероса као врхунског принципа радости живота... Берфус бриљантно приказује, рашчлањује, градира насиље нељубави, механизме друштвене перверзије, како неуроза друштвено функционише. Колико је суров толико је духовит. Берфусу ме је привукла прича коју сам пожелела да испричам као савремени моралитет. Порно играоница света је светилиште за иницијацију детета у нама у свет одраслих, у свет смрти. Одрастање је за Барфуса као черупање, убијање душе. Бити одрастао значи бити прилагођен. Прилагођен чему? Дакле, комаду ме је привукла тема, прича, могућност компоновања занимљиве сценске форме, могућност да кажем шта мислим о појму нормалности и о појму друштвеног здравља, механизмима манипулације. Ко успоставља и на који начин обрасце друштвено прихватљивог и неприхватљивог понашања у разним сферама живота. У формалном смислу, изазов је био наћи кључ за фрагментарну драматургију који не би био линеарно низање сцена већ „вертикално“. Форма моралитета, друштвеног приказивања случаја Дора, имитирањем колективне позиције као на групној терапији (сви глумци на сцени ушанчени у својим нишама у зидовима, као у неком храму). Када сам у глави решила простор, нашла сам и кључ за дубинско читање психе и друштвених игара и улога, а не за хоризонтално опонашање реалистичне приче.

***

 
Није случајно што се главни лик у драми зове Дора, баш као што је Фројд штитећи идентитет своје осамнаестогодишње пацијенткиње назвао девојку коју је лечио од хистерије. О томе је и објавио студију Дора, фрагменти анализе једног случаја хистерије. Берфусова драма није сценска разрада случаја Фројдове Доре, већ потпуно аутономно уметничко дело, али са јасним ослањањем на тековине психоанализе, на Фројда који је први отпочео анализу несвесног путем анализе снова у анализи личности и који је наглашавао да неурозе имају органску основу, односно да се у сфери сексуалности налази узрок настанка психонеуроза. Неурозе настају као резултат конфликта између инстинктивних нагона и друштвених захтева или њиховог облика „супер ега“. Назив драме Сексуалне неурозе наших родитеља, гледано из угла психоанализе, чист је плеоназам. Писац потцртава улогу сексуалности у неуротичности појединца, односно заједнице на квадрат. Карин Хорнај у Неуротичној личности нашег доба, опет наглашава да свака неуроза има корен у недостатку љубави у детињству и да ако је неуроза одступање од нормалног концепт нормалности није универзалан, он варира од средине, класе, заједнице... Дора је једини лик у драми који има име. Сви остали су постављени функционално у односу према њој: Дорини родитељи, Дорин шеф... Фини Господин...

***

  ....Бити другачији, бити обележен, бити „друштвено болестан“, за мене има много шире поље значења. Љубав, таленат, осетљивост, нежност, искреност, поштење, спонтаност, директност, непатвореност – нису ли то све „симптоми болести“ у „здраворепресивном“ свету псеудо-вредности и псеудо-слобода. Неки моји пријатељи психолози су читали драму и потврдили оно што смо причали на пробама: да Дора није илустрација једне конкретне болести, или менталне поремећености. Она је уметничка а не медицинска чињеница. Она је неки ид, универзално дете у систему личности. Она је огледало извитоперености оних који се огледају у њој, за первертирану родитељску љубав-нељубав, за друштвене ауторитете оличене у шефовима и докторима, онима коју супервизирају нашу подобност, коректност, употребљивост у „свету друштвеног здравља“. Кроз живот, снажно ме је осим белетристике надахњивала психолошка литература од Саса, Рајха, Јунга, Фрома и наравно Фројда и К. Хорнај, па до Слободне деце Самерхила... Друштвену кастрацију снажно осећам и у времену у којем живим и мислим да Дора има истинску, потресну универзалност. То је дете истрчало у свет чију азбуку учи као партитуру: не расте ка пламену већ ка смрти жеље и аутентичности, оног врхунског идеала да будемо личност, целовита, јединствена, непоновљива, рођена да би живела живот пуним плућима.

 Izvor teksta:  Тањa Мандић Ригонат   

НЕМА НАГОНА БЕЗ СЛОБОДЕ 
АЛИ НИ СЛОБОДЕ БЕЗ НАГОНА
(В. ФРАНКЛ)

(Сваки драмски текст, као и Сексуалне неурозе наших родитеља, изазива код читаоца мисаони асоцијативни систем који не мора бити у вези са редитељском концепцијом и сценским остварењем. Због тога су текст драме и текст представе два стваралачка резултата засебних вредности. Овај напис о неурози уопште, подстакнут је драмским текстом, а како га је сценски тумачила редитељка Татјана Мандић Ригонат заједно са глумачким ансамблом)

Познато је из психолошке литературе да неуротичне личности нису у стању да ускладе сопствене тежње са захтевима околине, иако им однос са реалношћу није поремећен као код психоза. Због тога неуротична личност живи под притиском емоционалне напетости, страха, депресије и других психопатолошких сметњи. Ова појава поремећаја психичке структуре позната је још из античког доба а у данашњем добу, могло би се рећи да скоро не постоји личност која у извесној мери није неуротизирана.

Постоји и тзв. неуротични карактер који се одликује осећањем инфериорности а испољава се кроз агресивност, хистерију и потребу за самокажњавањем. Овакве личности имају ригидан его а присутна је и извесна расцепљеност бића која се у односу на сопствену сексуалност исказује кроз лажни морал. Неуротичан човек је и отуђен човек. (Отуђена особа није у контакту са самом собом као што није у контакту ни са другим особама. Она доживљава себе као што се доживљавају ствари, чулима и здравим разумом, али не успоставља продуктивну везу са самом собом и спољним светом – Ерих Фром). Психоаналитичар Карен Хорнај, која се бавила феноменом отуђења, сматра да је то процес који сакати човекову личност, онемогућавајући развој и у њему могућност човека да упозна своје право Ја. Расцепљен неурозом, такав човек има сукоб између онога што јесте и онога што под притиском неурозе – он мора да буде. Кад га стварност демантује, он доживљава себе као безвредно биће.

Фројд је зачетак неурозе као болести, видео у детињству. (Узроци могу бити разни, а један од узрока је немање правог ауторитета током развоја, односно чврстог мерила за добро и зло, ружно и лепо, дозвољено и забрањено). Алфред Адлер је неурозу такође сматрао болесном појавом, међутим, за Карла Густава Јунга, неуроза није савим негативна, будући да она носи поруку пуну смисла за човека. Човек може, суочавајући се са својим неурозом на адекватан начин, да отпочне процес освешћивања својих несвесних делова, интегришући међусобно противречне слојеве бића. То је, по Јунгу, пут до успостављања целовите личности, што је циљ индивидуације. Али, до тога није могуће доћи и без интимног ослобађања личности од поистовећивања са Персоном – друштвеном маском која човека штити од друштвених повреда, али је погубна за сваки развој уколико човек своје Ја поистовети са њом. Слично становиште Јунговом има и Карл Јасперс који сматра да циљ психотерапије није довољан уколико од човека ствара такозвано сасвим здраво биће. То води стварању конформистичких личности које више нису ни заинтересоване за смисао своје егзистенције.

Човек има суштинску потребу за слободом и сматра се да „кад год је лична слобода укинута, настаје компензација тиме што људи својим најнижим импулсима стреме ка слободи. Отуд проистичу настране форме, незаситост, завист, оргијање, грамзивост“. Тек развијена личност досеже до еротизма који је супротан свему ономе што је у вези са размножавањем; еротизам припада подручју сексуалности, али је превазилази.

По Стекелу (и не само по њему), права љубав је лек који све лечи.

А у вези са љубављу инспиративан је и чувени дијалог између Сократа и Диотиме. 
На Сократово питање: Ко је савршенији, онај који воли или онај који је вољен,
Диотима одговара:


Онај који воли, јер је у њему присутно божанство. 

Izvor teksta: Сања Живановић