Svakoj reči prethodi misao.
Budi car u srcu svome,
posađen na uzvišeni presto smirenja.
U dubini plača nalazi se uteha.
Bezbožnik je smrtno biće koje ima samo razum.
Ko je stekao ljubav, rasipa novac.
Ko kaže da ima i jedno i drugo, obmanjuje sebe.
Jadan je onaj koji pada.
Jadniji je, pak, onaj koji drugoga povlači sa sobom.
Zbog toga što će poneti težinu greha i drugog čoveka.
Onaj koji očajava, vrši samoubistvo.
Kao što je hleb potrebniji od svake druge hrane,
tako je i sećanje na smrt potrebnije od svakog drugog podviga.
Krotkost je nepokretno stanje duše,
koja se ne menja bilo da trpi poniženja,
ili da sluša pohvale.
Početak gnevljenja je ćutanje usta kad je srce uzbuđeno.
Sredina je ćutanje misli pri tananom uznemirenju duše,
A vrhunac je nepokolebljiv mir i pored toga što duvaju nečisti vetrovi.
Gnev je izraz potajne mržnje.
Srdit je čovek dobrovoljni padavičar kome padavica prelazi u naviku.
Onaj koji je savladao gnev, uništio je zlopamćenje.
Jer, dokle god je otac živ, dotle se i deca rađaju.
Jer, dokle god je otac živ, dotle se i deca rađaju.
Malo je njih koji mogu da zaustave vodu bez brane.
Još manje onih koji mogu da ukrote nazaobuzdana usta.
Budi gospodar tvog stomaka,
pre nego što on zagospodari tobom.
Gordost je krajnja beda duše
koja u svom pomračenju misli da je bogata.
Pijanstvo je uzrok spoticanja,
a gordost je uzrok nedostojnih pomisli.
I mada onaj koji se spotakao nije kriv za samospoticanje.
Za pijanstvo će svakako biti kažnjen.
Prava duša je drug smirenosti,
a lukava rob gordosti.
Onog ko se u sebi smirio usta ne mogu pokrasti.
Čega nema u riznici ne iznosi se na vrata.
Milost Božija se ukazuje onima koji mu služe,
a utehu daje onima koji Ga vole.
U času smrti dužni smo pokazati dela, a ne reči.
Ljubav je veća od molitve.
Molitva je delimična vrlina,
a ljubav je sveobuhvatna vrlina.
Ne mogu svi postati bestrasni,
ali je moguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.
Opijeni vinom često se trezne vodom.
Opojeni strastima, trezne se suzama.
Bludnike mogu izlečiti ljudi,
pokvarene anđeli,
a gorde samo Bog.
Vidljivu gordost leče žalosne okolnosti,
a nevidljivu Onaj koji je odveka nevidljiv.
Kao što oblaci zaklanjaju sunce,
tako i rđave misli pomračuju i pogubljuju razum.
Opasno je zalaziti u dubinu suda Božijeg.
Takvi radoznalci plove na brodu gordosti.
Slastoljubac škodi jedino samom sebi.
I možda još jednom drugu u telesnim zadovoljstvima.
A gnevljivac kao vuk, često uznemirava celo stado.
Sveti Jovan Lestvičnik
Свети Јован Лествичник
ЛЕСТВИЦА
ЛЕСТВИЦА
Поука XI
О МНОГОГОВОРЉИВОСТИ И ЋУТАЊУ
О МНОГОГОВОРЉИВОСТИ И ЋУТАЊУ
У претходним редовима указали смо укратко на то, колико је опасно и штетно судити, боље рећи - бити суђен и осуђен од стране сопственог језика. А то се дешава и са људима који су на изглед духовни. Због тога сада, по реду, треба прећи на истраживање узрока и врата кроз која овај порок у нас улази, или тачније - кроз која излази из нас.
Многоговрљивост је престо таштине, на коме се она радо појављује у свом блеску своме. Многоговорљивост је знак незнања, капија оговарања, руководитељ шаљења, слуга лажи, разрешење смирења, дозивач унинија, претеча сна, расејање мисли, губитак опрезности, хлађење топлине, замрачење молитве.
Разборито ћутање је мајка молитве, ослобођење од ропства, чување огња, стражар помисли, извидитељ непријатеља, стан плача, пријатељ суза, делатељ сећања на смрт, живописац мука, обузетост представом Последњег суда, помоћник спасоносне по-тиштености, непријатељ дрскости, сапутник безмолвија, противник тежњи да друге учиш, умножавање знања, творац виђења, неосетно напредовање, скривено пењање.
Онај који је упознао своје грехе, загосподарио је и својим језиком. А онај који много прича, још не познаје себе онако као што би требало да се познаје.
Пријатељ ћутања се приближава к Богу, и разговарајући с Њим тајно, бива Њиме просвећен.
Исусово ћутање посрамило је Пилата (уп. Мт.27,14 и д.), а ћутање побожног човека уништава таштину. Изговоривши реч, Петар је плакао горко (уп. Мт.26,75), јер је заборавио на онога који је рекао: Рекох - пазићу на путеве своје, да не згрешим језиком својим (Пс.38,1), и на онога другога који је казао: Боље је на земљу пасти с висине, него с језика [Сир.20,18 - наведено у оригиналу по сећању].
Но, ја о том не желим да пишем много, мада ме лукавства страсти подстичу.
Уосталом, једном приликом сам чуо занимљиве ствари од неког човека који је разговарао са мном о ћутљивости. Он ми је рекао да се многоговорљивост, уопште узевши, рађа од било кога међу следећим узроцима: или од једног рђавог и необузданог живота и навика (јер језик, као природни орган тела, по навици тражи оно што је научио); или, опет, највише код подвижника, од таштине, а понекад и од прождрљивости. Стога често многи који обуздавају стомак неком силом и слабошћу, уједно обуздавају и језик и многоречитост.
Ко мисли на смрт, пресекао је причање. И онај који је стекао душевни плач, бежи од многоговорљивости као од ватре.
Онај који је заволео безмолвије, затворио је уста. А онога који воли да лута, из келије изгони страст.
Ко је осетио мирис вишњега огња, избегава скупове људи као што пчеле беже од дима. Јер, као што дим одгони пчелу, тако и он не трпи велики скуп људи.
(853) Мало је њих који могу да зауставе воду без бране. Још мање је оних који могу да укроте необуздана уста.
Поука XVII
О НЕОСЕТЉИВОСТИ,
ТЈ. УМРТВЉЕЊУ ДУШЕ И СМРТИ УМА ПРЕ СМРТИ ТЕЛА
Неосетљивост, без обзира да ли телесна или духовна, јесте умртвљено осећање, које је, услед дуготрајне болести и нехата, доспело до стања потпуне отупљености. Безосећајност је нехат који је прешао у навику и успавао разум. То је пород лоше навике, замка за ревност, омча за храброст, непознавање умилења, врата очајања, мајка заборава (који, са своје стране, поново рађа своју сопствену мајку), искључење страха Божијег.
Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедник! "Не радим добро", виче, и усрдно наставља исти грех; устима се моли против греха, а телом се за њега бори; мудрује о смрти, а живи као да никада неће умрети; уздише због растанка са овим светом, а дрема као да је вечан; расправља о уздржању, а мисли само на то како да угоди стомаку; чита о Страшном суду, а почиње да се смеје; о таштини, а самим читањем храни своју таштину; нашироко прича о бдењу, а сам одмах тоне у сан; хвали молитву, а сам бежи од ње као од бича; сматра послушност блаженом, а сам је први непослушан; похваљује оне којима није стало ни до чега земаљског, а сам се не стиди да се свађа и свети због једне прње. Када се наљути, постаје огорчен, па се због тога огорчења поново љути, и додајући поразу пораз - и не осећа шта ради. Када се наједе, каје се, а мало касније, опет једе; прославља ћутање, али га хвали многоговорљивошћу; учи о кротости, а у самоме том учењу често се гневи, па се онда поново гневи - на своје огорчење; отрезни се, уздахне, климне главом и - опет се подаје страсти. Смех куди, а о плачу говори - смејуљећи се; жали се пред људима на своје славољубље, а самим тим прекоревањем жели да стекне славу; страсно гледа у женско (933) лице, а прича о целомудрености; хвали безмолвнике - живећи у свету, и не опажа да тиме самога себе брука; слави милостиве људе, а вређа просјаке. И све што чини, чини себи на осуду, а неће - да не кажем не може - да дође к себи.
Видео сам много таквих људи који су плакали, слушајући о смрти и Страшном суду. Међутим, док им се сузе још нису осушиле, они трчаху хитро за трпезу. Зачудио сам се, како је та господарица - срамна страст - учвршћена дугом безосећајношћу, могла да победи и плач.
Према својим слабим силама, ја сам разголитио лукавства и ожиљке ове камене и жестоке, горопадне и луде страсти. Не намеравам, наиме, много распредати о њој. Ко има способност у Господу да на основу свог личног искуства стави на рану одговарајући лек, нека се не устручава да то учини. Ја се не стидим да признам своју немоћ у вези с тим, пошто сам и сам снажно обузет том страшћу. Својим сопственим снагама, ја не могадох ни схватити њене смицалице и лукавства, да је, не стигавши је, силом не задржах и, бацивши је на муке, не принудих да исповеди све што смо горе рекли, бичујући је прутом страха Господњег и непрекидне молитве. Стога и рече ова тиранка и злотворка: "Људи који су са мном склопили уговор, гледају мртве и - смеју се. На молитви су потпуно скамењени, хладни, смрачени. Пред светом трпезом стоје без осећања, и причешћују се [Пречасним] Даром тако као да једу обичан хлеб. Ја се ругам људима који се скрушено кају. Од оца који ме је родио, научила сам да убијам све добро што се рађа од храбрости и богочежње. Ја сам мајка смеха, ја сам хранитељ сна, ја сам пријатељ ситости, ја сам повезана са лажном побожношћу и не осећам никакав бол када ме коре".
А ја, јадан, ужаснут речима ове горопадне страсти, у жељи да дознам нешто више о њеном пореклу, упитах за име њеног родитеља. А она: "Рођење ми није само једно. Зачеће је моје некако измешано и нејасно. Ситост ми даје снаге, време ми омогућава ницање, лоша навика ме учвршћује. Ко има ту навику, никада се од мене неће ослободити. Буди истрајан у размишљању о Вечном суду, у дугоме бдењу: Mожда ћу те тада оставити мало на миру. Пази на узрок мога настанка у теби, и бори се против њега, јер ми није један узрок код свих људи. Моли се често крај гробова, насликавши неизбрисиво њихову слику у своме срцу. Јер, ако писаљком поста то не насликаш, нећеш ме победити никада.
Безосећајни монах је безумни философ, учитељ који самога себе својим учењем осуђује, адвокат који заступа противну страку, слепац који учи гледању. Он говори о лечењу ране, а не престаје да је чеше; говори против страсти, а не престаје да једе шкодљиву храну; моли се против своје страсти, а хита да је задовољи; кад је задовољи, љути се на самога себе, и не стиди се својих речи, бедник! "Не радим добро", виче, и усрдно наставља исти грех; устима се моли против греха, а телом се за њега бори; мудрује о смрти, а живи као да никада неће умрети; уздише због растанка са овим светом, а дрема као да је вечан; расправља о уздржању, а мисли само на то како да угоди стомаку; чита о Страшном суду, а почиње да се смеје; о таштини, а самим читањем храни своју таштину; нашироко прича о бдењу, а сам одмах тоне у сан; хвали молитву, а сам бежи од ње као од бича; сматра послушност блаженом, а сам је први непослушан; похваљује оне којима није стало ни до чега земаљског, а сам се не стиди да се свађа и свети због једне прње. Када се наљути, постаје огорчен, па се због тога огорчења поново љути, и додајући поразу пораз - и не осећа шта ради. Када се наједе, каје се, а мало касније, опет једе; прославља ћутање, али га хвали многоговорљивошћу; учи о кротости, а у самоме том учењу често се гневи, па се онда поново гневи - на своје огорчење; отрезни се, уздахне, климне главом и - опет се подаје страсти. Смех куди, а о плачу говори - смејуљећи се; жали се пред људима на своје славољубље, а самим тим прекоревањем жели да стекне славу; страсно гледа у женско (933) лице, а прича о целомудрености; хвали безмолвнике - живећи у свету, и не опажа да тиме самога себе брука; слави милостиве људе, а вређа просјаке. И све што чини, чини себи на осуду, а неће - да не кажем не може - да дође к себи.
Видео сам много таквих људи који су плакали, слушајући о смрти и Страшном суду. Међутим, док им се сузе још нису осушиле, они трчаху хитро за трпезу. Зачудио сам се, како је та господарица - срамна страст - учвршћена дугом безосећајношћу, могла да победи и плач.
Према својим слабим силама, ја сам разголитио лукавства и ожиљке ове камене и жестоке, горопадне и луде страсти. Не намеравам, наиме, много распредати о њој. Ко има способност у Господу да на основу свог личног искуства стави на рану одговарајући лек, нека се не устручава да то учини. Ја се не стидим да признам своју немоћ у вези с тим, пошто сам и сам снажно обузет том страшћу. Својим сопственим снагама, ја не могадох ни схватити њене смицалице и лукавства, да је, не стигавши је, силом не задржах и, бацивши је на муке, не принудих да исповеди све што смо горе рекли, бичујући је прутом страха Господњег и непрекидне молитве. Стога и рече ова тиранка и злотворка: "Људи који су са мном склопили уговор, гледају мртве и - смеју се. На молитви су потпуно скамењени, хладни, смрачени. Пред светом трпезом стоје без осећања, и причешћују се [Пречасним] Даром тако као да једу обичан хлеб. Ја се ругам људима који се скрушено кају. Од оца који ме је родио, научила сам да убијам све добро што се рађа од храбрости и богочежње. Ја сам мајка смеха, ја сам хранитељ сна, ја сам пријатељ ситости, ја сам повезана са лажном побожношћу и не осећам никакав бол када ме коре".
А ја, јадан, ужаснут речима ове горопадне страсти, у жељи да дознам нешто више о њеном пореклу, упитах за име њеног родитеља. А она: "Рођење ми није само једно. Зачеће је моје некако измешано и нејасно. Ситост ми даје снаге, време ми омогућава ницање, лоша навика ме учвршћује. Ко има ту навику, никада се од мене неће ослободити. Буди истрајан у размишљању о Вечном суду, у дугоме бдењу: Mожда ћу те тада оставити мало на миру. Пази на узрок мога настанка у теби, и бори се против њега, јер ми није један узрок код свих људи. Моли се често крај гробова, насликавши неизбрисиво њихову слику у своме срцу. Јер, ако писаљком поста то не насликаш, нећеш ме победити никада.
Нема коментара:
Постави коментар