U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.
Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: „Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.“
Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: „Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.“
Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.
Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.
*
Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.
Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo relji divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo daje bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.
*
O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.
Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.
*
Retko je govorila o snu i nije mi nijedan svoj san ispričala. Na pitanje kako provodi noć, kaže da čuje svako otkucavanje časovnika i da uvek zna koliko je sati. Izgledalo je da su joj i noću „sve sveće u glavi upaljene“, kao što je to jednom rekla, za dnevni rad. Jednom, pre rata, pričala je, za vreme rada spopala ju je odjednom neobjašnjiva pospanost. Nešto slično dogodilo joj se samo još jednom, mnogo ranije, i to u vozu. Držala je u ruci tašnu sa novcem i znala da treba na nju da pazi u punom kupeu. San je, međutim, naišao tako neodoljivo da je sva malaksala i ispustila tašnu na pod, ostajući potpuno svesna šta čini i ponavljajući u sebi bezbroj puta kako ne sme da zaspi jer joj mogu ukrasti tašnu. Ipak je zaspala, a tašnu joj nisu ukrali. U ostalom, spavala je samo nekoliko minuta. Kada joj se ova navala sna ponovila posle nekoliko godina kod kuće, za vreme nekog pisanja koje je morala na vreme da završi, spopao ju je bes. Šetala je po sobi, umivala se, izlazila napolje, ali uzalud. Ipak nije htela da popusti. Uzela je žarač koji joj je bio pri ruci i dobro se udarila po glavi njegovom metalnom drškom. To ju je, naravno, razbudilo. Produžila je da radi, ali je uskoro osetila kako nešto toplo curi niz slepoočnicu prema obrazu. Morala je da ode na hirurško odeljenje da joj ušiju ranu. Nije propustila da spomene onu divnu Čehovljevu priču o devojčici koja je zbog neodoljive potrebe za snom zadavila dete.
*
Nije pričala gotovo nikad šta tog trenutka radi, ali mi je dvaput sa oduševljenjem pomenula Pola Valerija, čiji je Traktat o Leonardu upravo prevodila. Kada bi govorila o nekim detaljima prevoda koji su je danima mučili jer ne može da nađe odgovarajući izraz na našem jeziku, o radu pažljivom, pedantnom i sporom, ličila mi je na savesnog eksperimentatora-naučnika koji ne objavljuje rezultate svojih otkrića dok ih dobro ne proveri i ne iscrpe sve autokritičke mogućnosti. Nije propustila da mi i tada ponovi svoju omiljenu misao da je svaki prevod u osnovi apsurdan jer je nemoguće transformisati jedan jezik u drugi. Valerija nije mogla dovoljno da nahvali. Videla ga je samo jednom u Parizu 1932. godine, kada je proslavljana 300-godišnjica Spinozinog rođenja. Bili su predstavnici raznih nacija, koji su se smenjivali u svojim govorima o Spinozi. Valeri je strpljivo i pažljivo slušao, ali kada je došao na red neki Nemac i počeo da govori na lošem francuskom jeziku, zanimljivo je bilo posmatrati Valerijevo lice kako se nervozno grči u mučnom nestrpljenju da već jednom bude kraj tom masakriranju francuskog.
Povodom smrti Pola Klodela, bilo je reči o ujednačenim, svetlim religioznim egzistencijama kao što je njegova. Doživevši jednom preobražaj, čitav njegov život otada tekao mirno i spokojno kada je bila reč o veri. Ispričala mi je, živopisno, da je u nekom časopisu pročitala kakvo je bilo intimno prijateljstvo između Klodela i Žan-Luja Baroa. Jednom ga je Klodel sasvim uzgred pitao da li je bio nekad u katedrali, na šta je Baro odgovorio negativno. Klodel mu ništa nije rekao. Kada je došao Veliki Petak, Baro se setio razgovora i rešio se da ode u crkvu. Atmosfera je bila osobita. Upravo se jedina sveća koja je predstavljala svu svetlost toga momenta u katedrali odnosila iza oltara simbolišući Hristovu smrt. Baro je proživljavao nešto sasvim novo. Na izlazu je stajao Klodel. Stisnuli su samo jedan drugom ruke i razišli se. Baro je prvi put tada osetio neki stid, koji nije umeo da objasni, ali koji ga je iznutra čistio. Bio sam uzbuđen kada je Isidora završila ovo kazivanje evocirajući stihove iz Verlenovih Mudrosti.
*
Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svem tom da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska. Ona je to nazivala religioznim osećanjem koje je odavno nosila u sebi. Želeći i uspevajući da sve što o svojim osećanjima kaže istovremeno intelektualno proradi i zaodene u jezgrovitu i punu rečenicu, ona se valjda snebivala da govori o tim svojim očevidno intimnim, emocionalnim, unutarnjim doživljavanjima religioznog u sebi. Zato mi je i poklonila Zapise (ilegalno izdanje, 1941.), gde već na prvoj strani ima nekoliko izvanrednih molitava, možda jedinstvenih u našoj književnosti. U tim toplim, sugestivnim kricima religioznog čoveka, možda i hrišćanina, koji doživljava intenzivno dramu vere, ona se nesumnjivo otkrila kao čovek koji veruje. Ako bih je ipak naveo da nešto konkretnije kaže, odmah bi se uvukla u svoju intelektualnu ljušturu i odgovarala kao ubeđeni agnostik. Na sva moja izazivanja o realnosti duhovnog sveta, reinkarnaciji, raznim ovojima čovekovog bića, Hristu, slegala je mirno ramenima i odgovarala skeptično: „Možda, možda.“ Za Hrista je govorila da je samo „obdareni Jevrejin“, za ezoterno hrišćanstvo nije imala dublje interesovanje. Za indijsku religiju, koju zahvaljujući Upanišadama odlično poznaje, ima punu meru divljenja, ali hladnu, intelektualnu i čini mi se nedoživljenu. Iako neće propustiti da podvuče karakteristična mesta iz prikaza Radakrišnanove knjige u engleskom časopisu Filosofija, koji zajedno sa mnogim drugim časopisima iz inostranstva redovno prima i prati, kontemplativna mirnoća indijske filosofije ne doima je se dublje. U tome je pre hrišćanin koji intenzivno, u afektu, doživljava sve suprotnosti i grehe hrišćanske vere. Kao da neće ništa da opravda, a više nema snage ni da se buni. Ostalo je mirenje ili tihi bunt koji ne pravi mnogo larme.
Rekla mi je više puta da voli rituale i da zbog toga opravdava spoljašnju stranu svih crkvenih bogosluženja. Ako je ikada u životu doživela unutarnje spokojstvo i mir, o kome toliko pišu religiozni ekstatičari i za kojim toliko žude mnogi, bili teisti ili ateisti, onda je to bilo samo dva ili tri puta, i to baš u crkvi i za vreme nekog obreda. Jednom u nekom pariskom manastiru, čini mi se da je rekla benediktinskom, a drugi put u Topčiderskoj crkvi. To su oni blaženi trenuci u životu čoveka kada se sve ima i kad se više ništa ne može poželeti što se već nije u tome času ispunilo. Isidora mi je tada odlučno tvrdila da ove trenutke ne bi dala ni za šta na svetu.
Najviše sam je ojađenu i potresenu viđao kada bi pročitala ili čula da su negde ljudi kolektivno stradali u nekoj nesreći: zemljotresu, poplavi, u rudniku. Tako je bilo i toga dana. Čula je preko radija da je oko trideset ljudi izgubilo živote u jakoj buri u senjskom kanalu, kada se izvrnuo jedan brod, a celokupna posada podavila. Ponavljala je potresena tom vešću: strašno je, strašno, kao da upućuje prekore nekome koji bi je mogao čuti, a koji je, možda, ipak kriv za tu nesreću.
*
Odranije me je zanimalo pitanje našeg doprinosa svetskoj kulturi. Bio sam često u nedoumici kad bi se negde povela reč o ovome. Zbog toga sam nastojao da čujem Isidorino mišljenje. Ono je bilo iznenađujuće negativno. Smatrala je da smo u ovome doprinosu siromašni, od slovenskih naroda ponajsiromašniji. Osim fresaka, govorila je, nemamo gotovo ništa. Narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube veoma mnogo, pa nas Francuzi i Englezi s pravom pitaju: pa šta? Naša narodna pesma nema mudrosti, osim nekoliko izuzetaka, naravno, koje bi mogle poslužiti kao predmet posebnih studija, kao, na primer: Marko Kraljević nad pogubljenim Musom (...“đe pogubih od sebe boljega“), ili one bosanske, ženske, lirske pesme u kojoj se peva: Zaprosiš li me, odbiću te; oženiš li se, preživeti neću. Narodna pesma siromašna je i u opisima prirode, govorila je Isidora. Pa u čemu je, zapravo, velika? U svome mitskom karakteru i svome narodnom duhu. Nema mita niti legende van velikih istorijskih događaja ili velikih ljudi. Napraviti od kosovskog poraza pobedu mogla je samo narodna pesma. Možda se i velika svetska poezija nalazi u nekom status nascendi. Pokušaja ima mnogo, dostignuća malo. Ono što će biti veliko, to može doneti samo bavljenje mitom.
Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Izvor: SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ
Izvor: Posete, odlomci, Sabrana dela,
Нема коментара:
Постави коментар