 |
| Rodney Smith |
„Cilj svetih spisa jeste da se prenese “više” značenje i “više” znanje putem reči običnog znanja kao polazne tačke. Parabole imaju tu ulogu. Cilj parabola je da daju “više” značenje putem reči sa “nižim” značenjem, s tim što to nekoga pokreće na razmišljanje, a nekoga ne. Parabola je instrument izmišljen za ovu svrhu. Ona može da utiče na čoveka tako da reaguje na doslovno značenje, a može ga navesti i da razmišlja. Da ga pozove da sam razmišlja o tome. Šta god da uči, čovek najpre razumeva na svom uobičajenom, zemaljskom, prirodnom nivou. U cilju podizanja nivoa razumevanja, učenje mora prvo da padne do izvesne mere na ovaj nivo, da se stvori polazna osnova. Prirodno je da se za početak čovek mora držati onog čemu je učen. Međutim, parabola ima značenje koje je skriveno iza njenog bukvalnoq ili prirodnog značenja. Promišljeno je sačinjena da prvo padne na uobičajeni nivo uma, a ipak da radi u umu u pravcu podizanja tog nivoa shvatanja na drugu ravan. Sa ove tačke gledišta, parabola je alatka preobražaja značenja.Kao što ćemo kasnije videti, ona je medijum koji povezuje niži i viši nivo u razvoju procesa razumevanja.
(...)
Čovek, po prirodi stvari, ima jedno rođenje. Međutim, celokupno ezoterijsko učenje govori da je čovek sposoban za drugo rođenje. To ponovno ili drugo rođenje pripada čoveku u sebi, privatnom, tajnom, unutrašnjem čoveku, ne čoveku kakav izgleda da jeste u životu i kakav sam misli da jeste – uspešan čovek, čovek koji se pretvara. Sve ovo poslednje odnosi se na spoljnog čoveka, čoveka kakvim se prikazuje, a ne čoveka kakav jeste iznutra. Unutrašnji čovek je taj koji je na strani ponovnog rođenja.
Psihološki gledano, prema učenju Jevanđelja, čovek nije onakav kakvim se prikazuje, nego kakav jeste mnogo dublje. Ovo je jedan od razloga što Hrist napada fariseje. Napada ih zato što su pojave. Zato što se predstavljaju dobrim, pravednim, religioznim i slično. U napadima na fariseje, On napada onu stranu čoveka koja se pretvara, koja održava tu pojavnost zbog spoljnih vrednosti, straha, slave, čoveka koji je u sebi možda pokvaren. Farisej, shvaćeno psihološki, jeste spoljna strana čoveka koji se prikazuje dobrim, čestitim …. To je ta strana nas samih. To je farisej u svakom čoveku i to je psihološko značenje fariseja. Sve što je rečeno u Jevanđeljima, bilo da je dato u formi parabole, bilo u obliku čuda ili predanja, ima psihološko značenje, značenje koje se razlikuje od bukvainog. Zato se psihološko značenje reči farisej odnosi ne na određene ljude koji su živeli nekad davno, nego na nas sada – na "farisej" u nama, na osobu neiskrenu u sebi, koja ne može da primi nikakvo stvarno i istinsko učenje, a da ga ne shvati kao priliku za korist, slavu ili nagradu. Kasnije ćemo mnogo dublje proučlti značenje pojma farisej u sebi.“
Нема коментара:
Постави коментар