Vladeta Jerotić
Psihoanalitička studija Dostojevskog
Francuski lekar Gaston Lojg u svojoj patografiji o Dostojevskom, objavljenoj pre više od pola veka pod naslovom Medikopsihološka studija o Dostojevskom, smatrao je da je „Dostojevski imao dva naročita razloga da bude mističar: on je – epileptičar, i on je – Rus“. Pošto ovakvo mišljenje još uvek vlada ne samo među brojnim kulturnim laicima nego i među nekim lekarima, pri čemu su i jedni i drugi uvereni da postoji i treća uzročna veza, i to između Dostojevskog – književnog stvaraoca i njegove epilepsije, stavio sam sebi u zadatak da ovakvo mišljenje u toku ovog eseja opovrgnem. Ako u ovome ne budem sasvim uspeo, smatraću da su moji argumenti bili nedovoljni ili da neka uzročna veza između epilepsije Dostojevskog i njegovog književnog stvaralaštva, a možda i njegove mistike, ipak postoji. O nekoj mogućoj uzročnoj vezi između mistike Dostojevskog, njegovog nacionalnog porekla i njegove epilepsije polemisaću uzgred, i to pri kraju ove studije.
Već je Hipokrat posumnjao u epilepsiju kao „svetu bolest“, tobož poslatu od bogova nekim ljudima da bi oni u epileptičnom zanosu saopštavali običnim ljudima naročite poruke i želje bogova. Hipokrat je bio čvrstog ubeđenja da epilepsija nije ni u kom slučaju božanskija ili svetija od bilo koje druge bolesti, već da i ona, kao i ostale bolesti, ima svoj prirodni uzrok i da je ovaj uzrok u mozgu obolelog, i još dalje, u pripremljenoj naslednoj konstituciji epileptičnog bolesnika. U Hipokratovo doba vodila se živa rasprava između pristalica Empedokla, koji je smatrao srce centralnim organom čovekovog bića i uzrokom različitih bolesti, i predstavnika knidske medicine, koja je prethodila hipokratovskoj, prema kojoj mozak treba da je taj centralni organ od koga sve potiče i u koji sve utiče. Tom se mišljenju priklonio i Hipokrat. Ova razlika u mišljenju nije ni danas nezanimljiva, ne samo zbog poznatog, donekle i prirodnog rascepa u čoveku, između njegovih osećanja, koje simbolično stavljamo u srce, i njegovog razuma, koji smo smestili u najrazvijeniji organ nervnog sistema, mozak, već i zbog značajnog upozorenja samog Dostojevskog, koji je smatrao da se „greške uma“ još daju ispraviti ali „greške srca“ teško ili nikako.
Ako epilepsija nije, dakle, nikakva „sveta bolest“, kako se i dan-danas zove (morbus saser), pa nije ni Dostojevski, ukoliko je od epilepsije bolovao, nikakav svetac, kakva je onda to bolest i od čega je to Dostojevski bolovao? Savremeni francuski epileptolog Anri Gasto, u svojoj veoma dobroj studiji koja nosi naslov Neobičan doprinos Fjodora Mihajloviča Dostojevskog medicinskim saznanjima o epilepsiji, s pravom odbacuje pretpostavku o postojanju tzv. temporalne epilepsije kod Dostojevskog, zalažući se za prisustvo tzv. primarne ili esencijalne generalizovane epilepsije. Ova forma epilepsije, poznata iz davnina, o kojoj je i Hipokrat pisao, sastoji se od „velikog napada“ praćenog gubitkom svesti, opštom toničnom zategnutošću mišića koja proizvodi krik, padom uz povrede, grčenjem mišića, penom na usnama i postepenim vraćanjem svesti uz zaboravljanje svega što se odigralo, malaksalošću, duševnom otupelošću i prazninom u glavi. Ovakva vrsta epilepsije može da traje tokom celog života bolesnika, napadi se ponavljaju u pravilnim ili nepravilnim, kraćim ili dužim vremenskim razmacima, ne postoji nikakva prethodna povreda mozga, a kod gotovo jedne trećine ovakvih epileptičara postoje različiti psihički poremećaji, iako kod veoma malog broja dolazi do razvoja hroničnog moždanog sindroma, odnosno demencije. Psihičke promene karakterišu jako promenljiva raspoloženja, pri čemu je epileptičar čas grub, agresivan, sa izlivima besa, čas preterano ljubazan, snishodljiv i blag, pa je odavno za epileptičara rečeno da ima „molitvenik u džepu, Boga na jeziku i zločin u duši“. U toku daljeg vremenskog trajanja epilepsije bolesnik postaje sebičniji, želi da je u centru pažnje, osetljiv je i na najmanje potcenjivanje ili uvredu okoline, opširan je i sitničav kada nešto izlaže, a kasnije dolazi do opadanja intelektualnih sposobnosti, ozbiljnijih defekata pamćenja, kao i sve većeg gubitka kritičnosti i samokritičnosti.
Pre nego što se okrenemo Dostojevskom i njegovoj epilepsiji, neophodno je da se osvrnemo na još jednu formu epilepsije, tzv. afektivnu, jer imamo izvesnih razloga za podozrenje da bi ona mogla biti odlučujuća za tok i dinamiku ispoljavanja epileptičnih napada kod Dostojevskog. Značajni švajcarski psihijatar Eugen Blojler, poznat kao tvorac pojma shizofrenije, još 1908. godine pod afektivnom ili reaktivnom epilepsijom podrazumevao je napade vrlo slične epileptičnim, kod kojih afektivni i emotivni poremećaji igraju najvažniju ulogu. Blojler nije tvrdio, kao uostalom ni njegovi nastavljači koji su se bavili epilepsijom, da su afektivni poremećaji ili teški unutarnji emotivni konflikti mogli da prouzrokuju bolest epilepsije, već samo da psihički činioci, pre svega razne konfliktne situacije, kojih bolesnici najčešće nisu svesni, mogu da igraju značajnu ulogu u pojavi epileptičnih napada kod ljudi koji već boluju od epilepsije. Suštinu ove afektivne epilepsije, kako to većina istraživača tvrdi (Drajfus, 1934, Rihter, 1957.), čini nagomilana agresija čiji je sadržaj najčešće mržnja prema nekom bliskom članu porodice; ova agresivna snaga, ili arhajska agresija, kako je neki zovu, traži put prema spoljnom pražnjenju, što se telesnim putem, preko dramatičnog epileptičnog napada, zaista i odigrava.
Osvrtanje na afektivnu formu epilepsije imalo je za cilj da nas približi psihoanalitičkom, pre svega poznatom Frojdovom objašnjenju epilepsije Dostojevskog u njegovom članku Dostojevski i oceubistvo. Pošto je ovaj tekst kod nas preveden i sa više strana, pa i sa moje, komentarisan, zadovoljiću se kraćim prikazom osnovnih Frojdovih stavova o Dostojevskom i njegovoj bolesti. Prema Frojdu, iz složene ličnosti Dostojevskog treba izvući tri činioca: izvanrednu snagu njegovog afektivnog života, perverznu nagonsku dispoziciju koja ga je morala opredeliti za sadomazohistu ili zločinca, i umetničku obdarenost koja se ne može analizirati. Epilepsija Dostojevskog bila je samo simptom njegove neuroze, pa bi se morala klasifikovati kao histeroepilepsija ili afektivna epilepsija. Iako je nekih predznaka ovakve epilepsije bilo i ranije, u detinjstvu Dostojevskog, epileptični napadi, prema jednoj verziji događaja, počeli su dramatično da se javljaju tek od trenutka kada je Dostojevski saznao za grozno ubistvo oca od strane njegovih seljaka u Čeremošni.
Ako je otac strog, brutalan i svirep čovek, kakav je bio otac Dostojevskog prema većini verodostojnih izveštaja, onda Nadja sina, prema Frojdu, preuzima ova svojstva od njega i u njegovim odnosima prema svome Ja uspostavlja se pasivnost. Nadja je postalo sadističko, Ja postaje mazohističko sa velikom potrebom za samokažnjavanjem, što se delom izražava kao predavanje sudbini, a delom nalazi zadovoljenje u surovom postupanju Nadja. Usled grubosti i surovosti oca, koje su se produžile i onda kada je Dostojevski napustio roditeljsku kuću, teško je ne poverovati da je sin gajio, bar povremeno, jaku mržnju prema ocu, sa željom za njegovim uništenjem. U trenutku kada se ova potisnuta ali stalno prisutna želja ostvarila, možda čak na način kastracije, dakle, prema Frojdu, iskonskog straha muškarca u odnosu na oca, Dostojevski je dobio prvi epileptični napad koji je trebalo da znači samokažnjavanje zbog želje za ubistvom oca, koju su sada drugi ostvarili. Fantazija je postala realnost, napadi Dostojevskog, koji od sada označavaju identifikaciju sa ocem u vidu kazne, postali su, međutim, strašni, kao i užasna smrt samog oca. Frojd dalje pretpostavlja da su ovi napadi morali u Sibiru, za vreme izdržavanja kazne Dostojevskog zbog nedozvoljene političke delatnosti, prestati pošto mu oni više nisu bili potrebni kada je bio drukčije kažnjen. Umesto samokažnjavanja dopustio je da bude kažnjen od strane očevog zamenika, cara. Pošto se Dostojevski, prema Frojdu, nikada nije oslobodio tereta savesti zbog namere oceubistva, taj teret je odredio i njegovo držanje prema drugim dvema oblastima u kojima je odnos prema ocu presudan, i to prema državnom autoritetu i veri u Boga. U prvoj oblasti on je dospeo do potpune potčinjenosti baćuški caru, koji je jednom s njime u stvarnosti izveo komediju ubijanja, a nju mu je njegov napad tako često ponavljao. Kajanje je ovde preovladalo. U religioznoj oblasti nadao se da će u Hristosu, kao idealu, pronaći izlaz i oslobođenje od krivice, a na osnovu sopstvenih patnji moći da polaže pravo na ulogu Hristosa.
Da bismo pravilno ocenili ovu veoma oštroumnu analizu bolesti Dostojevskog, koja nije izgubila svoju aktuelnost ni posle više od pola veka od kada je objavljena, morali bismo posegnuti za novim podacima o bolesti Dostojevskog, kako iz vremena pre prvog pretpostavljenog „velikog napada“, kada je saznao za smrt oca, tako i kasnije, celoga života, a naročito u toku godina provedenih na robiji u Sibiru. Poznato je da je Fjodor još kao dete bio nervozan, preosetljiv, patio je od noćnih strahova, a oko desete godine, prema sopstvenom kazivanju, čuo je glasove; jednom, leti, kada je bio sam u šumi, učinilo mu se da čuje kako neko prestravljenim glasom viče: Eno vuka! što ga je nateralo u divlje bekstvo iz šume, posle čega se dugo nije smirio. Na dve godine pre odlaska na robiju, opet prema sopstvenom pričanju jednom prijatelju, patio je od ponovljenih, nepodnošljivih nervnih kriza, za vreme kojih je imao osećanje da će smesta umreti. Ovome osećanju zaista bi usledila letargična stanja slična smrti ili dubokom snu koja su nagonila Dostojevskog da na noćnom stočiću, pored kreveta, ostavlja cedulju na kojoj je bilo napisano da ga ne sahranjuju bar pet dana jer će se verovatno probuditi iz letargije. Ovakva letargična stanja izgleda da su potpuno iščezla čim je stupio u sibirsku katorgu, jer sam Dostojevski saopštava da je postao „odjednom zdrav, snažan, svež i miran“, ali da su za vreme izdržavanja kazne otpočeli epileptični napadi, koji ga više do kraja života nisu ostavljali na miru.
Kao što nam je poznato, Sigmund Frojd je ove napade spavanja slične smrti protumačio identifikacijom sa nekim umrlim, sa nekom osobom koja je zaista umrla, ili koja je još u životu a čija se smrt želi. Napad dobija tada vrednost kažnjavanja. Nekom drugom se želi smrt, ali, usled identifikacije, ja sam onaj drugi i stoga sam ja mrtav. Ovaj drugi je za dečaka, po pravilu, otac. Što se tiče podatka, koji daje sam Dostojevski, da je njegova bolest tek za vreme kaznenih godina u Sibiru dobila svoj definitivan, epileptični karakter, Frojd u njega sumnja, smatrajući da sećanja neurotičara krivotvore stvarnost sa ciljem da raskinu neki neprijatan kauzalni odnos.
Prema dr Janovskom, lekaru i prijatelju Dostojevskog, ovaj je dosta dugo pre sibirske tamnice patio od neke nervne bolesti slične epilepsiji koja je, međutim, tek u „mrtvom domu“ dobila formu stvarne epilepsije. Dakle, postoji nesklad, koji nije lako otkloniti, između podataka koje pružaju sam pisac i njegov prijatelj i lekar, prema kojima su pravi epileptični napadi otpočeli tek u Sibiru, i pretpostavke Frojdove, zasnovane na nekim drugim podacima do kojih je Frojd došao, prema kojima se prvi epileptični ili histeroepileptični napad pojavio u osamnaestoj godini Dostojevskog i to u trenutku kada je dobio vest o ubistvu oca, dok su se ovi napadi proredili ili sasvim prestali iz poznatih, ranije navedenih razloga, za vreme četvorogodišnjeg sibirskog tamnovanja.
Ako se sada još jednom vratimo na Hipokrata i njegovo i za naše vreme aktuelno mišljenje o epilepsiji kao bolesti mozga, ali i naslednom konstitucijom pripremljenoj bolesti, moramo se upitati šta nauka o književnosti zna o precima Dostojevskog. U poznatoj raspravi Anri Troja o Dostojevskom iz 1960. godine, u kojoj Troja uverava „da nema nijednog detalja u ovoj knjizi koji nije saglasan sa dokumentima koje sam pregledao“, većina predaka Dostojevskog, bar iz jedne porodične grane, bili su duševni bolesnici, psihopati ili kriminalci. Tako je, na primer, Rafael Ivanovič Dostojevski često bio osuđivan zbog lupeštva i pronevere, Filip Dostojevski je 1634. učestvovao u jednoj organizovanoj pljački, a jedan drugi predak u isto doba bio je osuđen zbog ubistva. S druge strane, još u XVII veku jedna grana porodice doselila se u Ukrajinu, tamo nastanila i u nekoliko generacija davala pravoslavne sveštenike i monahe. Jedan od njih stekao je u Kijevu glas pravog svetitelja. I otac našeg pisca, Mihajlo Andrejevič Dostojevski, trebalo je da postane sveštenik kao i njegovi preci. Izbio je pravi skandal u porodici kada je on odlučio, još sa petnaest godina, da studira medicinu, što je zaista i ostvario, i tako postao lekar. Prava nesreća za ovog čoveka i njegovu porodicu otpočela je zapravo tek posle smrti njegove žene, majke Fjodora Mihajloviča, jedne izuzetno tihe, blage, osećajne i pobožne žene, posle čije smrti je Fjodorov otac postao alkoholičar, predajući se i neumerenom polnom životu. Vremenom, Mihajlo Dostojevski postaje sve nepodnošljiviji brutalni tiranin, sa napadima besa i sumnjičavosti, posle kojih su dolazila depresivna stanja puna sentimentalnih izliva. Ovo naizmenično oscilovanje između sadističkih i mazohističkih izliva oca moralo je proizvesti u sinu Fjodoru strah i užas, ali i bes i mržnju. Videćemo kasnije da je mnoge karakterne crte ovakvog oca primio ili nasledio i sam Dostojevski, prenoseći ih verno i uzbudljivo junacima svojih romana. Setimo se samo Svidrigajlova, Marmeladova ili Fjodora Karamazova.
Kada smo već kod nasleđa i njegovog udela u bolesti, pa možda i u književnom stvaralaštvu Dostojevskog, neophodno je pomenuti izučavanja savremenog švajcarskog psihologa i psihoterapeuta mađarskog porekla, Leopolda Sondija, poznatog u naučnom svetu po svome otkriću tzv. familijarno nesvesnog, zatim po psihološkom testu nazvanom njegovim imenom, odnosno po učenju o tzv. sudbinskim bolestima čoveka. Prema Sondijevom mišljenju, svaki čovek je nosilac četiri nasledna kruga, i to: shizofrenog, maničnodepresivnog, epileptičnog ili paroksističkog i seksualnog kruga. Ovi nasledni krugovi nalaze se kod svake osobe u specifičnom proporcionalnom odnosu u strukturi njenog familijarno nesvesnog, koji sačinjavaju latentni recesivni geni. Najčešće jedan ili dva nasledna kruga igraju vodeću ulogu i time predstavljaju tzv. opasnu zonu, ali pod određenim okolnostima ovaj odnos krugova može da se promeni pa da se ranije latentni krugovi sada manifestuju, i obratno. Sondijev test tvrdi da je u stanju da nam na egzaktan način otkrije kako manifestne tako i latentne sadržaje familijarno nesvesnog, koji predstavljaju, što je sada značajno, egzistencijalne mogućnosti jedne osobe. Na kakve se egzistencijalne mogućnosti misli? Sondi piše o multiploj strukturi egzistencijalnih mogućnosti, pri čemu prvenstveno otkriva tri forme ispoljavanja familijarno nesvesnog: negativnu, odnosno patološku formu, fiziološku, odnosno normalnu formu, i pozitivnu, odnosno socijaliziranu i sublimiranu formu. Ovakvo učenje, primenjeno, na primer, na epileptični nasledni krug, u svojoj negativnoj formi manifestuje se u vidu epileptičnih napada, u normalnoj formi u vidu impulsivnosti, napada besa i netolerantnosti, u pozitivnoj formi u vidu težnje prema kolektivnoj pravednosti, političkim idealima jednakosti i bratstva itd. Još konkretnije, ako ovo Sondijevo učenje primenimo na Dostojevskog, kod koga je epileptična dominantnost naslednog kruga nesumnjiva, u čijem familijarno nesvesnom nalazimo ubice, sladostrasnike, lopove i razbojnike u jednoj predačkoj liniji, ali i ljude pravedne, blage, tolerantne i pobožne, u drugoj liniji, onda možemo reći da je njegov epileptični krug u svojoj negativnoj formi bio manifestovan epileptičnim napadima (svejedno, trenutno, kada na Sondijev način razmišljamo, da li je reč o genuinoj, generalizovanoj epilepsiji, kao što hoće Gasto, ili histeroepilepsiji, odnosno afektivnoj epilepsiji, kao što misli Frojd), u neutralnoj ili fiziološkoj formi, manifestovao se kao „nezgodan karakter“, impulsivan i nepredvidljiv, dok je u pozitivnoj formi bio genijalno sublimisan u velikog pisca – Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.
Osvrnimo se još jednom na karakter Dostojevskog, na njegovo ponašanje prema prijateljima, braći, ženama, vodećim književnicima njegovog doba, i potražimo moguću vezu između ovog njegovog ponašanja i njegove bolesti, epilepsije. Sa izuzetkom njegove žene Ane i nekolicine bliskih prijatelja, među koje ne ubrajamo Strahova koji je izneo u javnost neke vrlo sablažnjive, ali i neubedljive događaje iz intimnog života Dostojevskog (poznato pismo Strahova L. N. Tolstoju od 26. novembra 1883), većina svedočanstava njegovih savremenika otkrivaju nam Dostojevskog kao čoveka u najmanju ruku teškog i nezgodnog karaktera. Za jedne, on je bio preterano ozbiljan, nesposoban da se nasmeje ili razveseli u društvu, turoban i uvek zamišljen, za druge, bio je razdražljiv, lako se vređao, ali i druge vređao najmanjim povodom. Posle jedne svađe sa Turgenjevom, za koju mu navodno ovaj nije dao nikakav povod, Turgenjev ga je u jednom pismu nekom pesniku nazvao „ludim“ i „neuračunljivim“. Biograf Dostojevskog Vjetrinski smatra da se epileptičarski karakter u Dostojevskog ogleda u njegovoj bolesnoj strasti za podrobnim raščlanjavanjem i neprekidnim zagledanjem u najteža stradanja ljudske duše. Vjetrinski dalje ističe da je pisac uživao u stradanjima i da se ova crta mora nazvati onim što jeste – patološkom sadističkom izopačenošću. Naravno da je Dostojevski i samog sebe bezobzirno mučio, pa se sa njegovim sadističkim crtama blisko povezuju i mazohističke. Sadomazohista, uostalom, predstavlja i u normalnoj psihologiji, kao i u psihopatologiji, jedinstven spreg.
U vreme kada ga je u inostranstvu, gde je morao da beži od poverilaca u Rusiji, bila ponovo obuzela kockarska strast, i pored ponovljenih zaricanja sebi i ženi da se više neće kockati, uvek bi iznova odlazio na rulet i tamo igrao sve dok ne bi izgubio i poslednju paru, a jednom je, kažu, prokockao i poslednju ženinu haljinu.
Sve ove i brojne druge nepovoljne i nezgodne crte njegovog karaktera, od kojih neke zaista podsećaju na tzv. epileptičarski karakter, odnosno na izmenu karaktera čoveka koji dugo boluje od epilepsije, ne dovodim u vezu sa epilepsijom u Dostojevskog, već, dok smo još na medicinskom terenu, delimično sa ranije pomenutom opterećenošću njegovog familijarno nesvesnog dominantnim paroksističkim krugom njegovog nasleđa, a delimično sa vrlo teškim životnim okolnostima u kojima se našao Dostojevski, pre svega u krugu porodice, posle rane smrti svoje majke, ali i u toku čitavog kasnijeg života...
Integralni tekst pročitai na sajtu Zadužbine Vladete Jerotić
Izvor: DOSTOJEVSKI I EPILEPSIJA
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri,
Beograd 2007.
Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri,
Beograd 2007.
