TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI: Federico Garcia Lorca

среда, април 10, 2013

Federico Garcia Lorca

Jednoj curi na uvo

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

Jer videh kako iz tvojih očiju

dva luda, mlada drveta mi mašu.

Od lahora, od srebra i zlata.

Ne htedoh.

Ne htedoh ti ništa reći.

Federico Garcia Lorca

Нема коментара:

Постави коментар

Пријавите се на: Објављивање коментара (Atom)

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštaj jedne staze. Nijedan čovek nikada nije on sam, ali svaki teži da to postane, poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi do konca ostatke svog rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane čovek nikada, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svaki je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nam je zajedinčko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela, ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Herman Hesse, „Demijan“

"Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže leti nad drumovima, nego sićušni delovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ili veličinu, ali u kom sam, našao svoje mesto i stojim pobožno, kao u hramu!"

Ivo Andrić

Pod zavodljivim svodovima poetike Vladimira Dunjića

Raširenih ruku, kao da je skinuta s krsta, reklo bi se da je ta žena zagledana u samu konačnost. Poput krilatih makaza u niskom letu, lastavica preseca ortografiju bilja. ...To je svojevrsna šifra čiju odgonetku svako može da traži prema svojoj sklonosti. Po predanju, lastavica je okrznula skut Gospodnji prestravljeno leteći od Kajafe do Pilata. U prividnoj ili možda stvarnoj večnosti valjda se sve ponavlja i večito vraća... Slika „Cipele“ može da bude shvaćena dvojako: kao ženski akt ili kao aluzivna predstava androginog bića . U izvesnom pogledu, još jednom evocirajući mitske predstave o celovitom biću pre raspolućenja, ova slika istovremeno aludira na kazivanja o razlučivanju svetova, o razdvajanju neba od zemlje, svetlosti od tame i voda nebeskih od voda zemaljskih........... – M. Komnenić

Vladimir Dunjić - U snu san - Stupivši u treću dimenziju, slikar je pri tom na njih preneo lirsku eteričnost „Poslednjeg vela“. Na sferičnu formu svedena je ovalnost glave, obrva i očnih kapaka, usana i vela kojim je ovijena glava na tamnom postolju. Zašto jajolik a forma? Jaje je simbol rađanja i nastanka života. S tim simbolom Dunjić je izveo paradoksalan obrt. Spustivši kapke, glava je utonula u san ili u harmoniju. Još jednom se slikar poigrao dvojnostima i dvosmislenostima, sugerišući stanje bolne nostalgije, ali i mističkog ushićenja. - M. Komnenić

Onaj koji misli poeziju,
sebe već potpisuje...

svuda i zauvek...

"u oluji opet salamanderi se čuju
zvučni mamac para nebo
ponovno se nađoh u svijetu kojeg ne poznajem,
možda na nebesima, ili u utrobi majke.
ipak poznanstvo slutim i povjerenje imam
dovoljna je mala volja da okove vrati.
u nevjerici vrijeme stane,
zar to mogu, zar je tako lako?
radost malo mora utišati
svaka sreća dug otvara.
onome bez lica."

U znak zahvalnosti za otkrivanje delića velike veštine upotrebljavanja istine