JEDAN PRILOG SAZNANJU ČOVEČJEG BIĆA - Rudolf Štajner

Ga: 181
Izvod iz predavanja Dr. Rudolfa Štajnera 
održanog 29. 01. 1918 godine - u Berlinu

Pogledajmo čoveka spolja, i to kostur čovečiji. Šta nam pada u oči? (Mnoge takve polazne tačke koje će bit kameni temeljci u velikoj građevini budućeg pogleda na svet, što će proizaći iz duhovne nauke, pa u sebi ujediniti naučnička i umetnička shvatanja sveta – spomenuo sam u knjizi: “O zagonetkama duše“, ali niko ne traži takvo „građevno kamenje“. Pada u oči to, da je glava kao nasađena na ostali kostur. Kao da su to dve celine.

Potrebno je istina, čuvati se zaključivanja putem analogije po čisto spoljnim sličnostima. Ali ovde ima mnogo dubljih veza i zato je analogija dopuštena.

Dakle, dozvoljeno je reći, da je okrugla glava slika svemira koji nas okružuje, i izgleda nam isto kao šuplja kugla. Jer i za skretanje severnog pola vrha magnetne igle ne tražimo uzrok jedino u samom njenom vrhu, nego i u polovima same Zemlje; zato i pri embrionalnom postanku jednog okruglog jajeta u telu kokoške, moraju da se priznaju i uticaji celog okruglog svemira, pa dakle isto i kod embrionalne klice čovečije glave novo-rođenčeta u telu majke.

A šta bi onda trebala postati ona druga celina; šta je celi ostali kostur na kojem je glava nasađena? – To bi bila donekle suprotnost od onoga, dakle više produkt snaga iz tela matere, očevog tela, snaga iz nasleđa čitavog niza predaka, - snaga zemaljskih. Već po tome bi se čovek ukazivao kao neko dvostruko biće.

Ne govorim to da iznenađujem tim znanjem i da budim radoznalost, jer ne radi se o tome da se samo nešto zna, nego kako da se zna. Pa u onoga ko ispravno pronalazi veze između čoveka i celokupnog sveta,- probudiće se već i one misli koje se tiču etičkog i jurističkog pogleda, koji treba da su u stvari najviši, ali koji su danas nešto sasvim čudnovato.

Šta se vidi još iz toga odnosa? Pogledajmo kako čovek saznaje. U prvom redu tu ulogu odigrava glava. Ali i ostalo telo (opažanje dodirom, ravnotežom, unutrašnjim organima, osećanje srcem). I u pogledu saznanja možemo čoveka smatrati dvostrukim bićem: čovekom-glave i čovekom-srca. Nauka će to da dozvoli, ali reći će se: nema tu nikakve bitne i za praktičan život važne razlike; najviše što se ljudima-glave, mora priznati to je hladnije i tačnije rasuđivanje, a ljudima-srca – toplije. Ali nije tako. Postoje tu kudikamo još važnije posledice. Tako kada pomislimo na brzinu kojom saznanje prodire u našu svest – ukoliko saznajemo posredstvom glave- to ide s razmerno brzo, dok kod saznanja ostalim organizmom, sporo; i to po otprilike tri puta brže, odnosno sporije. Šta to dakle znači za praktičan život? Da se mora, ako smo za neku stvar trebali za jedan dan da je glavom razumemo, da se mora čekati još tri dana dok to potpuno shvatimo, (tj. dok to ne bude kadar da prihvati i naš ostali organizam). Da onaj koji je studirao do svoje 15-e godine, treba da čeka do svoje 45-e, dok svo to znanje bude primljeno i od ostalog organizma „svareno“; dok ne postane potpuni čovek, pa da bi se tek onda mogao naprimer : birati za opštinskog odbornika ili narodnog poslanika. Jer za te stvari traži se potpun –formiran čovek! Ali to se danas ne zna, pa se deci predaje samo ono znanje što se brže-bolje uliva u glavu, ali što nikad ceo čovek ne shvati, jer ostali organizam to znanje ne prima, ne podnosi. Celo školsko znanje je tako podešeno. Onda je posledica još i to, da kasnije od tog znanja ne nastaje nikakva radost, koja preostaje ljudima, i da ljudi s razmerno rano duševno stare. Jer sa najdubljim misterijskim tajnama čovečanstva, spojeno je pitanje: -Kakva treba da je nastava da bi se ljudi kasnije kad odrastu, sa ljubavlju, radošću i oduševljenjem sećali svoga učenja u mladosti?!

Ali za socijalne prilike, takva nastava ima upravo sudbonosne posledice. Jer zbog nje –nastave-jedino među ljudima postaje „opštenje glave“; isključivo saobraćanje i sporazumevanje među ljudima, jedino na osnovu misli koje su potekle iz glave, a da nisu prožele i ostali organizam. A značaj toga shvatićemo tada, kada se prisetimo od kuda upravo nastaje glava. Rekli smo iz svemira, iz svemirskih snaga. Dakle, isključena je mogućnost da bi se s glavom mogle urediti one prilike koje su – zemaljske, a to su baš u prvom redu međusobni odnosi ljudi, društva i naroda. Jer nismo građani neba, nego građani Zemlje. Pa zato moramo tokom celog svog života srasti sa svim onim što pripada zemlji, tj. sve to mora prodreti u saznanje našeg celokupnog organizma.

No pogledajmo onu dvostrukost i sa gledišta reinkarnacije. Pošto je glava slika svemira i nastala iz sila svemirskih, znači da smo mi sami za vreme od poslednje smrti do sadašnjeg svog rođenja, radili na izgrađivanju te naše sadašnje glave (u kojoj su zbijene, s koncentrisane sve naše duševne snage, što su nekada bile raširene po bezmernim prostranstvima; glava je dakle kao neka grobnica naše duše, na kojoj smo mi sami vršili pripreme, a u koju nam je duša sahranjena prilikom začeća).

No šta bi onda trebao biti onaj ostali organizam sa tog gledišta? –To je ono što čini klicu i pripremu za našu glavu u novoj inkarnaciji. Snage koje smo za života razvijali u tom ostalom delu tela, otimaju nam se istina nakon smrti, ali njihovi oblici ostaju (?) kakvim smo ih sami bili stvorili; mi ih nosimo za vreme boravka na „onome svetu“, a pri novom rođenju metamorfoziraju se u oblike glave. Dakle, u glavi ima uvek nečega što je nasleđe iz predstava, a u telu ima nečega što je klica za glavu u budućem životu. Pa u tom smislu smo dakle dvostrukost. A možemo da pratimo nekog čoveka kao biće iz prastarih vremena, sagledavajući njegov hod u daleku budućnost; i svaku kost njegovu da gledamo kao metamorfozu nečega iz prošlosti, ili kao klicu za nešto drugo u budućnosti. Ono što je na glavi možemo već sada da vidimo i na svom ostalom telu, naravno samo opreznim zaključivanjem i oslobođeni od predrasuda. Sve je to od velike važnosti naročito još i za pedagogiju, jer naše fizičko telo stari, ali naše etersko telo ne mora da stari. Ono može da ostane mlado i da biva sve mlađe i bujnije. Ali to je slučaj samo onda, ako u glavu primamo samo takvu duševnu hranu u predstavama, da je ova dovoljna i podesna da bude tokom celog života prerađivana po ostalom organizmu. No to se može kada se deca obaveštavaju od rane mladosti, da je čovek slika celog sveta i mudrog božanskog uređenja svetova, ali takvog uređenja, da ih se uči nerazumljivim rečima iz Biblije. Inače se dolazi do sanatorijuma sa neurotične, u kojima je često naj neurotični sam primarijus. 

Pa tu dakle može samo duhovna nauka nešto da učini, kada se ponešto iskreno razradi, u konkretnom ono, za šta je ona dala impulse. Ne mora se dakle forsirati vizionarska vidovitost, već je dovoljno čoveka samo smišljeno shvatiti i razumeti kao stvorenog po obličju duhovnog sveta, a ta će nam duhovnost onda doći sama po sebi. Samo je neophodno potrebno osloboditi se komoditeta u mišljenju, lenjosti u saznanju. Mora se imati sklonosti za to da se zađe u pojedinosti, pa da se tek iz toga dođe do neke celine; moramo poći od najbližeg čulnog da dođemo u nadčulno. Jer ovo se može skoro rukama dohvatiti u svemu onom što opažamo kao čulno. Jer ko ispravno gleda u čovečiju glavu, vidi u njoj ono što je iskristalisano iz celog svemira; a u ostalom telu vidi opet ono što se u svemir učlanjuje, da bi iz njega opet proizašlo u idućoj inkarnaciji. Ako se dakle pravilno posmatra ono što je čulno na čoveku, već se može doći do ispravnog shvatanja nadčulnog. Samo što se i čovek mora posmatrati sa istom pažnjom kao i neki sat. Znamo da ni sat ne možemo shvatiti, dok ne proučimo uzajamna uzupčavanja točkića; a čoveka hoćemo za pet minuta da sagledamo. Pa još zahtevamo da sve što se o njemu govori bude kratko i jasno a pre svega jednostavno, mada je čovek tako silno komplikovan kao i svemir. Ovu komplikaciju moraju svi ljudi makar i samo naslućivati, jer inače im je nemoguće shvatiti ono što je najpreča potreba za današnje doba. Zbog toga što se hranimo samo onom duševnom hranom, koju glava može svariti a ostali organizam ne može, time postavljamo čoveka u društveni poredak tako, da donekle baš nećemo da učinimo zemaljski život slikom nadčulnog duhovnog života! Pa tu zapadamo u neku dvostrukost, ali je ova druge vrste nego one koje sam do sada spominjao; ova je štetna i mora biti savladana.

Starije doba (pre materijalizma) bilo je prožeto onim znanjem što dolazi iz celog čoveka. Danas nam znanje dolazi samo iz glave; i zato je apstraktno, suvoparno, i ne može da ispuni čoveka u toku celog njegovog života. No same po sebi ove misli glave, jesu nešto naj duhovno, što samo može biti. A već i sama egzistencija apstraktnih pojmova (nazivi misaonih imenica u jeziku) faktično je dokaz koji obara materijalizam. Ali je u tome nevolja što se takvim mislima, mada su naj duhovne, čovek nije u stanju da ono što je faktično duhovno i – razume. Mi smo se od zadnja četiri veka silno produhovili, ali smo stvorili isključivo apstraktne predmetne pojmove, a izgubili smo imaginativne, inspirativne i intuitivne. Do ovih ponovo moramo doći, ako želimo da plodonosno možemo misliti.

Pa zato moramo ponovo u sebi odnegovati težnju za unutrašnjom istinom. I nikada nećemo poći pogrešnim putem, ako životnim iskustvom steknemo saznanje, da je harmonija između znanja glave i znanja srca moguća, samo ako se čovek uistinu postavi u život. Jer baš zato i neće ljudi danas ništa da znaju o znanju srca, što ne samo da duže vremena treba, nego što ono neće ni da primi sve što mu glava saopštava, već odbija ono što nalazi da se ne slaže sa unutrašnjom istinom; reagira – odbacuje ono što je neistinito. To je jedna vrsta „savesti“ (saznanja) onog drugog čoveka, od koje današnji ljudi beže. Oni beže pod uticajem iste one sile, koja je amerikanizovala staru poslovicu:- Morgenstunde hat Got (Boga) im Munde – u “Morgenstunde hat Gold (zlato) im Munde“)!

Ali ljudi duhovne nauke ne smeju bežati od kritike srca, moraju se izložiti mukama svoje savesti i paziti kada srce kaže: „ne“, i to uvažavati. Jer ono se ne vara; ono uvek kaže „ne“ kad sa glavom ne traži „duhovno“, ili kad se za znanjem ide iz egoizma, slavoljublja, požude i td. Pa zato duhovna nauka ne sme stvarati kompromis sa polovnim stvarima, ne sme se pogađati sa 1/4 ili 1/8 znanja, nego se ima priznati samo ono što je u celini istina. I mnogi se moraju ignorisati, da bi se duhovna nauka održala čistom, naročito od diletantizma.