На мајчиним рукама, да ли памтим
златне гривне, колико успаванку – причу без краја,
ај, хај, ај, док ме је уз груди привијала своја,
касно је лето мислим било тад, и већ је нестало
оно јасно летње небо, кад звезде у детињим очима цветају.
На рукама старих баба златне гривне звоне.
А ја се сећам само речи из мајчине песме
певане у славу мог сна. Те слатке црне купине
од речи, након дугих деценија изнова ме гоне
да размишљам о детињству.
Ветар је дунуо преко цветова трава и однео полен.
Мој живот, та није он чист рибњак у коме се
може видети свака пастрмка.
Смео бих рећи да сам живео живот
раз света у самоћи.
Моја мајка да може да ме види оваквог остарелог
да ли би патила. Од свих болести на овом свету
најстрашнија је старост.
Једва да могу бити златна гривна са мајчине руке
са било чије руке сад.
Успаванку могу поновити од речи до речи
наизуст, ту успаванку крштену као
причу без краја.
Нема коментара:
Постави коментар