Dokle god se jedna stvar bude poimala po njenoj kori a ne po jezgri, dotle će se po pravilu o njoj govoriti uvek s više ili manje proizvoljnosti, vežbajući time um i na račun njen praviti sasvim različite pretpostavke, za koje je dovoljno samo dodirnuti se pa da se sruše. One čak mogu imati u sebi i jedan deo istine, pa ipak u njima istina nije središna, nije načelo koje sve ostalo podređuje i drži u jednu i nedeljivu bitnost. No ako se, naprotiv, uže u sredinu stvari, ako se istina postavi za temelj nečemo što ima da se stvori, onda će taj temelj moći izdržati i ispolinski veliko delo. Tu je osnovna razlika između uzvišenog i fantastičnoromantičnog. Konkretnije rečeno: jedno delo može biti postavljeno na masivnim kamenim stubovima, a jedno čak i nemati oslonca, nego lebdeti u vazduhu; Prometej može biti hiljadu puta gorostasniji i uporniji, Šajlok nesravnjeno puta gramižljiviji i krvoločniji, pa ipak da ostanu istiniti. Tako je, mislim, i sa svim ostalim. I nije samo to: ako se jednom prodrlo do srži stvari, izvor je nužno obilan, i sve što ima da asimiluje, podredi, doziva jedno drugo, nastaje kristalisanje u pravom smislu reči.
Ali kako da se prodre do srži? Na prvi pogled laka stvar, više metodska, geometrijska, ali nije tako. Često i stotinu godina prođe. Izgovori se nemerljivi broj reči, naiše hiljadama knjiga, a niko ništa ne kaže. Ja to nazivam vremenima automatskog duha. Utabani putevi, obligatna prosvećenost za svakog, ukalupljenost duhova, priča o većem znanju jednog đačića nego Aristotela itd. Na karju krajeva Karlajl je u pravu: skoro se sa sigurnošću može reći da su ta vremena upravo vrlo veliki razmak između dva heroja. Životvorni uticaj jednog isčezao je, dok je do dolaska drugog još daleko. Dante se ne čita direktno nego analiziran (?), komentarisan, objašnjen, propušten korz glave mediokriteta. I pazite zašto veliki umetnici gotovo nikad nisu srećne ruke sa svojim đacima: oni su nastali kao silne jake svetlosti da svetle u velike daljine, ko se našao neposredno blizu njih, oči su mu zasenule, izgubio se u njima - svemu se drugom može podražavati; remek-delo nije tu da se sa njega skidaju kalupi i da se oko njega gubi vreme u naporu da se uđe u njegov tajni mehanizam - ko je prodro u mehanizam velike duše? - nego da se na njemu prečišćavaju oni što nagonski idu za tim da se otresu svega mrtvog i pasivnog što se kao ulična prašina navaljalo po njima.
Ko je samo uspeo da se, kao Buda, Hristos, sv. Franja, otrese svih mera i sistema i ideja i ostane sam samcit lice u lice sa prirodom, taj je već i zavoleo sve stvari i uspeo sažaliti se na njih, a tu je početak stvaranja iz sebe; Nešto prostrujalao kroz celo biće, nešto kao veliki strah i velika smelost, beskrajni bol i beskrajna radost: Dotadašnje slabe kohezije unutrašnjeg života nestalo je i novu haos sudbonosno se pokrenuo da stvori još jedno zvezdano nebo, jer svaki veliki umetnik nosi u sebi svoje zvezdano nebo. Sve ostalo, spoljašnji uticaji, tehničko znanje, stupanj obrazovanosti, od toga trenutka prestaje biti glavno, mada ne gubi svaku vrednost. Jedna je nova sila počela delati.
Prilično sumnjivo mi izgleda kad se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi navode često na pogrešan put. U mnogim slučajevima, naročito danas, govori se o stilu i onde gde ga apsolutno nema, i to upravo stoga što se stil često traži u reči i frazi samoj po sebi, dakle u onome čime se on najlakše može falsifikovati. Jedan marljivo bira najšravilnije opeke i najuglačanije kamenje i zida: oblici mu ispadaju simetrični i geometrijski tačni, i kohezija njegove zgrade ne leži u samim opekama, nego u lepu koji ih drži - to često nazivamo lepim stilom, otmenim stilom. Celu tu zgradu možete razglobiti na prvobitne elemente i opet je sklopiti bez ikakve štete po nju; pokušajte, međutim, da razglobite jedan cvet: i samom pomišlju da ga analizirate vi ste ga već povredili u njegovom suverenom jedinstvu: nečega je već nestalo, reč nije teško naći, recimo draži, upravo onoga što je bilo bitno u njemu. dakle, ne zidana kuća, no izraslo drvo, to je stil. Reč doziva reč, slika sliku, ideja ideju. Sve je tu celo. U najkraćoj frazi našli ste osnovni ton celog dela. Zagledajte se u prašnjivi ubogi cvet pored puta, u njemu čete osetiti tajnu svioh cvetova. kamičak je pao u duboki vir i talasi se razilaze u koncentričnim krugovima. Uvek tu ima jedna centralna sila koja sve u svom domašaju miri i stapa u jedno. O logičkim neslaganjima može tu biti reči, ali o muzičkim nikad: dur i mol se tu, ne prepleću, nego sjedinjuju, jedan drugom otvara izlaz, jedan je nužni osnov drugog, prvi daje stabilnost drugom, drugi umekšava prvi. Da li se do toga, kao i do toplog i hladnog u slikarstvu, došlo geometrijskim putem?
Neki kritičari sistematski su unosili zabunu kod neobaveštenih, to će reći pasivnih i mrtvih, razdvajajući formu od sadržine; književni i umetnički istoričari, često radi lakše preglednosti, stilu jednog umetnika daju zasebnu glavu. Šta oni upravo podrazumevaju pod rečju stil? Je li to veština iz koje se u školi dobija slaba ili odlična ocena, a u životu poruga ili pohvala; može li neko da bude samo dobar stilista i ništa drugo? Na Žalost, taj sud se vrlo često čuje i od nekih što važe za najposvećenije: Umetnost radi umetnosti, to je poslednje pribežište bankrotiranih pesnika i njihovih učitelja teoretičara. Dakle, ako mi ko sa pompom podari šarenu lažu, ja da je primim i čuvam kao relikviju; pune oči, prazno srce: to je vaš stil bez sadržine; kuća sa fasadom proračunatih proprcija, tačno postavljenih reljefa, ali koja nije za stanovanje, niti ni za šta na svetu. Mala kazna za one što misle da se sve da protumačiti i analizirati.
Naprotiv, stil nije fraza, nije krektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegovog osećanja i mišljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Ako sam sa velikim ubećenjem kazao ili napravio što, ja sam došao od svog stila. To je od sada moje oružije kojim pobeđujem, jer pazite, istinski stil neposredno ubeđuje. I šta najpre frapira kod pravog umetnika? - preveliko bogastvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila privukla je sve što joj je u domašaju, i ppodredila, mnogo je primljeno, stostruko mnogo će se vratiti; nad sredstvima se potpuno zagospodarilo: ona se sva nameću, ali se od njih sa jednim vrlo sigurnim nagonom uzimaju najznačajnija, najubedljivija, mnogo što šta ostaje, i s pravom, nekazano. Jedan se obuzdava, jer bi se inače nagonski rasplinuo u beskonačnom; drugi se usiljava jer u dnu duše strepi da ne bude uhvaćen u ništavilu.
Kod jednog izraženo odjekuje kroz dubine neizraženog, kod drugog, i pored svih napora da ne bude tako, fraza ostaje samo fraza, više ili manje blagoglasan skup glasova i ništa više. Ima li čega bednijeg od muzike koja kazuje sve, od netajanstvene muzike. Francuzi imaju reč za te lažne stilove, to je plat, ravan, nešto nemoguće, stvar u dve dimenzije svega. U krajnjoj liniji nejsugestivnije deluje ono što je samo nagovešteno, naslućeno, neiskazano: jedan čarobnjak ima sposobnost da oseti tajnu, on pronalazi na njoj vrata i otvara nam ih, to je sve što on hoće ili samo može da učini za nas; bez njega ne bi smo osetili, ako je i sa njim osetio, onda tu nema više nikakve pomoći. Teoretičari su kazali: ne opisuj sve, nego samo karakteristično. Propis vrlo tačan, ali se njime nije ništa postiglo, i najopskurniji stihotrvorac sa četvrte strane dnevnih listova, i najžalosniji mazalo pejzaža za deset dinara, zna ga kao svoje vjeruju, pa ipak srazmera između darovitih i nedarovitih opisa ista je ako i ne veća nego u vreme Horacija, Šekspira i kalderona. Ali se zato ne zaboravlja ići ni u drugu krajnost: Već je napravljena teorija, i oberučke primljena, da je slikaru dovoljno na ljudkom licu samo naznačiti jedno oko, drugo je logički nužno, i našto upasti u pleonazam te ga naslikati; pesniku, da kaže tri i da vam time sugerira Hristovu glavu, sliku Gvida Reni. Tako se tumara po iskrivljenim putevima kad nema gravitacionog centra.
Ko nema za sebe dosta, nužno ne može ni davati. Ali, na žalost, čar prvih i suviše je veliki mamac za neprave. Ima tu i puno drugih stvari: ne nepalog je pala zraka tuđe svetlosti i on samog sebe ubedi da to on sija, pa hoće i druge da ubedi; zamislite koliko takvih isprekršenih zrakova dopru bogzna i od kada, za one koji umeju da ih osete na sebi; neko je prethodno očeličio volju, pa onda otvorio fabriku poema, istina u prozi, no ipak poema - kobna poseldica principa o moći vaspitanja, - pitajte Rasinovog i Vagnerovog sina koliko u umetnosti vredi moć vaspitanja kad nema one druge, prave, urođene moći. Hoću opet da govorim o stilu.
Naprotiv, stil nije fraza, nije krektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegovog osećanja i mišljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Ako sam sa velikim ubećenjem kazao ili napravio što, ja sam došao od svog stila. To je od sada moje oružije kojim pobeđujem, jer pazite, istinski stil neposredno ubeđuje. I šta najpre frapira kod pravog umetnika? - preveliko bogastvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila privukla je sve što joj je u domašaju, i ppodredila, mnogo je primljeno, stostruko mnogo će se vratiti; nad sredstvima se potpuno zagospodarilo: ona se sva nameću, ali se od njih sa jednim vrlo sigurnim nagonom uzimaju najznačajnija, najubedljivija, mnogo što šta ostaje, i s pravom, nekazano. Jedan se obuzdava, jer bi se inače nagonski rasplinuo u beskonačnom; drugi se usiljava jer u dnu duše strepi da ne bude uhvaćen u ništavilu.
Kod jednog izraženo odjekuje kroz dubine neizraženog, kod drugog, i pored svih napora da ne bude tako, fraza ostaje samo fraza, više ili manje blagoglasan skup glasova i ništa više. Ima li čega bednijeg od muzike koja kazuje sve, od netajanstvene muzike. Francuzi imaju reč za te lažne stilove, to je plat, ravan, nešto nemoguće, stvar u dve dimenzije svega. U krajnjoj liniji nejsugestivnije deluje ono što je samo nagovešteno, naslućeno, neiskazano: jedan čarobnjak ima sposobnost da oseti tajnu, on pronalazi na njoj vrata i otvara nam ih, to je sve što on hoće ili samo može da učini za nas; bez njega ne bi smo osetili, ako je i sa njim osetio, onda tu nema više nikakve pomoći. Teoretičari su kazali: ne opisuj sve, nego samo karakteristično. Propis vrlo tačan, ali se njime nije ništa postiglo, i najopskurniji stihotrvorac sa četvrte strane dnevnih listova, i najžalosniji mazalo pejzaža za deset dinara, zna ga kao svoje vjeruju, pa ipak srazmera između darovitih i nedarovitih opisa ista je ako i ne veća nego u vreme Horacija, Šekspira i kalderona. Ali se zato ne zaboravlja ići ni u drugu krajnost: Već je napravljena teorija, i oberučke primljena, da je slikaru dovoljno na ljudkom licu samo naznačiti jedno oko, drugo je logički nužno, i našto upasti u pleonazam te ga naslikati; pesniku, da kaže tri i da vam time sugerira Hristovu glavu, sliku Gvida Reni. Tako se tumara po iskrivljenim putevima kad nema gravitacionog centra.
Ko nema za sebe dosta, nužno ne može ni davati. Ali, na žalost, čar prvih i suviše je veliki mamac za neprave. Ima tu i puno drugih stvari: ne nepalog je pala zraka tuđe svetlosti i on samog sebe ubedi da to on sija, pa hoće i druge da ubedi; zamislite koliko takvih isprekršenih zrakova dopru bogzna i od kada, za one koji umeju da ih osete na sebi; neko je prethodno očeličio volju, pa onda otvorio fabriku poema, istina u prozi, no ipak poema - kobna poseldica principa o moći vaspitanja, - pitajte Rasinovog i Vagnerovog sina koliko u umetnosti vredi moć vaspitanja kad nema one druge, prave, urođene moći. Hoću opet da govorim o stilu.
Gde je nemoral podrio porodicu, javljaju se moralisti, gde se crv skepse uvukao u umetničku veru, javljaju se kritičari. Kakva je to sekta ljudi? To su, ogovara se, vrtari u vrtu lepoga; oni što čupaju korov, seju, rasađuju, potkresuju. Da nije njih, sve bi počelo involiurati, ljiljan bi s vremenom opao u neki skromni divlji cvet s latinskim nazivom, carska kruška u oporu divljakušu, ruža u trn. U jednoj leji oni neguju recimo epsku pesmu, u drugoj dramu, u trećoj sonet. I pazite kako su oni vični vrtari: Od sirovog Šekspira napravili su Drajdena i Popa; od neuglednog Molijera francuska ništavila XVIII veka, od varvarskog Homera ne vredi ni pominjati šta. Pa ipak oni moraju imati nekog posla, kako bi se inače održali, i još sve više množili. U Franscuskoj su se čak s pompom proglasili za naučnike, snabdeli se sa alatkama za analizu i dali se na posao: sve su oni analizirali, i jedno vreme ideali čovečanstva leželi su na stolu za seciranje, pa ipak ideali su ostali živi i nepovređeni, a oni su u znak pokajanja pred samim sobom, pognuli glavu, i najzad spali na to da obogate čovečanstvo sa još jednom teorijom. - "Ali to je naša profesija, to nas hlebom rani." Gospodo kritičari, u današnjem složenom društvu imaće i za vas mesta, budite sve drugo gde treba mudrovati, rezonovati, pisati; primite se posredničkog posla između umetnika i nagonski inertne gomile, ali se ne mešajte u umetničko stvaranje, ostavite umetnike da rade kako znaju i umeju. "Zar smo mi zabadava oštrili svoje ukuse?" Niste. Budite cenzori. Lovite kovače lažnog novca i izobličavajte ih. Časniji se posao ne da zamisliti. Jer danas, kad pored istinskog zlatnika promakne devet lažnih, istinski umetnik ne umire od gladi da bi mu dobar biograf imao prilike uzvratiti: takva je sudbina velikih, nego zato što stvarno nema šta da jede i što mu zalogaj otimaju praktičniji i dovitljiviji kovači lažnog novca. Još jednom, ima li plemenitijeg posla?
Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično, ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva najviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje. Docnije, sve većim deljenjem i razdvajanjem vrednosti, iz tog prvobitnog maga izdvojio se sveštenik, čiji je posao da čuva i tumači zastarele teološke formule, sudija da razmršuje što se u odnosima ljudskim zamrsi, kralj vlada - sve same profesije, - samo srž starog maga ostaje nepromenjena, samo potomci starih maga, iako im je parcelisano društvo dalo određenu ulogu i značku zanimanja, u dnu duše ostaju ljudi bez zanata, čudne zanatlije koje ne rade za dućan, pijacu i vašarsku šatru. I pazite kako se neki među njima, po jako ispoljenom atavizmu, dragovoljno i rado iskorenjuju iz uzanih okvira klasa, i bivaju boemi. Pitajte svakog od njih, čitajući, slušajući ili gledajući ih, svaki će vam kroz svoje delo odgovoriti, pa ma on spolja bio i naveći buržoa, da je preživeo značajan trenutak kad se imao odlučiti da li će poći putem praktičnog rada ili putem umetničkog stvaranja.
Uistinu, oni su sveštenici, često i ne budući svesni toga, jedini istiniti sveštenici sadašnjosti, a možda i budućnosti. Oni otkrivaju božansku bitnost stvari i bitnost života, oni su nužno obožavaoci duha kroz materiju, velikog kroz malo, sveopšteg kroz pojedinačno. Nečisti i nedovoljno posvećeni među njima, nemaju nagona da odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberučke se hvataju za nju, daju joj počasno mesto u sebi, naviju je i puste da radi, onda su oni izraziti klasičari, romantičari, realisti, impresionisti. Čisti i posvećeni, iako im istoričari lepe take etikete spolja, unutra nisu to. Pogledate li ih izbliza, zanemećete od čuda kad vidite koliko su istovetni u svojoj prirodi, i koliko svi kazuju raznim sredstvima isto. Ružno je definisati ih, ali kad nam je to ipak potrebno, recimo da su svi ono što bi nam reč nadstvaran dala da naslutimo. Oni ne idu neposredno u transcendentalno, nego ga otkrivaju kroz stvarno. Stoga su podozriviji i žalosniji od neprobojnih materijalista oni koji su nekako preskočili opipljiv život, zažmurili pred njim da bi progledali tek onda kad bi im stvarnost bola ostala iza leđa. Ne treba im verovati, oni u najboljem slučaju lažu sami sebe. Nego su pravi vidoviti ljudi navek gledali kroz stvarnost u beskonačnost; drugog puta i nema, jer našto bi nam onda bila data čula i moć pronicanja? - Dante je alegorički predstavio večna stradanja negativnog dela čovečanstva, jer je alegorija bila tada način izražavanja. Na prvi pogled tačno. Ali zavirimo u tu Danteovu alegoriju, ispitajmo joj zvuk čekićem i vidimo da li šoboće, da li izumeđu nje i stvarnosti postoji šupljina, geometrijski tačan paralelizam, da li je to samo projekcija stvarnosti. Ne. Vi tu imate razgolićen ceo svetski bol. Spoljnja kora sa svega negativnog i nakaznog u životu skinuta je, te je samo jezgro ostalo. Pronicljivo oko genija probilo je tamnu i gustu materiju, otklonjeno je sve nečisto i neutralno i najgnusnije stvari ne odbijaju vas nego vas dovode do najvišeg osećanja - sažaljenja. Ko takvom delu pristupi otvorena srca, taj se spustio u dubine ljudskog bola i daleko od toga da se otud vratio s grčem užasa i gađenja, on je prekaljen i čist i srce mu više nije samo mišić koji prikuplja i raznosi krv po telu. On je preživeo nadstvarnost. I oko dela najozloglašenijeg realiste koji "kopira" ima jedan fini veo čari, neko osvetljenje koje je tvorac bacio na ovaj svet. I ko je osetio, taj zna bitnu razliku između sunčane svetlosti stvarnosti i intuitivne svetlosti u umetnosti. Evo razlike: Pročitajte jedan policijski uviđaj kakvog zločina, ili mu prisustvujte, pa onda nađite u Dostojevskom nešto slično tome; ili budite u stvarnom ratu, gde rođenim čulima primate sve užase oko sebe, tresete se u groznici straha, ili se gubite u otupelosti, i pročitajte u Homeru ili Tolstoju opise sličnih borbi; u prvom slučaju malo ste sigurni da vam sve to ne ostavi zanavek u duši neizlečivo gađenje prema sebi i čovečanstvu; u drugom, nikad vam se tako što ne bi desilo, jer je između vas i tih užasnih pojava ljudskog besnila stavio genije, on vas, kao ono Verglije Dantea, vodi za ruku kroz najneophodnija mesta, da vas opet izvede i ostavi obogaćene.
Nikad čiste apstrakcije nisu ništa kazale čovečanstvu. One se obraćaju samo mozgu. Kao dim one prođu, ili se u najblažem slučaju zadrže, pa i to ne da ožive, nego da umrtve. Ko je osetio u sebi moć da ubedi, taj nije dvoumio o načinu kako da to učini: on se neposredno obogatio čulima, srcu, celoj duši. I on je to nagosnki učinio. Pesnik ne ume, pa i kad bi umeo, zgraža se da misli u formulama: On oseća da je apstrakcija samo druga polovina izraza koji zadovoljava samo jedan deo bića i da se ono drugo za najveći broj kapitalnije ili nije htelo ili moglo kazati. Za njega, između izraza smrskava se i izraz pada veče postoji osnovna razlika, kao između mrtvog i živog. Ako iz konkretne slike ne zrači misao onda je ta slika mehanička kopija; ako se misao nije nagosnki konkretizovala, onda ta misao može biti tačna, ali živa nikad. Na kraju karajeva, kuda god pošli, izlazimo na isti put: što je umetničko nadstvarno je. Laičkom oku stvarnost je fragmentarna, rastrgana. Život je sukcesivni niz važnijih ili nevažnijih događaja, koji prolaze; vidovitom, ona je jedno i nedeljivo; život, reka koja teče, sa svojim brzacima, plićacima, virovima, tromostima.
Život je osećan u svoj svojoj celosti, to je prvi uslov stila: od tog trenutka svaka njegova manifestacija, bila ona i najsitnija, kosmičkog je značaja. I najznačajnija pojedinost besmislena je samo onda kad nije u organskoj vezi sa celim. Nešto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno razdvojene i disparatne stvari ne oseti načelo koje spaja i miri. Najveći duhovi redovno su to načelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti - u njihovoj duši. U samoj stvarnosti - kao načelo lepote, s one strane stvarnosti - kao tajna. I vidite kako silno jaka veza spaja čovečiju dušu, preko bića stvari, sa nedokučivom tajnom nadstvarnoga.
Pitanje o psihološkom razvoju čoveka ne stoji u opreci s ovim. Na čemu se razvila i obogatila ljudska duša? Na posmatranju stvarnosti, na udubljivanj u nju. Božanska klica time je pala na pogodno zemljište.
Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari. Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je već sveštenik-pesnik. Čovečiji duh je time napravio džinovski skok naviše, naniže, ili u svakom pravcu. Od tada on više nije okretna i dovitljiva životinja. Njemu više nije dosta da je samo sit i obezbeđen od napadaja životinja i drugih ljudi. Njemu se hoće još koji put da ga neko živom rečju ili kipom ili svirkom dovede lice u lice s tajnom sveta, s Bogom, kada će se on izgubiti u njoj i zaboraviti na sebe. - Ne treba se varati, misticizam nikad nije ostavljao čovečanstvo. (...)
Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično, ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva najviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje. Docnije, sve većim deljenjem i razdvajanjem vrednosti, iz tog prvobitnog maga izdvojio se sveštenik, čiji je posao da čuva i tumači zastarele teološke formule, sudija da razmršuje što se u odnosima ljudskim zamrsi, kralj vlada - sve same profesije, - samo srž starog maga ostaje nepromenjena, samo potomci starih maga, iako im je parcelisano društvo dalo određenu ulogu i značku zanimanja, u dnu duše ostaju ljudi bez zanata, čudne zanatlije koje ne rade za dućan, pijacu i vašarsku šatru. I pazite kako se neki među njima, po jako ispoljenom atavizmu, dragovoljno i rado iskorenjuju iz uzanih okvira klasa, i bivaju boemi. Pitajte svakog od njih, čitajući, slušajući ili gledajući ih, svaki će vam kroz svoje delo odgovoriti, pa ma on spolja bio i naveći buržoa, da je preživeo značajan trenutak kad se imao odlučiti da li će poći putem praktičnog rada ili putem umetničkog stvaranja.
Uistinu, oni su sveštenici, često i ne budući svesni toga, jedini istiniti sveštenici sadašnjosti, a možda i budućnosti. Oni otkrivaju božansku bitnost stvari i bitnost života, oni su nužno obožavaoci duha kroz materiju, velikog kroz malo, sveopšteg kroz pojedinačno. Nečisti i nedovoljno posvećeni među njima, nemaju nagona da odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberučke se hvataju za nju, daju joj počasno mesto u sebi, naviju je i puste da radi, onda su oni izraziti klasičari, romantičari, realisti, impresionisti. Čisti i posvećeni, iako im istoričari lepe take etikete spolja, unutra nisu to. Pogledate li ih izbliza, zanemećete od čuda kad vidite koliko su istovetni u svojoj prirodi, i koliko svi kazuju raznim sredstvima isto. Ružno je definisati ih, ali kad nam je to ipak potrebno, recimo da su svi ono što bi nam reč nadstvaran dala da naslutimo. Oni ne idu neposredno u transcendentalno, nego ga otkrivaju kroz stvarno. Stoga su podozriviji i žalosniji od neprobojnih materijalista oni koji su nekako preskočili opipljiv život, zažmurili pred njim da bi progledali tek onda kad bi im stvarnost bola ostala iza leđa. Ne treba im verovati, oni u najboljem slučaju lažu sami sebe. Nego su pravi vidoviti ljudi navek gledali kroz stvarnost u beskonačnost; drugog puta i nema, jer našto bi nam onda bila data čula i moć pronicanja? - Dante je alegorički predstavio večna stradanja negativnog dela čovečanstva, jer je alegorija bila tada način izražavanja. Na prvi pogled tačno. Ali zavirimo u tu Danteovu alegoriju, ispitajmo joj zvuk čekićem i vidimo da li šoboće, da li izumeđu nje i stvarnosti postoji šupljina, geometrijski tačan paralelizam, da li je to samo projekcija stvarnosti. Ne. Vi tu imate razgolićen ceo svetski bol. Spoljnja kora sa svega negativnog i nakaznog u životu skinuta je, te je samo jezgro ostalo. Pronicljivo oko genija probilo je tamnu i gustu materiju, otklonjeno je sve nečisto i neutralno i najgnusnije stvari ne odbijaju vas nego vas dovode do najvišeg osećanja - sažaljenja. Ko takvom delu pristupi otvorena srca, taj se spustio u dubine ljudskog bola i daleko od toga da se otud vratio s grčem užasa i gađenja, on je prekaljen i čist i srce mu više nije samo mišić koji prikuplja i raznosi krv po telu. On je preživeo nadstvarnost. I oko dela najozloglašenijeg realiste koji "kopira" ima jedan fini veo čari, neko osvetljenje koje je tvorac bacio na ovaj svet. I ko je osetio, taj zna bitnu razliku između sunčane svetlosti stvarnosti i intuitivne svetlosti u umetnosti. Evo razlike: Pročitajte jedan policijski uviđaj kakvog zločina, ili mu prisustvujte, pa onda nađite u Dostojevskom nešto slično tome; ili budite u stvarnom ratu, gde rođenim čulima primate sve užase oko sebe, tresete se u groznici straha, ili se gubite u otupelosti, i pročitajte u Homeru ili Tolstoju opise sličnih borbi; u prvom slučaju malo ste sigurni da vam sve to ne ostavi zanavek u duši neizlečivo gađenje prema sebi i čovečanstvu; u drugom, nikad vam se tako što ne bi desilo, jer je između vas i tih užasnih pojava ljudskog besnila stavio genije, on vas, kao ono Verglije Dantea, vodi za ruku kroz najneophodnija mesta, da vas opet izvede i ostavi obogaćene.
Nikad čiste apstrakcije nisu ništa kazale čovečanstvu. One se obraćaju samo mozgu. Kao dim one prođu, ili se u najblažem slučaju zadrže, pa i to ne da ožive, nego da umrtve. Ko je osetio u sebi moć da ubedi, taj nije dvoumio o načinu kako da to učini: on se neposredno obogatio čulima, srcu, celoj duši. I on je to nagosnki učinio. Pesnik ne ume, pa i kad bi umeo, zgraža se da misli u formulama: On oseća da je apstrakcija samo druga polovina izraza koji zadovoljava samo jedan deo bića i da se ono drugo za najveći broj kapitalnije ili nije htelo ili moglo kazati. Za njega, između izraza smrskava se i izraz pada veče postoji osnovna razlika, kao između mrtvog i živog. Ako iz konkretne slike ne zrači misao onda je ta slika mehanička kopija; ako se misao nije nagosnki konkretizovala, onda ta misao može biti tačna, ali živa nikad. Na kraju karajeva, kuda god pošli, izlazimo na isti put: što je umetničko nadstvarno je. Laičkom oku stvarnost je fragmentarna, rastrgana. Život je sukcesivni niz važnijih ili nevažnijih događaja, koji prolaze; vidovitom, ona je jedno i nedeljivo; život, reka koja teče, sa svojim brzacima, plićacima, virovima, tromostima.
Život je osećan u svoj svojoj celosti, to je prvi uslov stila: od tog trenutka svaka njegova manifestacija, bila ona i najsitnija, kosmičkog je značaja. I najznačajnija pojedinost besmislena je samo onda kad nije u organskoj vezi sa celim. Nešto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno razdvojene i disparatne stvari ne oseti načelo koje spaja i miri. Najveći duhovi redovno su to načelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti - u njihovoj duši. U samoj stvarnosti - kao načelo lepote, s one strane stvarnosti - kao tajna. I vidite kako silno jaka veza spaja čovečiju dušu, preko bića stvari, sa nedokučivom tajnom nadstvarnoga.
Pitanje o psihološkom razvoju čoveka ne stoji u opreci s ovim. Na čemu se razvila i obogatila ljudska duša? Na posmatranju stvarnosti, na udubljivanj u nju. Božanska klica time je pala na pogodno zemljište.
Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari. Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je već sveštenik-pesnik. Čovečiji duh je time napravio džinovski skok naviše, naniže, ili u svakom pravcu. Od tada on više nije okretna i dovitljiva životinja. Njemu više nije dosta da je samo sit i obezbeđen od napadaja životinja i drugih ljudi. Njemu se hoće još koji put da ga neko živom rečju ili kipom ili svirkom dovede lice u lice s tajnom sveta, s Bogom, kada će se on izgubiti u njoj i zaboraviti na sebe. - Ne treba se varati, misticizam nikad nije ostavljao čovečanstvo. (...)
Momčilo Nastasijević
Sabrana dela: Eseji, beleške, misli
Нема коментара:
Постави коментар