Leszek Bujnowski |
Reči iz osame
1
Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,
Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.
2
U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.
Pepeo vetri me veju,
ostane žar.
3
Bezdoman,
topli nudim kut.
Besputan,
daljinama povedem na put.
4
I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.
Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.
5
Bezdetan,
na istinu grem.
Sinovi prate me
i kćeri.
1
Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,
Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.
2
U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.
Pepeo vetri me veju,
ostane žar.
3
Bezdoman,
topli nudim kut.
Besputan,
daljinama povedem na put.
4
I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.
Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.
5
Bezdetan,
na istinu grem.
Sinovi prate me
i kćeri.
Leszek Bujnowski |
Put
1
Jer gazilo se tuda,
jer gazilo,
i neboga, evo,
stopa utabava; -
nema traga.
A žedniji hodim sve,
a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.
2
Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora
po nedohvat – blagu.
Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku
tvrdnu očajanja.
3
Hodim, – ni traga.
Il trag bi,
ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.
I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.
4
Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.
I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,
na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.
5
Hodim,
jer hodilo tuda.
Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;
hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.
6
I znam,
i ledi me znanje, -
šturo je ovo,
stopa u stopu tkanje.
I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -
jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.
7
Hodom to u nehode
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.
I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu
ispijajući prokazi,
na kraju nestati ceo,
al proklijali trazi.
Momčilo Nastasijević
Нема коментара:
Постави коментар