 |
| Silvia Vassileva |
Iznad klanaca, tračak neba: vodopadi u njima bruje bezbrojem svojih struna.
Gore, ukošen iver sunca roni u mesečinu; dole, uzde za divlje, zabrektale talase.
Svetlost potresa, jednom, pa još jedanput, duboke senke smrznute od iskoni. Zraci u klancima u podne ne zastaju; gde su vrletnije stene, više im vode od gladi ide na usta.
Drveće zaključava svoje korenje u te crvotočne mrtvačke kovčege; zakovrnuti kosturi visoko natkriljeni - to su grane što suze, dok mraz dobacuje svoje žalostivne odjeke, daleke ali jasne.
Otud se može samo užetom, uz stminu.
Zgrčena utroba prezrenog izgnanika vri u vodi i ognju dok se on tuda probija. Život je njegov kao tanano ispredena nit.
Kad prinese suze na žrtvu duhovima u potoku, oni se tu okupe: talasi zasvetlucaju.
Precioso sitio, con tu permiso me quedo para seguirte!
ОдговориИзбришиTe dejo un abrazo desde Uruguay,
http://perfumederosas-cristina.blogspot.com
Cristina, hvala na poseti. Sadržaje bloga možemo pratiti jedino putem google prevodioca. Na žalost, ja ne znam španski. Naravno da imaš moju dozvolu da pratiš i koristiš tekstove i fotografije sa bloga.
ИзбришиSvako dobro!
Леп избор!
ОдговориИзбришиС.Трифуновић
Hvala na komentaru i poseti.
ИзбришиSrdačan pozdrav.
Su