REČI U KAMENU – Momčilo Nastasijević

 REČI U KAMENU

I

I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.

I jeste,  
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?

II

Živome živo krvavi dug,
brat brata jede,
druga drug.

Jede, a pojedene
nemanska već utroba ih vari
zle u goru krv.

III

To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.

I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.

Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.

IV

Stameno
između života po zid

Kameno
za hleb se svaki
spontano na dlanu
po žulj.

I brava,
i mimo bravu
ključ ključa u vratima vrata.

Izdaji to,
muklije se uvuče.

V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.


VI

I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.

I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,

tmolini ložnica je,
puti njinoj.

Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.

VII

Puti za svilu.

Blud bludu
svilom u netrag to,

truleži trulež
na nesatrulimu vlat.

I zastajući,
gle, istina bude,
i začnu plod.

Jer i u podrumu memli
bleda se gljiva,
čedo nasmeši.

Pa Isaije likuj,
čemerom kad neželjeni rod
roditelja prostreli.

VIII

Dvojih
pre sunca ukrštaj.

Sablasno
noći u noć je taj bat.

Da prespava se,
da pretegli u Boga dan.

Žeđa jer noćniku
ispiti sebi lik.

Nasušnu daniku
u jaram vrat.

Doteturava
noćna noga stan.

Krotina stari žulj
teretu se potura.

Silazi niz prozore dan.

IX

Korak ih
povazda u lov.

Zamku to zapinje ruka,
noga u zamci.

Love,
a ulovljeni.

S večeri, tugo,
ko kome plen?

X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

XI

Nisko se svetiljke upale,
goni noć.

Nespokoj
zvezdani mir taj
njinom spokojstvu.

Na tavanicu
jer ne zasipe,
potajni o zidove
odbiju se šapati Boga.

Sobe to ispuni,
sobičke,
čkilji iz kutija
njin dan.

XII

Nisko i niže,
Boga dnom,
Naličje gde izvrne se u lik.

Starog modrokrvi
nauči starac
vina i devojku.

O, trikrat
suva bi listala grana,
trikrat bi

oko trulog panja
namotalo leta,
koliko vinu i njoj.

I samo i samo
smežurava ruka o dojku.

Ne guknu, sejo,
novorođenče na njoj.

XIII

A bludu pod prozorom,
tik tu,
vrata se malo začepljalo.

Vonji na miris,
mirisu na vonj.

I zamirišu li, biljko,
truleži dah to je iz tebe,
na stabljiku na list.

XIV

I to pa to,
i sve to.

Na kužne međe
prečista bude,
kad stala.

Nečista kap
čedno se otkinula
i pala.

S mesecem
to tiho tek
izmili setna budala.

I to pa to,
i sve to.

Momčilo Nastasijević

 

Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim istočnicima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umtvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto. Preporođenim slovom letopisaca i zemljodeljaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu. Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu. Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.
- Vasko Popa

MAGNOVENJA – Momčilo Nastasijević

Soraya Hamzavi-Luyeh

POGLED

1

Pogled je, gine oko.
Nesitom utol mržnje.
Nestati, to moj put.

I mesec smrtno kad žut,
tame to zemljom vrenje,
bubri u dojke,
ljubi on


2

I ljubim ja,
i ljubi, na oči gde
iz utrobe je utrobi,
smrtna ova pogledanja slast.


3

Slep, ili pogledom mri.
Jer smrti kao života je malo.

Gine tkač, i gine tkanje, i vlat.
Al’ čudno nepogiba mir zlatni zri,
gde ginulo se i tkalo.


4

Pogled je, pijem.
I pjaneći sve me
čudno svemu sebe dam.

Pogled je, bdijem.
I pupeć' u svemu moje seme,
samrtno radostan, i sam.


5

Pogled je.
Strasno za nerođeni plod
u zemlju majku zaseca ralo.

Pogled je.
Patno za nehođeni hod
Krene u meni od iskoni što stalo.


6

Jer i smrti to kao i života je malo.
Gine tkač, i gine tkanje, i vlat.
Al’ čudno nepogiba mir zlatni zri,
Gde ginulo se i tkalo.

 

Soraya Hamzavi-Luyeh

 

 PUT

1

Jer gazilo se tuda, jer gazilo,
i neboga, evo, stopa utabava; -
nema traga.

A žedniji hodim sve, a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.


2

Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora po nedohvat – blagu.

Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku tvrdnu očajanja.


3

Hodim,  ni traga.
Il trag bi, ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.

I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.


4

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al' proklijali trazi.


5

Hodim,
jer hodilo tuda.

Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;

hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.


6

I znam, i ledi me znanje, -
šturo je ovo, stopa u stopu tkanje.

I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -

jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.


7

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al' proklijali trazi.

Soraya Hamzavi-Luyeh

NAGRADA

1

Peče ta rana.
Njome, i samo njome, sve dublje živ.

O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi kad izlučim se u sičan.

2

Pazite, čudno sam vičan:
jed, pelen li mi od vas, ili mana;
mrtav od vaše ruke, ili živ, -

ne zaceli se,
ne ozledi ova rana.

3

Zagorča vaš med,
čemer zasladi;
patvora pravo u moje srce
tim dublje nagradi; -

udrite,
nisam kriv.

Soraya Hamzavi-Luyeh

MISAO

1

Tišinom čudno sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora zapoju mi petli,
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.


2

Raduj se, svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša tuzi što sklona;
i prazninom što dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.


3

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi kam.


4

I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:
tajno je kroz potaje moje, znam,
noga njena bila.


5

I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu
vesti polete.


6

Mreži to, i pauku,
zlosluto što je plete,
prisniva se svila.

Duši to, svetli za let,
tajno izrastaju krila.


7

Tišinom čudno sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora zapoju mi petli;
sa dna iskon - mora
potonula, čujem, bruje zvona.



Momčilo Nastasijević
(1894  - 1938) 

Preporođenim slovom letopisaca i zemljodelaca obdelovao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali. - Vasko Popa

БЕЛЕШКЕ О КРАЈУ СВЕТА - Рене Генон

"Они који буду искушавани обесхрабрењем морају знати да ништа од свега што је извршено у овом поретку ствари не може бити никада изгубљено; морају знати да хаос, грешке и тама могу само привидно и тренутно тријумфовати; морају знати да сви делимични и пролазни поремећаји нужно учествују у успостављању велике, тоталне равнотеже и да ништа не може коначно превладати моћ истине."

Рене Генон

Према хиндуистичкој космолошкој традицији близу смо краја Кали Југе (Гвоздене ере), која је коначна и најнегативнија од четири еволутивна југичка циклуса. Свака Југа је као сезона суперкосмичке године, чак већа од космичке године померања еквиноција. Када је земља дошла у своју садашњу фазу испољавања и када је отпочела прва Југа (Сатија Југа што значи Чистоћа) човечанство једва да је било померено из свог првобитног стања боголике невиности. То је било првобитно Златно доба. Како је време пролазило, а планета потпадала под утицај негативне, силазеће спирале, квалитет живота у свакој следећој југи удаљавао се све више и више од сазнања истине и природног Закона (другим речима, "стварности"). У другој Трета Југи (Сребрној ери) спиритуална свест се смањила за једну четвртину, а у време Двапара Југе (Бронзане ере) негативност се попела до 50%. У Кали Југи вибрација је постала прилично суморна и човечанство се борило са тешким околностима. Праведност (употреба права) се смањила до скромне 1/4 своје првобитне снаге. У току текуће историје стварали смо сва зла Пандорине кутије и били нападнути од њих. Нема сумње да људска раса преживљава тако тешке моменте. Али тачка преокрета је стигла, и зора још једном баца своје светло на збуњену и незналачку планету. Вишну Пурана, један од најстаријих светих текстова Индије говори о Кали Југе: "Вође које владају земљом биће насилни и приграбиће добра својих поданика...  Они који поседују напустиће пољопривреду и трговину и живеће као слуге, тј. робоваће власништву. Вође, изговарајући се на државне потребе, опљачкаће и оробити своје поданике и одузеће им приватну имовину. Моралне вредности и владавина закона смањиваће се из дана у дан све док свет не постане потпуно искварен, а агностицитам не завлада међу људима." Постоје многе друге референце на ову поделу времена. На пример, у Библији Набукодоносоров сан (Данијел 2 : 31-45) је био о светлој и ужасној слици са главом од најчистијег злата, грудима од сребра, бутинама од бронзе и ногама од челика. Стопала и прсти на ногама били су од челика помешаног с иловачом. Ова слика је била разорена каменом кога нису створиле људске руке, који је смрвио стопала у прашину, а те комаде је разнео ветар. Иако је пророк Данијел протумачио различите метале као светске империје које ће следити Вавилон, овај сан је, такође, имао и много космичкије значење. Он представља величанствене Југе. Челичне ноге су челична ера или Кали Југа, која пропада на крају свог циклуса у садашњу нестабилну цивилизацију коју симболишу стопала од челика и иловаче. Пророк је протумачио камен као истинско краљевство Бога које ће заменити друге цивилизације као једино стварно и вечно Краљевство. Крај света Тај крај се јавља као "крај света", без икаквих ограничења, или одређења било које врсте, онима који не виде ништа изнад лимита овог одређеног циклуса; тачно је да је то врло опростива грешка перспективе, али она ипак има последице за жаљење које се огледају у прекомерним и неоправданим злочинима, подстакнутим у људима недовољно одвојеним од земаљске егзистенције; а природно, то су управо људи који најлакше прихватају ову нетачну конценпцију, баш због ускости њихове тачке гледишта... крај који сада разматрамо је од непорециво већег значаја него многи други због тога што је то крај целе Манвантаре, и према томе привременог постојања онога што се са пуним правом може назвати човечанством, али ово, мора још једном да се нагласи, ни на који начин не имплицира да је то крај самог земаљског света јер кроз "поновну успоставу", која започиње на последњем ступњу, овај исти крај ће постати почетак следеће Манвантаре... уколико неко није ускраћен схватања најдубљег поредка реалности, може се рећи да је истина да "крај света" никад није и не може бити ништа друго него крај илузије. 

(одломак из књиге "Владавина квантитета и знаци времена") 

 izvor: MIKROTHEOS

 René Guénon (1886 – 1951)

 

Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem "integralnog tradicionalizma", predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja ("ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama"). Znamo, međutim, za brojne Genonove učenike i nastavljače, te za niz autora na koje je Genon ostvario iznimno snažan uticaj, poput Hamvaša ili Rene Domala. Citiramo ovde i reči Andre Žida, prema kojima bi i njegov životni put izgledao sasvim drugačije da je imao prilike da Genonovo delo upozna u mladosti, umesto u starosti.

Osnova Genonovog učenja je ideja o Primordijalnoj (prvobitnoj) tradiciji, tradiciji koja, hronološki i idealno, prethodi svim potonjim, pojedinačnim tradicijama i religijama. Naravno, ta tradicija prethodi i svim poznatim datumima "zvanične" istorije. S pozicije pripadnosti tom nasleđu, Genon totalno poriče sve ideje kulture modernog Zapada, u kome vidi jedino "čudovišnost", "anomaliju". Ali, pri tom, Genon uopšte ne pokušava da dokaže njeno postojanje; on naprosto izlaže jednu (metafizičku) doktrinu, čije je poreklo, kako to podvlači sam autor, primordijalno i zaista "nadljudsko". Da li je Genon doista bio iniciran u to superiorno znanje? Ili je, naprotiv, reč samo o veštoj mistifikaciji, kojom su obmanuti lakoverni čitaoci? - Boris Nad

MAĐARSKI HIPERION - Bela Hamvaš

François Lelong

OSAMNAESTO PISMO

Čovek počinje da živi otpozadi. I zato završava tamo gde je trebalo da započne. Posle mnogih suvišnih stvari konačno se približava nečemu i kada se približi, umire. Ima onih koji se ranije približe, ali ti ranije i umiru. Ko je radio ikada drugačije? Postojao je jedan narod, Grci, on je, kažu, dugačiji. Grci u kojima je smišljeno sve ono dobro što je bilo loše i sve ono lepo što je bilo gnusno i u njima je pretvoreno u radost sve od čega se ikada patilo. Tako su oni postali narod sna. Tako to traje dve hiljade godina. Možda je to njih dostojno? Ni s jednim narodom nije se moglo uraditi to do li s njim. Niko ne bi mogao podneti da se sve to prosanja u njemu dve hiljade godina. Kada god bih se mašio Grka, uvek sam hvatao svoj san. A tako je prolazio svako. Bili su savršen narod, kako bi inače mogli podneti sve ono veliko koje je drugde bilo maleno? Savršen narod, kao što je savršeno sve što su nam ostavili. Ali više niko ne zna šta je tu san. Ni nauka o njima nije ništa drugo do istorija snova čovečanstva, svaki slog, svako slovo, parče keramike, odlomak kamena svetinja su, jer su prožeti snom čovečanstva. A ja sam neugasivo žedan stvarnosti.

I ja sam svoje najlepše snove uneo u njih, svaki svoj gubitak dobio sam u njima i svaku svoju strast odradovao sam u njima. Njihovi bogovi moji su bogovi, njihova čistota je moja čistota, njihova vedrina je moja vedrina, vedrina koja strahovito blista, podnevna. Šta je ta vedrina? Smešak koji je u svakom trenu spreman da lepo umre kad već ne ume lepo da živi. U smrti se ne može propasti. Ono u čemu čovek propada jeste sramota. Nisam propao onda kada sam umro, nego kada sam napustio sakralnu čistotu koja postoji u svakom čoveku.

Odgovaram na ono što si me pitao. Kažeš, možda smatram važnim nešto preko čega ostali prelaze sasvim prirodno? Kako sam mogao pasti na samim sitnicama? Ta u svakoj ljubavi se nalaze one rane koje su mene snašle u svakom prijateljstvu. Jer ako bi svako odbio od sebe ljubav i prijateljstvo i zajednicu zbog čega i ja, onda ne bi postojalo ništa drugo do osamljeno biće.

A ja kažem da i nema drugo. Ono što izgleda zajedničko, nije to. I što razlika između mene i ostalih jeste da sam bolje prošao. Nisam upao u ono što su oni uradili. Ne! Ja sam se čuvao izdaje koju su drugi počinili. Ja sam od početka znao kakav će život odatle proizaći. Video sam da je to samo druga reč za sramotu. Radije sam lepo umro. Ako je drugima ova vrsta ljubavi i prijateljstva dobra, pa neka žive u njoj na svoju sramotu. Ispaštaju zbog toga. Vidiš? Kako da ne vidiš. Lažu, ali na koncu i oni ostaju sami, samo što to ne znaju. Sami i zauvek sami, poremećeni, spotaknuti, zatrovani, propali. A ja sedim ovde na kućnom pragu. Sunce je već zašlo. Ulazim, ložim vatru, pripremam večeru. Potom ću još prolunjati šumom, i oko mene su moji bogovi.

IZVOR:

François Lelong

Bela Hamvaš (1897-1968)

U jednom prelomnom trenutku svoga života i rada, Bela Hamvaš (1897-1968) je izveo sopstvenu računicu: šta je hteo i šta je uradio. Račun je porazan i veličanstven: "Morao sam da naučim da svaka muka i nevolja, pad, lom, patnja pripada mojoj sudbini. Morao sam da saznam kako sam ranjen, i pobeđen sam. Nije mi bilo dopušteno da ustuknem. Nije mi bilo dopušteno da se prodam sreći. Na koncu sam počeo da uviđam smisao patnje.“ Delo je ostalo u rukopisu, objavljeno je tek 45 godina posle nastanka i 30 godina posle autorove smrti. Ali je Hamvaš i posle izvođenja ovoga računa nastavio da piše, tako je nastala druga polovina njegovog velikog opusa: eseji, studije, romani. Ispostaviće se da je on jedan od onih velikih stvaralaca čije delo ne zastareva, njegovo vreme tek dolazi, njegova misao će oploditi i osvestiti mnoge čitaoce i stvaraoce

Gde raste ljubav, gde raste prijateljstvo? Gde zajednica? Gde bogovi? U Ti. Nisam imao prijatelja i ljubavi ne zato što sam mnogo zahtevao, nego zato što nema ljubavi i nema prijateljstva. Onaj ko je našao, nije našao ljubav, prijateljstvo, zajednicu, nego obmanu. U tome ne sudelujem. Nema ovde ostvarene sudbine, samo nemo i očajno stenjanje koje se stropoštalo samo u sebe, što je naša istorija, svačija sudbina, maloga i velikoga. Jer onaj ko ovde izgleda kao dobitnik, taj je varalica. Ne znam gde si, ne znam ko si, ne znam da li jesi, jer nisi. Gde može da trijumfuje život ako ne u tebi, ljubavi, prijateljstvo, zajednico? Gde mogu da živim ako ne u tebi? Ostvarivanje ljudske sudbine bez zajednice nemoguće je, a ovde nema zajednice.

PRIJATELJSTVO - Bela Hamvaš

  Filija - prareč zajednice

Prijateljstvo

1.
Platon kaže da je prareč zajednice zakon, Aristotel kaže Filija. Obojica mogu biti u pravu. Ono što ujedno održava zajedno, to je zakon iznad bića. Ali ono što stvara zajednicu, to je prijateljstvo koje živi u bićima. Filija znači prijateljstvo, ali ovo prijateljstvo nije ideja. Mnogo je više samo biće. Gde postoji razdor, pretpostavlja se da je prisutan Arej, olujni; gde postoji ljubav, pretpostavlja se da je prisutna Afrodita, ona koja razrešava protivrečnosti; gde postoji prijateljstvo, pretpostavlja se da je prisutna boginja Filija. I Aristotel misli, ako mnogo hiljada i miliona ljudi stanuje na jednom mestu, govore jednim jezikom, neguju jednu baštinu, pridržavaju se jednog moralnog reda – to je sve čudo boginje Filije. Bez nje bi La Brije bio u pravu, jer on kaže: iznenađen sam što čovečanstvo ne živi u jednoj državi, ne veruje u jednu religiju, ne govori jednim jezikom – ako pogledam mnogovrsnost i raznovrsnost ljudskih karaktera, temperamenata, talenata, inteligencija, ja sam pre iznenađen: kako i dva čoveka mogu da žive pod istim krovom a da do jutra jedan drugog ne zadave. Čudo je boginje Filije što među bićima koja reže jedna na druge postoji nešto kao zajednički stan i zajednički jezik i zajednički običaji. Bez nje bismo bili tek usamljene zveri. Zajednicu stvara boginja Prijateljstva, i zato je prareč zajednice: Filija.


2.
U odnosu na to o čemu se vodila reč u poslednjih stotinu godina, ćutanje o prijateljstvu je sasvim čudno. Postoji samo jedno značajno delo, Emersonovo. U antičkom svetu niko ga nije zaboravljao. Ali što se danas tako malo piše o prijateljstvu, uzrok nije sasvim u tome što je ono klasična tema, a čovek je danas malen za klasične teme. Uzrok će pre biti u tome što je prijateljstvo klasična veza, a današnji čovek je malen za klasične veze. Čovečanstvo još nikada nije bilo tako blizu tome da postoji samo nekoliko bića a da se toliko mnoštvo pretvorilo u zveri i da iz zasede reže jedni na druge. Površan je nasilni kolektivizam masovnih religija, ispod njega živi čovek koji je već skoro spreman da do jutra udavi čoveka koji živi s njim pod istim krovom, samo zato što se ovaj razlikuje od njega. Svako ko danas pruža ruku prema nekome, trebalo bi postiđeno da proživi kako se ne razume upravo ono što je jedino bitno. Ali niko se ne može pozvati na odgovornost. Juče sam prema nekome ispružio ruku, i nije je primetio; danas je neko prema meni ispružio ruku, i ja sam onaj koji je nije primetio. Živimo život bez Filije, i veze koje još postoje među nama, možda su ostaci starih, možda predujam za buduće; iz današnjice ne izvire prijateljstvo.


3.
Aristotel verovatno ipak greši kada kaže da mogućnost zajednice stvara Filija. Zajednica nije više ili manje. Zajednica je drugo. Potpuno i savršeno i temeljno drugačiji život, bivstvo, mogućnost, stvarnost, čudo i misterija. U poslednjim godinama je nađen izraz za nju, kažu da je veza Ja i Ti. Za zajednicu su neophodna bar tri čoveka. Ali tamo gde je troje, Filije više nema. Ja i Ti su dva. Uvek samo dva. Jedan više nego kad je čovek sam, jedan manje nego kad je čovek u zajednici. Veza Ja-Ti poseban je egzistencijalni krug: specifičan krug bivstva između individue i kolektiva. Između usamljenosti i zajednice. Između osame i mnoštva. Izmedu Jedan i Tri. Ovo Dva je mesto Filije u svetu.


4.
Astrologija je prostor čovekove sudbine izdelila na dvanaest delova, ili kako ona kaže, pozornicu ljudske sudbine deli na dvanaest kuća. Takve su kuće: ličnost, imanje, učenje, dom, brak i drugo. Kuća je označena i za prijateljstvo. U ogromnoj literaturi moderne psihologije nema ni reči o prijateljstvu – iz ove jedine činjenice proizlazi koliko astrologija ima više osećaja za celinu ljudskog bivstva. Astrologija zna i da prijateljstvo nema nikakve veze sa zajednicom, ni sa Ja, niti s ljubavlju. Za Filiju je označena posebna kuća, ona ima isto toliku težinu i značaj kao poziv ili smrt. Prijateljstvo nije prosto druženje, kao što prijatelj nije čisto drug. Nije saborac, nije kolega, nije partner. Ono što se događa u kući prijateljstva nijedna druga veza ne može da zameni. Prijatelj se ničim ne može zameniti. Postoje ljudi nesposobni za prijateljstvo; ima onih koji su nepodesni za prijateljstvo; postoje oni oko kojih uvek ima neko; i ima onih čiji život prolazi u gladi za prijateljstvom, a da ni jednog jedinog našli nisu.


5.
Montenj piše da ljubav nikoga nema običaj da pita. Dolazi kada hoće, i čoveka nemilosrdno obara kao elementarna sila. Za prijateljstvo je neophodna saglasnost. Prijatelj mi je onaj koga slobodno mogu izabrati. Istina, kada je već odabran, prinuda je. Više ne mogu bez njega. "Il me semble n'estre plus q'à demy" — izgleda da sam nečemu samo polovina. Ali me ni onda ne obara. Uvek je pitom i bez strasti. Filija je najnežnija boginja od svih božanskih bića. Ljubavnik katkada ume da oseti radost ili nevolju odsutne ljubavi, i katkada može da joj pogodi želju. U ljubavi je to izuzetak, u prijateljstvu je prirodno. Uvek znam i moram da znam šta se s njim događa i šta misli. Ništa ne može ostati skriveno ni pred njim, ni preda mnom. Ali to nije uslov prijateljstva; iskrenost ne pretiče prijateljstvo. To misli samo onaj ko nema pojma o prijateljstvu. Koga je boginja povezala, s njega otpada svaka laž i maska. Ne izvire prijateljstvo iz iskrenosti, nego iskrenost iz prijateljstva. Prvo je Filija, a ostalo su njeni darovi.

Montenj govori o grčkim oblicima kontakta i kaže bili su ovakvi: prirodni, društveni, ljubavni i gostinski. Ali Filije nema ni u prirodi, ni u društvu, ni u ljubavi, ni u gostima. Prijateljstvo je Filija.


6.
Emerson tvrdi da je prijatelj paradoks prirode, istovremeno njeno remek-delo. Jedino biće, kaže, od koga ne želim ono što ima, nego želim ono što je on sam. Ukoliko su se bavili prijateljstvom, to tvrde i noviji autori. To su: Šeler, koji piše o oblicima simpatije, Buber, koji je najlepše izrazio vezu Ja – Ti, Ebner, koji je na ovoj vezi izgradio čitavu eshatologiju, Bart, Gogarten, Jaspers, Klages, koji je napisao mnogo lepih delova o Zweisankeit-u. Ali svaki od njih negde promaši. Jedan misli da prijateljstvo, odnos Ja – Ti nije ništa drugo do kopija odnosa Bog – Čovek. Drugi da je vitalna, treći da je metafizička, četvrti da je egzistencijalna veza. Nijedan ne vidi da je ovde reč o nečemu što je nesvodivo na drugo i što je neobjašnjivo iz druge pozicije. Nijedan ne vidi da je prijateljstvo stanje osvećeno od više Sile.

Možda bi se ovako moglo definisati: bivstvo se pomera prema krugu jedinke i tu se ostvaruje. To je obogotvoravanje Ja. Čovek polazi od one metafizike da samo Ja može biti večno i besmrtno, zbog toga ovamo stavlja težište.

Bivstvo se pak pomera i prema zajednici, i tamo može da se ostvari. To je obogotvoravanje zajednice. Čovek polazi od one metafizike da je samo zajednica, kao rod, nacija, religija, večna i besmrtna, i zbog toga ovamo stavlja težište svoga života.

Prijateljstvo je onaj krug bivstva, gde ostaje i Ja, ostvaruje se i zajednica i živi dalje netaknuta, ali između njih dvoje i nezavisno od njih nastaje sasvim nova, treća mogućnost bivstva, koja se ne može izvesti ni iz prve, niti iz druge. Otvara se nov oblik života. To je prijateljstvo. Biće prijateljstva ne liči ni na jedan drugi oblik. Potpuno zaseban krug. Zašto? Jer ima sasvim zasebnog boga. Filija stvara svet Filije koji se ne može pobrkati s drugim. To je svet prijateljstva.


7.
Zajednici muškaraca još niko nije posvetio posebnu pažnju. Pre svega savezu, monaškom redu, udruženju, vojsci.

Muškarac voli da sraste, i da bi podvukao važnost ovog srašćivanja, pronalazi ritualnu spoljašnjost. Vitezovi izmenjuju mačeve i jedni drugima polažu tajnu zakletvu. Monasi i vojnici nose jednaku odeću, sede u redu, stupaju ukorak. U svakom slučaju određuju se obavezni propisi, i podređuju se načelima kao monaška zakletva, viteški moralni zakoni ili vojni propisi službe. Ako se pogleda rasut način života žene koja živi za sebe i gotovo raspolaže sopstvenim središtem, pašće u oči koliko se muškarac vezuje za svoj klub, za svoj viteški klub, zašto voli propise, uniformu, izmenu mačeva i stupanje ukorak. Moguće je, ako bi žene vršile poslove čovečanstva, nikada ne bi nastalo nešto kao narod, zajednica, država. Nikada ne bi napisale zakone i ne bi nosile uniforme. Moguće je da je kolektiv delo muškarca, i država nije ništa drugo do narastao monaški red ili malo umekšana i olabavljena vojska.

Šta je u ovome radost i ozbiljnost, to svaki muškarac zna. Jedanaest muškaraca povezuje savez i stoji naspram drugih jedanaest muškaraca; zadatak je da se lopta uputi u gol protivnika. To je fudbal. Sve je na okupu što je karakteristično za muški kolektiv: propis, zavet, uniforma, protivnik. I igra je tako važna da pedeset hiljada ljudi gleda zaustavljajući dah.

I ako neko zna šta je biti u ratu, logoru, prihvatiti se opasnog poduhvata, živeti na ratnom brodu između života i smrti zajedno sa četrdeset osam sličnih muškaraca, ako preživi ono što Amundsen ili Šakleton govore o svojim drugovima, učesnicima ekspedicije na Antartik, o nadmoći, o smirenosti, o odricanju, o solidarnosti, o humoru, o uslužnosti, o samopregoru, koje su ovi ljudi pokazali jedni prema drugima, počeće da shvata šta je ono što tvori i održava muški kolektiv. I počeće da shvata da je prijateljstvo moguće samo među muškarcima.


8.
Prijateljstvo nastaje samo tamo gde dva muškarca ne samo da jedan drugom čuvaju celovitost bića, nego istupaju iz sopstvenog Jakruga u krug dvojice, jer znaju: to je ono mesto gde se u celovitosti prijatelja sopstvena celovitost udvostručuje. Celina se samo celinom može dopuniti. Kao što tlačenje konačno potisne i samo tlačenje. I kao što se potpunost samo potpunošću može upotpuniti. Otvoren mogu biti samo u otvorenosti svoga prijatelja, iskren samo u njegovoj iskrenosti. Prijatelj u njegovom prijateljstvu i on u mome. Nema hijerarhije, redosleda, uzastopnosti. Vrednosti su potpuno priznavanje uzajamne jednoobraznosti. Prijatelji su jednaki. Jer tamo gde su oni, nema razlike. Mesto gde žive, nalazi se izvan konkurencije. Prijateljstvo raste i postoji i živi i prolazi na egzistenciji. Krug prijateljstva nije krug života, nego bivstva. Prijateljsko rukovanje znak je susreta u višem svetu.


9.
Svako prijateljstvo počinje maglovitim osećanjem da smo se već negde sreli. Kao da smo davno bili braća. Čak kao da smo bili blizanci. I zato je susret ponovno viđenje. A kada se čovek odvoji od prijatelja zna da je taj odlazak samo privid. Negde ostaje s njim zajedno, kao što je bio s njim zajedno i pre susreta.


10.
Elementarni Eros je ona drevna povezujuća Sila koja drži zajedno atome, ujednačava suprotnosti. Elementarni Eros ima dva deteta, jedno je dobilo carstvo ljubavi, drugo prijateljstva. Ta dva deteta su Afrodita, boginja ljubavi, i Filija, boginja prijateljstva.


11.
Ljubav izmami, probudi i raspali sve snage čoveka. Drugačije rečeno: ljubav budi sve strasti. Još preciznije: ljubav oslobađa sve demone koji nastavaju u čoveku.

Prijateljstvo čovekove snage dovodi u saglasje. Drugačije rečeno: prijateljstvo obuzdava sve strasti. Još preciznije: Filija je jedina boginja čija pojava uspokojava i pomiruje elementarne demone.


12.
Ljubav i prijateljstvo imaju samo jednu jedinu srodnu crtu, a to je: ako se raspadnu, uzrok nikada nije Drugi, nego uvek Ja.


13.
Tajna ljubavi jeste da od dvoje postaje jedno, tajna prijateljstva je da od dvojice bude jedan. Zato je ljubav obrnuto prijateljstvo, tako što iz jednog nešto uvek pređe u drugo. Ponekada je ljubav takva kao da od jednog postaje dvoje, mada je oduvek i bilo dvoje, i samo ih je ljubav načinila jednim. A prijateljstvo je ponekada takvo kao da od dvojice postaje jedan, iako su oduvek bili jedan, samo ih je prijateljstvo načinilo dvojicom.


14.
Žena zaboravlja prijatelje, ljubavi nikada. Muškarac zaboravlja ljubavi, prijatelje nikada.


15.
Postoje istorije štampanja knjiga, kovanja novca, navigacije, odevanja, upotrebe droga i keramičkih posuda. Prijateljstva ne postoji. Zašto? Istorija prijateljstva jeste: Lao Ce i njegovi prijatelji, Buda i njegovi prijatelji, prijateljstvo u trojanskom ratu, Harmodije i Aristogiton, Sokratova prijateljstva, vitezovi Grala, prijateljstva slikara, umetnika i pesnika, Georgeov krug.


16.
Iz prijateljstva su isključena tri uzroka: taština, oholost i ironija. To su tri osnovna oblika uzdizanja Ja. Sva tri zatvaraju i isključuju. Sva tri su autističko ponašanje i koristi ih onaj čovek koji po svaku cenu želi da se razlikuje. Taština u drugom čoveku traži i nalazi samo ogledalo; oholost hoće samo slugu i podređenog koga može da prezire; ironija samo nesavršenost. Znamo da je svako ogledalo, sluga i nesavršen. Ali znamo i da to nije važno. Prijatelj sam sebe čini ogledalom, slugom, nesavršenim. I ko to ne razume, i ne uzvraća slično, on ne povređuje čoveka, nego prijateljstvo.


17.
Prijateljstvo ima četiri oblika: junačko, intimno, duhovno i igračko. Ali pravo prijateljstvo ujedinjuje sva četiri i zbog toga se mirno može reći da su to četiri dimenzije prijateljstva. Junaštvo je: žrtvujem za njega život; duhovno je: gde sam zajedno s njim, to je svet duha; igra je: igram se veselo s njim kao dete; intimno je: otvaram mu se.


18.
Gete kaže da nije dovoljno ako je čovek sklon da žrtvuje život za prijatelja – treba se za njega odreći svojih ubeđenja.

19.
Koliko je Filija poštovana u antičkom svetu pokazuje i to što je ona samo tamo imala statuu. Kasnije je statua predstavljala ili jednog čoveka, besmrtno Ja, ili grupu, besmrtnu zajednicu. Zaboravljeno je besmrtno dva. Harmodije i Aristogiton, uspomena na dva Atinjanina, spomenik je prijateljstvu. U njemu se nalazi ono što je bitno za prijateljstvo: zagonetno udvajanje bivstva u tolikoj meri da bi čovek, ako bi tamo bio postavljen samo jedan muškarac, znao da je on samo polovina nečega.

Lorens za prijateljstvo Lovca na medvede i poglavice indijanskog plemena Delavare kaže: dublje je od rođaštva, dublje je od očinstva, dublje je od majčinstva, dublje je od ljubavi – tako je duboko da u njemu nema ni ljubavi – so deep that it is loveless. Nestala je iz njega svaka simpatija, naklonost, želja, žudnja, strast, ono je tako duboko da čovek tamo dosegne samo svojim najdubljim žilama. U ovoj dubini vlada tišina, nepomućeno spokojstvo i nepokretan mir. To je svet idile. To je zlatno doba. Ono što se u ljubavi samo retko, na tren ostvaruje, sreća koja blista bezgraničnim spokojem: to je u prijateljstvu stalno prisutno. Prijateljstvo prepoznajem po tome što je idilično. Zajednica ne zna za ovaj mir. Zajednica zlatnog doba još se nije ostvarila na zemlji. Mir jednom može da proživi i usamljenik, samo ako ga bogovi posebno vole. Mir lebdi u prijateljstvu i onda ako dva prijatelja kreću u boj, i onda ako mozete pored vatre na ivici šume, i onda ako se igraju, i onda ako jedan živi preko mora, a drugi s ove strane, na udaljenosti od deset hiljada milja. Izgleda da se u idilično bivstvo može i sme stupiti pojedinačno samo po božjoj milosti; zajednički, izgleda, bar za sada, nije moguće. Muškarac i žena nikada ne mogu toliko srasti da bi im se otvorilo zlatno doba – više od jednog trena. Prijateljstvo započinje time što obojica stupaju u idilu. I tu nema potrebe za žudnjom, željom, snagom, bitkom; idila ne zna za nedostatak i svaku strast zadovoljava. Zato je prijateljstvo dublje nego ljubav.

Ono što stupi u onaj najviši krug bivstva, što se naziva zlatnim dobom, šta je idila, to je sasvim savršeno okončano, potpuno i gotovo. A što je potpuno, savršeno i gotovo, to je klasično. Prijateljstvo je klasično rešenje života. Zato je prijateljstvo poštovano u antičko vreme, i zato se ne shvata danas. Klasično je ono gde se osnova bivstva javlja u kristalnoj svetlosti. Zato je tvorac klasičnog načina života i njegov čuvar: Filija.


20.
Postoji neka nerazumljiva veza između prijateljstva i zvezda. Zašto je prijatelj zvezda? Zašto je zvezda prijatelj? Jer je tako daleko pa ipak živi u meni? Jer je moja, pa ipak nedostižna? Jer prostor gde se susrećemo nije ljudski, nego kosmički? Jer ne želi ništa od mene, ni ja od njega? Samo da bude i ovako kako postoji i on postoji i ja postojim, to je nama dvojici savršeno dovoljno? Nema dogovora. I ne treba. Ali ako i ne treba odgovor, prema svom prijatelju ću uvek osećati da je zvezda, nerazumljivo blistanje svemira prema meni.


21.
U ljudskom svetu prijateljstvo je bilo, biće i ostaće oblik klasičnog načina života. Iz humanog mutnog irealiteta, koji se na neobjašnjiv način naziva realitetom, istupa prijateljstvo i život razrešava na pesnički način. Kažu da ljubav čini pesnikom. Često. Prijateljstvo život čini pesničkim i poetskim. Iz ljubavi se brzo gubi poezija, jer je za ljubav sve samo sredstvo kako bi se dve najveće suprotnosti univerzum, muškarac i žena stopili u jedno. Samo prijateljstvo je ova poetička veza. I pesme ne pišemo, nego ih živimo.

Moguće je da je Aristotel to razumeo kada je rekao da je prareč zajednice: Filija.

Carolyn Cochrane

Aleksandar Marić: esej o Beli Hamvašu

MОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ - Николај Велимировић

"Учини душу моју девојком, 

и буди њено око, и песма њена"

 

 XIII

Ти не тражиш много од мене, љубави моја. Гле, људи траже више.

Обмотан сам у дебели обмотач небића, што заклапа очи душе моје. Ти само тражиш, да душа моја скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моја и истино моја. Људи траже, да се душа моја обмотава све гушћим и све тежим обмотачима.

О помози ми, помози ми! Помози души мојој да дође до слободе и лакоће; да дође до лакоће и ваздушних крила; да дође до ваздушних крила и огњених кола.

Дуге су приче, предуге; кратак је морал - једно слово. Приче се преливају у приче, као глатко лице мога језера из боје у боју. Где је крај бојаном преливању воде под сунцем, где ли крај преливању прича у приче?

Дуге су приче, предуге; кратак је морал - једно слово. Ти си то слово, словесни Боже. Ти си тај морал свих прича.

Што звезде пишу по небу, то трава шапће по земљи. Што вода струји на мору, то огањ бурла под морем. Што ангел збори очима, то имам виче на кули. Што прошлост рече и утече, то Сада вели и бежи.

Једна је суштност свих ствари; један је морал свих прича. Ствари су бајке о небу. Смисао Ти си свих бајки. Приче су Твоја дужина, ширина. Краткоћа Ти си свих прича. Грумен си злата у брегу камена.

Кад име Твоје изречем, све сам изрекао, и више

него све:

Љубави моја, помилуј ме! Сило и Истино моја, помилуј ме!

 

XIV

Шта вреди одело, ако нема тела да се одене? Шта вреди тело, ако душа њим није огрнута? Шта вреди душа, ако Ти у њој не бдиш, Огње у пепелу?

Одело је моје пепео и дим, ако му тело моје не даје цене.

Језеро моје лепо слепо је блато, ако се оката вода оцеди из њега.

Душа је моја пепео и дим, ако се Ти из ње оцедиш, Росо јутарња.

У пепелу свих ствари Ти исписујеш Твоје име, и димом свих ствари засењаваш пламен Твога сјаја.

Твој пламен је роса за жедне, који се савијају Твоме загрљају. Но Твој пламен је сажижући огањ за оне, који беже од њега.

Заиста Ти си рај чистим и пакао нечистим.

Када дође Последњи Дан - кад се Први и Последњи Дан открију људима као Један Дан - тад ће се чисти радовати а нечисти жалостити. И вапиће нечисти: авај, једосмо пепео на земљи, а сад морамо да једемо огањ на небу!

Пророци Твоји, Мајко небесна, беху откривачи огња испод пепела, ронци у вулканска гротла. По бескрајној милости Својој свакоме си дала да открије варницу, за којом је ронио, док се све варнице не слише у пламени пожар Сина Твог, Мајко небесна.

Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада, да се стада не замрзну на врлетном друму историје. Док Свечовек, Син Јединородни, не разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју.

Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!

Сиромах оре своју њиву и одмахује главом кад му говорим: богаташе, дубоко испод твоје јалове њиве почива језеро растопљеног злата.

Не одмахујте главом, осиротели царевићи, кад вам говорим, да је тело драгоценије од одела, и душа од тела, и Пламени Цар од душе.

 

XV

Бели галебови лете над мојим плавим језером, као бели ангели над плавим небом. Нити би галебови били бели ни језеро плаво, да велико сунце није отворило своје око над њима.

Мајко моја небесна, отвори Твоје око у души мојој, да видим шта је шта. Да видим, ко обитава у души мојој, и какви плодови расту у њој.

Без Твога ока ја тумарам безнадеждно по души својој као путник по поноћи, по поноћној безразличности. И пада, и диже се поноћни путник, и оно што срета на путу назива догађајима.

Ти си једини догађај живота мога, светило душе моје. Када дете јури мајци својој у наручја, за њега не постоје догађаји. Када невеста трчи своме женику у сретање, она не види цвеће у ливади, нити чује брујање олује, нити осећа мирис кипариса ни вољу зверова, -она види само лице женика; чује само музику са усана његових; мирише само душу његову. Кад љубав љубави ходи у сусрет, ништа јој се не догађа. Време и простор измичу се с пута љубави.

Бесциљни путници и Безљубавни имају догађаје, и имају историју. Љубав нема историје, нити историја љубави.

Кад се неко котрља низ гору или пуже уз гору не знајући куда иде, догађаји му се намећу као циљ његовог пута. Заиста, догађаји су циљ бесциљноме и историја беспутноме.

Зато се бесциљни и беспутни заустављају код догађаја, и препиру с догађајима. Аја се молчаљиво журим к Теби, и уз гору и низ гору, и презрени догађаји срдито се уклањају испред мојих стопа.

Кад бих ја био камен и котрљао се низ гору, ја не бих мислио о камењу, о које се лупам но о понору на дну стрмени.

Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру, које ме чека.

Страшан је у истини понор оних, који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.

Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме својим робом.

Најбељи Дане, свани у души мојој, да видим циљ замршеног пута свога.

Сунце над сунцима, једини догађај у васиони, што привлачи срце моје, обасјај унутрашњост моју, да видим, ко се усудио обитавати у њој осим Тебе. Да искореним из ње све плодове, што сладе споља, а срце им мирише гнилином.

 

LVI

За истином трчи душо моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору.

Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину. Како би ти назвала онога, ко би у поноћи рекао: не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем неколико зракова?

Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака.

Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.

Зидови, што стоје између тебе и истине, и изгледају ти као чудовишне планине, које покушаваш заморним трчањем да пређеш, јесу твоја творевина, и слабији су од беле пене на језеру. Само кад би ти могла отворити очи довољно да их не видиш. Заиста, биће тих зидова зависи од твога виђења. Ако их ти не би хтела видети, они не би постојали.

Гледах пиле на црној табли где трчи у кругу, обележеном белом кредом. Гледах га дуго како трчи и не усуђује се прескочити белу линију, која му ваљда изгледаше или као жива ствар или као висок зид.

Таква је, рекох у жалости, и душа моја, кад мисли, да је од њене слободе дели или неки моћни дивови или страшно високи зидови. У ствари између њене тамнице и слободе постоји само једна уображена линија, тања од длаке.

Сви зидови твоје тамнице, душо моја, састоје се из твога страха од света, из твоје жеље за светом и из твојих мисли о свету. Све ове зидове ти си сама сазидала по упутству твојих чула од материјала, што су ти она дала, ваистину слабијег од пене.

У почетку ти ниси имала чула, и истина се није делила од тебе. Кад си ти ослепила, послала си чула, да трче за истином. И хртови трче и хватају најближи и најлакши лов, и доносе вукове слепом господару, и овај их једе као јелене.

Не трчи, душо моја, јер својство је чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мирује.

Гле, у једном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно око твоје. То око не види зидове твоје тамнице, зато и не трчи уз планине, које не постоје. То је Син Истине, један од Тројице што држе све небесно царство, од кога си се ти оградила, пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постоји нигде унакрст постојећег. Његово је име - Непостојећи.

Твојим играњем и заигравањем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав твој народ из света четвртих бациће се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света четвртих. Одреши се од свега, баци све, омрзни све, и - поклони се Истини Тројичној, која ти се кроз Сина Истине даје.

Господе Истине и Живота, помози души мојој, да се баци преда Те и зајеца: Ти си моје биће, мој живот и моја истина, премили Сине Свете Тројице. Ти си моје све, и ја ти се предајем нага и сиромашна. Немам шта да одбацим нити да презрем, нити да омрзнем, јер сем Тебе ништа и не постоји. Смилуј се, и прими ме у своје наручје.

 LX

Колико си и колико пута јецала, душо моја, за оним, ко би знао пут, и видео истину и имао живот.

Давала си се жедно многим трчизналцима, који су те поводили на сваки пут донекле, и повраћали те назад.

Слушала си многа причала о истини, душо моја. Но кад си им ти стављала важна питања, од које ти утроба гори, њима се реч загрцавала у грлу. А ти си ожалошћена ишла другим причалима, и слушала изнова исту причу, која као и све остале иду само донекле, као затегнута гума.

А они, који су се старали, да ти покажу живот, отворили су ти само очи за смрт.

Но ево васкрситељ долази, и свестрашећа смрт измиче у страху испред њега. Ево ти, душо, приче о животу, који смрт не скраћује но чини дужим.

Ево ти живе приче о истини, што даје одговора на сва твоја питања пре него их и поставиш.

Ево ти путовође, чијем путу краја нема и који кад те поведе, не враћа се.

Ево пастира доброг, који више цени живот једне овце него све суботе јеврејске. И лекара ево, коме је драгоценији живот покајаног грешника него храм Соломонов.

Не брини, душо моја, ни за једну овцу у своме тору, - ниједна погинути неће. Нити жали за вуковима око оваца, - ниједан умаћи неће. Јер пастир твој има мач оштар с обе стране.

Све су овце у теби, и сви су вукови у теби - пород из твога брака са небом и земљом - и ево, миљеник мој улази с мачем оштрим с обе стране.

Не кукај, ако те заболи од његовог мача. Он је лекар добри, исеца из тебе само оно што ниси ти. Не кукај за туђинцима, што ти донеше болест, и срам, и ране тешке.

Не плаши се огња неугасивог, што он уноси у тебе. Одавно је нагомилана стареж потребовала пожар у теби. Дуго ће трајати тај пожар, јер је гнила стареж у теби.

Оно што те буде болело, то ниси ти, душо моја, но твој други брак и - незаконита деца.

Не ропћи, ако те одвоји од оца и мајке, и браће и сестара. Од свега што је небесно он те неће одвојити. И ниједну твоју небесну везу он не мисли пресећи. Гле, он те само одваја и чисти од земље, и пресеца везе твоје са земљом.

Кад би ти била девојком чистом, душо моја, и гледала незамућеним оком небесне невиности, ти би се и сама лако одрешила од тих веза, јер би видела, да оне у истини и не постоје.

Жури душо моја, и уједини се са Сином Бога Живога, јер мени се не чека. Кад се ујединиш, гле, ни његов мач ни његов огањ неће ти бити страшни, но слатки као мед.

Владика Николај Велимировић: Молитве на језеру

На Охридском језеру 1921-1922 године.

Мир Божји, Христос се роди!

UČINI ME SVOJIM PESNIKOM, O, NOĆI - Rabindranat Tagore

Gabriel  Sainz

UČINI ME SVOJIM PESNIKOM, O, NOĆI...

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, Noći pokrivena velom!

Ima onih koji su vrlo dugo bez reči sedeli u tvojoj senci;

daj da obznanim njihove pesme.

Podigni me na tvoju kočiju bez točkova,

koja se bešumno kreće od sveta do sveta,

ti kraljice u palati vremena, ti mračno divna!

Mnogi je znatiželjni um krišom ulazio u tvoje dvorište

i tumarao kroz tvoju neosvetljenu kuću tražeći odgovore.

Iz mnogih su srca, probodenih strelama radosti iz ruku Neznanca,

prsnule blistave pesme, uzdrmavši tamu iz temelja.

Mnoge duše lišene sna zure u zvezdanu svetlost

diveći se riznici koju su iznenada pronašle.

Učini me svojim pesnikom, o, Noći, pesnikom bezdane tišine.

Šarolta Ban

PEVAČEVE ŽRTVE

U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O, moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?

Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - je li to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kiša je beskrajna.
ne znam šta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
još deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Grmi, huji vetar s piskom kroz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!

U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdima
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?

O, svetlosti, svetlosti moja,
koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izašla je iz korita,
potop radosti se razlio.

San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nežna
čarobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rođen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
što nežno obavija detinje udove.

Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što rađa nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je što se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudskoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.

Rabindranat Tagore  

(1861 – 1941)