СНОМ ЈЕ ЧОВЈЕК УСПАВАН ТЕШКИЈЕМ - Његош

ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Carlos Gotay

ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Петар II Петровић Његош
(1813-1851)

ПОСВЕЋЕНО
Г. С. МИЛУТИНОВИЋУ
(На Цетињу 1. маја 1845)

Да, свагда ми драги наставниче,
српски пјевче небом осијани,
задатак је см'јешни људска судба,
људски живот сновидјење страшно!
Човјек изгнат за врата чудествах,
он сам собом чудо сочињава;
човјек бачен на бурну брежину
тајном руком смјелога случаја,
сиромашан, без надзиратеља,
под влијањем тајнога промисла,

он се сјећа прве своје славе,
он снијева пресретње блаженство;
ал' његови снови и сјећања
крију му се јако од погледа,
бјеже хитро у мрачним врстама
у љетопис опширни вјечности;
само што му тамнијем проласком
траг жалости на душу оставе,
те се трза бадава из ланца,
да за собом проникне мрачности.

Човјек бачен под облачну сферу -
прима л' овдје оба зачатија?
Је л' му овдје двострука колевка?
Је л' му земља творцем одређена
за наказу какву таинствену,
ал' награду бурну и времену,
ал' расадник духовног блаженства?
Ах, ово је највиша таина
и духовне најстрашније буре -
овога су у гробу кључеви.

Колико сам и колико путах,
дубокијем заузет мислима
у цвијетно лоно природино,
хранећи се питателним соком
из ње сисе голе и прелесне,
матер штедру запитива смјело
рад чеса је творац сатворио:
ради л' ђеце своје многобројне?
али ђецу за ње удовољства?
ал' обоје једно рад другога?

Но времена питателница ми,
окићена цвијетним временом,
окруњена сунчаним зракама,
али власе цвијетне плетући,
бисерном их росом насипљући
при игрању свјетлокосих зв'јездах,
- да дичнија на јутро изиде
пред очима свога владаоца -
на сва моја жарка љубопитства
смијехом ми одговара њеним.

Колико сам и колико путах
свод плаветни неба свештенога,
брилијантним засијат сјеменом,
заклињао душом запаљеном
да ми свету открије таину:
али га је творац украсио,
велику му књигу отворио,
да твар слави творца и блаженство
ал' да човјек на ње листу чита
ништавило прекомјерно своје?

С внимањем сам земаљске мудраце
вопрошава о судби човјека,
о званију његовом пред Богом;
но њихове различне доказе
непостојност колеба ужасна:
све њих мисли наједно сабране
друго ништа не представљају ми
до кроз мраке жедно тумарање,
до нијемог једног нарјеченија,
до погледа с мраком угашена.

Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се опред'јелит може
да му биће у њима не спада.
Он помисли да је неке путе
од сна овог освободио се;
ах, његове преварне надежде:
он је тада себе утопио
у сна царство тврђе и мрачније
и на позор страшни сновидјења!

Хитрост му је и лукавство дато
само теке да је член достојни
на земаљски сајам несмислени;
воље му је основ положена
на крилима непостојаности;
жеља му је страстих ужаснијех
побудитељ, руковођа сл'јепи;
злоћа, завист, адско насљедије,
ово чојка ниже скота ставља, -
ум га, опет, с бесмртнима равни!

У временом и бурном жилишту
човјеку је срећа непозната -
права срећа, за ком вјечно трчи;
он јој не зна мјере ни границе:
што се више к врху славе пење,
то је виши среће непријатељ.
Наша земља, мати милионах,
сина једног не мож' вјенчат срећом:
самовлацем кад постане њеним,
тад наздрави чашом Херкуловом.

Наше жизни прољеће је кратко,
знојно љето за њиме сљедује,
смутна јесен и ледена зима;
дан за даном вјенчаје се током,
сваки нашом понаособ муком:
нема дана који ми желимо,
нит' блаженства за којим чезнемо.
Ко ће вјетар луди зауздати?
ко л' пучини забранит кипјети?
ко л' границу жељи назначити?

У чојка је један храм воздвигнут,
зла обитељ туге и жалости;
сваки смртни на земљи рођени
овом мрачном обитељу влада
под које се сводом отровнијем
мученија времена гњијезде.
Ово грко насљедије људско
човјек чојку, човјек себи дава,
најсретњи га из ништа стварају
ради смртне тужне армоније.

Човјек орган доста слаби има
да изрази своје чувствовање,
зато знаке различите дава,
различита тјелодвиженија,
умна чувства да објелодани;
но сви наши слаби изговори
и сва наша слаба чувствовања,
спрам онога што би шћели казат,
нијемо су сплетно нарјечије
и клапњање душе погребене.

С точке сваке погледај човјека,
како хоћеш суди о човјеку -
тајна чојку човјек је највиша.
Твар је творца човјек изабрана!
Ако исток сунце св'јетло рађа,
ако биће ври у луче сјајне,
ако земља привиђење није,
душа људска јесте бесамртна,
ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета.

О свевишњи творче непостижни!
У човјека искра беспредјелног
ума твога огледа се св'јетла,
ка свод један од твоје палате
што с' огледа у пучину нашу;
дан ти свјетлост круне показује,
ноћ порфире твоје таинствене,
непоњатна чудества дивотах;
твар ти слаба дјела не постиже,
само што се тобом восхићава.

Питагоре и ти Епикуре,
зли тирјани душе бесамртне,
мрачан ли вас облак покријева
и све ваше посљедоватеље!
Ви сте људско име унизили
и званије пред Богом човјека
једначећ га са бесловесношћу,
небу грабећ искру божествену,
с којега је скочила огњишта,
у скотско је селећи мртвило.

Будалама кад би вјеровали,
поете су покољење лудо.
Нашу сферу да ноћ не полази,
би л' овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л' топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа,
би л' умови могли блистат св'јетли?
Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете.

Све дивоте неба и небесах,
све што цвјета лучем свештенијем,
мирови ли ал' умови били,
све прелести смртне и бесмртне -
што је скупа ово свеколико
до општега оца поезија?
Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније,
луча св'јетла руководитељ му,
дијалект му величество творца.

Дивни пјевче српске народности,
бич си судбе веће испитао, -
свијет жељи не зна угодити.
Судба ти је и моја позната;
мислим, нејма подобне на земљи:
до вратах сам изника тартара,
ад на мене са проклетством риче,
сва му гледам гадна позоришта;
ал' на судбу викати не смијем -
надежда ми вољом творца блиста!

Ја од тебе јоште много иштем:
да поставиш у пламтеће врсте,
пред очима Српства и Славјанства,
Обилића, Ђорђа и Душана,
и јошт кога српскога хероја;
да прогрмиш хулом страховитом
на Вујицу, Вука, Вукашина,
богомрске Српства отпаднике -
злоћа њима мрачи име Срба,
тартар им је наказа малена!

Carlos Gotay

ЛУЧА МИКРОКОЗМА

"Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja".

"NJEGOŠU KNJIGA DUBOKE ODANOSTI" - Isidora Sekulić

ГЛАД ЗА НЕИЗГОВОРЉИВИМ - Мирољуб Тодоровић

„Тешко објашњива моћ речи која раздваја и спаја. 

Чудесна моћ трена, у коме надиру творевине 

под притиском оног Ништа 

које тежи да се уобличи.“ 

(Готфрид Бен)

Michał Karcz

ОЖИЛИШТЕ

и ова светлост зрачна у меком
пљуску прхтавог праха кише
дрхтава и дремљива струна муње
међ гранама лишћем летњег стабла
пожарна клица звезде мирисна струја
сева светлосног молекуларног жара
златножута растресита влат жита
у бразди непоновљива и гојна
светлост земље

њива што бубри влагом говљена
море зеленоцветно спаја
хумусни бездан звездом росном
заливана у зори мразној
стајњаком златним храњена
песковита и иловаста утроба
бразде за цвет за плод вртложно
семе сунца спремна

у засадима шуморним пев листова
зревно струјање капљица крилате
крви зујање пчела цветоносних модрим
челиком ваздуха хумом плодним
падање муње злосне у талас крхке
воде чарање биљних цветова
сунцоморјем и зором зорно крилање
ожилишта

а грумен глине пречником простора
прска ухо ваздуха множи резнице
матичњака прутове сокова
ћелију невину кроз девичњак
линински звера зверским језиком
зимње цепа окове коре к светлу
шикља шумним венама пупова

кисне земља гроздовна упија влажне
цветове водоника под сунцем стрелним
згромљене грудве кала блистају
зенице росе змија витких обвију
влати светла ломне гране заграбе
озон ваздуха меко млеко ветрова
упале таму ноћну шумљењем
листова сунцотканих

тај пламен звезде у плоду оком
стравним неноћним језиком једе
кошуљицу семенке роднице
сунчаном усницом глади клицу
плодну кроз кишну тмицу простора
гној ране минералне у материцу
земље бљује

Мирољуб Тодоровић

"Девичанство језика, ритуали језика навешћују се сигналима, визуелизацијом која на паганско мотовило мота говорна влакна и крпице. Сигнали и гласови се преплићу, прожимају, промовишу, испитујући издржљивост властитог материјала. Неукротива је говорност пре изрицања, изреченост жуди за материцом, за повратком предвербалном. Крлетка језика је Тодоровићева опсесија, синтеза крика и муклине.“ (Милосав Мирковић, „Сигнали и гласови воде љубав“, Илустрована политика, 1993)

PISAC 

(po Fokneru)

„Umetnik je biće koje podstiču demoni. Ne zna zašto su njega odabrali, pa mu je obično preveć stalo da odgonetne zašto. On je oličenje amoralnosti, jer je spreman da od bilo koga, od svakog pljačka, pozajmljuje, iskamči i ukrade samo da bi izašao na kraj sa svojim poslom. (…) Jedina odgovornost pisca je odgovornost prema poslu koji radi. Ako je dobar pisac, biće u svakom pogledu bezobrazan. On je u vlasti jednog sna. Taj san ga toliko kinji da ga se mora ratosiljati. Dotle nema mira. Svaki obzir pada u vodu: čast, ponos, pristojnost, bezbednost; sve otpada da bi se napisala knjiga."

(po Danilu Kišu)
„Kad čoveku ne preostaje ništa drugo počinje da piše. Pisanje je čin očajanja, beznađa. Staviti sebi omču oko vrata ili sesti za pisaću mašinu, to je jedina dilema. I pisac zapravo i ne čini ništa drugo do to: Svaki put se iznova iskušava."

Citati preuzeti iz knjige Miroljuba Todorovića
”Torba od vrbovog pruća"
(kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)

Sajt Miroljuba Todorovića

СТВАРНОСТ И ЊЕНИ СИМВОЛИ - Николај Bелимировић

Дух је стварност, тело је символ духа
Ви треба да сте свесни, 
да је вама откривена истина, и да је ви знате. 
Али — трудите се непрестано, да је баш знате.

Michael Ticcino

1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова — то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.

2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова. Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.

3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.

4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих" (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.

5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном". (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.

6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).

7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.

8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.

9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција итд. и још више.

10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).

11. Материјалистичким мислиоцима, људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар — наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.

12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.

13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али — трудите се непрестано, да је баш знате.

Извор

живот је сен и сан
свети Јован Дамаскин

Michael Ticcino

6. Семе је символ речи Божје. Њива је свијет, каже Господ. Добро сјеме синови су царства, а кукољ синови зла (Мат. 13, 37-38).

7. Пшеница означава науку Божју, науку Христову, добро семе насупрот кукољу, који означава семе ђаволско. А кад људи поспаше, дође његов (домаћинов) непријатељ и посија кукољ по пшеници (Мат. 13, 25). Хришћани, који одрже у себи божанско Христово и однегују га до жетве, биће спасени; небрижљиви пак, који однегују у себи уродицу место пшенице, пропашће. То је посведочио и свети Јован Претеча говорећи, како ће Бог отребити гумно своје и скупиће пшеницу своју у житницу, а уродицу ће сажећи огњем вјечним. И тако пшеница још означава праве хришћане, који су одржали у себи семе Божје, а уродица означава невернике грешнике. Трулење пшеничног семена под земљом навео је Господ као слику Своје смрти и васкрсења, а у исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас (Јов. 12, 24; I Кор. 15, 36).

8. Грожђе и трње, смокве и чичак, символи су добрих и злих људи. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Не него са лозе и са смокве бере се добар род, а с трња и чичка зао род. Тако свако добро дрво родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа. Не може дрво добро родова злијех рађати, нити дрво зло родова добријех рађати. Свако дакле дрво које не рађа рода добра сијеку и у огањ бацају. И тако дакле по родовима њиховијем познаћете их (Мат. 7, 16-20). О коме овде говори Господ? О дрвећу или о људима? Очигледно о људима. Дрвеће се узима само као символ људи, било добрих или злих.

9. Чокот је символ Христа, а лоза символ следбеника Христових. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Господ ученицима. Чокот је делом видљив, а делом скривен. Тако је и Син Божји делом знан, а делом незнан. Лоза без чокота нити може расти ни рода доносити. Зато је Он још рекао: без мене не можете чинити ништа. Добри људи црпе животни сок из Христа, хране се Њиме и доносе добар род, као добра лоза на чокоту. А зли људи одсецају себе од Христа, те остају суви и безродни као одсечене лозе. Зато ће се они први одржати као плодне лозе, а ови други ће се у огањ бацити као суве лозе (Јов. 15, 1-6).

10. Дрво горушично символ је царства небеског у смислу његовог растења од малог к великом. Најмање од свих семена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво, да птице небеске долазе и сједају на његовим гранама (Мат. 13, 32). Тако и царство небеско у души човековој узрасте веће од свега другог што у души расте, и гранама својим улази у небеса, и ангели Божји спуштају се на његове гране.

Michael Ticcino

5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се. Изван њега нема другог улаза у царство небеско. И та врата су уска, опет по Његовој речи: уђите на уска врата. Зашто уска? Да би провлачећи се кроз њих с трудом скинули са себе свлак старог природног човека, с којим се не улази у Рај.

6. И пут означава Христа.. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.

7. Дом саграђен на камену означава цркву Христову, саграђену на вери у Сина Божјега. Означава исто тако и васпитање омладине на основи јеванђелској. Дом саграђен на песку пак означава свако духовно и морално зидање, постројено на нечем супротном Христу.

19. Мач је символ речи Божје, као и семе. Само што семе означава објављене речи Божје, а мач силу речи Божјих. Из уста његовијех (Јагњетових) излажаше мач оштар с обје стране, казује видовити Јован (Откр. 1, 16). Павле наређује: узмите и мач духовни, који је ријеч Божја (Еф. 6, 17).

20. Штит означава веру. А сврх свега узмите штит вјере (Еф. 6, 16). И заиста вера штити човека у овом животу јаче од свега осталога.

21. Стреле су символ искушења, што нападају на човека. Нарочито означавају невидљиве ударе на наше душе од невидљивих духова таме. Духови таме убацују у наше душе зле помисли и зле жеље онако брзо и изненадно као што ловчева стрела погађа јелена, који мирно пије воду на извору не слутећи зло. Апостол заповеда вернима, да страже са сваким трпљењем и молитвом како би могли погасити све распаљене стријеле нечастивога, (Еф. 6, 16-18).

Michael Ticcino

Извор:  ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - СИМВОЛИ И СИГНАЛИ

ХИПЕРБОРЕЈЦИ - Борис Над

 „Ко смо ми? Погледајмо се у лице! Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо. Ни по земљи, ни по мору нећеш наћи пут који води Хипеборејцима  (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“ - Фридрих Ниче

Eugene Soloviev

"Сви смо ми на поларним пределима , са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су цилј свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?"  - Милош Црнјански: Код Хиперборејаца

"Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла. Можда су, уосталом, већ и корачали њеним светим тлом, не знајући то. Неко острво, изгубљено у пустоши Северног мора, могло је бити врх митске планине Меру. Светилишта, попут оних виђених у далекој Лапландији, на полуострву Кола – камене могиле, с јеленским роговима на врху – била су путоказ или сећање на њу. Сада су, међутим, напуштали Север поражени, болесних очију и изранављених тела, радујући се земљи као деца". - Борис Над



Митови о Хипербореји

Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.

Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима. Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио, али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није догодило никад и нигде“ (Новалис).

Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.

Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)

Eugene Soloviev

Светлост са Севера

Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом, привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...

Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су
делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге. Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче – путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?

Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.

Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас, захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци, која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.

Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим. Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.

Surreal Digital Art - xetobyte

Идеја Центра

У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра. Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру, која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и историје, који имају ерозиван ток.

Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“, непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је „снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.

Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и „узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?“

Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка Хипербореји.

Integralni tekst pročitati na sajtu TVRĐAVA

Boris Nad

Izvor: MIKROTHEOS

Tamás Ambrits

Ко смо ми?

Ко је, међутим, одакле долази и куда иде тај посебан тип човека? На почетку свог Антихриста, Фридрух Ниче каже: „Ко смо ми? Погледајмо се у лице. Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“

Извесно је да тај, „диференцирани“ или интегрални тип човека, у корпусу модерне културе представља не само мањину већ и нешто туђе, што самом својом појавом, међу „неодређеним“, изазива реакцију. Код једних, малобројних, потребу да следе узвишени, светао пример. Код већине – нетрпељивост, мржњу, одијум. Јасно је да код првих појава таквог човека само буди унутрашње садржаје који су већ присутни: следећи његов пример, следећи таквог учитеља, они следе не толико учитеља колико најдубљи зов бића. Код других, његова појава има ефекат огледала које им показује истину бића: у том огледалу, они виде само изобличени, наказни и преполовљени одраз човека. Појава хероја, међу кукавицама, има за последицу спознају сопственог кукавичлука. Појава једног блиставог бића, међу бедницима, изазива спознају сопствене беде.

Интегрални тип човека се, у модерној култури, јавља само изнимно и ретко, и све ређе и ређе. Данас, он је само осамљени појединац, некад, у времена која су претходила самој историји, он је образовао заједнице „племенитих људи“. Треба рећи да је појава индоевропских народа, који су сви одреда делили одређен, могли би смо рећи „диференциран“, поглед на свет, и веома карактеристичну духовност и традицију, појава без преседана у историји. То је традиција коју описујемо као уранску, патријархалну, а чији идеал није „живети слободно од греха“, већ, напротив, постићи обоготворење, постати раван боговима. Ништа слично није забележено у историји, тамо где се, међу не-индоевропским народима и традицијама, ипак јавља нешто слично, треба помишљати на, било посредне било непосредне, утицаје индоевропског наслеђа. То исто важи за изразито патријархалне, уранске традиције као што су Зен или самурајски Бушидо кодекс.

„У погледу Tao te ching,“ како примећује Калајић у свом Упоришту, „ми се у потпуности слажемо са тезом Wutkea, (изложеном у Geschichte des Heidenthums), да је таоизам само један огранак индијске свести“. Другим речима, у питању је само кинеска верзија изворно индоевропских учења, која сасвим одудара од иначе савршено практицистичког духа кинеске традиције. Према слову предања, управо зато се Лао Це при крају свог живота запутио ка Западу, ка духовно сродним и ка „језгру Традиције“.

Човек индоевропске традиције, патријархалне и уранске етике начелно је самодовољан и неусловљив: неусловљив околностима и спољашњим принудама, он је тај који условљава околности. Њега не детерминише историја, економија ни биологија. Он се на сцени историје појављује од самог почетка у свом довршеном облику, без прелазних међуоблика. Додуше, његово откривање је веома отежано због карактеристичног начина сахрањивања, спаљивањем а не покапањем, које за собом не оставља антрополошке трагове. Будући да је у питању принцип а не концепт, њега није могуће објашњавати. Према најсажетијем одређењу, које припада староримском песнику Хорацију, у питању је тип човека „усправног и међу рушевинама“: „И ако се сломљен сруши свет“, певао је Хорације, „он ће стајати усправан, међу рушевинама“. Према речима Милоша Црљанског – он је једини трезан, међу лудацима.

Integralni tekst: Uranska tradicija - sajt TVRĐAVA

BELEŠKE ZA APSOLUTNU POEZIJU - Momčilo Nastasijević

Andy Goldsworthy

Ispitujući prirodu, recimo vode, hoćemo li joj time tvoriti nove izvore? Tako i o Poeziji možemo korisno govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a tražeći mogućnost da se ona što čistijom ostvari. (Jer hoćemo li krupniji cvet, onda biljci rastresemo zemlju.) I ne dirajući, dakle, u nju otkloniti što je čini nečistom i nepotpuno izraženom, a, ako najpreče, obelodaniti laži koje ometaju da se ona u punoj meri prati. Jer vrednost sile raste sa sve većim obiljem njenog dejstva.

Neka se ne zaboravi: poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge, i za svaki slučaj druga, ali sa istovetnom svrhom, da se sila što moćnije oslobodi i što potpunije ostvari u svoj oblik. Postojanje kaste poetičara time se ne da pravdati, jer je u prirodi ove stvari da svaki tvorac bude svoj rođeni zakonodavac. Ali ako li ko, radi zabave, iz mnogobrojnih sličnih i napravi vrhovni zakon, to se Poezije ni najmanje tiče. Spoljnji nalog za nju je u suštini neprijateljski; ona ga se čuva kao živo od onog što bi mu donelo smrt. Poezija za vlade akademizma, nije li bolesnik koji se sav lekarima predao u ruke?

Negativno dejstvo posrednika: Je li poziv žene nerotkinje, ili majke, da se zalaže za dete? Šta će onda posrednik između onoga koji daje i onoga koji prima Poeziju? Ne pokreće li ga, nije li na dnu njegove delatnosti otrovna žaoka neplodnosti? Drugo je ne osećati poetski nagon u sebi: time je Poezija hrana, oni gladuju za njom. A sasvim drugo osećati ga u nemoći oplođenja: Ti se stave između davaoca i primalaca, i što su sami nemoćni dati, bajagi tumače svetu; u stvari, po nagonu zavisti zapleću i mute, te su reakcija neplodnosti na plodnost. A često se i osmele i samim davaocima popovati. Ima li, međutim, smisla da regulator bude van motora, i nije li sušta istina da se tu pokret rođenom snagom usmerava?

Poezija je da prožme, a ne samo dodirne. I možda bi načelo samovaspitanja za Poeziju moglo ovako glasiti: Bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.

Ima je oslobođene i neoslobođene: u ruci koja zabrane dodiruje Beatovog anđela, to je neoslobođena – u anđelu. Nepojmljiv zakon: čin oslobođenja istovremen sa zarobljenjem u oblik. Kao duša emanujući, da se time ovaploti u nadtelo. Iza tog veza je narazdrešiva. Koliko će trajati Rembrantova Poezija? – Koliko lanena vlakna njegovih slika. Života tu posle smrti nema; propast materijalnog povlači nestanak duhovnog. Tako i otac nanovo umire smrću neplodnog potomka.

Pesničko nadpoštenje: Ništa s predumišljajem. Početnim otkrovenjem u sve nova, i svako da sadrži klicu daljeg, da mu bude proročanstvo, i tako na sve dozive isti odjek da se oglasi. I zaborav sebe, da svoja rođena snaga ne dela pravcem “tako hoću ja” već “tako mora”.

Gradivo za Poeziju homogeno je. To ne znači da se isto žito požanje, samelje, umesi. Baš tu se ogleda moć: jer čemu najširi zahvat najbogatije žetve kad žrvanj ostane nemoćan samleti? A sve je u tome. I nisu li možda najmoćniji koji nam od čkalja, gljiva i valjda pokojeg zrna pšenice umesiše plemeniti hleb! Jer snaga prema sebi traži otpor. I sva utrošena znači sva ispoljena. Ne treba se, dakle, varati: bez mlevenja nema hleba.

Kad je reč o stilu, valja imati na umu: Pokožica je samo granica rašćenja, trenutak saznanja srži da bi ma i za dlaku dalje bilo laž, junaštvo zaustaviti se gde prestane domašaj žiže. No zarad čistine, bolje da se ta reč ukine, jer njome snabdeveni kovači šarenih laža najlakše se ušunjaju u Poeziju.

Snob: oličenje laži prema sebi, najteži slučaj gde laž kao elemenat ulazi. Snob, na primer, sluša Betovena, i ne čuje ga. Nema ni kad, jer lako je čuti ga, to može svako s ušima; a samo on, snob, videći i misleći Betovena, nikad ga ne čuje. Tu je čvor.

Ukus: Laž se zaodene oblikom istine; Onda je najopasnija. Slučaj s latinskim ukusom. Naposletku neka se ostavi ženama, kad je reč o modi. Ali je smešno, kad neko pruža dragoceni poklon, isprsiti se i primiti. Čemu to stalno isticanje svog cedila kad, što je za primanje, bezuslovno se i u najvećoj mogućoj meri mora primiti? I zašto baš ukus? Kao da ima otrovne i hranljive Poezije; a ukusi budući lični, dakle razni, onda je ovome ovako, onome onako, i slične gluposti. U stvari ukus je nužno jedan za sve. A pometnja je otuda što mnogi, prevareni i zavedeni lažnom Poezijom, ne prečiste se da prime istinsku, i onda svoju zastranjenost, svoje nesavršenstvo pripišu sebi u zaslugu i to krste svojim ličnim ukusom. Nije li to žalosno priznanje da se neće ili ne može ići dalje putem istinskog usavršavanja sebe?

Odenekud postoji težnja da se zanavek rastavljeno spoji. (Mogućnost ostvarenja Poezije rečju, tonom, oblikom, sve se čistije odvajaju i udaljuju jedna od druge) Uobražava se da je trojici, pesniku, slikaru, muzičaru, moguće svakom sa strane i svojim sredstvima sarađivati na istovetnom ostvarenju. Radi, makar i prividne, organske veze jednom se da vođstvo. Uistini, svako vođen svojim nagonom daje nam istovremeno tri ostvarenja. A ima li čulne mogućnosti da se ona istovremeno prime? Međutim, mnogo češće desi se ovo: Jedan otme maha, ostali se snize do žalosne uloge ilustratora. To se onda zove celinom. Ili, što je najgore, svaki kurtoazno pomišljajući na drugog, ostavi mu maha, i kao po dogovoru, zajednički propuste što je glavno, te do ostvarenja i ne dođe. I sva muka radi toga da se gledaoci – slušaoci dovedu u dvočasovnu čulnu nepriliku, ako su iskreni prema sebi te ne zažmure ili ne zapuše uži. U tome je smisao opere.

Igra je nešto sasvim drugo: korenita, magična, tamna. Muzika tu bije iz praizvora, iz tela. Tek tada videti istovetno bude što i čuti.

Za pričest sprema se postom i molitvom. A za muziku čime? Već se svetost moći je primiti, već prvi korak u hram tek naslućene apsolutne religije. Obamreti čulima i kao sva moć da se na uho, jedino budno, prenese, i ono jedini primalac da bude, jer njime najkraći, najneprevareniji put je otkroviteljskih saopštenja tonom. Umeša li se oko, onda se udari u nesmisao i bespuće. Ko zna, možda nije daleko vreme da će se i od same primisli na to zapeti kao pred obesvećenjem.

Isto tako neka se čistim viđenjem primi likovno ostavrenje Poezije. Jer, na karaju krajeva, ne svodi li se sve na ovo: Dubina, bogastvo čulnih saznanja retkih pojedinaca izraženo da se podari svetu. Te kad se ovaj obraća uhu, onaj oku, zašto ih onda i ne primati samo odgovarajućim čulom? I da na svetu nisu nastajali okrovitelji, kolika bi danas bila moć osećanja lepog?

Jeste, sve se razgranalo iz jednog. Ali na izvesnoj tački razgranalosti zašto težiti združenju sa susednom granom kada podmlađujući sokovi iz zajedničkog korena biju kroz smerom sve veće odvojenosti? A radi prvobitno celog je li moguće da u koren se povratiti?

Humor: Uzan se obim daje pojmu, a možda nije smelost baš u humoru naslutiti najčistiju prirodu odnosa između pesnika i sveta. Imati topline za sve, predigra je oplođenja od svakog dodira. Šta mari ako je mnogo smešnog i ružnog u svetu kad pesnik nadmoću svoje prirode odgovori simpatijom, i onde gde je prosečan odgovor poruga i gađenje. Sažaljenje nije na ovoj čistini: ja nepovređen žrtvujem se ne povređenom, delim s njime bol, ali svestan da to ne moram: ma i nesvesno, dakle, očekujem nagradu. Međutim, pesničkom nadljubavlju najplemenitija bivanja do zaborava izlijemo iz sebe na ljubljeno, u divnoj samoobmani da nam se otud daruje što u stvari sami dadosmo. Tako se lična moć rasprostre do svemirskog opsega, i svet bude samo suprotni pol za plemenita oplođenja. I ne u idejama i namerama, več u humoru, pesničkoj nadljubavi prema svetu, valja tražiti visoku etiku Poezije.

Likovno ostvarenje: Poniranje u tajnu materije i oblika, otkrovenje viđenjem. Čime da se ostvari? Neposredno sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, uobličenost. Jačini nagona adekvatno odgovori gustina pronađenog testa, koje mada koji put do ludila konkretno, i mada kompleksno, deluje jednostavnošču i vantelesnošću fluida. Onda u odsudnom trenutku jedna okruglina, ili negde iskrivljenost, ili oštri preleom, bude sudbonosno za proces sveg uobličenja, te sva brda, ljudska obličja, kuće i drveta, istim zakonom sazdani, naličje kao rođena braća i sestre. Možda se ima samo jedno otkrovenje i u obnavljanju njega može se ostane doveka, i to bude vjeruju svih ostvarenja. Ovo je moramo naslutiti ko god je video samo dva platna, recimo, Leonardova, Botičelijeva, Rembrantova.

Suština obnavljanja: Istovetno ponovljeni znak je odsustva žive sile. Ima oštrica koje se posle svakog ostvarenja istupi. Za novi boj onda se naoštri oružje, inače dalje pobede nema. Ili ovako: neko se izvešti u pravljenju obuće, To je majstor. Ako sad, pred kožom koju valja krojiti, taj najednom oseti uzbuđenje početnika, cipele će mu biti umetničko delo. To je nepojmljivo zaboravljanje savladanog, večito početničko iskustvo i uvek savlađivanje sve novih otpora, znak stalnog prisustva stvaralačke moći.

Ostvarenje rečju: Apsolutne Poezije rečju do iznenađenja je manje no što se misli, jer ovde Poezija se ostvari govorom, instrumentom razuma i logike. (Probije kroz reč, te dva i dva bude pesma, te i sama logika bude desimetrisana, pomerena iz statičkog momenta razuma.) I ma šta se prigovorilo, danas je natčovečanski napor pesnički progovoriti. Nije li to, na instrumentu za svaki dan, imati moći da se božanskim tonom zasvira? I da bi čudo još veče bilo, koji put vrlo je neznatna naoko razlika između obične i Poezijom visoko potencirano te iste fraze. Niti vredi što su pravila ritmike već nađena, te je tajna slika već uhvaćena: Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti svakodnevnu, sitnu reč pomeri, ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude. Najednom kroz maločas škripavo, kristalno bistri zvuk zazavuči. Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad: posigurno s početka je bilo da pesma i melodija istovremeno, iz istog poleta nerazdvojno nastanu (narodne popevke): u odsudnom trenutku nešto se iskaže ustalasalim glasom, u kome pulsira neka dublja, dublja sadržina; kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike.

Bez kolebanja se sme trvditi: Najčistije, najobilnije, najmoćnije Poezija se ostvari muzikom. Drugde, ona je srž svojom rođenom korom zaslužena. Bivanje tu, nužnošću ostvarenja, vezalo se, i što bi da se muzički vine, ovde ustaljeno treperi kroz prividno mirovanje oblika u prostoru. Jer šta zrači iz Miloske Venere, šta svetluca iz tela, iz tkanina Veroneza, šta Đokondu čini nedostižno dalekom, šta rastapa obličja Rembranta? Likovno, dakle, ostvariti znači oblikom i materijom nužno vezati za prostor. Bivanje je tu u nepomičnoj ustreptalosti ekstaze iz koje se nikad ne povrati, i koja u svakom trenutku, i do konca postojanja, ostane ravna samoj sebi. Tek u muzičkom, što je u likovnom ostvarenju srž, kao da nastane u čistom bivanju: nešto do ushićenja i užasa blisko svoje, a nemerljivo razumom, nadživotno događa se, kao da ono najdraže i najtananije u življenju, oslobođeno nastavi teći dalje, van prostora i vremena, kroz oblast nepsritupačnu razumu. I ko god je imao sreće da ga odnese tim stranama, nije li kroz nju, ma i za trenutak, osetio dragocenost apsolutnog bivanja, i u tome nazreo vrhovnu nagradu za stradanja ovog sveta?

Relativna merljivost: U Poeziji jedina moguća merljivost je odgovarajući stepen reakcije. Ja, do savršenstva izrađen instrument, kojom jačinom zatreperim, tolika je mera. Ali ni po čpemu ne možemo saznati da li je i najsavršeniji među nama imao toliki obim osetljivosti da primi celog ili samo deo Betovena, čija je nadmoć možda žalosno degradovana našom merom. (Tako se nasluti džinovska moć božanstva beskonačno silno reagovati pred beskonačnim tokom sveta.) Ali je čudna moć Poezije da prečišćava onoga ko je prima, da širi i pojačava sposobnost njegove reakcije na svet. Pa čak i onda kad osećamo da bi za stepen jače treptaja doprli do krajnje granice, možda i pomračenja naše osećajne moći, kao da nas kopka naslućenje nečega što još nismo  usposobljeni primiti. Posle sličnog saznanja greh je prema samom sebi ograditi se svojim ličnim ukusom, ili zadovoljiti se nekom svojom skučenom impresijom, u samoobmani da se ništa dalje ne može dobiti.

Tačka belog usijanja: Pred izraslim nije nam prva misao, ni pitanje kako? i od čega? nego ovo je to i to. Tako se svuda iza ostvarenja građenje ne vidi. U poeziji to je tačka belog usijanja. Zaista, dođe trenutak kad se silinom srži građa toliko preobrazi da se prvobitni pojam o njoj izgubi. To više nije boja, nije ton, nije reč, već nešto živo, dosele neosećajno ni neslućeno. Stepen više nestane i toga, i nađemo se lice u lice sa čistim bivanjem Poezije, koje kao da nam se bez materijalnog sredstva i samo sobom saopštava. 

Sabrana dela
Eseji, beleške, misli -
Momčilo Nastasijević

BELEŠKA ZA STVARNU MISAO - Momčilo Nastasijević

Andy Goldsworthy

Odsudno početi. I plug učini zemlji nasilje. I klica semenu. Mena rođenja ako se time nije u čemu umrlo. Početak je tada suštinski što i kraj, sve bude u svemu, i ni kraja ni početka. Od velikog hoću tada nastane još veće moram. Tada i misao iz mozga suštinski nije drugo do brizganje biljke iz zemlje.

Te duhovnu javu, kao legitimno dalju stvarnost u sebi, tek osetim odakle prestaje obmana moje misaone slobode.

I nazrem tu vančulnu javu duha: kao geometrija je, ali živa, ali nesamerljiva. I za koliko se usudim, ipak, u merenje, siguran je znak, za toliko još nisam izašao iz sebe.

U čemu je kriterijum mojih lutanja i obmana? Sa ove okuke ili one, najednom jasno mi se otvori u saznanju. Upravo kroz ta lutanja i obmane, neshvatljivom nekom sistematičnošću, nešto se u meni sve dalje i dalje izatkiva. Kao ko je slep, a ipak nalazi sebi puta. I eto, u toj javi, koja je sa sve većim ostvarenjem sve manje moja, tek u njoj nazirem sebi opravdanje.

Time što postojim u kretanju, time što rasuđujući odlučuje mozak hoću li ovuda ili onuda, ne preteram li vrlo često u necelishodnosti, krećući se samo radi kretanja, misleći radi misli. U tome je samoobmana slobode (čitaj: proizvoljnosti) misli. Kao točak koji je na zupce, a nezavisno se okreće, ne izaziva sobom nikakv dalji pokret.

Jer ima stvarna misao. Ona je čudesno (a zar to nije isto kao kad bih rekao prirodno) produženje, kao u dalje nekud stanje, celokupnoga kroz čoveka ostvarenog postojanja.

Ali, ponavljam: zubac mozga malo često ne hvata preteški točak stvarnosti. Časovnik se uscaktao, i nikad bolje, ali skazaljke ne pokazuju vreme. Zaustavi tada mozak, bezmalo, pa je isto tako nemoguće kao zaustaviti želudac ili srce.

Jer čemu ma i pojam, ma i sud više preko telesne, preko životne neophodnosti. I nazrem: samo se kroz taj minimum dostigne do maksimuma.

Teškoća koju obiđem u stvari oslabi me, za koliko bih ojačao da je savladah: nikad ni u čemu sebe obmanuti. Do samouništenja. Do svesmislene čistine. Do duha.

I ako sam u toku zaista, onda za čim bilo pokrenut, uložiti se sav. (A zar u ponečemu i totalno mirovanje ne znači to?) I ništa, bukvalno ništa, ne čuvati za sebe.

Jer se raspada životna ušteda, taloži se, zatvara izlaze u čistinu. I jer potrošiti se radi drugog, radi svačega što nije svoje ja, nazrem, samo je nužna priprema, olakšanje sebi strašnog suda prelaska u dalje stanje.

Šta biva sa neutrošenim? Šta biva sa čvrstim kad mu je trenutak samo još ostao da je gasovito, a još nije bilo tečno?

Kad najviše, i od svačega, strepim za sebe, najednom, i kao nehotice, neizreciva neka tišina zavlada u meni. Zovem to, iz agonije svoga ja ustrujati u biće Za dragoceni tada trenutak, sve mi toliko isto bude značajno koliko do maločas samom sebi ja. Strah me je kočio, strah predodređivao moje korake, strah od ličnog prestanka. A gle, životinja i biljka i svaka u Boga tvar, jer su pošteđene od samoobmane prestanka, jer su svojim postojanjem istovremeno i ja i ne ja, samo se one u potpunosti, samo one u lepoti bivanja. a ja, kome je duži put dosuđen, i patništvo na tom putu, sve donde ne dokle kroz sve zavojice svoga ja ne izmoždim sebe do vanlične svesti.

Tek odatle sve jeste i sve je moje, jer ni ja više nisam svoj. I tek odatle, propevati, a to se dublje može ćutanjem nego glasom, jedini je odziv na sve prizive. I jasnije no ikad osetim, samo sam smerna struna: zatreperim pod nekim moćnim gudalom.

Tako i zvono: ne odaje zvuka, mukao mu bude treptaj, ako ne lebdi u prostoru.

Tako i Šekspir: Mukao čvor sebe (a to je svega stradalničkog u čoveku) razdrešuje u Hamleta, u Lira, u Ričarda III. Otpevava kroz njih što bi, zatvoreno u tvrde zidine Šekspira jedinke, da zatruje sebe sumnjičavom misli; da je od dobrote oboleo, slepo sebe u ništavilu rastoči; da silu Erosa izopači u nasladu ubijanja. Otpevava, a to znači ništa manje nego: čega god se čovek oslobodi kroz duh, najdragoceniji je dar svima za beskraj pojediačnih oslobođenja.

Porođajni bol tada je suštinski što i radost stvaranja.

Živeći u srži sam, pa bio ili ne bio svestan nje. Ako iole jesam, onda još živeći rijem po životu za tom srži.

Što istinitije saznajem, to dublje zaboravljam sebe. I gle, dođe trenutak kad pri najčistijoj svesti čovek se nasmeši i onom, i tim dublje, što njega najličnije pogađa. Nasmeši se od saznanja, od radosti saznanja.

Isto tako, i bol još iz materine utrobe, zar bi se ikad preboleo, da sa čudnom upornošću tražeći se, ne prodre najzad izraz: rodni taj bol je, u svemu naći sebe, svemu se saopštiti, do zaborava svog izvora, do rasplinuća tvari u istovetnost bivanja. A tek odatle nastane fenomen pevanja: rodni bol se izokrene u radosnog ostvaritelja nadstvarnosti.

Kvari me, domognuti se većeg nego što podnosi sopstvena snaga: jer obmanuv se da mogu više nego što mi je dano, ono nedovoljno moći ode na izgradnju privida nadmoći. Siguran put u nakaznost.

A naprotiv, neobično porastem u moći ako mi se manji delokrug odredi nego što zaslužujem. osetim se pretekao. A od preteka tek nastane istinska delatnost.

Isto tako, imati van stvarne potrebe, opasnost je da se skučim u gramžljivca, ili raspadnem u sladostrasnika. I delio bih ljude prema tome koliko koji bez lične štete može podneti zlata. A najvećem broju dao bih za dlaku manje od nasušnog.

Na štakama pojma i suda gegucam kroz suru prividnost sporednoga. Polazeći u glavno, sa štakama nestane i sakatosti: bez ijednog sredstva sa krilatom lakoćom tamo se uleće.

Jer rasuđivati, već je početak poraza pred suštinom. Izraziti sud, suštinski je poraz.

Sabrana dela
Eseji, beleške, misli -
Momčilo Nastasijević