VLATI TRAVE - Volt Vitmen

Pjesma o samom sebi
(izabrani delovi poeme)


l

Ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada također i tebi.
Ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste.
Ja ležim i lagodno traćim vrijeme opažajući vlat ljetne trave.
Moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga tla,
ovoga zraka,
rođen sam ovdje od roditelja rođenih ovdje od roditelja isto
tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u potpunome
zdravlju počinjem u nadi, da neću prestati do smrti.
Vjeroispovijesti i škole još neodlučne povuku se učas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, ali se nikada ne zaboravljaju.
Primam u goste dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s izvornom,
iskonskom energijom.
 


24

Walt Whitman, taj kozmos, sin Manhattana,
nemirnjak, mesan, čulan, izjelac, ispilac i porodilac,
nisam sentimentalan, ne stojim povrh ljudi i žena ni po­strance od njih!
i nisam više skroman nego neskroman.
Odšarafite brave s vrata!
Sama vrata odšarafite s njihovih dovratnika!
Ko god ponižava drugoga, ponižava mene.
A što god se učini ili kaže, vraća se konačno k meni.
Kroza me zapljuskuju nadahnuća duha, kroza me struja i kažiput.
Ja izgovaram pravjekovno geslo, dajem znak Demokraciji.
Kunem se Bogom! neću prihvatiti ništa, na čemu i svi drugi
neće imati svojeg udjela uz jednake uvjete.

Kroza me prolaze mnogi odavno onijemili glasovi:
glasovi beskrajnih naraštaja zarobljenika i robova,
glasovi bolesnika i očajnika i lupeža i patuljaka,
glasovi ciklusa priprava i raštenja
i niti što spajaju zvijezde, i maternica i očeva sjemenja,
i prava onih koji stenju pod tuđom nogom,
izobličenih, banalnih, dosadnih, glupih, prezrenih,
magla u zraku, kukci što valjaju kuglice đubreta.
Kroza me ječe zabranjeni glasovi:
glasovi spolova i požude, zakoprenjeni, no ja skidam ko­prenu,
glasovi nedolični koje razbistrujem i preobražavam.
Ja ne zaklanjam usta prstima
ja mislim da utroba nije manje vrijedna od glave i srca,
općenje mi nije prostije od smrti,
ja vjerujem u meso i u požude,
vid, sluh, opip jesu čuda, a svaki dio i okrajak mene jest čudo.

Božanstven jesam iznutra i izvana, te posvećujem sve što
ja dodirnem ili me dodirne, miris je ovih pazuha
miris slađi od molitve,
a glava je viša no crkve, biblije i sve vjeroispovijesti.

Ako je obožavam nešto više od drugoga, to mora biti opseg
mojega tijela ili bilo koji njegov dio,
providni kalup mene, ti to moraš biti!
Osjenjeni rubovi i počivke, morate biti vi!
Čvrsti muževni lemešu, moraš biti ti!
Sve što doprinosi mojemu obrađivanju, to mora biti vi!
Ti moja skupocjena krvi! Ti, mliječna rijeko, blijedi oticaju
mojega života!
Grudi, koja se savijaš na druge grudi, ti to moraš biti!
Moj mozgu, to moraju biti tvoji tajni zavijuci!
Korijene vodom plakanog iđirota! bojažljiva sibirjačka
šljuko! gnijezdo s čuvanim dvojajem, vi to morate biti!
Mješovito stučeno sijeno glave, brade, mesne mišice, vi to morate biti!
Soče, koji se cijedi s javora, žilico muškog života, to vi morate biti!
Sunce, tako plemenito, to ti moraš biti!
Pare, koje obasjavate i zasjenjujete moje lice, to vi morate biti!
Vi, znojni potočići i rose, to morate biti!
Vjetri, kojima se slatkoškakljivi stidni organi trljaju o
mene, vi to morate biti!
Široka mišičava polja, grane zelenoga hrasta, zaljubljenoga
dangube na mojim vijugavim putovima, to vi imate biti!
Ruke koje sam uhvatio, lice koje sam cjelunuo, smrtnik
kojega sam ikada dodirnuo: e to vi morate biti.
Ja ludo ljubim sebe, ima me bezbroj pojedinosti, a sve je
tako dragocjeno, svaki trenutak i svaki događaj potresa me radošću.
Ne mogu reći kako se moji gležnji savijaju, ni otkuda uzrok
moje najsitnije želje,
niti uzrok prijateljstva koje iz mene istječe, niti uzrok
prijateljstva koje ja primam.
Da se ja uspinjem na moj shod, ja stanem u svrhu razmišljanja,
je li to zbiljsko;
jutrenji sjaj na mojem prozoru uvjerava me bolje
nego me­tafizika knjiga.
Promatrati svanuće dana!
Svjetalce slabi neizmjerne i prozračne sjene.
Zrak je vrlo tečan za moje nepce.

Dizanja svijeta koji se kreće bezazlenim skakutanjima,
te se šutljivo podiže, svježe preznojava,
koso odskakuje, visoko i nisko.
Nešto što ne mogu vidjeti uspravlja pohotne krakove,
mora svijetloga soka zalijevaju nebo.
Zemlja kod neba koje se približilo, dnevni čin njihova spa­janja,
izazov koji se u ovom času s istoka podiže nad moju glavu,
porugljivo bockanje: "Nego pazi, hoćeš li ti zagospodovati!"



 30

Sve istine tinjaju u svim stvarima,
one ne pospješuju svoje oslobođenje niti mu se protive,
one ne trebaju porođajnih kliješta kirurga,
meni je beznačajno važno kao i sve drugo (šta je manje,
a šta je veće od dodira?).

Logike i propovijedi nikada ne uvjeravaju,
vlaga noći prodire dublje u moju dušu.

Samo ono što se nepobitno nameće svakom čovjeku i sva­koj ženi,
jest tako;
samo ono što niko ne osporava, jest tako.
Trenutak i kapljica mene umire moj mozak.
Vjerujem da će vlažne grude postati ljubavnici i sjevovi,
a izvod izvoda je meso muškarca ili žene,
a vršak i cvijet je osjećaj koji imaju jedan za drugoga
i oni će se granati bezgranično iz te poduke, dok ne postane
svemoćna i dok nas svako i svi ne budu radovali i mi njih.

33

Prostor i vrijeme! Sada vidim da je istina što sam već nagađao,
što sam nagađao kada sam se valjao na travi,
što sam nagađao kada sam ležao samotan u krevetu,
te ponovo kada sam se šetao na žalu pod sve bljeđim zvije­zdama jutra.

Moje spone i moji balasti otpadaju, moji lakti počivaju
u jazovima mora,
ja obuhvatam sijere, moji dlanovi prekrivaju kontinente,
ja se krećem sa svojim priviđenjem.

Među četverokutnim gradskim kućama – u kolibama od panja
logoreći s drvarima,
uzduž kolosijeka kod okretaljke, uzduž suhe gudure i korita rječice,
ja plijevim moju gredicu luka, motičim redove mrkava i peršina,
kročim preko savana, krčim puteljak u šumama,
ja prospektiram, kopam zlato, urezivam stabla
novokupljenoga zemljišta da poginu;
opržen sve do gležanja od vrućega pijeska, tegleći svoj čamac
niz plitku rijeku,
gdje mi se nad glavom šeta pantera tamo-amo na grani,
gdje srndać bijesno obara lovca,
gdje čegrtuša sunča svoju mlohavu dužinu na hridi, gdje se
vidra obilno hrani ribom,
gdje aligator u svojem krutom čvorugavom oklopu spava
po­kraj otoke jezera,
gdje crni medvjed traži korijenje ili med, gdje dabar šljapka
mulj svojim repom u obliku vesla;
povrh nasada šećerne trske, povrh biljke pamuka sa žutim cvijetom,
povrh pirinča u njegovomu niskome mokrom polju,
povrh ratarske kuće sa šiljatim sljemenom, s njenom
valo­vitom nazubljenom pjenom i vitkim izlivima iz žljebova,
povrh zapadnoga persimona, povrh dugolistoga kukuruza,
povrh nježnoga lana s plavim cvijetom,
povrh sumračnoga zelenila raži, dok se povija na povjetarcu;
penjući se preko planina, verući se oprezno uzgor, hvatajući se
za niske kvrgave grane,
hodam puteljkom utrtim u travi i probijam se kroz lišće grm­lja,
gdje pucka prepelica između šuma i polja pšenice,
gdje u srpanjske večeri leži netopir, gdje se velika zlatna buba
spušta kroz tminu,
gdje potočić izvire iz korijenja staroga stabla i otječe na livadu,
gdje stoji stoka i stresa muhe drhtavim trzanjem kože,
gdje sirna vrećica visi u kuhinji, gdje se prekladi izdižu nad
ognjišnom pločom, gdje paučina visi s greda u obliku vijenaca,
gdje puckaju pomični čekići, gdje tisak vitla svoje valjke,
gdje ljudsko srce kuca s užasnim mukama pod svojim re­brima,
gdje balon sličan kruški lebdi visoko (ja i sam letim na
njemu i spokojno gledam dolje),
gdje kola s namirnicama vuku na saonama, gdje vrućina
izliježe blijedo zelena jaja u oštrom pijesku;
gdje kitova ženka pliva sa svojim mladunčetom i nikada ga ne napušta
gdje parobrod povlači za sobom dugu zastavu dima,
gdje peraja morskoga psa strši iz vode kao crni režanj,
gdje u pô izgorijeli brik plovi na nepoznatim strujama,
gdje se školjke hvataju glibave palube broda, gdje mrtvaci
trunu pod njom,
gdje ispred pukovnija nose zastavu s rojem zvijezda:
približavam se Manhattanu na njegovom dugoljastom otoku;
pod Niagarom, dok mi vodopad pada na lice poput koprene;
na pragu vrata, na uzjašnoj kladi od javorova drva pred ku­ćom,
na igralištu, ili uživam u pikniku ili u plesanju ili
u lijepoj igri base-balla;
u muškim društvima s prostačkim šalama, u podrugljivoj
raspuštenosti, u bičjim plesovima, u piću, u smijehu,
u mlinici jabukovače, gdje se sladim slatkoćom smeđe
smjese, dok srcem sok kroz slamčicu;
na ljuštenjima jabuka, gdje cjelivam svaki crveni plod koji nađem;
na smotrama, obalnim zabavama, dobrotvornim priredbama,
komušanju kukuruza, proslavi dizanja krova;
gdje se američki drozd oglašuje svojim dražesnim
grgotanjima, kikotanjima, krikovima, jecajima;
gdje stog sijena stoji u oboru, gdje su raspršane suhe pe­teljke
i gdje steona krava čeka u pojati;
gdje se bik primiče da izvrši svoju mušku zadaću,
gdje pa­stuh opasuje kobilu, gdje kokot gazi kokoš,
gdje junci brste, gdje guske gutaju svoju hranu kratkim trza­jima,
gdje se sjene zapada sunca izdužuju povrh bezgranične
i sa­motne prerije,
gdje stada bivola predstavljaju gmizavu vrevu na četvorne milje
 blizu i daleko;
gdje se kolibri blista, gdje se vrat dugovjekoga labuda
nakrivljuje i svija,
gdje galeb smijač uzlijeće uz obalu, te se smije svojim gotovo
ljudskim smijehom;
gdje se ulišta nižu na sivoj klupi u vrtu upola sakrivena u
visokom draču;
gdje jarebice grivnjašice leže u krugu na tlu s ispruženim glavama;
gdje pokopne kočije ulaze u posvođena vrata nekoga gro­bišta;
gdje zimski vuci zavijaju usred pustoši snijega
i stabala s ledenim svijećama;
gdje čaplja sa žutom krunom noću slijeće na rub močvare
i hrani se račićima,
gdje pljusak plivača i ronaca rashlađuje toplo podne,
gdje američki zrikavac svira svoju hromatičku sviralu
na orahu nad zdencem;
kroz poljica limuna i krastavaca s lišćem srebrnih žilica;
kroz solilo ili dolinu naranača ili pod čunastim borovima;
kroz gimnastičku dvoranu, kroz lokal urešen zastorima,
kroz ured ili javnu dvoranu;
ugodno mi je s domaćima, ugodno mi je sa strancima,
ugodno mi je s novima i sa starima;
ugodno mi je s nelijepom ženom kao i s krasoticom;
ugodno mi je s kvekerkinjom kada ona skine svoju
pocjelicu i počne s melodičnim pričanjem;
godi mi pjesma kora u dobro okrečenoj crkvi;
gode mi ozbiljne riječi oznojenoga metodičkoga besjednika
kojega je duboko zanijela pobožna poljska služba;
motrim dućanslke izloge na Broadwayu cijelo prijepodne, te
spljoštujem meso svojega nosa na debeloj staklenoj ploči,
a istoga poslijepodneva lutam s licem okrenutim oblacima
ili uz neku stazu ili uzduž žala;
moje miške desno i lijevo hvataju bokove dvaju prijatelja,
a ja stojim u srijedi;
vraćam se kući sa šutljivim i osmaglim momkom iz šume
(on jaše iza mene pri smiraju);
daleko od naselja proučavam trag nogu divljači ili otisak mokasina,
pružam uz krevet u bolnici limunadu nekom bolesniku u groznici;
stojim, kada se sve utiša do neke lešine u lijesu,
te je pre­gledam na svjetlosti voštanice,
plovim u svaku luku da u njoj pazarim i da pustopašim;
hitam sa suvremenom svjetinom pohlepan i nepostojan kao niko drugi;
žestok sam prema onome koga mrzim, u mojoj mahnitosti
spreman da ga probodem nožem;
samotan u ponoći u mojem dvorišnom stanu, moje su misli
odbludjele daleko od mene;
one obilaze stare brežuljke Judeje, a lijepi i dobrostivi bog
ide uz bok meni,
hrlim kroz prostor, hrlim kroz nebo i zvijezde,
hrlim među sedam satelita i širokim prstenom
i promje­rom od osamdeset tisuća milja;
hrlim s repatim meteorima, izbacujem ognjene kugle poput njih;
nosim mlađ što raste i nosi svoju vlastitu majku bremenitu
u svojem trbuhu,
te jurišam, uživam, smišljam osnove, ljubim, opominjem
na oprez, opadam i rastem, pojavljujem se i iščezavam te obilazim
danju i noću na takvim putovima.

Posjećujem voćnjake sfera i gledam na plodove,
te promatram kvintilione dozrele i kvintilione još zelene.
Letim ove letove tečne i prijemljive duše,
moja plovidba ide dublje nego dosiže dubomjer.

Opskrbljujem se materijalnim i nematerijalnim,
nikakva me straža ne može odbiti ni zakon spriječiti.

Ja usidrujem svoj brod samo na časak,
moji vjesnici neprestano odlaze ili mi donose svoje utrške.

Polazim na lov polarnih krzna i tuljana, preskačem pukotine
u ledu pomoću štapa sa željeznim šiljkom ili se hvatam
za lomne i plave mosure.

Penjem se na vrh katarke:
kasno u noći zauzimam mjesto u košari na jarbolu,
mi plovimo na arktičko more, svjetlosti ima još dosta,
kroz jasnu atmosferu ja zagledam na čudesnu ljepotu,
goleme mase leda prolaze mimo mene, a ja mimo njih,
krajolik je otvoren u svim smjerovima;
planine s bijelim vrhovima pokazuju se u daljini,
moje se maštanje okreće k njima,
mi se približujemo nekome velikom bojištu, gdje ćemo se uskoro
boriti u bitki,
mi prolazimo mimo kolosalnih predstraža tabora,
mi pro­lazimo nečujno i oprezno
ili mi ulazimo kroz predgrađa u neki prostrani i porušeni grad,
četvorine među ulicama i srušene zgrade jesu veće nego
svi živi gradovi na globusu.

Ja sam slobodni strijelac; ja noćim uz stražarske vatre na­vale,
ja tjeram vjerenika iz kreveta, a sam ostajem s vjerenicom,
ja je stežem cijelu noć uz moja stegna i usne.

Moj je glas ženski glas, krik do naslona stuba,
oni donose tijelo mojega mornara kapavo i utopljeno.

Ja razumijem velika srca junaka,
srčanost sadašnjega vremena i svih vremena,
kako je kapetan vidio natisnutu olupinu parobroda bez
kormila i smrt koja ga tjera uz i niz oluju, kako je
on oštro udarao gležnjima i nije uzmakao ni
palac i bio vjeran danima i vjeran noćima, i napisao kredom
na dasci velikim slovima: "Veselo, sokoli,
mi vas ne napuštamo!" Kako je produžio s njime i lavirao tri dana
i nije htio
popustiti,
kako je on konačno spaso momčad koja je bludjela,
kako su smršale žene izgledale u širokim haljinama kada
su ih ukrcali na čamce s ruba njihovoga pripravnoga groba,
kako su bila šutljiva nejačad s ostarjelim licima i bolesnici
koje su podizali, i neobrijani ljudi s oštrim usnicama;
a ja to gutam, to sladi, ja to veoma volim, to postaje moje.
Ja sam taj čovjek, patio sam, bio sam tu.

Prijezir i spokojnost mučenika.
Majka iz drevnosti, osuđena kao vještica, zapaljena sa
suhim drvom, dok su djeca gledala;
Progonjeni rob koji ne može stajati od trke naslanja se na
stobor, dahćući, obliven znojem,
žiganja koja bodu poput igala njegove noge i vrat, ubojna
krupna sačma i kuglice, sve ja to osjećam ili jesam.
Ja sam progonjeni rob, ja se previjam na ugriz pasa,
pakao i očaj jesu nada mnom, strijelci pucaju i opet pucaju,
ja hvatam rešetku ograde, moja krv curi prorijeđena znojem
moje kože,
ja padam na korovlje i stijenje,
jahači podbadaju svoje jogunaste konje, primiču ih k meni,
sipaju poruge na moje već zaglušene uši i udaraju me
že­stoko po glavi s korbačima.
Muke jesu jedno moje odijelo za preoblaku,
ja ne pitam ranjenika kako se osjeća, ja sam postajem ranjenik,
moje rane trnu dok se ja naslanjam na palicu i opažam.
Ja sam zgnječeni vatrogasac sa slomljenom grudnom kosti,
porušeni zidovi su me pokopali u svoje rušenje,
udisao sam vrućinu i dim, čuo sam bolne povike mojih drugova,
čuo sam daleko odzvanjanje njihovih mašklina i lopata,
oni su odstranili grede i nježno me pokupili.
Ležim u noćnom zraku u mojoj crvenoj košulji, vlada
duboki muk pozadi mene,
napokon ne osjećam bola, ležim iznuren, ali ne tako nesretan,
bijela i lijepa jesu lica oko mene, s glava su skinute kacige,
poklekla gomila blijedi na svjetlu zubalja;
udaljeni i mrtvaci uskrsavaju, oni pokazuju kao kazalo
ili se miču kao moje ruke; ja jesam i sam sat.
Ja sam stari topnik; ja pričam o bombardiranju moje tvrđe,
ja sam ponovo tu.
Opet dugo udaranje bubnjara,
opet topovi i mužari koji napadaju,
opet se mojim pozornim ušima top odaziva.
Ja sudjelujem, ja vidim i čujem cjelinu,
povike, kletve, graju, pljesak za dobro nanišanjene hice,
ambulanta koja polagano prolazi i povlači iza sebe krvavi trag,
radnici traže kvar i izvode neophodne popravke,
padanje granata kroz pocijepani krov, lepezasta rasprsnuća,
brujanje udova, glava, kamena, drva, željeza visoko u zraku.
Opet grgolje usta mojega generala na umoru, on bijesno
maše rukom, on dahće kroz grumen krvi: "Ne mislite
na me – mislite na rovove.

46

Znam da sam pobjednik vremena i prostora, i nisam nikada
bio izmjeren niti ću ikada biti izmjeren.

Skitam se na vječitom putovanju (ded poslušajte svi!).
Moje je obilježje nepromočivi kaput, čvrste cipele i štap
od­sječen u šumi.
Moj se nijedan prijatelj ne odmara na mojem naslonjaču.
Nemam naslonjača ni crkve ni filozofije.
Nikoga ne vodim stolu za ručak, u knjižnicu, u burzu.
Ali svakoga muža i svaku ženu među vama ja vodim na bre­žuljak,
moja vas lijeva steže oko pojasa,
moja desna pokazuje na krajolike kontinenta i javni drum.
Ne, ni ja ni niko drugi ne može prevaliti taj put za vas,
vi ga morate prevaliti sami.

Nije daleko, on je na dosegu,
možda ste bili jednom na njemu nakon svojega poroda, ali
se ne sjećate,
možda se on proteže posvuda na vodi i na suhu.

Uprti svoje dronjke, dragi sine, a ja ću moje, te se požurimo,
putem ćemo susreti čudesnih gradova i slobodnih naroda.

Ako se umoriš, predaj meni oba tereta, a svoju nabreklu ruku
odmori na mojemu bedru,
a u pravo vrijeme ti ćeš mi uzvratiti tu uslugu,
jer kada krenemo, nećemo nikada više mirovati.

Danas prije rasvita popeh se na neko brdo i zagledah na natisnuto nebo
i rekoh mojemu duhu: "Kada mi postanemo putnici tih pu­tanja i
uživaoci naslada i spoznaja svačega na njima,
hoćemo li onda biti umireni i zadovoljeni?"

A moj duh reče: "Ne, mi idemo na tu uzvisinu samo zato
da prođemo i da nastavimo još dalje."

Ti mi također postavljaš pitanje i ja te slušam.
Ja odgovaram da ne mogu odgovoriti, ti moraš sam naći odgovor.

Sjedni načas, dragi sine,
evo dvopeka za jelo i mlijeka za piće.
Ali čim odspavaš i presvučeš se u čisto odijelo, ja ću te
po­ljubiti oprosnim poljupcem i otvoriti vrata za tvoj izlaz odavle.
Dosta si dugo sanjao prezira dostojne sne,
sada ja ispirem mrenu s tvojih očiju,
moraš se obiknuti na blještanje svjetlosti i svakoga časa svo­jega života.

Dugo si bojažljivo gacao držeći se daske uz obalu,
sada hoću da postaneš hrabar plivač,
da skočiš u sredinu mora, da opet izroniš, da mi kimneš,

da povičeš i da sa smijehom streseš vodu iz svoje kose.



(Preveo Tin Ujević)

Volt Vitmen

LINK 1

LINK 2

LINK 3

  

POSLEDNJI AFORIZMI BOLESNOG GENIJA - Oto Vajninger

O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA

Svaki istinski, večni problem 

jeste isto tako istinska, večna krivica; 

svaki odgovor je okajavanje, 

svako saznanje popravljanje.

Vajninger

Krst na Golgoti ne može te spasti zla 

ako nije podignut i u tebi.

Angelus Silezijus

Robert and Shana ParkeHarrison

P O S L E D N J I   A F O R I Z M I

Oto Vajninger

Bolest i usamljenost su srodni. I pri najmanjoj bolesti čovek se oseća još usamljeniji nego pre toga.

***
Sve što se ogleda sujetno je; to je i greh svekolike svetlosti. Svetlost stoga ne može biti čak ni simbol milosti (a kamoli etike). Zvezde su simbolične za ljude koji su pobedili sve osim sujete.
Ono što je dobro nema drugog simbola osim onoga što je lepo: celu prirodu. Njih ima mnogo; jer problem sujete jeste problem individualnosti. Kant, koji je bio krajnje sujetan, gnoseološki je preodoleo individualnost putem transcendentalizma; etički nije; jer nije savladao "inteligibilno Ja" (sujeta ga povezuje sa Rusoom). "Inteligibilno Ja", međutim, jeste samo sujeta, to jest, vezivanje vrednosti za ličnost, postavljanje realnoga kao ono što nije realno; ono je istovremeno identično s problemom vremena: jer ono što je vremensko sujetno je. Ne postoji Ja, ne postoji duša;1 najvišu, savršenu realnost ima samo ono što je dobro, koje u sebe uključuje sve pojedinačne sadržine. Individualnost nastaje iz sujete; pošto su nam potrebni gledaoci i hoćemo da budemo viđeni. Sujetan čovek se zanima i za druge ljude i znalac je ljudi. Pošto je i zlo u svim ljudima isto ("nesreća retko sama dolazi"), čovek koga fiksiram gleda prema meni; naime, on hoće da ga ja vidim. Moja radoznalost jeste njegova bestidnost.

 ***
Đavolu su njegova moć i sve samo pozajmljeni, on to zna (zato ceni Boga ili onoga koji mu daje novac; zato se sveti Bogu; svekoliko zlo je uništavanje poverioca; zločinac hoće da ubije Boga) i ne zna ili zna drukčije (zato je on o sudnjem danu onaj nasamareni); a što to zna a ipak ne zna, to je u isti mah njegova laž.

***
Đavo je, naime, čovek koji sve ima, a ipak nije dobar, dok sveukupnost treba da proističe samo iz dobrote, i samo zahvaljujući dobroti postoji. Đavo poznaje celo nebo i hoće da Boga iskoristi kao sredstvo za svrhu (on je stoga pre svega licemerni pobožnjak); i prirodno je što je u istom stepenu onaj koji je iskorišćen kao sredstvo.

***
Gospodar psa je onaj čovek koji u sebi uopšte nema ničeg psećeg; njega pas traži; gospodar psa drži psa onako kao što je zlo u Bogu: on ga drži u svesti.

***
Pas ima sve životinjske oblike (zmija, lav itd.); ali on sam je rob.

***
I individualna besmrtnost je još sujeta ili egoizam slave.

***
Močvara je lažna sveukupnost reke i njena prividna pobeda nad sobom samom. Ona nastaje mešanjem vode sa zemljom (ono muško prolazi kroz pore onog ženskog). Jezero je postaja reke; čas njenog samoposmatranja. I ono je lažna sveukupnost.

***
Starac je lažna večnost starost. Ono dobro (i lepo - istinito) jeste večno mlado. To je i bilo ono o čemu je Vagner znao kao o sopstvenoj nesavršenosti; on je bio Vodan. Zigfrid i Parsifal se još nisu pojavili. Savršeno dobar čovek (Isus) mora umreti mlad.

***
Zvezde se više ne smeju; nemaju više nikakvog odnosa prema zadovoljstvu; samo još prema blaženstvu i radosti. Ali one svetlucaju, one su sujetne. Greh Sunca jeste zadovoljstvo – bol umesto vrednost - nevrednost: ono se smeje (ali ono peče, žari se, gori, zaslepljuje, puši se kao požar). Pad u greh je individualnost i njegov simbol je meteor.

***
Lava je Zemljino đubre.

***
Kad se Sunce pomračilo, Hristos se osetio loše; onda je
rekao: "Bože, zašto si me napustio?"

***
Ono duboko u Građevinaru Solnesu jeste jedinstvo zla u prostoru i vremenu. Zla želja u meni odgovara nekom zlu (i nekom strahu) negde drugde. Onaj koji se boji ubice, postavlja ga; ko hoće da ubije, postavlja onoga koji se boji ubice.

***
Atleta ima snagu kao svrhu samoj sebi bez etičkog cilja. Atleta mora propasti od sebe samog, kao što motiv Valhale od samog sebe umire.

***
Mikelanđelova krivica bio je pesimizam (manija gonjenja).

***
Sažaljenje mora očevidno postati unutrašnja tuga (sa priznanjem pravičnosti), a ne sme ostati volja za zadovoljstvom. Jer tek onda stvarno volimo ljude.

***
Glup čovek se prepredeno osmehuje pitanju, Jevrejin krivici. Ni jedan ni drugi ništa ne uzimaju ozbiljno.

***

Zločin (ubistvo) znači: hteti svoju krivicu preneti na drugoga (na Boga).

***
Pas, zmija itd. trude se da druge opovrgnu kako bi sebe opravdali (lajanje, siktanje).

***
Ptica ima lažnu lakoću; leti zato što ima cevi u kostima.

***
Zločinac savlađuje strah mržnjom umesto ljubavlju.

***
Jevrejin sebe ne opterećuje nikakvom krivicom (pa, dakle, i nikakvim problemom); stoga je on neproduktivan. Njegova krivica je u tome što on vreme čak i ne postavlja, što neće krajnju svrhu i svetski proces, što neće ni dobro ni zlo. On se suprotstavlja volji Boga, koji hoće i zlo.

Robert and Shana ParkeHarrison

POGOVOR 
o knjizi Ota Vajningera  O KRAJNJIM ŽIVOTNIM SVRHAMA  
Vladeta Jerotić

Posle objavljivanja Pola i karaktera, najpoznatijeg delà austrijskog filosofa Ota Vajningera (1880-1903), najpre 1938. godine u Beogradu (izdavač Geca Kon), a zatim dva izdanja 1986. i 1987. godine (izdavač "Književne novine", biblioteka "Kristali") i delimičnog prevoda druge Vajningerove knjige O krajnjim životnim svrhama u časopisu "Eterna" (br. 4, 1995, Beograd, u izboru i prevodu Slavka Gavranovića) - dobili smo, najzad, integralni tekst knjige O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Zivojinovića, u biblioteci "Eseji" izdavačke kuće Paideia. Dok se uzbudljiva knjiga Ota Vajningera Pol i karakter pojavljivala u dvadeset i šest izdanja, tokom dve decenije, počevši od Vajningerove smrti (1903), njegova druga knjiga O krajnjim životnim svrhama, u mnogo čemu dublja i originalnija, doživela  je četiri izdanja do 1918. godine.

U predgovoru za Vajningerovu knjigu Pol i karakter koji sam napisao povodom novog izdanja ove knjige 1986. godine, detaljno sam se bavio ličnošću bolesnog genija Ota Vajningera, prirodno-naučnim, filosofskim i antifeminističkim delovima u njegovoj knjizi, pa bih ovom prilikom izbegao ponavljanje, zanimajući se prvenstveno za vrline knjige O krajnjim životnim svrhama. Vrednost ove knjige i zadovoljstvo što je danas imamo, nalazim u sledećem: 1. stalna aktuelnost tema kojima se Oto Vajninger bavi u ovoj knjizi; to su u prvom redu psihološko-metafizičke, 2. skoro apsolutna originalnost nekih misli mladog austrijskog filosofa s početka našeg veka, misli mestimično neprevaziđenih do danas i 3. potreba utemeljenja ili obnavljanja temelja duhovne kulture danas u svetu, u našoj sredini posebno, u jednom vremenu ozbiljno poljuljanih religioznih i filosofskih načela u zapadnoevropskoj hrišćanskoj civilizaciji.

U "pogledu na svet", sklon dualističkom filosofsko-religioznom stavu, nekad čak manihejski dualističkom, što je naročito došlo do izražaja u knjizi Pol i karakter (kada na subjektivan, pa i na bolesno subjektivan način govori o ženama), u knjizi O krajnjim životnim svrhama, Oto Vajninger je uzdržaniji i ubedljiviji kada raspravlja teška religiozna i filosofska pitanja čoveka i
života.

Oto Vajninger je radikalan u svojim religioznim uverenjima. "Čovek, iznutra, ni od čega ne može da propadne kao od nedostatka vere." Vera ne mora da se suprotstavlja nauci i znanju, ali čovek mora postati svestan ograničenosti i nedovoljnosti i najegzaktnije nauke i najvećeg mogućeg znanja o prirodi i čoveku do koga je došao. Od odlučnog trenutka istinskog prepoznavanja ograničenosti ljudskog znanja, započinje carstvo vere. Religija može da se odrekne znanja, ali ne i znanje religije, jer sve naše znanje na veri počiva. Znanje čovek hoće da ima da bi zadobio moć, ili ga želi kao vrednost. Ljudi se jedan od drugog duboko razlikuju i razilaze upravo u odnosu prema sticanju znanja.

Isus Hristos je za Vajningera potpun čovek i Bogočovek. Zbog takvog uverenja, iako jevrejskog porekla, Oto Vajninger prelazi u hrišćanstvo. Biti istinski hrišćanin znači pre svega postati i biti etičan, u svemu etičan. "Đavo je čovek koji sve ima, a ipak nije dobar." Logika je sve dotle korisna čovekovom razmišljanju dokle je u službi etike.

Čovek se ne može pozivati na determinizam u prirodi i u njegovom unutarnjem životu da bi opravdao svoje neetičko vladanje. Da čovek nije slobodan, ne bi mogao nikad da shvati niti da stvori pojam o kauzalitetu, ali ni o determinizmu. Uvid u zakonitost već je sloboda od nje. Čovek kao "ens metaphysicum" neće nikakvo ponavljanje, kružno kretanje, nikakvu reinkarnaciju; Vajningera je čak i spirala kao predstava kretanja čoveka ili istorije čovečanstva tuda. Sloboda je uvek negirana zakonom periodiciteta. Otud sve religije sveta osim hrišćanske Vajninger odbija, upravo zbog nečeg fatalističkog u ovim religijama (naročito azijskim) što negira ljudsku slobodu. Determinizam je uvek samo podsticaj čoveku da se bori za svoju slobodu, jer čovek je od Boga stvoreno slobodno biće i ceo njegov život nije ništa drugo nego borba za Slobodu ili Ništa. "Čovek živi dotle dok ne ude ili u apsolutno ili u ništavilo". Čovek sam određuje svoj život tako što bira Boga ili ništavilo. Ali čovek celog svog života bira. Njegova odluka za Boga i Dobro nije trajna, "on mora opet da se bori. Slobode, moglo bi se reći, ima samo za trenutak". Lepota i tragika života je u neprestanoj borbi za Boga i Dobro. I hrišćanski svetitelji govorili su slično. Sveta Tereza Avilska ( 16. vek): "Borite se dok ne umrete u borbi, jer niste ovde ni za šta drugo već da se borite", a sveti Jefrem Sirijski iz 4. veka veli: "Nema odmora na zemlji onima koji žele spasenje".

Zločinac je svaki čovek koji se odriče slobode i borbe za nju. Naličje borbe za život i njegov smisao, strah je i sujeverje. Zločinac je uplašen i sujeveran čovek koji neće Dobro i Boga. On se odriče borbe za Dobro. Zločinac čini zločin iz strahotnog očajanja. Ogromna unutrašnja praznina kojoj se ne vidi kraj mora biti ispunjena nekim činom, taj je čin prestupnički, on čak ne mora biti upravljen prema nekoj određenoj individui. Savremena psihologija zločinca umnogome je potvrdila Vajningerove intuicije o zločinu i zločincima.

Razvoja čovečanstva nema; ono što čoveka najdublje pokreće da se bavi istorijom, da stvara istoriju, njegova je želja za sopstvenim duhovnim razvojem, u stvari, njegova potreba za besmrtnošću. Čak i ova težnja za besmrtnošću kod čoveka, mada pripada njegovoj prirodi, može da se izopači u individualni egoizam i osećanje moći. Jedina odbrana od ove opasnosti je neprekidno osećanje svoje nedovršenosti, potreba zaštite i pomoći Božje milosti, kao i neprestano osećanje krivice, autentično, a ne bolesno, jer svaki je istinski večni problem u isto vreme večna krivica. Da lije ovo osećanje krivice vezano za pragreh, praroditeljski greh u hrišćanskoj religiji, pad čoveka s neba na zemlju, izgon iz Raja?

Veoma su inspirativna i anticipirajuća Vajningerova razmišljanja o bolestima čovekovim. "To da postoje bolesti, to jest krivice, svedoči nasledni greh." Bez obzira što je nama ljudima pad u greh, praroditelj ski greh nerazumljiv i neprihvatljiv, to ne znači da ovaj tajanstveni greh ne postoji. Moguće sećanje na ovaj pad o kome govore svi mitovi sveta, protivrečilo bi misli o praroditeljskom grehu, jer bi to sećanje uključivalo vreme koje je, međutim, prisutno tek sa rođenjem.

Čovek kao slobodno biće odgovoran je za nastanak svoje bolesti. Svaka bolest je krivica i kazna, jer svaka bolest ima psihičke uzroke. "Ima negde nešto nemoralno, to znači nesvesno, što vodi u bolest i svaka se bolest leči čim je bolesnik iznutra spozna i razume". Otud, evo revolucionarnog Vajningerovog zaključka sa kojim se ja kao psihijatar u potpunosti slažem: "čitava medicina mora da postane psihijatrija, briga o duši". Današnja psihosomatska medicina na najboljem je putu da ovakva i slična Vajningerova naslućivanja potvrdi, sve bolje dokazujući da bukvalno svaka telesna bolest ima prvenstveno (ne i jedino) psihičke uzroke. Frojdova psihoanaliza prema kojoj Vajninger nije imao naklonosti, mogla je, po mome mišljenju, mnogo više da pomogne razvoju savremene psihosomatske medicine da njena teorija nije bila zarobljena pozitivističko-ateističkim pogledom na svet njenog osnivača.

Oto Vajninger je dobro sagledao i neetičnost medicinske terapije (danas još mnogo više nego u njegovo doba) koja hoće da leči čoveka od spolja put unutra, umesto da deluje od unutra prema spolja. Dok čovek ne počne da se istinski bavi sobom, sve se bolje upoznavajući, jer će tek tada biti u stanju da leči samog sebe (samoizlečenje, povremeno poznato u medicini, uključujući i psihijatriju i onkologiju), psihoterapija ostaje najbolja, prelazna metoda u lečenju svake bolesti. Čovek prima od oca i majke samo telesne osobine, najviše još i temperament. Duhovno, mora da uobličava samog sebe, tako da ima istine u srpskoj narodnoj poslovici: Čovek je kovač svoje sreće!

Herman Hese u mladalačkom romanu Knulp kaže: "Otac može da dâ detetu u nasleđe nos i oči, pa čak i razum, ali ne može dušu. Duša je u svakom čoveku nova", a pravoslavni duhovnik starac Sampson nešto slično: "Majka može preneti detetu mnoge divne osobine karaktera, duše. Ali kvalitete duha ne". To je upravo ono u šta je uveren i Oto Vajninger. Za duh se moramo sami izboriti, iz unutrašnje slobode. Ali duh treba prethodno prepoznati u sebi i onda poći na put prema Apsolutu. Bez toga prepoznavanja ostajema duševna, ali ne i duhovna bića. Samo duhovna bića su aristokratska bića, sa neizbežnim dodatkom Nikolaja Berdajeva: "Osećanje krivice i osećanje sažaljenja - aristokratska su osećanja. Osećanje uvrede i osećanje zavisti -plebejska su osećanja".

Pokušao sam da u nepotpunom pregledu glavnih misli Ota Vajningera (nije bilo reči o njegovom eseju o Ibzenu, Vagneru, kao i Vajningerovim originalnim razmišljanjima o psihologiji životinja) izloženih u njegovoj posthumno objavljenoj knjizi O krajnjim životnim svrhama prikažem čitaocu duhovni portret jednog od najoriginalnijih religiozno-filosofskih mislilaca u 20. veku.

Oto Vajninger je završio život samoubistvom u 23. godini, ostavivši za sobom dve knjige o kojima će se raspravljati i u sledećem veku. Pri svemu tome ostaje pitanje koje pritiska svakog ko je zavoleo ovog neobičnog čoveka ili ko mu je dublje naklonjen: zašto se ubio Oto Vajninger, nesumnjivo duboko religiozan čovek koji prihvata Hrista kao Bogočoveka, kome su u filosofiji bili uzor Platon i Kant, Plotin i Avgustin, a u muzici Bah, Betoven Vagner, Mocart? Čovek koji je do svoje dvadesete godine raspolagao ogromnim znanjem iz svih oblasti antropologije, koji je tečno govorio nekoliko stranih jezika i bio stekao nekoliko bliskih prijatelja.

Ako ostanemo s pravom nezadovoljni objašnjenjem nekolicine psihijatara o postojanju duševne bolesti u Vajningera koja ga je i dovela do tragičnog kraja, čini se, da nas još manje može umiriti sledeća Vajningerova rečenica izgovorena prijatelju (Arturu Gerberus) koja bi trebalo da ukaže na razloge sudbonosne odluke: "Pristojan čovek ide sam u smrt kada oseti da je konačno zao; prostak mora da bude prisiljen na smrt sudskom presudom".

Ne smatram romantičnom ili patetičnom ideju o geniju u kome se nađe svetac, luđak i zločinac zajedno. Dosta je primera u istoriji literature, muzike, pa i filosofije koji potvrđuju ovakvu zastrašujuću zajednicu u nekom velikom stvaraocu u prošlosti i sadašnjosti čovečanstva. Oto Vajninger je bio savršeno svestan ove simbioze u samom sebi. Genije je za Vajningera samo onaj koji je savladao luđaka i zločinca u sebi (o geniju, mislim, da zbilja niko nikad nije genijalnije pisao od Vajningera). Oto Vajninger ovakav redak, džinovski zadatak nije mogao da povoljno reši u sebi i sa sobom. A onda je smatrao, kao neki ekstremni etički dualist ili revnosni gnostik da mu predstoji samo jedan izlaz - uništiti samog sebe. Posle svega što je u svom kratkom životu postigao i dostigao, a naročito posle porazno netačnog suda o Ženi u knjizi Pol i karakter - za koji je sud sâm rekao da predstavlja smrtnu presudu knjizi ili njenom autoru - suvišno je pitati šta bi bilo od Ota Vajningera da se nije ubio. Doživljavajući Zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi.

Vladeta Jerotić

Robert and Shana ParkeHarrison

ZEMLJA - NAŠ JEDINI DOM - Yann Arthus-Bertrand

link:  HOME - a film by Yann Arthus-Bertrand

HOME (2009) je dokumentarna hronika o stanju naše planete, i nama ljudima koji kao dominantna vrsta moramo preuzeti odgovornost za dugoročne posledice i budućnost našeg trenutno jedinog doma u svemiru. Film pokazuje odnose između vidljivih i nevidljivih organizama, klime i ljudskih civilizacijskih aktivnosti koji su presudni u delikatnim procesima odrđanja ravnoteže na Zemlji, gde ni jedan organizam što organske što neorganske prirode ne može opstati sam za sebe, već mora postojati kao deo ukupne ravnoteže života na ovoj planeti. Prirodan svet, počev od jednoćelijskih algi koje se razvijaju na ivicama vulkanskih izvora,  pokazujući suštinsku ulogu u evoluciji fotosinteze, i razvoju višećelijskih oblika živora, od biljaka preko životinja, do samog čoveka. Put civilizacijskog razvoja od poljoprivredne revolucije i njenih posledica do iskorišćavanja prirodnih izvora nafte i industrijalizacije, što je dovelo do neizbežnog narušavanja ravnoteže u svim segmentima života planete, kao i nejednakosti socijalnih, ekonomskih i društvenih prilika među ljudima. Posledice današnjeg ubrzanog tehniološkog razvoja dovele su do narušavanja ravnoteže prirodnih resursa, krčenje šuma, požari i velike poplave, otapanja glečera, klimatskih promena, nestašice vode i hrane, prekomerno trošenje energije koje više nećemo imati odakle da stvaramo, jer smo kao ljudi planetu Zemlju doveli na ivicu kolapsa. Gradovi kao što su Dubai, Njujork, Las Vegas, Los Anđeles, Tokio, i ostali megalopolisi su prikazani kao primer lošeg upravljanja, organizacije života i rasipanja energije, hrane i vode. Masovne mirgacije, iseljavanja izbeglica iz ugroženih područja primer su i prognoza bliske budućnosti Planete. Globalno zagrevanje, topljenje glečera, podizanje nivoa mora i klimatske promene uslovljavaju i sve brže će uslovljavati naš opstanak na planeti. Ovaj film pokazuje veliku istinu o našem uticaju i neminovnoj odgovornosti koju kao svesna bića moramo preuzeti da bi brižljivo planiranim akcijama dali odgovore na aktuelne probleme sa kojima se Zemlja suočava i pokušali spasiti već zaraženu i bolesnu planetu, koja nam je trenutno jedini dom.

 

  

 

 

Fotografije - Yann Arthus-Bertrand

Yann Arthus-Bertrand (1946) - Umetnički fotograf, reporter, režiser, ekolog. 

Kao aktivan učesnik u borbi protiv ugrožavanja planete, snimio je nebrojeno mnogo fotografija iz vazduha, i organizovao akciju širenje svesti čoveka o odgovornosti za budućnost planete, što svedoče velike izložbe njegovih fotografija širom sveta. Ceni se da je njegove prelepe i skoro magične fotografije videlo preko 130 miliona ljudi. Pre par godina imali smo čast da posetimo njegovu izložbu u Beogradu koja je bila postavljena na platou Kalimegdanske terase. Monografija štampana na više od 21 jezika sveta je rasprodata u milionima primeraka. 

POETA SACER - Bela Hamvaš

Sveti krug čuva samo jedan čovek:

...i svetac i prokletnik... 
PESNIK

 

1.

    Osvrćući se na poslednjih dvesta godina istorije, čovek jedva da može ili uopšte ne može da uguši izvesnu neobičnu zabrinutost. S kolena na koleno, planski sa sveta su nestali, odozgo prema dole, najpre kralj, potom redom: prvosveštenik, velikaš, državnik, naučnik, vojnik, umetnik, pa ili su se izgubili zauvek, ili je na njihovo mesto stupila sporna, sumnjiva osoba.
    Bilo je onih koji su želeli da ponovo uspostave poredak, kao što je Napoleon pokušao da kralju ponovo pribavi dostojanstvo. S vremena na vreme bilo je prvosveštenika i velikaša koji su želeli da spasu sveštenika i plemića. Našlo se i nekoliko državnika, naučnika, vojnika, umetnika. Sve je to, međutim, izgledalo kao izolovani poduhvat. Jer možda nisu nestale pojedine vladalačke porodice, nego kraljevski čovek; i nije izumrlo prvosveštenstvo i plemstvo, nego svešteničko i aristokratsko biće. I možda i nisu izumrli, samo su uzmakli i napustili svoja mesta. I možda to i nisu učinili iz slabosti, nego dobro razmislivši i uz trezvenu uviđavnost. Povukli se, jer čovečanstvo koje je postalo žrtva zagonetne tamne epidemije nije više zasluživalo njihovo prisustvo i postalo je nedostojno časti njihove vladavine.
    Ali gubitak velikih ljudskih mesta i povlačenje velikih ljudi postaje sudbonosno užasno samo za onoga ko čuje kako masa zapada u tamnu epidemiju svaki put kad nestane mesto, kada ustukne veliki čovek, kada doživi krah pokušaj ponovnog uspostavljanja i propadne, kako masa kliče opijena trijumfom. Epidemija je započela na taj način što je svako bio pretendent na presto. A nastavila se tako što su svi počeli da ističu zahteve na sveštenstvo, zatim na aristokratiju, zatim na znanje. Nije to velika stvar, govorili su. Svako može da postane vladar, sveštenik, naučnik, umetnik. Svi smo jednaki. Svi znamo sve i ako ne znamo, naučićemo. Kao da se može naučiti kraljevstvo, aristokratija i sveštenstvo.
    Kada su to kraljevi čuli, zahvalili su se; sveštenici, naučnici, vojnici, državnici takođe. Bilo ih je nekolicina koji su podigli svoj glas, te su ih raščerečili. Ostali su rekli; ako je to vama vladavina, budite vladari; ako je to vama plemstvo, budite plemići. Šta da rade? Kasnije je epidemija dobila već i jevanđelje i započelo je veliko prefarbavanje sveta unazad, ukaljati sve što je čisto, oboriti sve što je veliko, zgaziti onoga čija se glava uzdiže i zatrovati ono što je zdravo. Tako nestaje i nestala je država, nacija, narod, rad, bogatstvo, religija, ljubav, lepota, snaga, rat, plemenitost, igra, ukus, istina.

    2.

    "Der Tempel brennt, ein halbes tausend Jahr muss weit-errolen bis er neu erstehe" (Štefan George) - svetilište gori i mora da mine petsto godina dok se ponovo ne izgradi. Svetilište, sveti krug zajedničkog života, Temenos, gori. Tamna generacija je provalila i zapalila ga. Kraljevi i plemići i državnici i sveštenici i sudije i umetnici morali su da ga napuste. Od tada se život nalazi izvan svetog kruga: ukaljan i neposvećen. Nema središta, nema vrhovnog, nema dostojanstva - samo nagomilani plen, zavera. Nema odgovornosti, samo interes. Bespomoćnost. Odluka se obično tražila od bogova, kada je bila opasnost i nedoumica, uvek su narodni Delfi govorili šta treba činiti: središte je vrhovna odgovornost, Vlast, Gospodar. Svi Delfi su nestali. Temenos je razoren. Evo opasnosti i nedoumice i nema odluke, nema smera, nema cilja, nema puta, samo batrganje, zbunjenost, zabluda, sram, beda, siromaštvo, užas, briga, greh, bruka. Svi koji su nešto znali, koji su nešto razumeli, koji su nešto smeli, ko je bio neko, sakrili su se. Der Tempel brennt.

    3.

    Sveti krug već samo jedan čovek čuva: pesnik. Ne zna se da li su ga kraljevi, sveštenici, vojvode, vojnici, umetnici zamolili da ostane, ili je sam prihvatio zadatak; ili je samo bio poslednji i kad su svi otišli, rekao je: izdržaću. Ili će konačno i on otići i niko neće nastaviti i čuvati Temenos.

    4.

    Od trenutka kada je u svetom krugu pesnik ostao sam, vladavinu kralja, dostojanstvo velikaša, ritual sveštenika, borbeni nagon vojnika, pravednost sudije, strast traganja naučnika morao je da prihvati, sve zadatke umetnika viteza, lekara, proroka, filozofa - od tog trenutka pesnik je prerastao pravog pesnika.
    Ranije smo se mogli zadovoljiti istorijom književnosti koja je govorila da je pesnik izraz nacionalnog duha. Jer ranije pesnik zaista i gotovo isključivo i nije bio drugo do izraz. Mada ne uvek, ali veoma često, političko biće koje izražava svet ili klase ili sloja, ili naroda. Izraz je shvaćen na sledeći način: duh, slika, osećanje bili su dati gotovi u naciji, pesnik je nalazio reči za njih i narod je samog sebe razumeo. Ukoliko je govorio novo, mogao je biti izraz samo date stvarnosti. Ako su narod, vreme, klasa naginjali revoluciji, on je pevao o revoluciji, ako je ugušena, o ugušenju, ako je slomljena, o porazu, ako je bilo nade, o nadi. Uvek to i samo to što je bilo. Pesnik je bio izraz.
    Zatim je usledilo razdoblje psihologije i pesnik je objašnjavan psihologijom. Političar je postao genije. Psihologija je odvojila običnog čoveka od darovitog i istraživala je stepene darovitosti. Velika darovitost je genije. On se može dokučiti na taj način ako bude shvaćen. Ako mogu da ga shvate. Sasvim nije moguće nikada, jer je genije po kvalitetu drugačiji nego običan čovek. Pesnik je viši psihološki kvalitet.
    Ove dve teorije je pokušala da poveže istorija duha. Povezala je izraz i genija i rekla da je pesnik onaj koji preživljava i sažima. U njemu se sustiču istorijska razdoblja, pogledi na svet, postupci i duhovne struje. On doživljava svet kao celinu u istoriji, sažima ga, obuhvata ujedno i ovekovečuje. Zbog toga je pesnik beskrajno važniji s gledišta istorije i duha, nego vladavina, rat, ili otkriće. Pesnik je istinski zalog istorijskog duha.
    U morfologiji kulture opet se javlja nova teorija. Pesnik je ovde tvorac kulture. Poezija je činilac kulture, kao pravo, religija, umetnost i duh. Kultura je sve stvorila počev od kajiša sandala do ideje o besmrtnosti: poezija se smešta negde između ovo dvoje. A ko je pesnik, neizvesno je; ali celina kulture zahteva da postoji kultura isto kao i odeća, novac, ili Bog.
    Nevolja ovih teorija nije što su one nespretne i bez fantazije i glupe i naivne i nezgrapne i lažne i primitivne i neposvećene. Jer su takve nedvosmisleno i bez izuzetka. Ni jedna od njih ne razume šta je poezija. Svaka ga shvata kao pasivan akt: izraz, rezultat psihološkog kvaliteta, doživljaj, sažimanje, činilac koji stvara kulturu. Upravo zbog toga u ovim teorijama ne može se i ne sme gledati drugo do li uzaludni pokušaj neposvećenog čoveka mase da razume pesnika. Naprotiv, sve ove teorije nisu drugo do nagon koji izvire iz zavisti bića mase koja time što pokušava da razume pesnika, obara ga na sopstveni nivo i hoće da ga izjednači sa sobom. Tout comprende c'est tout mépriser. Shvatanje izraza, genija, doživljavanja, sažimanja i stvaranja kulture jeste osveta tamne generacije. Ali još dalje: ove teorije sve bez izuzetka, oprezno, upravo neće da zapaze da je jedino važno: aktivitet pesnika.
    A na koncu je najznačajnije. Teorije se objavljuju u zvaničnoj knjizi. I tamna generacija stvara knjigu da bi opravdala sebe: jer samo ono što živi to je upravo suprotnost onome iz knjige. Ono mnoštvo pompeznih teorija koje objavljuje o pesniku, samo su prazne priče, neozbiljne, jer su savršeno irealne i u stvarnosti niko u njih ne veruje. U stvarnom životu pesnik nije izraz, niti on preživljava, niti ostalo, nego je prosto luda. Luda je zbog toga jer se ne bavi novčanim prihodima, ne trudi se da dođe na uticajno društveno mesto. Nur Narr, nur Dichter - kao što kaže Niče. To je shvatanje koje izvire neposredno iz mase, to je opšte, to je javno mnjenje. Pesnik je, kaže se s premoćnom podrugljivošću, nadmoćnošću, prezirom i uniženjem: pajac, ništa drago.

    5.

    Krajem prošlog stoleća situacija se počela otkrivati. Našli su se izolovani krugovi koji su iz mase odlučno i namerno istupili, krugovi koji su videli da Temenos bukti i da bi sačuvao sveto mesto, na svom mestu je ostao jedino pesnik. Ali su videli i to da ako on hoće da dostojno ispuni svoj zadatak, pesnik mora da probudi svoju samosvest. Treba da zna ko jeste. U dosadašnjim teorijama zapažena je ili nedarovitost koja nije umela čak ni da se približi onome što je želela da objasni; ali je zapažena i podmukla osveta koja je htela da pesnika učini izrazom, kulturnim činiocem, znači zavisnim, sredstvom, čak se znalo i to da pesnika na koncu svi ipak smatraju za pajaca.
    Jedan od izolovanih krugova, "Krajs" okupljen oko Nemca Štefana Georgea, prvi je počeo da shvata pesnika u njegovom istinskom biću i poeziju u njenoj punoj stvarnosti. Slika koju je stvarao nije potpuna. Krug Georgea u svom shvatanju vidi još samo pasivitet. Već zna da ono od čega zavisi cela sudbina, ne pripada samo pesniku, nego i narodu, i čovečanstvu: Temenos. Mora postojati vatra, crkva, krug, mesto koje čovek posvećuje bogovima - magijski prostor gde čovek ulazeći izuva sandale, jer je to sveta zemlja – gde ljudski svet prestaje, - gde gori vatra duha, - gde čovek više nije čovek, - nego kosmičko čedo vasione, - gde, kao što piše Malarme: naše biće postaje autentično. Jer se poredak, lepota, uzvišenost, plemenitost čovekovog života čuvaju u Temenosu.
    Krug Georgea razume zadatak pesnika u tome što je: Služba i Vladanje. Jer samo onaj ima pravo da vlada ko sebe podredi; samo onaj je dostojan vladanja koji služi. Služi narodu - ako i ne ovom narodu - bogovima, duhu, čistoti, radu. Poezija je ovakva služba visokog reda. I vlada duhom, narodom, lepotom i svetom. I ta vladavina je poezija.
    Čuvar Temenosa je vladalac i sluga. I pesnik ovim služećim vladanjem čuva srediste čovekovog bivstva, "Večno carstvo". Malarme kaže da je to germe final čovečanstva. Čuvar svete baštine čovečanstva, božanskog bivstva, - kome služi i u čije ime vlada.
    Prema "Krajsu" sudbina pesnika je krug. Ako se u čovečanstvu pojavi pesnik, u krug se okupe oni koji su prema svojoj sudbini dostojni da stupe na sveto mesto. A oni koji žive u svetom krugu, pak, osnivači su i prvi stanovnici Večnog carstva. Tako oko pesnika nastaje nova zajednica, prvo pleme novog i posvećenog naroda koji je središte Carstva.

    6.

    "Ko je u većoj meri od drugih izručen Silama, ili ko u pojačanoj meri raspolaže Silama, za druge je ljude objekt straha pun poštovanja. Svojom tvoračkom snagom i zapaljivom eksplozivnom materijom ispunjen, njegova okolina ga smatra toliko opasnim, čak strašnim da se u dodiru s njim primenjuju oprezni postupci, i smatra se za najispravnije, ako i ne potpuno, ali nekako ga uglavnom izdaleka zaobići."
    To je biće sacer. Smisao sacera je dvojan: znači sveca i prokletnika, poštovanja dostojnog i sramnog, uzvišenog i bednika. U drevnim vremenima sacer je bio kralj. On je bio biće koje je, mnogo više od drugih, izručeno Silama i u mnogo većoj meri od drugih raspolagalo je Silama, stvaralačkom snagom i bilo je biće ispunjeno stvaralačko-razornom eksplozivnom materijom, strahovito-uzvišeno, koje u ime celog naroda održava vezu s gornjim svetom i koje je pred bogovima zastupalo ceo narod. Ali je sacer mogao biti prvosveštenik, izuzetni vojvoda, ili državnik, ili vojskovođa, koga su Sile koristile kao svoje sredstvo u pojačanoj meri. Sacer je bio sveštenik koji prinosi žrtvu, prorok, proročica, lekar, filozof, u kojima su delovale strašne i uzvišene sile sveta, sudbonosna kosmička dvosmislenost: stvaralački nagon i razorna strast, živele su u pojačanoj meri. Sacer je bio biće koje je bilo u isuviše bliskoj vezi s problematičnim, nesigurno blistavim, tamnim i visokim svetom Sila. Sacer je bio granično biće koje je među ljudima značilo i zastupalo božansko, među bogovima ljudsko i jednom je nogom bilo ovde, drugom onde, u dva sveta, s dvostrukim bićem, s dva lica, živelo je s dve odgovornosti i spajalo dva sveta. Zato mu se smelo približiti tek oprezno, razgovarati s njim tek određenim formama, po mogućnosti ga ne dodirivati i uvek ga oslovljavati imenom i titulom koji mu odgovaraju. Zato mu se smelo približiti samo savijenih kolena, oborene glave, tihim glasom, pokorno, u svečanom odelu, samo uz strogo održavanje određenih propisa.

    7.

    U svojoj velikoj knjizi Evola pripoveda kako je sacer-dostojanstvo drevnog vladaoca boga-kralja dospelo niže, u ruke prvosveštenika, kako je dalje tonulo među aristokrate, još niže u plemstvo, kako je padalo sve niže dok se nije izgubilo. Poslednjih dve stotine godina istorije bile su već potpuna i vidljiva katastrofa kada je nestao kralj, sveštenik, aristokrata, sudija, umetnik, ratnik i nije preostalo ništa drugo do samo ološ.
    Niko više nije bio dostojan da bude sacer: da posreduje između ljudskog sveta i Sila i sveta Sila i ljudi, da ih aktivno poveže i označi. Niko više nije bio dovoljno uzvišeno-strašan za to da se prema njemu u dodiru s ostalim ljudima primenjuju propisi opreznosti ili da ga tiho, u svečanom odelu, ponizno oslovljava visokim imenom. Jedino pesnik.
    Tako je pesnik postao potomak, simbol i čuvar kraljeva, prvosveštenika, vojskovođa. Tako je pesnik postao sacer, objekat straha pun poštovanja, tako su se u njemu ujedinili sveštenik, prorok, lekar, sudija, filozof, kralj, vojskovođa - svetac i prokletnik, poštovanja dostojnik i bednik, uzvišenik i sramnik: simbol prisustva Sila među ljudima.

    8.

    Nedavno se pojavila čudna knjiga o odnosu Getea i Šilera. Autor tvrdi da su nepokolebljiva smirenost i nadmoćna snaga Getea probudili u njegovom prijatelju ljubomoru, čak i više, ressentiment. Ne otvoren. Oči u oči i u svesnom dnevnom svetu prijateljstvo je izgledalo neizmenjeno čvrsto i istinsko. Međutim, u istinskijem i dubljem svetu od dnevnog, Šiler nije mogao da podnese bogatu slobodu geteovske prirode koja je bila bez smetnji i bez straha. Čak se to pretvorilo u zavist koja je u Šileru sve ostalo rešavala i određivala. Naravno, opet ne otvoreno. Ali ako bi bio svestan toga, prestravljeno bi ga odbijao i ne bi poverovao, toliko je njime ovladao resantiman koji ga je mrcvario da više nije ni umeo drugo da misli, stvara, oseća, piše, samo ono što je izviralo iz ove zavisti i što je bilo protivteža Geteovoj smirenoj i vedroj slobodi, bez smetnji i bez straha, i što je on krišom potkopavao. Zavidljiva ljubomora se nametnula egzistenciji. Postala je stvaralački činilac i ceo čovek je počeo da se kristalizuje oko ove tačke.
    Uvek je nenadoknadiva katastrofa ako neko nešto ne može da asimiluje. Šiler je počeo da gubi Šilera i postajao je samo negativni Gete, ali takav negativni Gete koji bi mirno mogao reći ono što i Niče za ovakvo biće: auh mich schuf der ewige Hass - i mene je stvorila večna mržnja. U ovoj egzistenciji sudbonosno je da biće već potpuno gubi sopstvenu težinu i postaje sasvim antiteža i to antiteža onoga koga duboko i silno mrzi. Postaje njegov prepis i kopija; jer u skrivenoj dubini se divi svom prijatelju i to oduševljenje je toliko moćno da ne dozvoljava da sopstveno biće dođe do reči. Nema snage za to da oduševljenju da slobodnog maha i ne može da kaže: zadovoljstvo mi je da živim u senci ove veličine. Za to u njemu nema dovoljno poniznosti; isuviše je ohol. Titanski. Poštovanje i divljenje prepušta spoljašnjosti i prividu, u kojima prijateljstvo, onako nasuprot tome, smireno raste na dnevnom svetlu. Ali u istinskijim noćima bogatu i široku vedrinu prijatelja ne samo da ne podnosi, nego čak ni sopstveno divljenje prema njemu. Otuda je danju prijatelj bez rezerve i oduševljen njime. Međutim, podsvesno sve to ne prihvata i silni resantiman sve cepa. A noću pak razara sebe mrcvarećim otrovom, jer ne ume da bude tako slobodan bez straha. A opet to ne može da prihvati, jer se u svesti svojoj iznad svega divi prijatelju. Gete je u njemu prijatelj i suparnik - divi mu se i mrzi ga, oduševljava se njime i mrzi ga. Ali i jedno i drugo tako što jasno vidi neizmernu nadmoć svoga suparnika, kao što vidi i sopstvenu bespomoćnost. U svom očajanju, pak, već i ne može da misli na svoje uzdizanje, samo na razaranje drugoga. Toliko ga je zaslepila zavist sa slikama nacrtanim o nadmoći drugoga da se oseća poraženim i tako oboren - Acheronta movebo - priziva Donji svet.
    Ako ovo i nije sadržina knjige, ali joj je otprilike to smisao.

    9.

    Treba odabrati takvo mesto s kojega se vidi zašto je odnos Getea i Šilera bio ovakav i zašto je morao biti takav. Mesto se ne nalazi ni u jednom ni u drugom od njih; ako bi se moglo, trebalo bi da se ispostavi da je jedan ili drugi bio "u pravu". Maločas pomenuti autor knjige sudi iz perspektive Getea i odatle zaista tako izgleda: jadni Šiler, pao je kao žrtva, jer nije mogao da se bez rezerve divi veličini svoga prijatelja. Naravno, moguće je stanovište koje glasi: svojom većom snagom, delotvornijom magijom svoga znanja, Gete je uništio blažeg i osetljivijeg, ali čistijeg i višeg Šilera. Možda bi se on mogao pozvati na odgovornost i zbog rane Šilerove smrti: uklonio je s puta jedinog čoveka koji mu je video karte, čije je čisto i detinjasto biće jedino bilo u stanju da prepozna i otkrije istinski smisao one čarolije kojom se Gete bavio.

    Ovo objašnjenje bi bilo isto toliko lažno kao i prethodno. Umesan sud nije ni na jednom ni na drugom mestu, nego na trećem: mestu na kojem se nalazio Helderlin. U onom pesniku koga je svetlost dva prethodna toliko zamračila da nije ni primećivan, nepoznat, izgubljen je živeo svoj život i pisao svoje delo koga je Geteova smirena i slobodna vedrina isto tako pritiskala kao i Šilerov eterski polet i čistota.

    Kako se moglo dogoditi da od njih trojice Gete bude najtrijumfalniji, Šiler manje i Helderlinu ništa nije dopalo od trijumfa, a od njih trojice, pak, upravo je Helderlin bio ponajpre pesnik, Šiler manje i Gete najmanje?

    Prema klasičnom primeru antike pesnik je bio heroj i prorok. Drevnom dobu je odgovarala ovakva pesnička egzistencija. Napočetku 19. stoleća, s obnovom spoljašnjosti klasične poezije, nije se mogla, međutim, ponovo stvoriti pesnička egzistencija drevnog doba. Svetilište je gorelo i Temenos je počeo da se prazni. Trebalo ga je prihvatiti. Ko ga pak nije prihvatio, odbacio ga je. Pesnik je već bio sacer biće svetog kruga, koji je pred Silama preuzeo na sebe grehe naroda. Jedino su se u njemu nalazile one božanske sile koje su mogle da budu protivteža tamnim gresima.

    Gete nije bio čovek koji prihvata. Čak je upravo bio čovek koji samo uživa. Faust koji je uživao, koji je sve otresao sa sebe da bi mogao ostati nadmoćno slobodan i bezbrižno vedar, neporemećeno smiren i neometano bez smetnji. Šiler pak nije zavideo bogatoj slobodi bez straha. Šiler je osećao nepodnošljivim da pesnik koji raspolaže tako božanskim sposobnostima, kao Gete, tako bez saosećanja odbija ono što je tada već morao da prihvati Poeta sacer. Šiler je samo počinio grešku što je verovao da samo Gete može izvršiti prihvatanja na sebe velikog magijskog akta. Smatrao je ispravnim ako čuvanje Temenosa i prihvatanje tamnih grehova prihvata Gete, veće i više biće od njega. Pored svog prijatelja, samog sebe nije smatrao dostojnim za ovu uzvišenu službu. Patio je što Gete to ne razume, ne zna o čemu je reč. Ili je još više patio, jer je video da je Gete vrlo dobro znao šta bi trebalo da učini, ali nije hteo da odustane od ličnog mira i beskrajnog instinkta uživanja, od faustovske žudnje za srećom i titanske strasti za radošcu, tamu je svesno izbegavao i pred potresnom suštinom svetske situacije je zatvarao oči, prećutao je, porekao, slagao. Gete je izbegao zadatak Poete sacera. Ali onaj ko izbegne zadatak, natovari ga drugome. Čuvanje Temenosa je tako između njih dvojice dopalo trećem: Helderlinu. Ko ne prihvata, taj prebacuje na drugoga, ko ne preuzima na sebe, taj stavlja na drugoga. Tako su njih dvojica, Gete i Šiler, prebacili, tako su preneli obavezu Svetog kruga na jedinog živog u tom dobu koji ju je prihvatio i uzeo na sebe, na Helderlina. Konačno je nastala situacija koja je zapažena tek stotinu godina docnije, da istinski pesnik nemačke klasike nije bio Gete i nije Šiler, nego Helderlin. Zašto? Jer ono što je Šiler ponudio svom prijatelju iz poštovanja: dostojanstvo čuvanja Temenosa, Gete je odbio. I dostojanstvo je palo na onoga ko ga je prihvatio. Ko ga je preuzeo na sebe i podneo sve što je došlo i bilo - sve grehove tamnine naroda. Er fernab fühlt allein das ganze Elend und die ganze Schmach, kao što George piše: u sebi samom on oseća svu sramotu i svaku bedu.

    10.

    Sredinom stoleća situacija je sve jasnija. Bodler već zna da nema izbora: pesnička sudbina već nije smireni izraz, nije genije, nije preživljavanje, zgušnjavanje, herojstvo, ni proroštvo. Biti pesnik znači prihvatiti čuvanje svih simbola ostavljenih i napuštenih ljudskih dostojanstava. Pesnik za sada mora da bude kralj, sveštenik, filozof, sudija, vojnik, državnik i to - nepodnošljivije od svakog zadatka - daleko, sam, osamljen, u tajnosti, bez slave, čak daleko držeći masu, skrivajući u sebi smisao svoga dela i ne izgovarajući ni jednu reč o značaju svoje ličnosti. "J'ai plus de souvenirs que si j'avais mille ans... je suis un cimetière... un pyramide, un immense caveau, qui contient plus de morts que la fosse commune — sudbina mi je tako teška kao da već živim hiljadu godina... groblje sam... piramida, golema provalija u kojoj je više mrtvih nego u kolektivnoj grobnici." Pesnik je grob pomrlih kraljeva, vojnika, umetnika, sveštenika, on u sebi čuva ljudsku veličinu sve do vaskrsenja. I o tome niko ne sme da zna: "être un saint et un héros pour soi-méme". Tajna. Ovu sudbinu je malo njih ponelo bez katastrofe.

    11.

    U sudbini poete sacera najteže je podneti nov odnos s narodom. Pesnik sudbinu naroda preuzima na sebe. Ovaj obred, međutim, mora ostati tajna, jer ako se otkrije, gubi se smisao misterije. Sem toga, čim se obred raskrinka i značenje pesničkog bića postane očigledno, narod ga smesta okleveta. Jer je narod već pao tako nisko da svoje grehove ne vidi; oseća se nedužan, čist i uzvišen. I kada ugleda pesnika preplavljenog preuzetim gresima, odjednom je prisiljen da prepozna situaciju. Zna da u poeti saceru vidi samog sebe. Zna i sada više ne može da porekne da živi u obesvećenoj sramoti. Kada bednik vidi patnika, "prokletnika", veoma dobro zna zašto bednik pati i još bolje zna ko je zapravo prokletnik. I onda se u demonskoj strasti buknulim gnevom baca na pesnika, baca na njega blato, ismeva ga, izmišlja glasine o njegovom ludilu, progoni ga, poriče. Ne podnosi ga. Ne smiruje se dok ga ne upropasti. Dok ne polomi ogledalo koje pokazuje njegove sopstvene gnusobe. Pre 18. stoleća nije se znalo za tip poreknutog i krivo shvaćenog pesnika. A za poslednjih dvesto godina pak uopšte i nije bilo istinskog pesnika koji nije propatio poruge i progone i ovakva poniženja i konačno ovakav slom.

    Pesniku je tek relativno kasno palo na um, prema kraju veka, budući da se situacija obrnula zbog promene odnosa s narodom, da on javnost više ne sme da poželi. Naprotiv. Mora da traži zaštitu kako bi izbegao dodir s publikom, popularnost, dodir s običnim čovekom. Ko to ne zna, njega ništa nije moglo spasti od sramne propasti. Ko je znao, on je stvorio sopstveni metod da bi sebe odvojio od naroda. Morao je na neki način da bude nedostupan i nedodirljiv. Javnost je trebalo držati na odstojanju. Skrivao se i živeo u tajnosti; pisao je teško razumljivim jezikom; uzdizao se u visoki duhovni svet; nalazio specifičnu i ličnu simboliku. Pesništvo je čuvalo takvu misteriju unutar koje je trebalo da ostane i samo su posvećeni znali za njega. Za tajnu su čak saznavali, i oni koju su je mogli saznati, tek naknadno, posle pesnikove smrti. Kao da se nije smelo znati kod koga i gde gori sveti plamen. Trebalo je sakriti plamen pred ološem koji je tražio smrt za svakoga ko ga je uznemiravao u njegovom tonjenju u močvaru.

    12.

    Malarme je bio prvi pesnik koji je uvideo da je smisao izgubilo i plansko skrivanje. Jer ko sebe zatvori, propašće; istinski život se ne može živeti u bezvazdušnom prostoru, u palati duha, u lažnom odelu. Istina je da pesnik ne sme da traži narod; svaka poezija koja želi popularnost, izdaje sebe. Izuzetaka nema i ne može ih biti. Ali povlačenje ne razrešava položaj, jer ispred naroda zatvorena poezija postaje privatna stvar i pretvara se u besmislenost. Neophodno je otvaranje, bez obzira kako će je narod razu-meti i za šta će je smatrati. Time što se pesnik skrio i izbegao porugu, progon, slom, hteo je sebe da izvuče ispod krajnjeg koraka poete sacera. Hteo je da spase sebe kao čuvara Svetog kruga. Onda ispunjava sudbinu čuvara Temenosa ako postaje žrtva. To je istinski smisao života poete sacera: kada je uzmakla svaka ljudska veličina i ostalo prazno svako božansko mesto, on stoji ovde, sam, kao čuvar svete vatre i zbog te vatre i na toj vatri samog sebe treba da žrtvuje. Zbog toga je sacer pesnik: zbog toga je preuzeo čuvanje Temenosa kako bi vatru hranio sopstvenim životom i održavao je svojom smrću. Zbog toga je on uzvišen i strašan, božanski i proklet, svetac i bednik. Žrtva nije pozorišna lomača, nije javni autodafe, pogubljenje, patetična i pitoreskna smrt, koja naslikana može da se okači na zidove soba. Primera za to bilo je dosta od Helderlina preko Bodlera do današnjih dana. Ne odigrava se ovde delotvorna tragedija, nego dugo i trošno rasulo hranjeno laganim i tihim mukama, histerija živaca, manije, bolesti, kalne sumnje, strah, tonjenje u prljavštinu, srozavanje, otrovi, zagušljive nevolje i gušenje među smrdljivim zaparnim gasovima. Žrtva se zbiva na isto tako skrivenom mestu kao i pobeda: pesnikova tragedija u istoj takvoj tajnosti se pretvara u žrtvu. I u istoj toj misteriji on postaje pobednik, kao što je tu i podlegao. Jer je ovde sve simbolično, čuvanje Temenosa isto tako kao i prihvatanje grehova, slava dodira sa Silama i prokletstvo sramnog sloma. Misterija o kojoj niko ne sme da zna: odnosno, koju treba živeti, nezavisno od toga da li je vide ili ne vide i ko je vidi. Ne treba se skrivati. I ne sme se. Ali ne treba ni istupati pred javnost. To se ne sme. Jedino što se sme i što treba: prihvatiti. Uzeti na sebe sudbinu i postati žrtva.

    13.

    Sada nam ne može biti zadatak klanjanje pred uzvišenom i bogatom poezijom Malarmea. Ono o čemu je sada reč samo je da "isključivanje iz poezije svega što nije takozvano umetničko pesnika je pritisnulo na ivicu provalije". Zatvaranje je dovelo do kraha. Poezija je počela da postaje prepredeni zanat i filologija. "Ovo protivprirodno apstraktno biće senki, koje se sastoji od čistog destilata estetskog idealizma, dalje je već neodrživo i treba se s njim obračunati." Razmaženi i pogrešno vaspitani glas Ja mora da zanemi. "Treba napustiti topli dom, treba zadaviti praznu taštinu i treba iskoreniti klonulu lažnu aristokratiju mišljenja."

    Oholost religije lepote i "apstraktna nevinost" lepote pesnika koji na udaljenosti od sebe drži masu - postaje demonski poetički duh pojačan do nadljudskog, kao Irodijada koja je ostala nevina i neplodna, jer je sačuvala, samo za samu sebe i za ogledalo, svoju sedefnu kožu, plave čuperke i miris svoje kose, onu zvezdanu lepotu pred kojom lavovi obaraju glavu i sklapaju oči. Nije to žrtva! Ne treba ovako, nevino, besplodno, ne poznajuci svadbu, kao hladno drago kamenje, pesnik da žrtvuje lepotu: Ničemu. U Malarmeu se probudila sumnja da poezija ne može ostati jednom i zauvek u visokoj palati duha i da pesnik ne može večito biti parnasovac. Čak i da uopšte nema jednom zauvek i večitog rešenja: svaki pesnik ponovo, iznova i ispočetka počinje i mora da proživi do kraja sudbinu koja je njemu posebno namenjena. Svako, neproračunato i unapred neznano, treba da postane žrtva kako se unapred ne bi mogao pripremiti. Onda bi već postojala olakšanja, mogućnost za uvežbavanja, čovek bi mogao da se navikne i mogao bi to da izuči. Bodlerovo doba je minulo: on je tako bio žrtva; i doba parnasovaca je minulo: oni su tako bili žrtve; i Verlenovo doba je minulo: on je tako bio žrtva. Malarme je otkrio da on mora biti drukčija žrtva i prihvatio je.   

    14.

    Veličina i opasnost današnje pesničke egzistencije nigde ne iskrsava tako otvoreno kao kod Štefana Georgea. Nije započeo onim što se moglo očekivati, da se pojavi pred javnošću i da raspe ono zlato što jeste poezija. Naprotiv: morao je da vidi Malarmeovu istinu da pesnik bezuslovno mora ostati izvan zajednice. Obrnuo se odnos sa zajednicom: zadatak nije potraga za popularnošću, nego odbrana od popularnosti. George je smesta uvideo da u poeziji postoji neka tajna koju niko ne sme da zna. Ali je istovremeno video da je i Malarme, s druge strane, u pravu: u modernom svetu se osilio sterilni duh, koji je nauka dovela do trijumfa, provalio je i u poeziju. Koristi destilovani i opleveni jezik, proterao je dajmona iz jezika. To je poésie pure, s kojom zajedno ide i sterilni čovek - "užasna vizija dela od stakla" - "greh čistog pogleda". Ostati izvan zajednice, pa ipak živeti plodnim životom s tvoračkom dajmonovom reči: to je Georgeov zadatak i to je bio za njega "Krajs" - nekoliko, ali samo nekoliko ljudi, koji nisu znali da žive obesvećenim životom: Krug.

    U Georgeovom krugu, kao nigda, ostvario se pobožni vazduh Temenosa. Čuvari svetskog plamena, kao vitezovi okruglog stola Gral, pribavljali su slavu različitim načinom pisanja, kao pesnici, istoriografi, filozofi, ali ne za sebe, nego nevidljivom sakralnom središtu. Jer je trijumf Ja postao svetogrđe u vremenu u kojem individua može imati samo jedan poziv: samog sebe žrtvovati i umilostiviti Sile koje srozavaju narode i zajednice. U tome treba razumeti veliku reč Georgeovog kruga: Služba. Snaga i veličina svakog člana kruga ispoljava se u službi Svetoj vatri. Više je to bio viteški red nego književni krug, ali su pre bili apostoli Svete vatre, nego vitezovi.

    15.

    Treće ime, ime engleskog pesnika Robetra Bridžiza samo zato neka bude ovde kako bi pokazalo put koji ni genije još nije dotakao, ali ga je morao naći i čovek visokog ukusa. Bridžizova poezija pored Malarmea i Georgea ništa ne znači. Ali ako engleski pesnik prema svojoj prirodi i nije bio posvećen i ako i nije bio sacer, njegov otmeni duh i visoka ljudska suština znali su za sacera. Danas postoje dva znaka raspoznavanja ozbiljnosti pesnika: prvi je pesnička metanoja: umesto potrage za popularnošcu, traganje za odbranom naroda; drugi je accent religieux - religiozni akcenat, što nije drugo do li da pesnik otkrije: Sile su ga odabrale za naročit zadatak. Kod Bridžiza se mogu naći te dve crte, ali budući da mu je genije slab, ostao je neplodan. U svom velikom delu (Testament of beauty) opisuje religiju lepote; čisto je to delo, istina, pre estetika nego pesnička religija. Jezik mu je bliži sterilnom nego dajmoničnom. Još neizlečen od bolesti koju Malarme naziva maladie d'idéalité.

    16.

    Nekoliko sjajnih modernih autora zastupa mišljenje da kad je Napoleon doživeo slom, lice sveta se moralo izmeniti. Napoleon je bio poslednji veliki čovek koji je pokušao da očuva baštinu večnog čovečanstva, odnosno da je ponovo preuzme. Šta je ova baština večnog čovečanstva? Ako čovek upita to onoga koji o tome najviše zna, Francuza Renea Genona, ovako bi se moglo sažeti: baština je neprekinuto održavanje veze koja postoji između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o čovekovom božanskom poreklu i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom zadatku očuvanja ljudske sudbine.

    Posle Napoleonovog poraza kolektivno očuvanje baštine je postalo nemoguće. Ispostavilo se da je u narodu, koji je postao masa, izbledela svest o poreklu, čak se i izgubila. I Napoleon, umesto da je uspostavio baštinu, morao je da se zadovolji negativnim: preuzeo je na sebe probuđene strasti demonskog sveta francuske revolucije, i postao je žrtva. Sile su mu izrekle "sacer esto", kao rimski pontifeksi žrtvenoj životinji: budi sveta i prokleta, i u ovom osvećenom prokletstvu izgini u ime naroda. Napoleon je poslednji rex sacer, tragični kralj, kome nije moglo da uspe uspostavljanje jedinstva čovečanstva, i propao je u uzvišenom poduhvatu da transcendentni svet ponovo poveže s istorijom. Time je baština prekinuta; očuvanje veze s transcendentnim svetom iskliznulo je iz ruku kralja, to je onaj trenutak kada se poeta sacer pojavljuje u istoriji sveta: u liku Helderlina, Kitsa, Šelija.

    17.

    Ni istorija književnosti, ni istorija duha, ni psihologija, ni sociologija, ni morfologija kulture ne razumeju i ne mogu razumeti pesnika, jer je svaka od njih nauka i otuda želi da mu se približi odozdo: iz društva, iz odnosa, od prethodnika, od uticaja. Ali ko lik poete sacera želi da razume samo po tome što je žrtva, takođe će pogrešiti. To je samo pasivna strana pesnika i pesništva, propast u poduhvatu, što je na višem stepenu upravo pobeda. Preuzimanje na sebe univerzalne ljudske sudbine je bitan momenat, jer: u kojoj meri sam pesnik sebe predaje, i težište se sve više premešta na bivstvo. I samo se u svetu bivstva može zbiti ono što nije uspelo Napoleonu, rex saceru: reintegracija univerzalnog čovečanstva - uspostavljanje jedinstva, ponovno ostvarivanje jedinstva ljudskog, istorijskog i transcendentnog sveta. I ovde sledi ono što nije razumeo ni onaj koji je već naslutio pesnikovo biće-žrtvu. Potpunost razumevanja zavisi od toga da čovek otkrije: suština pesničke egzistencije ne počiva na ovom pasivnom, nego na aktivnom momentu. A ta aktivnost je: pesnik ne samo da čuva baštinu, nego je uvek iznova stvara i to snagom logosa, reči. Kada kraljevska vladavina nije mogla da održi vezu s božanskim bivstvom, nastupio je pesnik koji održava vezu: rečju. Ali ne samo da je održava, nego je neprekidno ponovo stvara, kao ugovor, most i vezu - nastavlja večnu ljudsku tradiciju i obnavlja savez s božanskim.

    18.

    Sada je već sazrela situacija da se povuče paralela između antičkog i modernog pesnika. O pesniku, kao o čisto društvenoj, ili istorijskoj, ili duhovnoj pojavi, nikada se nije moglo prosuđivati bez ostatka ni u jednom vremenu. Pesnik je uvek bio vid baštine, uzete u Genonovom smislu, i zadatak mu je: neprekidno održavanje veze između čoveka i transcendentnog sveta, svesti o božanskom poreklu čovečanstva i o njegovoj sličnosti s bogom, kao o jedinom bitnom zadatku očuvanja ljudske sudbine. Antički pesnik, induski, iranski, kineski, egipatski, grčki, živeo je davno u takvom narodu koji se i sam, zajedno sa svima, sa sveštenicima, vojskovođama, kraljevima, nalazio u baštini i tradicija tu nije trebalo da se iznova stvara. Razlika između antičke i moderne egzistencije je upravo u tome što ondašnjem čoveku nije bio problem povezivanje istorijskog i transcendentnog sveta, nego su stvarnost i fakat bili dati zajedno s čovekovim životom. I upravo zbog toga je to što su postojali sacer pesnik, prorok, filozof, kralj, državnik, bilo samo po sebi razumljivo u životu zajednice, svi su bili svesni toga da postoji sacer biće.

    Razlika između antičkog i modernog pesnika nije pasivna egzistencijalna situacija. Razlika je u tome što moderni pesnik, prepušten sebi, ismejan, neshvaćen, žigosan kao pajac, na ramenima mu težina simbola svih ljudskih veličina, potpuno sam i iz samog sebe treba da očuva baštinu i da je ponovo stvori snagom Svete reči - mora da obnovi savez izmedu božanskog bivstva i ljudske sudbine. Kada je Isus izvršio čudo i učenici se zadivili, on je rekao, ne učenicima, nego čovečanstvu: ne čudite se, jer ćete vršiti čuda, koja će biti mnogo veća od ovih koje sam ja izvršio, u moje ime. Obnova saveza između ljudske sudbine i božanskog bivstva; zadatak je kraljevske, svešteničke, državničke, ali svakako sacerske sudbine.

    Sve to nije znao i nije mogao znati antički pesnik. Ali su se dva pesnika susrela u otkriću tvoračke suštine logosa. Pesnik je ono biće koje koristi prajezik. Ni razgovorni jezik - poremećeno sredstvo; ni sterilni jezik, irodijadinski jezik apstraktne nevinosti kojega se Malarme toliko užasavao. Pesnikov jezik je dajmonički jezik, koji tradicionalno čuva u sebi sva imena Sila svemira, - čuva u sebi magijske čarobne znake kojima se oslobađaju ili obuzdavaju Sile, - čuva u sebi sećanje na božanski pralogos. Šta je ovo sećanje na pralogos? - sposobnost stvaranja snagom reči. Pralogos je reč koja tvori bivstvo, koja tvori svet. Za ovaj jezik Helderlin kaže da je najopasnije ljudsko dobro. - Sacer je reč u kojoj se nakrcane kriju nadljudske sile i neposvećena ruka svojim dodirom može izbajati čudovišta. Samo onaj čije je biće sacer može znati način magijskog dodira. Drugi ne sme ni da je izgovori, jer će izazvati opasnosti za sebe i za čoveka. Neposvećeni, mađioničarev šegrt, njega demon ne služi, nego ga uništava.

    Pasivni zadatak poete sacera je da bude žrtva - da preuzme na sebe demone proizašle iz srozavanja naroda i da propadne; aktivni zadatak: uvek iznova, iz sebe samog, sudbonosno ostavljenog na cedilu, stvarati vezu čovekove sudbine i božanskog bivstva uz pomoć logosa. Ono što su pokvarile tašte, profane i neposvećene ruke treba opet popraviti, s tim što neprekidno treba pokazivati više: istrgnuti bivstvo potonulo u materiju, doneti svetlost, snagu, znanje, dubinu, istinu, lepotu, čudo i čak i od toga više, jer: u moje ime ćete vršiti veća čuda nego ja. Time što sam ja izručen Silama još nije dovoljno, moram da njima i raspolažem. Nije dovoljno doživeti svet, treba ga iznova stvoriti. Božansko bivstvo za čoveka nije samo otvoreno, nego ga uvek iznova treba otvarati. I što za to treba da platim, nije malo: to sam ja sam: moram postati žrtva. Ali nije dovoljno da propadnem, i žrtva je malo: snagom reči treba da otvorim nadljudsko. Tek tada mogu biti sacer.

Bela Hamvaš: NEVIDLJIVO ZBIVANJE
Izdavač: Zlatna grana, Sombor, 1996.
Prevod sa mađarskog: Sava Babić

Zahvaljujem se revnosnom čitaocu i
uredniku bloga MIKROTHEOS na poslatom tekstu.
Sfinga

Aleksandar Marić: esej o Beli Hamvašu