RASTKO PETROVIĆ - Poezija

 Mark Yearwood

VUK I

Mati me nije rodila ispod ovog ognjenog zida
Ustima oprala oči, ja sam dopuzio do dojke
Ali pružena i sad joj ruka kojom mi Sunce skida
I vetar sam i jutro dariva na obojke.

Mati me nije kao vučica jezikom umila
Ni dopuzih do njene dojke pijan od svetlosti
Pa ipak pogledom svojim bola pitomost moju je ubila
Il uzburkala divlju mržnju moje mladosti

Na svaku novu Reč zadrhtao bih bled
U uzbuđenju strašnom da ona skriva Tajnu
Ja ne trudih se nikad ništa, nit sputah svoju jed,
I samo skrivah pogled na svetlost Njegovu sjajnu

Nozdrve behu pune mirisa nekakvih šuma
I sanjao sam divlje snove pune krvavih strasti
I preskočio sam davno granice svoga uma
Njegovoj željah samo izbeći vreloj vlasti

O kako me je blažilo ipak blaženo njeno mleko
Ja spavah tako čvrsto kraj reka njenih u gori
I sa dubokim dahom prenuo bih se; tad daleko
Ugledao bih strašnu sunčanu kuglu da gori.

Nemilosrdno onda ujedao bih je za dojku
Ona otklonila bi mi glavu i ne bi razumevala taj bes
Milovala me po čelu i užagrenom uvojku
A ja sam sumnjao već grozno i obuzimao me bes:

Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište
Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen
Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište
No često zaražen Suncem jurah zaplamljen

Varoškim đonom tvrdim kvareći polja ječma
Osećah u sebi grozno praotaštvo kako se strvi
Jezika otečenog kukah i bejah žedan
Da izvršim, o da izvršim već jednom Osvetu onu krvi

Majko ja sam i tebe vređao svojom rečju
Opevao muke tvoje ne sklopiv oči pred tajnom
Ne pitav za bol tvoj u Objave mi zvečju
Kada bih se svakim stihom vraćao opet u dom.

Kao vučica ti mi umi jezikom vid
I mračnu prugu besa niz divlju ovu kičmu
I pokloni mi Njega, Sunce, i s Njime zavist i stid
Godina toliko već je da spremam divlju sič mu:

Pokloni Sunce, čija prlji me vrela sačma
Zalud me mleko tvoje blaži i vraća moć
Osećam da se budi ono što tako davno začma
U krvi našoj, majko, u praotaca noć

Neumitno, đonom ću gaziti polja ječma
I pijan od besa juriti kroz ravnicu tu krečnu
Jezika otečenog kukati i biti žedan sve većma
Da izvršim već jednom Osvetu onu večnu

Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve
I za vratima čekah krišom rođaj ti večno slavan
I jedino rad tvoga lika žrtvovah one sne

Ceo dan ostah skriven ukočeno motreći ti hod
Potom bih noću besneo divlje, vikao zvučne reči
I međ onima što me kore ne bih razaznavao rod
Jedino bih se trzao naglo čuvši mater da ječi

Jer ja sam i nju, svetu, vređao svojom rečju
Opevao muke njene, ne sklopiv oči pred Tajnom
Ne pitav za stid njenu u Objave mi zvečju
Kada bih svakim stihom vraćao sebe u dom

Nit vučica mi umi vlažnim jezikom vid
Nit mračnu prugu besa niz ovu večnu kičmu
da spremi me za Sunca oganj, sa njim na zavist i stid
Pa ipak godina tolko ko zver otrovnu nosim sič mu.

 Mark Yearwood

TAJNA ROĐENJA

O crvenilo mi doteče iz matere
Svetlost, čuj, iz doma gde se ne vraća
Plameni zrak, čuj! kroz prebele šatore
Za smešnog mladića
(Kome se vizija detinjstva povraća!)
Crveni zrak mozak da probode!
duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;
Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,
Ja vam neću spomenuti nikada
Prašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,
Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:
Trbuh još pamti težinu i grč bogova,
Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!
Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,
I krepko telo još zvučno od himni i pokreta
Pobrkaće me kod načela i kaljača,
Pobrkati — ha divote! — i otuđiti od sveta!
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,
I njuškah je tako duge dane
dok ne zastrepih od razdraženja.
Ali umrli već dom gde se ne vraća
Odvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,
I neće mi reći niko tad - koja je staza najkraća
do spasenja: No umreću, vidim, od prskanja
damara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,
gorčina nad Velalukom, na Korčuli.

 Mark Yearwood

***

Izađoh iz sna jer kao da su me zvali...
Ne, to samo kroz noć u huku odlaze ždrali
Samo puste zvezde i neke strahotne pruge
Samo čas po čas bez njih, samo noć silne tuge
Ne luduj, zašto bi kroz noći tebe zvali.

Ti što pođoše u noć ko ovi ždrali
U tamu u kojoj onaj što gine ćuti
Pogledaj tu tamnu jesen, to lišće za koje znam da žuti
Ne, ne, oni te više nisu zvali
Najpre su živeli u smehu a onda su pali
Muklo kao da su mrzeli sebe.

Ne, ma gde da si pošao oni ne bi želeli tebe,
Ti što padoše muklo kao da su mrzeli sebe.

Pa ipak ja vas zdravim, dragi ždrali u letu,
U noći tuge vaši glasovi radosno bruje
Nekom nepojmljivom milinom oni kroz mene struje
Kao glasovi kojih valjda više nema u svetu
Kao da cela moja soba i ja od glasova njinih još brujim.

 Mark Yearwood

***

To beše tamni čas anđelskog kupanja
Plove po dugom plavilu s krilima ko labudi
Pri susretu se celivaju usred zvezdanog ćutanja
Onaj što uzleti u snu od ljubavi se probudi.

Spava, spava.
Tiho se svija glava
Tamna nad rumenu dojku.
Senka na srce joj leže.

Kao u školjci sna koji plovi
Lagano je odnosi java
Najdražu — tek iz talasa — spava
Venus. Nestvarnija no snovi.

Devojko sna, reci, pre nego zora svane:
Iziđeš li iz sna, nećeš ljubiti moje dane,
Iziđem li, od tebe šta ima da ostane?

I vi jablani što idete sve dalje u visine,
U kakvim oblacima dišu raskošne vaše grudi;
I vi jablani što idete sve dalje u visine,
Kako prozračne i čiste mora da su vam grudi?

Pri susretu se celivate puni zvezdanog ćutanja.
Onaj što se dotakne zvezde od ljubavi se probudi.

Petar Palavicini, Portrait of Rastko Petrovic