Дух је стварност, тело је символ духа
Ви треба да сте свесни,
да је вама откривена истина, и да је ви знате.
Али — трудите се непрестано, да је баш знате.
Ви треба да сте свесни,
да је вама откривена истина, и да је ви знате.
Али — трудите се непрестано, да је баш знате.
1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова — то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.
2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова. Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.
3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.
4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих" (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.
5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном". (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.
6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).
7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.
8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.
9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција итд. и још више.
10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).
11. Материјалистичким мислиоцима, људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар — наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.
12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.
13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али — трудите се непрестано, да је баш знате.
2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова. Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.
3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.
4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих" (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.
5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном". (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.
6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).
7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.
8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.
9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција итд. и још више.
10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).
11. Материјалистичким мислиоцима, људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар — наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.
12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.
13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али — трудите се непрестано, да је баш знате.
Извор
живот је сен и сан
свети Јован Дамаскин
свети Јован Дамаскин
 |
| Michael Ticcino |
6. Семе је символ речи Божје. Њива је свијет, каже Господ. Добро сјеме синови су царства, а кукољ синови зла (Мат. 13, 37-38).
7. Пшеница означава науку Божју, науку Христову, добро семе насупрот кукољу, који означава семе ђаволско. А кад људи поспаше, дође његов (домаћинов) непријатељ и посија кукољ по пшеници (Мат. 13, 25). Хришћани, који одрже у себи божанско Христово и однегују га до жетве, биће спасени; небрижљиви пак, који однегују у себи уродицу место пшенице, пропашће. То је посведочио и свети Јован Претеча говорећи, како ће Бог отребити гумно своје и скупиће пшеницу своју у житницу, а уродицу ће сажећи огњем вјечним. И тако пшеница још означава праве хришћане, који су одржали у себи семе Божје, а уродица означава невернике грешнике. Трулење пшеничног семена под земљом навео је Господ као слику Своје смрти и васкрсења, а у исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас (Јов. 12, 24; I Кор. 15, 36).
8. Грожђе и трње, смокве и чичак, символи су добрих и злих људи. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Не него са лозе и са смокве бере се добар род, а с трња и чичка зао род. Тако свако добро дрво родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа. Не може дрво добро родова злијех рађати, нити дрво зло родова добријех рађати. Свако дакле дрво које не рађа рода добра сијеку и у огањ бацају. И тако дакле по родовима њиховијем познаћете их (Мат. 7, 16-20). О коме овде говори Господ? О дрвећу или о људима? Очигледно о људима. Дрвеће се узима само као символ људи, било добрих или злих.
9. Чокот је символ Христа, а лоза символ следбеника Христових. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Господ ученицима. Чокот је делом видљив, а делом скривен. Тако је и Син Божји делом знан, а делом незнан. Лоза без чокота нити може расти ни рода доносити. Зато је Он још рекао: без мене не можете чинити ништа. Добри људи црпе животни сок из Христа, хране се Њиме и доносе добар род, као добра лоза на чокоту. А зли људи одсецају себе од Христа, те остају суви и безродни као одсечене лозе. Зато ће се они први одржати као плодне лозе, а ови други ће се у огањ бацити као суве лозе (Јов. 15, 1-6).
10. Дрво горушично символ је царства небеског у смислу његовог растења од малог к великом. Најмање од свих семена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво, да птице небеске долазе и сједају на његовим гранама (Мат. 13, 32). Тако и царство небеско у души човековој узрасте веће од свега другог што у души расте, и гранама својим улази у небеса, и ангели Божји спуштају се на његове гране.
5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се. Изван њега нема другог улаза у царство небеско. И та врата су уска, опет по Његовој речи: уђите на уска врата. Зашто уска? Да би провлачећи се кроз њих с трудом скинули са себе свлак старог природног човека, с којим се не улази у Рај.
6. И пут означава Христа.. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.
7. Дом саграђен на камену означава цркву Христову, саграђену на вери у Сина Божјега. Означава исто тако и васпитање омладине на основи јеванђелској. Дом саграђен на песку пак означава свако духовно и морално зидање, постројено на нечем супротном Христу.
19. Мач је символ речи Божје, као и семе. Само што семе означава објављене речи Божје, а мач силу речи Божјих. Из уста његовијех (Јагњетових) излажаше мач оштар с обје стране, казује видовити Јован (Откр. 1, 16). Павле наређује: узмите и мач духовни, који је ријеч Божја (Еф. 6, 17).
20. Штит означава веру. А сврх свега узмите штит вјере (Еф. 6, 16). И заиста вера штити човека у овом животу јаче од свега осталога.
21. Стреле су символ искушења, што нападају на човека. Нарочито означавају невидљиве ударе на наше душе од невидљивих духова таме. Духови таме убацују у наше душе зле помисли и зле жеље онако брзо и изненадно као што ловчева стрела погађа јелена, који мирно пије воду на извору не слутећи зло. Апостол заповеда вернима, да страже са сваким трпљењем и молитвом како би могли погасити све распаљене стријеле нечастивога, (Еф. 6, 16-18).
Извор: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - СИМВОЛИ И СИГНАЛИ
7. Пшеница означава науку Божју, науку Христову, добро семе насупрот кукољу, који означава семе ђаволско. А кад људи поспаше, дође његов (домаћинов) непријатељ и посија кукољ по пшеници (Мат. 13, 25). Хришћани, који одрже у себи божанско Христово и однегују га до жетве, биће спасени; небрижљиви пак, који однегују у себи уродицу место пшенице, пропашће. То је посведочио и свети Јован Претеча говорећи, како ће Бог отребити гумно своје и скупиће пшеницу своју у житницу, а уродицу ће сажећи огњем вјечним. И тако пшеница још означава праве хришћане, који су одржали у себи семе Божје, а уродица означава невернике грешнике. Трулење пшеничног семена под земљом навео је Господ као слику Своје смрти и васкрсења, а у исто време као слику умирања старог и рађање новог човека у сваком од нас (Јов. 12, 24; I Кор. 15, 36).
8. Грожђе и трње, смокве и чичак, символи су добрих и злих људи. Еда ли се бере с трња грожђе, или с чичка смокве? Не него са лозе и са смокве бере се добар род, а с трња и чичка зао род. Тако свако добро дрво родове добре рађа, а зло дрво родове зле рађа. Не може дрво добро родова злијех рађати, нити дрво зло родова добријех рађати. Свако дакле дрво које не рађа рода добра сијеку и у огањ бацају. И тако дакле по родовима њиховијем познаћете их (Мат. 7, 16-20). О коме овде говори Господ? О дрвећу или о људима? Очигледно о људима. Дрвеће се узима само као символ људи, било добрих или злих.
9. Чокот је символ Христа, а лоза символ следбеника Христових. Ја сам чокот, а ви лозе, рекао је Господ ученицима. Чокот је делом видљив, а делом скривен. Тако је и Син Божји делом знан, а делом незнан. Лоза без чокота нити може расти ни рода доносити. Зато је Он још рекао: без мене не можете чинити ништа. Добри људи црпе животни сок из Христа, хране се Њиме и доносе добар род, као добра лоза на чокоту. А зли људи одсецају себе од Христа, те остају суви и безродни као одсечене лозе. Зато ће се они први одржати као плодне лозе, а ови други ће се у огањ бацити као суве лозе (Јов. 15, 1-6).
10. Дрво горушично символ је царства небеског у смислу његовог растења од малог к великом. Најмање од свих семена, али кад узрасте веће је од свега поврћа, и буде дрво, да птице небеске долазе и сједају на његовим гранама (Мат. 13, 32). Тако и царство небеско у души човековој узрасте веће од свега другог што у души расте, и гранама својим улази у небеса, и ангели Божји спуштају се на његове гране.
 |
| Michael Ticcino |
5. Врата символишу Христа, по Његовој сопственој речи: Ја сам врата. Ко уђе кроза ме, спашће се. Изван њега нема другог улаза у царство небеско. И та врата су уска, опет по Његовој речи: уђите на уска врата. Зашто уска? Да би провлачећи се кроз њих с трудом скинули са себе свлак старог природног човека, с којим се не улази у Рај.
6. И пут означава Христа.. Ја сам пут, истина и живот, рекао је Он о Себи.
7. Дом саграђен на камену означава цркву Христову, саграђену на вери у Сина Божјега. Означава исто тако и васпитање омладине на основи јеванђелској. Дом саграђен на песку пак означава свако духовно и морално зидање, постројено на нечем супротном Христу.
19. Мач је символ речи Божје, као и семе. Само што семе означава објављене речи Божје, а мач силу речи Божјих. Из уста његовијех (Јагњетових) излажаше мач оштар с обје стране, казује видовити Јован (Откр. 1, 16). Павле наређује: узмите и мач духовни, који је ријеч Божја (Еф. 6, 17).
20. Штит означава веру. А сврх свега узмите штит вјере (Еф. 6, 16). И заиста вера штити човека у овом животу јаче од свега осталога.
21. Стреле су символ искушења, што нападају на човека. Нарочито означавају невидљиве ударе на наше душе од невидљивих духова таме. Духови таме убацују у наше душе зле помисли и зле жеље онако брзо и изненадно као што ловчева стрела погађа јелена, који мирно пије воду на извору не слутећи зло. Апостол заповеда вернима, да страже са сваким трпљењем и молитвом како би могли погасити све распаљене стријеле нечастивога, (Еф. 6, 16-18).
 |
| Michael Ticcino |
Извор: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - СИМВОЛИ И СИГНАЛИ
Нема коментара:
Постави коментар