„Ко смо ми? Погледајмо се у лице! Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо. Ни по земљи, ни по мору нећеш наћи пут који води Хипеборејцима (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“ - Фридрих Ниче
 |
| Eugene Soloviev |
"Сви смо ми на поларним пределима , са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су цилј свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?" - Милош Црнјански: Код Хиперборејаца
"Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла. Можда су, уосталом, већ и корачали њеним светим тлом, не знајући то. Неко острво, изгубљено у пустоши Северног мора, могло је бити врх митске планине Меру. Светилишта, попут оних виђених у далекој Лапландији, на полуострву Кола – камене могиле, с јеленским роговима на врху – била су путоказ или сећање на њу. Сада су, међутим, напуштали Север поражени, болесних очију и изранављених тела, радујући се земљи као деца". - Борис Над
Митови о Хипербореји
Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.
Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима. Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио, али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није догодило никад и нигде“ (Новалис).
Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.
Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)
Митови о Хипербореји
Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.
Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима. Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: сваки истински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговара неким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се није морао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио, али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се није догодило никад и нигде“ (Новалис).
Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности на далеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, од којих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владала стална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас, очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понавља aрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободио небеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди, представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су, за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области: само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.
Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповима Севера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност. Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек с новом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, није потребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народним предањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело да само покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнородним традицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научних студија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације. (Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе, теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)
 |
| Eugene Soloviev |
Светлост са Севера
Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом, привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...
Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су
делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге. Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче – путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?
Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.
Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас, захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци, која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.
Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим. Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.
Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производ уобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. Ото Мук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uber Atlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самих по себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, и кад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом, привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварања одговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...
Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север, поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе и истраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас су
делотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине и открића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своје дубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге. Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитски споменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранских прототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за милениј старије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and the prehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче – путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?
Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истока светлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире од северозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, до Индије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевка најстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.
Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидно становништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас, захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци, која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиште човечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могуће да су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада и североистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жаришта цивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.
Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим. Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, нема сумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу област или континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традиција Индоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања и миграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – све се то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.
 |
| Surreal Digital Art - xetobyte |
Идеја Центра
У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра. Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако и сензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом и најбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру, која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то је прво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, које и није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена и историје, који имају ерозиван ток.
Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он и не постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који сам човек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Зато се, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“, непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловање не-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је „снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.
Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално има вредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и „узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самог јунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он је тај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми са поларним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, а свако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвих истраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су се променили?“
Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио га је Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многи поларни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују ка Хипербореји.
Izvor: MIKROTHEOS
Ко смо ми?
Ко је, међутим, одакле долази и куда иде тај посебан тип човека? На почетку свог Антихриста, Фридрух Ниче каже: „Ко смо ми? Погледајмо се у лице. Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“
Извесно је да тај, „диференцирани“ или интегрални тип човека, у корпусу модерне културе представља не само мањину већ и нешто туђе, што самом својом појавом, међу „неодређеним“, изазива реакцију. Код једних, малобројних, потребу да следе узвишени, светао пример. Код већине – нетрпељивост, мржњу, одијум. Јасно је да код првих појава таквог човека само буди унутрашње садржаје који су већ присутни: следећи његов пример, следећи таквог учитеља, они следе не толико учитеља колико најдубљи зов бића. Код других, његова појава има ефекат огледала које им показује истину бића: у том огледалу, они виде само изобличени, наказни и преполовљени одраз човека. Појава хероја, међу кукавицама, има за последицу спознају сопственог кукавичлука. Појава једног блиставог бића, међу бедницима, изазива спознају сопствене беде.
Интегрални тип човека се, у модерној култури, јавља само изнимно и ретко, и све ређе и ређе. Данас, он је само осамљени појединац, некад, у времена која су претходила самој историји, он је образовао заједнице „племенитих људи“. Треба рећи да је појава индоевропских народа, који су сви одреда делили одређен, могли би смо рећи „диференциран“, поглед на свет, и веома карактеристичну духовност и традицију, појава без преседана у историји. То је традиција коју описујемо као уранску, патријархалну, а чији идеал није „живети слободно од греха“, већ, напротив, постићи обоготворење, постати раван боговима. Ништа слично није забележено у историји, тамо где се, међу не-индоевропским народима и традицијама, ипак јавља нешто слично, треба помишљати на, било посредне било непосредне, утицаје индоевропског наслеђа. То исто важи за изразито патријархалне, уранске традиције као што су Зен или самурајски Бушидо кодекс.
„У погледу Tao te ching,“ како примећује Калајић у свом Упоришту, „ми се у потпуности слажемо са тезом Wutkea, (изложеном у Geschichte des Heidenthums), да је таоизам само један огранак индијске свести“. Другим речима, у питању је само кинеска верзија изворно индоевропских учења, која сасвим одудара од иначе савршено практицистичког духа кинеске традиције. Према слову предања, управо зато се Лао Це при крају свог живота запутио ка Западу, ка духовно сродним и ка „језгру Традиције“.
Човек индоевропске традиције, патријархалне и уранске етике начелно је самодовољан и неусловљив: неусловљив околностима и спољашњим принудама, он је тај који условљава околности. Њега не детерминише историја, економија ни биологија. Он се на сцени историје појављује од самог почетка у свом довршеном облику, без прелазних међуоблика. Додуше, његово откривање је веома отежано због карактеристичног начина сахрањивања, спаљивањем а не покапањем, које за собом не оставља антрополошке трагове. Будући да је у питању принцип а не концепт, њега није могуће објашњавати. Према најсажетијем одређењу, које припада староримском песнику Хорацију, у питању је тип човека „усправног и међу рушевинама“: „И ако се сломљен сруши свет“, певао је Хорације, „он ће стајати усправан, међу рушевинама“. Према речима Милоша Црљанског – он је једини трезан, међу лудацима.
 |
| Tamás Ambrits |
Ко је, међутим, одакле долази и куда иде тај посебан тип човека? На почетку свог Антихриста, Фридрух Ниче каже: „Ко смо ми? Погледајмо се у лице. Ми смо Хиперборејци. Доста добро знамо колико по страни живимо (...) С оне стране севера, леда, смрти – тамо је наш живот, тамо је наша срећа.“
Извесно је да тај, „диференцирани“ или интегрални тип човека, у корпусу модерне културе представља не само мањину већ и нешто туђе, што самом својом појавом, међу „неодређеним“, изазива реакцију. Код једних, малобројних, потребу да следе узвишени, светао пример. Код већине – нетрпељивост, мржњу, одијум. Јасно је да код првих појава таквог човека само буди унутрашње садржаје који су већ присутни: следећи његов пример, следећи таквог учитеља, они следе не толико учитеља колико најдубљи зов бића. Код других, његова појава има ефекат огледала које им показује истину бића: у том огледалу, они виде само изобличени, наказни и преполовљени одраз човека. Појава хероја, међу кукавицама, има за последицу спознају сопственог кукавичлука. Појава једног блиставог бића, међу бедницима, изазива спознају сопствене беде.
Интегрални тип човека се, у модерној култури, јавља само изнимно и ретко, и све ређе и ређе. Данас, он је само осамљени појединац, некад, у времена која су претходила самој историји, он је образовао заједнице „племенитих људи“. Треба рећи да је појава индоевропских народа, који су сви одреда делили одређен, могли би смо рећи „диференциран“, поглед на свет, и веома карактеристичну духовност и традицију, појава без преседана у историји. То је традиција коју описујемо као уранску, патријархалну, а чији идеал није „живети слободно од греха“, већ, напротив, постићи обоготворење, постати раван боговима. Ништа слично није забележено у историји, тамо где се, међу не-индоевропским народима и традицијама, ипак јавља нешто слично, треба помишљати на, било посредне било непосредне, утицаје индоевропског наслеђа. То исто важи за изразито патријархалне, уранске традиције као што су Зен или самурајски Бушидо кодекс.
„У погледу Tao te ching,“ како примећује Калајић у свом Упоришту, „ми се у потпуности слажемо са тезом Wutkea, (изложеном у Geschichte des Heidenthums), да је таоизам само један огранак индијске свести“. Другим речима, у питању је само кинеска верзија изворно индоевропских учења, која сасвим одудара од иначе савршено практицистичког духа кинеске традиције. Према слову предања, управо зато се Лао Це при крају свог живота запутио ка Западу, ка духовно сродним и ка „језгру Традиције“.
Човек индоевропске традиције, патријархалне и уранске етике начелно је самодовољан и неусловљив: неусловљив околностима и спољашњим принудама, он је тај који условљава околности. Њега не детерминише историја, економија ни биологија. Он се на сцени историје појављује од самог почетка у свом довршеном облику, без прелазних међуоблика. Додуше, његово откривање је веома отежано због карактеристичног начина сахрањивања, спаљивањем а не покапањем, које за собом не оставља антрополошке трагове. Будући да је у питању принцип а не концепт, њега није могуће објашњавати. Према најсажетијем одређењу, које припада староримском песнику Хорацију, у питању је тип човека „усправног и међу рушевинама“: „И ако се сломљен сруши свет“, певао је Хорације, „он ће стајати усправан, међу рушевинама“. Према речима Милоша Црљанског – он је једини трезан, међу лудацима.
odakle izraz 'uranska tradicija'?
ОдговориИзбришиodakle izraz 'uranska tradicija'?
ОдговориИзбриши