 |
| Gabriel Sainz |
ПРВИ СТОСЛОВ
1
Бог је један, беспочетан, недосежан; у себи поседује све могућности бића, а истовремено искључује сваку помисао о где и "како", неприступан је и није нити једном бивствујућем у природним појавама спознатљив.
2
Бог по себи, колико Га ми можемо себи представити, није ни почетак, ни средина, ни крај (завршетак); нити је било шта што би се, као од Њега самог по природи ниже, могло сагледати. Неодређен је, непокретан и непојаван, јер зацело је бескрајно непојаван (бивајући) изнад свих суштина могућности и енергија (бића).
3
У свакој се суштини, што у природи свога почела ограничење, запажа могућност кретања је енергија, по природи, суштини последујућа, док је енергија претходећа средини: јер је ова, по природи, између суштине, у којој је присутна као потенција, и сопственог остварења. Сваки је крај, што је по природи ограничен властитим логосом, испуњење могућности која потиче од суштине и која појмовно претходи крају.
4
Бог није, нити говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, суштина, а није ни почетак. Није ни, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, могућност, а није ни средина. Нити је, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, крај, нити Он може бити испуњење што као пресуштаствена могућност од суштине полази. Он је, напротив, Творац суштине и надсуштаствен је, Творац је могућности и све их превазилази и бескрајни је узрочник сваког стања активности. Укратко, свих је суштина и могућности и енергија и почела и средина и крајева Творитељ Он.
5
Почетак, средину и крај познајемо поделом времена, јер уистину (том поделом) одређује се оно у веку постојеће. Јер, попут времена које мерено кретањем бива нумерички дефинисано, век, чије разумевање подразумева неко "када", поседује исту категоријалност, пошто све постојеће има почетак. Ако, дакле, и време и век имају почетак, тим ће га пре имати и све што (у њиховим оквирима) постоји.
6
Један је и по природи јединствен, вавек вишњи Бог; вишњи је свему што Њему припада и што на било који начин поседује, јер изнад је чак и самог бића. Ако је тако, нигде нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње, од Њега суштински различито биће, које би било Њему савечно: нити век, нити време, нити место (простор), нити било шта (што у њиховим оквирима постоји). Јер вишње се никада не поклапа са оним које није вишње.
8
Све је бивствујуће умом одредиво, јер има узрок који се знањем може објашњавати, док Бога ум не може (ни) именовати. Тако ми, промишљајући Биће, једино можемо веровати, пошто ништа мисливо са Њим није упоредиво.
11
Ни једна разумна душа по својој природи није вреднија од друге разумне душе. Јер сваку је душу, по својој доброти, Бог саздао према свом лику као самопокрећућу. Свака душа показује своју вредност кроз слободу избора, а срамоту препуштањем (острашћеном) делању.
31
Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себи. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући.
66
Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности. Ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли Божије.
70
Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се (одређује се) местом и веком оног што је у њему. Има начина созерцања за које је природно да делимично досежу премудрост Божију, те је, докле год се овако мисли, немогуће разумљењем премашити средње и делимично. Но када савршенство наступи, све делимично бива укинуто и све што је (било) "као у огледалу" и "као у загонеци" пролази, да би нам истина дошла "лицем у лице" (1. Кор. 13; 1012). Изнад је свег космоса, векова и места, где као дете би подучаван онај савршени што је од Бога спасен.
81
Све док у прочишћеном разуму не превазиђемо себе и све што је изван Бога, нисмо се утврдили у стању постојане врлине. Када је, кроз љубав, ова достојанственост остварена, познаћемо силу божанског обећања. Морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролазном достојанству утврдити. Зато онај ко самога себе, и све оно што на било који начин спада у мишљење што није у стању надумне тишине, не превазиђе, не може бити слободан од промене.
82
Свако се мишљење, на крају, показује као мноштвено, или бар као подвојено. Оно је посредујући однос између супротности, (акта) мишљења и (оног) мишљеног, и повезује их. Очигледно је да ни једна крајност (сама за себе) не задржава једноставност. Тако је онај мислећи, субјект, а могућност мишљења њему бива нужно присаједињена. (Онај) мислећи је или субјект или је у субјекту. Као субјект, претпоставља поседовање могућности мишљења, док, ако је у субјекту, подразумева бивствујуће у коме потенцијално постоји; јер ни једно бивствујуће, ни (посматрано) као суштина ни као мисао по себи, није потпуно једноставно да би чинило нераздељиву јединицу. Назовемо ли стога Бога суштином, у Његовој природи није могуће да буде мишљење, јер би тада Он морао бити сложен. Назовемо ли Га мишљењем, тада Он по природи не поседује суштину која би се могла мислити, и то зато што је (у овом случају) сам у суштини мишљење и само мишљење. Но, за мишљење Бог је суштина, само суштина, а опет, изнад је суштине и мишљења: неразделна је јединица, без делова је и једноставан је, те ко год и колико год да мислио, подвојеност превазићи не може, док је онај, што ју је надвисујући напустио, донекле у јединици.
1
Бог је један, беспочетан, недосежан; у себи поседује све могућности бића, а истовремено искључује сваку помисао о где и "како", неприступан је и није нити једном бивствујућем у природним појавама спознатљив.
2
Бог по себи, колико Га ми можемо себи представити, није ни почетак, ни средина, ни крај (завршетак); нити је било шта што би се, као од Њега самог по природи ниже, могло сагледати. Неодређен је, непокретан и непојаван, јер зацело је бескрајно непојаван (бивајући) изнад свих суштина могућности и енергија (бића).
3
У свакој се суштини, што у природи свога почела ограничење, запажа могућност кретања је енергија, по природи, суштини последујућа, док је енергија претходећа средини: јер је ова, по природи, између суштине, у којој је присутна као потенција, и сопственог остварења. Сваки је крај, што је по природи ограничен властитим логосом, испуњење могућности која потиче од суштине и која појмовно претходи крају.
4
Бог није, нити говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, суштина, а није ни почетак. Није ни, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, могућност, а није ни средина. Нити је, говорећи уопштено нити у било којем појединачном смислу, крај, нити Он може бити испуњење што као пресуштаствена могућност од суштине полази. Он је, напротив, Творац суштине и надсуштаствен је, Творац је могућности и све их превазилази и бескрајни је узрочник сваког стања активности. Укратко, свих је суштина и могућности и енергија и почела и средина и крајева Творитељ Он.
5
Почетак, средину и крај познајемо поделом времена, јер уистину (том поделом) одређује се оно у веку постојеће. Јер, попут времена које мерено кретањем бива нумерички дефинисано, век, чије разумевање подразумева неко "када", поседује исту категоријалност, пошто све постојеће има почетак. Ако, дакле, и време и век имају почетак, тим ће га пре имати и све што (у њиховим оквирима) постоји.
6
Један је и по природи јединствен, вавек вишњи Бог; вишњи је свему што Њему припада и што на било који начин поседује, јер изнад је чак и самог бића. Ако је тако, нигде нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње, од Њега суштински различито биће, које би било Њему савечно: нити век, нити време, нити место (простор), нити било шта (што у њиховим оквирима постоји). Јер вишње се никада не поклапа са оним које није вишње.
8
Све је бивствујуће умом одредиво, јер има узрок који се знањем може објашњавати, док Бога ум не може (ни) именовати. Тако ми, промишљајући Биће, једино можемо веровати, пошто ништа мисливо са Њим није упоредиво.
11
Ни једна разумна душа по својој природи није вреднија од друге разумне душе. Јер сваку је душу, по својој доброти, Бог саздао према свом лику као самопокрећућу. Свака душа показује своју вредност кроз слободу избора, а срамоту препуштањем (острашћеном) делању.
31
Никада душа не може стећи знање док јој се Бог не покаже и док се Бог к њој не спусти и док је не уздигне горе к себи. Јер уму људскоме мањка снаге да божанско досегне просветљење и да се Њему (просветливши се) прикључи, све док га сам Бог не уздигне онолико колико је то за људски ум могуће, божанским га светлом обасјавајући.
66
Мистерија је оваплоћења Логоса кључ за све загонетке и слике (типове) у Писму, и она пружа познање свих умних и тварних појавности. Ко позна мистерију крста и погребења, сазнаће (унутарње) логосе (свег бивствујућег), док онај што је посвећен неизрецивом силом васкрсења, познаје (претходеће стварању) мисли Божије.
70
Васцели је космос сопственим логосима ограничен и назива се (одређује се) местом и веком оног што је у њему. Има начина созерцања за које је природно да делимично досежу премудрост Божију, те је, докле год се овако мисли, немогуће разумљењем премашити средње и делимично. Но када савршенство наступи, све делимично бива укинуто и све што је (било) "као у огледалу" и "као у загонеци" пролази, да би нам истина дошла "лицем у лице" (1. Кор. 13; 1012). Изнад је свег космоса, векова и места, где као дете би подучаван онај савршени што је од Бога спасен.
81
Све док у прочишћеном разуму не превазиђемо себе и све што је изван Бога, нисмо се утврдили у стању постојане врлине. Када је, кроз љубав, ова достојанственост остварена, познаћемо силу божанског обећања. Морамо веровати да ће се онај ум, што у љубави заснива све могућности својих делања, у непролазном достојанству утврдити. Зато онај ко самога себе, и све оно што на било који начин спада у мишљење што није у стању надумне тишине, не превазиђе, не може бити слободан од промене.
82
Свако се мишљење, на крају, показује као мноштвено, или бар као подвојено. Оно је посредујући однос између супротности, (акта) мишљења и (оног) мишљеног, и повезује их. Очигледно је да ни једна крајност (сама за себе) не задржава једноставност. Тако је онај мислећи, субјект, а могућност мишљења њему бива нужно присаједињена. (Онај) мислећи је или субјект или је у субјекту. Као субјект, претпоставља поседовање могућности мишљења, док, ако је у субјекту, подразумева бивствујуће у коме потенцијално постоји; јер ни једно бивствујуће, ни (посматрано) као суштина ни као мисао по себи, није потпуно једноставно да би чинило нераздељиву јединицу. Назовемо ли стога Бога суштином, у Његовој природи није могуће да буде мишљење, јер би тада Он морао бити сложен. Назовемо ли Га мишљењем, тада Он по природи не поседује суштину која би се могла мислити, и то зато што је (у овом случају) сам у суштини мишљење и само мишљење. Но, за мишљење Бог је суштина, само суштина, а опет, изнад је суштине и мишљења: неразделна је јединица, без делова је и једноставан је, те ко год и колико год да мислио, подвојеност превазићи не може, док је онај, што ју је надвисујући напустио, донекле у јединици.
ДРУГИ СТОСЛОВ
1
Један је Бог јер једно је Божанство, беспочелно, просто, надсуштно, без делова и нераздељиво. Јединица је Он и Тројица, целосна је Јединица и целосна је Тројица; целосна је Јединица по Својој суштини, а целосна је Тројица по Својим ипостасима. Јер Божанство је Отац, Син и Дух свети и Божанство је у Оцу, Сину и у Духу светом. Целосно је у целосном Оцу и целосни је Отац у целосном (Божанству); целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству); целосно је у целосном Духу светом и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Целосно је Отац и целосно је у Оцу, целосни је Отац у целосном (Божанству) и целосни је Отац целосно (Божанство). И целосно је целосни Син, целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству). И целосно је Дух свети и целосно је у целосном Духу светом и целосно је (Божанство) целосни Дух свети и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Јер нити је Божанство делимично у Оцу, нити је Отац део Бога; нити је Божанство делимично у Сину, нити је Син део Бога; нити је Божанство делимично у Светом Духу, нити је Свети Дух део Бога. Јер Божанство је нераздељиво а Отац, Син и Дух свети нису непотпуни бог(ови), већ целосно је (Божанство) целосно у целосном Оцу и целосно је целосно у целосном Сину и целосно је целосно у целосном Светом Духу. Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух свети целосно у Оцу и у Сину. Због тога су Отац, Син и Дух свети један Бог. Јединствена је суштина, сила и енергија Оца, Сина и Светог Духа, јер нити један од њих бива, нити је замислив, без друга два (лица Свете тројице).
2
Свако је мишљење (састављено) од мислећег и од мишљеног, (а) Бог није ни мислећи нити је мишљено, већ оба превазилази. Као мислећи био би ограничен (нужном) везаношћу за мишљено, а као мишљено би, по природи ствари, био потчињен (оном) мислећем којем би био мишљено. Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног. Јер (Он) по природи својој превазилази (управо свако) мишљење и мишљено.
3
Свако мишљење у суштини поседује квалитативност као (свој) основ, те су му све кретње одређене том квалитативношћу. Због тога не бива као независно, опште, једноставно и по себи самоодрживо, јep) нити је независно, нити је једноставно. У односу на оба (претходно поменута појма) Бог посве бива једноставан: као суштина сваком је (мислећем) субјекту недоступан, а као мишљење (нужно) не потребује објект (мишљења). Нити је мишљење нити је мишљено, јер очигледно је да превазилази (сваку) суштину и мишљење.
4
Као што се центар круга сматра недељивим исходиштем из њега повучених линија, исто ће тако (очигледно) достојни Бога, једноставним и неразделним познањем, у Њему познати претпостојеће логосе (свега).
5
Уобличавајући се (посредством) мишљеног, мишљење (може бити) многообразно или једнообразно и то у зависности од (конкретног) мишљеног према којем се утврђује. Прекорачи ли мноштвеност чулног и, по њему таквом, уобличеног мисленог, постаје посве негледајуће: тада га себи присваја надмислени Логос, дарујући му (тако) починак од (бесконачног) наизменичног смењивања мислених обличја. To искусивши, "и сам ће починути од дела својих, као и Бог од својих" (Јев. 4; 10).
22
Као што је реч наша, која природно из ума произилази, гласник скривено постојећих умних кретњи, тако логос Божији суштински познаје Оца као што реч познаје ум који је порађа. Без (посредништва) Логоса ништа што је постало Оца не може познати, јер Отац се по природи Логосом открива, који се зато зове гласник Велике воље (Ис. 9; 5).
1
Један је Бог јер једно је Божанство, беспочелно, просто, надсуштно, без делова и нераздељиво. Јединица је Он и Тројица, целосна је Јединица и целосна је Тројица; целосна је Јединица по Својој суштини, а целосна је Тројица по Својим ипостасима. Јер Божанство је Отац, Син и Дух свети и Божанство је у Оцу, Сину и у Духу светом. Целосно је у целосном Оцу и целосни је Отац у целосном (Божанству); целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству); целосно је у целосном Духу светом и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Целосно је Отац и целосно је у Оцу, целосни је Отац у целосном (Божанству) и целосни је Отац целосно (Божанство). И целосно је целосни Син, целосно је у целосном Сину и целосни је Син у целосном (Божанству). И целосно је Дух свети и целосно је у целосном Духу светом и целосно је (Божанство) целосни Дух свети и целосни је Дух свети у целосном (Божанству). Јер нити је Божанство делимично у Оцу, нити је Отац део Бога; нити је Божанство делимично у Сину, нити је Син део Бога; нити је Божанство делимично у Светом Духу, нити је Свети Дух део Бога. Јер Божанство је нераздељиво а Отац, Син и Дух свети нису непотпуни бог(ови), већ целосно је (Божанство) целосно у целосном Оцу и целосно је целосно у целосном Сину и целосно је целосно у целосном Светом Духу. Целосан је и у целости Отац у целосном Сину и Духу; целосан је и у целости Син у целосном Оцу и Духу; целосан је и у целости Дух свети целосно у Оцу и у Сину. Због тога су Отац, Син и Дух свети један Бог. Јединствена је суштина, сила и енергија Оца, Сина и Светог Духа, јер нити један од њих бива, нити је замислив, без друга два (лица Свете тројице).
2
Свако је мишљење (састављено) од мислећег и од мишљеног, (а) Бог није ни мислећи нити је мишљено, већ оба превазилази. Као мислећи био би ограничен (нужном) везаношћу за мишљено, а као мишљено би, по природи ствари, био потчињен (оном) мислећем којем би био мишљено. Тако нити је Бог појмљив као да је мишљење, ни као да је мишљено, пошто је изнад мишљења и мишљеног. Јер (Он) по природи својој превазилази (управо свако) мишљење и мишљено.
3
Свако мишљење у суштини поседује квалитативност као (свој) основ, те су му све кретње одређене том квалитативношћу. Због тога не бива као независно, опште, једноставно и по себи самоодрживо, јep) нити је независно, нити је једноставно. У односу на оба (претходно поменута појма) Бог посве бива једноставан: као суштина сваком је (мислећем) субјекту недоступан, а као мишљење (нужно) не потребује објект (мишљења). Нити је мишљење нити је мишљено, јер очигледно је да превазилази (сваку) суштину и мишљење.
4
Као што се центар круга сматра недељивим исходиштем из њега повучених линија, исто ће тако (очигледно) достојни Бога, једноставним и неразделним познањем, у Њему познати претпостојеће логосе (свега).
5
Уобличавајући се (посредством) мишљеног, мишљење (може бити) многообразно или једнообразно и то у зависности од (конкретног) мишљеног према којем се утврђује. Прекорачи ли мноштвеност чулног и, по њему таквом, уобличеног мисленог, постаје посве негледајуће: тада га себи присваја надмислени Логос, дарујући му (тако) починак од (бесконачног) наизменичног смењивања мислених обличја. To искусивши, "и сам ће починути од дела својих, као и Бог од својих" (Јев. 4; 10).
22
Као што је реч наша, која природно из ума произилази, гласник скривено постојећих умних кретњи, тако логос Божији суштински познаје Оца као што реч познаје ум који је порађа. Без (посредништва) Логоса ништа што је постало Оца не може познати, јер Отац се по природи Логосом открива, који се зато зове гласник Велике воље (Ис. 9; 5).
Превео: Петар Јевремовић
Нема коментара:
Постави коментар