 |
| Gabriel Sainz |
UČINI ME SVOJIM PESNIKOM, O, NOĆI...
Učini me svojim pesnikom, o, Noći, Noći pokrivena velom!
Ima onih koji su vrlo dugo bez reči sedeli u tvojoj senci;
daj da obznanim njihove pesme.
Podigni me na tvoju kočiju bez točkova,
koja se bešumno kreće od sveta do sveta,
ti kraljice u palati vremena, ti mračno divna!
Mnogi je znatiželjni um krišom ulazio u tvoje dvorište
i tumarao kroz tvoju neosvetljenu kuću tražeći odgovore.
Iz mnogih su srca, probodenih strelama radosti iz ruku Neznanca,
prsnule blistave pesme, uzdrmavši tamu iz temelja.
Mnoge duše lišene sna zure u zvezdanu svetlost
diveći se riznici koju su iznenada pronašle.
Učini me svojim pesnikom, o, Noći, pesnikom bezdane tišine.
PEVAČEVE ŽRTVE
U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O, moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.
Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?
Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - je li to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kiša je beskrajna.
ne znam šta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
još deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Grmi, huji vetar s piskom kroz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!
U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdima
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?
O, svetlosti, svetlosti moja,
koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izašla je iz korita,
potop radosti se razlio.
San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nežna
čarobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rođen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
što nežno obavija detinje udove.
Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što rađa nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je što se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudskoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.
U nedeljnom hladu kišnoga jula
koračaš tihim korakom, nem kao noć,
i mimoilaziš strazu.
Danas je jutro zatvorilo oči, i ne haje
za užurbanu viku glasne košave;
preko uvek budnog plavog neba
prevučen je gust veo.
U šumama su umakle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama.
O, moj jedini prijatelju, namiliji,
na kući je mojoj kapija otvorena -
ne mimoiđi je kao san.
Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noći
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko koji očajava.
Noćas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju i
gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu ništa da poznam pred sobom;
pitam se, gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hučne šume,
kroz koji varljivi ponor senke tražiš
svoj put k meni, moj prijatelju?
Svetlost! O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Ovde je žižak, ali, avaj, plamen
ne treperi - je li to sudba tvoja,
sreće moje! Bolja bi ti bila smrt.
Beda kuca na vrata, njen glas objavljuje:
tvoj gospod bdi,
zove te kroz noćnu tamu na sastanak.
Nebo pokrivaju oblaci;
kiša je beskrajna.
ne znam šta se u meni budi,
ne poznajem smisao toga.
Jedna munja navlači mi preko oka
još deblju tamu; moje srce pipa
i tri put na koji me dozivaju
glasovi noći.
Svetlost!
O, gde je svetlost?
Užeži je na razbuktaloj vatri čežnje!
Grmi, huji vetar s piskom kroz planinu.
Crna je noć, crna kao kamen.
Ne daj da časovi prođu u mraku!
Užeži žižak ljubavi svojim životom!
U prvom osvitu čuh šapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju našem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pažljivog osmeha,
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reči.
Zar još nije vreme? Zar još ima posla?
Gle, veče se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdiše ptice
se morske vraćaju gnezdima
svojim u letu.
Ko zna kada će se odrešiti lanac
i kada će se čun,
kao poslednji odsev zalazećeg sunca,
izgubiti u noći?
O, svetlosti, svetlosti moja,
koja celivaš oči i stišavaš srca!
Ah, dragane, svetlost igra
u sedištu mog života;
svetlost dotiče, dragane,
strune ljubavi moje;
nebo se otvara, vetar duva pomamno,
kikot juri zemljom.
Leptiri šire krila u moru svetlosti;
kruna svetlostnih vala
treperi od ljiljana i jasmina.
Dragane, svetlost preliva zlatom
oblake i rasipa drago kamenje.
Sa lista na list, dragane,
skakuće veselje i bezmerna radost.
Nebeska reka izašla je iz korita,
potop radosti se razlio.
San što počiva na detinjim očima -
ko zna od kuda dolazi?
Govore da obitava u zavičaju vila,
gde u šumskom hladu, koji slabo
osvetljuju svici, vise dva nežna
čarobna pupoljka.
Otud on ide da celiva detinje oči.
Osmeh što u snu preleće preko detinjih usana -
ko zna gde je rođen?
Govore da jedne jeseni bled zrak
mladog meseca pogodio rub nekoga
oblaka koji je nestajao - tu, u snu
jednog rosnog jutra rođen u osmeh
koji preleće u snu preko detinjih usana.
Slatka svežina što nežno obavija
detinje udove - ko zna
gde se tako dugo skrivala?
Da, još dok je majka bila nevesta,
prožela je u nemoj nežnoj tajni
ljubavi srce njeno - slatka svežina
što nežno obavija detinje udove.
Bol rastanaka to je što se širi svetom,
što rađa nebrojene oblike na beskrajnom nebu.
Bol rastanaka to je što nemo noću
ukočeno gleda od zvezde do zvezde,
i postaje pesma u žuboru lišća sumornog
kišnog jula.
Bol rastanaka to je što se preliva,
što se udubljuje u ljubav i žudnju,
u patnju i radost ljudskoga doma,
što se uvek topi i teče pesmom
kroz moje pesničko srce.
Rabindranat Tagore
(1861 – 1941)
SarOLta Ban je ime autorke druge slike. ;)
ОдговориИзбришиHvala što ste primetili grešku!
ОдговориИзбриши