MAGNOVENJA – Momčilo Nastasijević

Soraya Hamzavi-Luyeh

POGLED

1

Pogled je, gine oko.
Nesitom utol mržnje.
Nestati, to moj put.

I mesec smrtno kad žut,
tame to zemljom vrenje,
bubri u dojke,
ljubi on


2

I ljubim ja,
i ljubi, na oči gde
iz utrobe je utrobi,
smrtna ova pogledanja slast.


3

Slep, ili pogledom mri.
Jer smrti kao života je malo.

Gine tkač, i gine tkanje, i vlat.
Al’ čudno nepogiba mir zlatni zri,
gde ginulo se i tkalo.


4

Pogled je, pijem.
I pjaneći sve me
čudno svemu sebe dam.

Pogled je, bdijem.
I pupeć' u svemu moje seme,
samrtno radostan, i sam.


5

Pogled je.
Strasno za nerođeni plod
u zemlju majku zaseca ralo.

Pogled je.
Patno za nehođeni hod
Krene u meni od iskoni što stalo.


6

Jer i smrti to kao i života je malo.
Gine tkač, i gine tkanje, i vlat.
Al’ čudno nepogiba mir zlatni zri,
Gde ginulo se i tkalo.

 

Soraya Hamzavi-Luyeh

 

 PUT

1

Jer gazilo se tuda, jer gazilo,
i neboga, evo, stopa utabava; -
nema traga.

A žedniji hodim sve, a hode; -
u nedohvat je,
eto to užasava.


2

Hodim, i hode,
a na svaki bat
kameni kora po nedohvat – blagu.

Od biser-žeđe,
tragom u netragu,
školjka na školjku tvrdnu očajanja.


3

Hodim,  ni traga.
Il trag bi, ludi da težak bat
stvrdla ova zdruzga utabanja.

I životom to da brizne svaki kut,
putu zdruzgati je stopu,
stopi put.


4

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al' proklijali trazi.


5

Hodim,
jer hodilo tuda.

Zaludu stazi te krivuda,
plavetnoj zaludu meti
te obriče čuda;

hod ovaj samo će doneti,
bez jeseni zimu,
leto bez proleti.


6

I znam, i ledi me znanje, -
šturo je ovo, stopa u stopu tkanje.

I jalov plamen,
samu kad ne sprži srž; -

jadovan mraz,
kad ne stroši se kamen.


7

Hodom to u nehode,
u bespuće neputem,
i brodi da se ne prebrode.

I stopom to, i skutem,
vrelini vreo,
usna kad usnu ispijajući prokazi,

na kraju nestati ceo,
al' proklijali trazi.

Soraya Hamzavi-Luyeh

NAGRADA

1

Peče ta rana.
Njome, i samo njome, sve dublje živ.

O, šta je ujed,
otrov tvoj, zmijo, šta,
samome sebi kad izlučim se u sičan.

2

Pazite, čudno sam vičan:
jed, pelen li mi od vas, ili mana;
mrtav od vaše ruke, ili živ, -

ne zaceli se,
ne ozledi ova rana.

3

Zagorča vaš med,
čemer zasladi;
patvora pravo u moje srce
tim dublje nagradi; -

udrite,
nisam kriv.

Soraya Hamzavi-Luyeh

MISAO

1

Tišinom čudno sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora zapoju mi petli,
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.


2

Raduj se, svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša tuzi što sklona;
i prazninom što dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.


3

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi kam.


4

I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:
tajno je kroz potaje moje, znam,
noga njena bila.


5

I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu
vesti polete.


6

Mreži to, i pauku,
zlosluto što je plete,
prisniva se svila.

Duši to, svetli za let,
tajno izrastaju krila.


7

Tišinom čudno sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora zapoju mi petli;
sa dna iskon - mora
potonula, čujem, bruje zvona.



Momčilo Nastasijević
(1894  - 1938) 

Preporođenim slovom letopisaca i zemljodelaca obdelovao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali. - Vasko Popa