 |
| Andy Goldsworthy |
Odsudno početi. I plug učini zemlji nasilje. I klica semenu. Mena rođenja ako se time nije u čemu umrlo. Početak je tada suštinski što i kraj, sve bude u svemu, i ni kraja ni početka. Od velikog hoću tada nastane još veće moram. Tada i misao iz mozga suštinski nije drugo do brizganje biljke iz zemlje.
Te duhovnu javu, kao legitimno dalju stvarnost u sebi, tek osetim odakle prestaje obmana moje misaone slobode.
I nazrem tu vančulnu javu duha: kao geometrija je, ali živa, ali nesamerljiva. I za koliko se usudim, ipak, u merenje, siguran je znak, za toliko još nisam izašao iz sebe.
U čemu je kriterijum mojih lutanja i obmana? Sa ove okuke ili one, najednom jasno mi se otvori u saznanju. Upravo kroz ta lutanja i obmane, neshvatljivom nekom sistematičnošću, nešto se u meni sve dalje i dalje izatkiva. Kao ko je slep, a ipak nalazi sebi puta. I eto, u toj javi, koja je sa sve većim ostvarenjem sve manje moja, tek u njoj nazirem sebi opravdanje.
Time što postojim u kretanju, time što rasuđujući odlučuje mozak hoću li ovuda ili onuda, ne preteram li vrlo često u necelishodnosti, krećući se samo radi kretanja, misleći radi misli. U tome je samoobmana slobode (čitaj: proizvoljnosti) misli. Kao točak koji je na zupce, a nezavisno se okreće, ne izaziva sobom nikakv dalji pokret.
Jer ima stvarna misao. Ona je čudesno (a zar to nije isto kao kad bih rekao prirodno) produženje, kao u dalje nekud stanje, celokupnoga kroz čoveka ostvarenog postojanja.
Ali, ponavljam: zubac mozga malo često ne hvata preteški točak stvarnosti. Časovnik se uscaktao, i nikad bolje, ali skazaljke ne pokazuju vreme. Zaustavi tada mozak, bezmalo, pa je isto tako nemoguće kao zaustaviti želudac ili srce.
Jer čemu ma i pojam, ma i sud više preko telesne, preko životne neophodnosti. I nazrem: samo se kroz taj minimum dostigne do maksimuma.
Teškoća koju obiđem u stvari oslabi me, za koliko bih ojačao da je savladah: nikad ni u čemu sebe obmanuti. Do samouništenja. Do svesmislene čistine. Do duha.
I ako sam u toku zaista, onda za čim bilo pokrenut, uložiti se sav. (A zar u ponečemu i totalno mirovanje ne znači to?) I ništa, bukvalno ništa, ne čuvati za sebe.
Jer se raspada životna ušteda, taloži se, zatvara izlaze u čistinu. I jer potrošiti se radi drugog, radi svačega što nije svoje ja, nazrem, samo je nužna priprema, olakšanje sebi strašnog suda prelaska u dalje stanje.
Šta biva sa neutrošenim? Šta biva sa čvrstim kad mu je trenutak samo još ostao da je gasovito, a još nije bilo tečno?
Kad najviše, i od svačega, strepim za sebe, najednom, i kao nehotice, neizreciva neka tišina zavlada u meni. Zovem to, iz agonije svoga ja ustrujati u biće Za dragoceni tada trenutak, sve mi toliko isto bude značajno koliko do maločas samom sebi ja. Strah me je kočio, strah predodređivao moje korake, strah od ličnog prestanka. A gle, životinja i biljka i svaka u Boga tvar, jer su pošteđene od samoobmane prestanka, jer su svojim postojanjem istovremeno i ja i ne ja, samo se one u potpunosti, samo one u lepoti bivanja. a ja, kome je duži put dosuđen, i patništvo na tom putu, sve donde ne dokle kroz sve zavojice svoga ja ne izmoždim sebe do vanlične svesti.
Tek odatle sve jeste i sve je moje, jer ni ja više nisam svoj. I tek odatle, propevati, a to se dublje može ćutanjem nego glasom, jedini je odziv na sve prizive. I jasnije no ikad osetim, samo sam smerna struna: zatreperim pod nekim moćnim gudalom.
Tako i zvono: ne odaje zvuka, mukao mu bude treptaj, ako ne lebdi u prostoru.
Tako i Šekspir: Mukao čvor sebe (a to je svega stradalničkog u čoveku) razdrešuje u Hamleta, u Lira, u Ričarda III. Otpevava kroz njih što bi, zatvoreno u tvrde zidine Šekspira jedinke, da zatruje sebe sumnjičavom misli; da je od dobrote oboleo, slepo sebe u ništavilu rastoči; da silu Erosa izopači u nasladu ubijanja. Otpevava, a to znači ništa manje nego: čega god se čovek oslobodi kroz duh, najdragoceniji je dar svima za beskraj pojediačnih oslobođenja.
Porođajni bol tada je suštinski što i radost stvaranja.
Živeći u srži sam, pa bio ili ne bio svestan nje. Ako iole jesam, onda još živeći rijem po životu za tom srži.
Što istinitije saznajem, to dublje zaboravljam sebe. I gle, dođe trenutak kad pri najčistijoj svesti čovek se nasmeši i onom, i tim dublje, što njega najličnije pogađa. Nasmeši se od saznanja, od radosti saznanja.
Isto tako, i bol još iz materine utrobe, zar bi se ikad preboleo, da sa čudnom upornošću tražeći se, ne prodre najzad izraz: rodni taj bol je, u svemu naći sebe, svemu se saopštiti, do zaborava svog izvora, do rasplinuća tvari u istovetnost bivanja. A tek odatle nastane fenomen pevanja: rodni bol se izokrene u radosnog ostvaritelja nadstvarnosti.
Kvari me, domognuti se većeg nego što podnosi sopstvena snaga: jer obmanuv se da mogu više nego što mi je dano, ono nedovoljno moći ode na izgradnju privida nadmoći. Siguran put u nakaznost.
A naprotiv, neobično porastem u moći ako mi se manji delokrug odredi nego što zaslužujem. osetim se pretekao. A od preteka tek nastane istinska delatnost.
Isto tako, imati van stvarne potrebe, opasnost je da se skučim u gramžljivca, ili raspadnem u sladostrasnika. I delio bih ljude prema tome koliko koji bez lične štete može podneti zlata. A najvećem broju dao bih za dlaku manje od nasušnog.
Na štakama pojma i suda gegucam kroz suru prividnost sporednoga. Polazeći u glavno, sa štakama nestane i sakatosti: bez ijednog sredstva sa krilatom lakoćom tamo se uleće.
Jer rasuđivati, već je početak poraza pred suštinom. Izraziti sud, suštinski je poraz.
Te duhovnu javu, kao legitimno dalju stvarnost u sebi, tek osetim odakle prestaje obmana moje misaone slobode.
I nazrem tu vančulnu javu duha: kao geometrija je, ali živa, ali nesamerljiva. I za koliko se usudim, ipak, u merenje, siguran je znak, za toliko još nisam izašao iz sebe.
U čemu je kriterijum mojih lutanja i obmana? Sa ove okuke ili one, najednom jasno mi se otvori u saznanju. Upravo kroz ta lutanja i obmane, neshvatljivom nekom sistematičnošću, nešto se u meni sve dalje i dalje izatkiva. Kao ko je slep, a ipak nalazi sebi puta. I eto, u toj javi, koja je sa sve većim ostvarenjem sve manje moja, tek u njoj nazirem sebi opravdanje.
Time što postojim u kretanju, time što rasuđujući odlučuje mozak hoću li ovuda ili onuda, ne preteram li vrlo često u necelishodnosti, krećući se samo radi kretanja, misleći radi misli. U tome je samoobmana slobode (čitaj: proizvoljnosti) misli. Kao točak koji je na zupce, a nezavisno se okreće, ne izaziva sobom nikakv dalji pokret.
Jer ima stvarna misao. Ona je čudesno (a zar to nije isto kao kad bih rekao prirodno) produženje, kao u dalje nekud stanje, celokupnoga kroz čoveka ostvarenog postojanja.
Ali, ponavljam: zubac mozga malo često ne hvata preteški točak stvarnosti. Časovnik se uscaktao, i nikad bolje, ali skazaljke ne pokazuju vreme. Zaustavi tada mozak, bezmalo, pa je isto tako nemoguće kao zaustaviti želudac ili srce.
Jer čemu ma i pojam, ma i sud više preko telesne, preko životne neophodnosti. I nazrem: samo se kroz taj minimum dostigne do maksimuma.
Teškoća koju obiđem u stvari oslabi me, za koliko bih ojačao da je savladah: nikad ni u čemu sebe obmanuti. Do samouništenja. Do svesmislene čistine. Do duha.
I ako sam u toku zaista, onda za čim bilo pokrenut, uložiti se sav. (A zar u ponečemu i totalno mirovanje ne znači to?) I ništa, bukvalno ništa, ne čuvati za sebe.
Jer se raspada životna ušteda, taloži se, zatvara izlaze u čistinu. I jer potrošiti se radi drugog, radi svačega što nije svoje ja, nazrem, samo je nužna priprema, olakšanje sebi strašnog suda prelaska u dalje stanje.
Šta biva sa neutrošenim? Šta biva sa čvrstim kad mu je trenutak samo još ostao da je gasovito, a još nije bilo tečno?
Kad najviše, i od svačega, strepim za sebe, najednom, i kao nehotice, neizreciva neka tišina zavlada u meni. Zovem to, iz agonije svoga ja ustrujati u biće Za dragoceni tada trenutak, sve mi toliko isto bude značajno koliko do maločas samom sebi ja. Strah me je kočio, strah predodređivao moje korake, strah od ličnog prestanka. A gle, životinja i biljka i svaka u Boga tvar, jer su pošteđene od samoobmane prestanka, jer su svojim postojanjem istovremeno i ja i ne ja, samo se one u potpunosti, samo one u lepoti bivanja. a ja, kome je duži put dosuđen, i patništvo na tom putu, sve donde ne dokle kroz sve zavojice svoga ja ne izmoždim sebe do vanlične svesti.
Tek odatle sve jeste i sve je moje, jer ni ja više nisam svoj. I tek odatle, propevati, a to se dublje može ćutanjem nego glasom, jedini je odziv na sve prizive. I jasnije no ikad osetim, samo sam smerna struna: zatreperim pod nekim moćnim gudalom.
Tako i zvono: ne odaje zvuka, mukao mu bude treptaj, ako ne lebdi u prostoru.
Tako i Šekspir: Mukao čvor sebe (a to je svega stradalničkog u čoveku) razdrešuje u Hamleta, u Lira, u Ričarda III. Otpevava kroz njih što bi, zatvoreno u tvrde zidine Šekspira jedinke, da zatruje sebe sumnjičavom misli; da je od dobrote oboleo, slepo sebe u ništavilu rastoči; da silu Erosa izopači u nasladu ubijanja. Otpevava, a to znači ništa manje nego: čega god se čovek oslobodi kroz duh, najdragoceniji je dar svima za beskraj pojediačnih oslobođenja.
Porođajni bol tada je suštinski što i radost stvaranja.
Živeći u srži sam, pa bio ili ne bio svestan nje. Ako iole jesam, onda još živeći rijem po životu za tom srži.
Što istinitije saznajem, to dublje zaboravljam sebe. I gle, dođe trenutak kad pri najčistijoj svesti čovek se nasmeši i onom, i tim dublje, što njega najličnije pogađa. Nasmeši se od saznanja, od radosti saznanja.
Isto tako, i bol još iz materine utrobe, zar bi se ikad preboleo, da sa čudnom upornošću tražeći se, ne prodre najzad izraz: rodni taj bol je, u svemu naći sebe, svemu se saopštiti, do zaborava svog izvora, do rasplinuća tvari u istovetnost bivanja. A tek odatle nastane fenomen pevanja: rodni bol se izokrene u radosnog ostvaritelja nadstvarnosti.
Kvari me, domognuti se većeg nego što podnosi sopstvena snaga: jer obmanuv se da mogu više nego što mi je dano, ono nedovoljno moći ode na izgradnju privida nadmoći. Siguran put u nakaznost.
A naprotiv, neobično porastem u moći ako mi se manji delokrug odredi nego što zaslužujem. osetim se pretekao. A od preteka tek nastane istinska delatnost.
Isto tako, imati van stvarne potrebe, opasnost je da se skučim u gramžljivca, ili raspadnem u sladostrasnika. I delio bih ljude prema tome koliko koji bez lične štete može podneti zlata. A najvećem broju dao bih za dlaku manje od nasušnog.
Na štakama pojma i suda gegucam kroz suru prividnost sporednoga. Polazeći u glavno, sa štakama nestane i sakatosti: bez ijednog sredstva sa krilatom lakoćom tamo se uleće.
Jer rasuđivati, već je početak poraza pred suštinom. Izraziti sud, suštinski je poraz.
Sabrana dela
Eseji, beleške, misli -
Momčilo Nastasijević
Нема коментара:
Постави коментар