PESNIK - Desanka Maksimović

Geograf 28

PESNIK

Pesnik nema roda, veka ni porekla.
Kao zrak on je: bio, jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda, porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak, breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso,
Puste ga da sneva dokle hoće.
Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.

Šta li te spreči da postaneš pesma

I jesi i nisi pesma.
Zametnula si se bila
za vreme jednoga nesna,
čula sam te već u sluhu,
razabirala ti reči.
Bila si već živo biće
u mom duhu.

Šta li te to spreči
da postaneš pesma?
A dok još u meni disa
dok te ruka ne napisa
bivali si sve lepša,
kao Mesec uz nebesa
svetlela si za mog nesna.

Njihala si se u meni
na ljuljaškama zvuka,
nicala si iz slatkih muka,
bila sam te lepote svesna.
Šta li te to spreči
da postaneš pesma? 

NEJASNA PESMA

 Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i, ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni:
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

 

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima više draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našto to, i čemu?
Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek' mi ne priđu oka tvoja dva.

TAJNA

Spustila sam oči i zaplakala u sebi,
tamo gde niko suze ne vidi.
I poslednji, nevidljivi put,
uzela sam te na svoje srce
i zagrlila kao što se san grli.
Pružila sam ti, u sebi, uvek sputavane ruke
i nevidiljvo za druge spustila ih na tvoja ramena.
A ti si s bolom slušao nasmejane reči što sam ih
kao šarene ptice bacala u gomilu da je zabavim. 

Desanka Maksimović

 16. maja 1898 - 11. februara 1993

Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli,
Danju se smejem i ne osećam ga,
noću nejasno tišti hladnoćom
 uspomene na neku smrt.
I ne znam od kog bola je ostao, i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dušu.
I često se bojim: možda on nije trag prošlosti,
možda je tamna slutnja na nešto bolno što dušu očekuje.