 |
| Nicole Dextras |
DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight)
- Stižem!
Vasiona pulsira ritmom muzike, veličanstvene, koju nikada ranije nije čula, između sna i jave, tuge i radosti : motivi su se u njoj sukobljavali i prožimali. Jedni su padali, drugi se dizali. Ona se
nije bojala ogromnosti prostora, niti preza od prasaka, jer su se pojavljivali anđeli mira i dobrih vesti, glasnici mira na zemlji i na nebu, probijajući plavet nebesa i donoseći dobre vesti sa svih strana.
Živ čovek bi se prestravio od te muzike, koja kao da je odjekivala iza prikaza, u praizvorima vasione. Ta muzika potpuno oslobađa, razrešava i otvara nebesa slušaocu. Mogla je da prepozna harmoniju violina, viola, violončela, frula, oboa, klarineta, truba, rogova, pozauna, bubnjeva, glasova - posrednika i sprovodnika stremljenja nebeskog oblika, koji je otvarao širom vrata nepoznatoga i obasjavši svetlošću čist smisao vere, ljubavi, utehe i samilosti, podizao u neizrecivu i nedokučivu visinu...
Soprani sa visokim as, grmljavina pozauna, jek orgulja i nevidljivog nebeskog orkestra f f f, podizali su je u prostore za kojima je čeznula.
Telo je predato prahu, a duša savlađuje ogromne prostore eterasto trepereći. Razumela je refren koji se ponavljao:
- Mir božji, mir u dušama, mir među narodima!...
- Stižem!... Iz ognja iskresana, iz dvojnog ognja, iz jedne gorčine, što traži drugu gorčinu. Rodila me je majka, rađajući ono, što nije mislila da rodi.
Ne Stvoritelj, što stvara ono, što misli da stvori.
Jer samo je Jedna začela na Zemlji ne misleći o mužu no o Gospodu i Sinu Božjem. Samo je Jedna u misaonom devičanstvu začela i rodila...
A svi su drugi začeti i rođeni u nedevičanstvu ; zato i ne verovahu u Devojku.
Sve su druge majke začele u mislima o čoveku i sinu čovečjem...
"Uspela sam da se susretnem sa tuđim smrtima, znajući da to nije bilo priviđenje, omama - mogla sam otvorenih očiju da ih podnesem", pomisli duša Anđujkina.
"Ja sam na svetu živela u dobru i postupala po savesti, Gospod me je vodio u malim i velikim stvarima, zato sam ovde. Ovo što sada osećam beše zatvoreno, ali otvara se, kao da izlazim iz
dubokog sna, prešla sam iz senke na svetlost. Ja sada osećam i mislim prema svetlosti neba, po unutarnjoj mudrosti. Nebo utiče u moja osećanja i misli stvarajući blaženstvo i unutarnje zadovoljstvo, koje se ne može uporediti ni sa čim ranije. Sada sam u punoj slobodi, u blizini anđela, sloboda pripada unutarnjem osećanju duše, i anđela, izlazim iz spoljašnje svetlosti iulazim u unutarnju..."
- Stižem!...
U Dom Gospodnji.
U veliki prostor gde nema uglova, u svetlost i društva anđela...
Tako je kliktala duša Anđujkina, hujeći neizmernom vasionom, nošena muzikom sfera i neizrecivom čežnjom, osećajući da je napokon došao čas kada spadaju bezbrojni velovi... kada se prvi stepen saznavanja otvara, kao što prolećno sunce i svetlost jarka razvijaju pupoljke ruža.
- Stižem!
Tako je govorilo sve što je primila s verom i životom, nebo koje je imala u sebi.
Gospod je čokot a duša loza ; koja ostane u Njemu i On u njoj, doneće mnoge plodove.
Iz kosmičkog je bokora niklo ono, što je bokor hteo i mogao.
Nebeski orkestar ju je podizao u centar koji je Gospod i Gospodnje.
Letela je u jednom krepkom čitavom pohodu u večnost i beskrajnost, približavajući se blizinama svemoćnog vladaoca svih svetova i svih nebesa i veličanstvenosti stvaranja koja izvire iz NJega.
Osećala je nedokučivost Gospodnjeg bića, nedosežnost njegovih planova, beskonačnost i bezvremenost stvaranja i dubina, širina i veličina njegovih tokova kojima ni anđeli ne znaju ni izvor ni utoku.
- Stižem!
Dospevši u nebo, Anđujka je osećala, videla i čula, mnogo bolje, i mislila razumnije, zato što je videla prema svetlosti neba, koja u svemu nadilazi svetlost sveta.
Anđujki na nebu osta njena vladajuća ljubav i osećanje na Zemlji.
Ta ljubav je neiskorenjiva, zato što je čovekov duh onakav kakva je ta ljubav. Telo duha ili anđela spoljašnji je oblik te ljubavi.
Na nebu se ne mogu licem, pokretima i govorom glumiti osećanja, kojih u stvari nema.
Anđujka je ušla u večnost onakva kakva joj je bila vladajuća ljubav.
Njen duh je sposoban da primi nebo, razum i mudrost i duh deluje i na najmanji delić duše u toj meri, da onaj deo na koji duh ne deluje, taj ne živi.
Misao i volja stavljaju u delo da svi delovi tela sarađuju, a ono što ne sarađuje biva odbačeno, kao kada se grane na drvetu osuše. Misao i volja deo su čovekovog duha, a ne tela.
Oko, ne može da vidi duh, dok čovek živi na svetu, jer je oko tvarno: tvarno vidi samo ono što je tvarno, a duhovno vidi duhovno.
Kod duša kod kojih se unutarnje otvorilo prema ljubavi i životu, kod kojih je osećanje dublje, slaganje sa nebom je veće i lice je lepše.
- Stižem!
Čovek sa sobom nosi celokupno pamćenje, i na svetu nema ničeg skrivenog što se neće prikazati posle smrti, u prisustvu svedoka - anđela.
U duhovnom svetu misli se duhovno a ne prirodno.
Prirodno ili spoljašnje pamćenje, sadržano u onom što je vezano za tvar, vreme i prostor, ne služi duhu u istoj svrsi u kojoj mu je služilo na svetu. Ono se odmara...
Prirodno ili spoljašnje pamćenje je poslednje u redu, u kojem se završavaju i prijatno odmaraju sve duhovne i nebeske stvari, ako u čoveku ima dobara i istina.
Anđujkin duh uživa sva spoljašnja i unutrašnja čula koja je uživao i na svetu : on vidi, govori i čuje; imao je sklonosti, želje i misli, razmišljao je, uzbuđivao se, voleo i želeo kao i pre.
Duh je nosio sa sobom sve što je u sebi posedovala ; može se reći da nije ništa ni izgubila, osim zemaljskog tela.
Anđujka pamti šta je od detinjstva do poslednjeg časa na svetu čula, videla, propatila, naučila i mislila.
Prirodni predmeti sećanja, pošto ne mogu iznova da se stvore u Duhovnom svetu, miruju u Anđujki kao kad čovek na njih ne misli...
Gospod je u meni, Gospod je u anđelima, kao što život u svakom semenu spava.
Oseća ljubav koja čuva svet, vasionu, koju osećaju jelenovi u zlatnim šumama.
Akorde neizrecive muzike, gde se susreću duša i Gospod : muzike što je ublažila groznicu života, patnje...
Shvatila je da se na nebu ništa ne meri prema prostoru i vremenu nego po stanjima.
Gospod je prisutan u svakom stanovniku neba onoliko koliko je duh u ljubavi i veri.
Kroz Gospodnju prisutnost se širi misao anđela i duša novaka...
- Stižem!
Jednu jedinu reč je ponavljala, koju je osećala, i kroz tu reč je govorilo osećanje njene duše, iskonskije od misli, ljudskije i božanskije, nerazorivo osećanje, bogoosećanje, kojim je zalazila u
besmrtno i večno...
- Stižem!
- Raduj se! - začu glas, glas Anđela prvaka. - Raduj se, jer će tobom radost zasjati; raduj se, jer će tobom prokletstvo iščeznuti!...
Postoji sećanje i posle smrti. Te reči je slušala u jednom malom manastiru pravoslavnom na zemlji. Gde nije propustila da ode ni jedne godine uoči praznika Velike Gospođe...Setila se manastira u klisuri, u šumici, pričvršćenog za stenu kao lastavičje gnezdo...
- ...Raduj se, visino nedostižna ljudskim pomislima; raduj se, dubino nedogledana i anđelskim očima! Raduj se, jer si Gospodnji Blagoslov! Raduj se, jer nosiš Nosioca svega! Raduj se, zvezdo koja objavljuje Sunce; raduj se, utrobo božanskog ovaploćenja! Raduj se, jer se tobom obnavlja stvorenje; raduj se, jer se u tebi začinje Stvoritelj...
Znala ja taj ikos napamet, naučila ga je još kao devojka, ali je izgledao neshvatljiv duši njenoj čudni govor Anđela prvaka, i požele da sazna nepoznato znanje, kao Djeva Marija. Anđujka htede da kaže služitelju tajne : "Reci mi, kako je moguće da ja nosim Nosioca svega?", ali izusti samo jednu jedinu reč:
- Stižem!
- Veseli se, dušo Anđujkina - dušo vasionska! – povika Anđeo prvak.
- Raduj se, lestvice nebeska, kojom siđe Bog; raduj se, moste, koji prevodi sa zemlje na nebo! Raduj se, mnogoplakivani poraze demonima! Raduj se, jer si neizrecivo svetlost rodila;
raduj se, jer način nikom nisi otkrila! Raduj se, jer prevazilaziš znanje mudraca; raduj se, jer prosvetljuješ razum vernih...anđela...
Htela je da upita anđela - čime ona prevazilazi znanje mudraca, ali je anđeo preduhitri rečima:
- U svemu zemaljskom ima mnogo nebeskog... Sve je u onom zemaljskom svetu povezano sa ovim nebeskim svetovima. Zemlja se drži nebom i postoji nebom... Jedna ista sila drži u postojanju i nebeski i zemaljski svet, i prirodno i natprirodno, i vidljivo i nevidljivo. Prelaz prirodnog u natprirodno i natprirodnog u prirodno je vrlo tajanstven i zagonetan; ljudi ne znaju i ne vide, anđeli posmatraju to čudesno prelivanje...
Anđujka se čudi, sluša i razume, anđela što govori sa njom ne svojim, nego njenim jezikom .
Pošto je njena misao vezana za sećanje, a iz njega proističe govor, to su Anđujka i anđeo u jednom jeziku.
Kad anđeo ili duh priđe čoveku, povezujući se s njim, on ulazi u celo njegovo sećanje, u tolikoj meri da zna sve što i čovek.
Govor anđela se uliva u misao Anđujkinu...
Slušala ga je Anđujka, kao da sluša strpljivog učitelja.
- Bio čovek bogat ili siromah, njegov život ide za njim i na nebo. Može da razgovara sa anđelima koji su živeli pre dvadeset ili više vekova, njihova nekadašnja ljubav upravlja njima u nebu, ču Anđela prvaka.
(...)
Preuzeto iz romana trilogije Miroslava Lukića:
MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI
MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI
DESETA SIMFONIJA (Opus ober, oberlight)
Beograd, Mobarov institut: ZAVETINE, 2002, (str. 181-185)
 |
| Nicole Dextras |
Duboka pesma nemoguće ljubavi
...O, gde sam, gde sam to, Bože, ja?
I ko to tako setno prebira
po dirkama klavira. Ko to u meni
tako strpljivo i nežno svira?
Zaborav, rana tuga? Sve je čudno, i vazduh.
Kao na svadbi u Kani galilejskoj
voda se pretvara u vino, Duh -
u mrezgu orahovu u Gori Lelejskoj.
Sve je prekrasno, zlatnosmeđe,
pa i taj raj golubačkih krvopija.
Ušće potoka, leštar, salaš, pavit
i ruse kose seoskih rospija...
Sve je čudesno, u suton, na tren.
Veličanstven mir brestova. Šiblje.
Izmaglica niz reku. Svračak. Pasji dren.
Belouška na vrbi. I u plićaku očji riblje...
...O, gde sam, gde sam to, Bože, ja?
I ko to tako setno prebira
po dirkama klavira. Ko to u meni
tako strpljivo i nežno svira?
Zaborav, rana tuga? Sve je čudno, i vazduh.
Kao na svadbi u Kani galilejskoj
voda se pretvara u vino, Duh -
u mrezgu orahovu u Gori Lelejskoj.
Sve je prekrasno, zlatnosmeđe,
pa i taj raj golubačkih krvopija.
Ušće potoka, leštar, salaš, pavit
i ruse kose seoskih rospija...
Sve je čudesno, u suton, na tren.
Veličanstven mir brestova. Šiblje.
Izmaglica niz reku. Svračak. Pasji dren.
Belouška na vrbi. I u plićaku očji riblje...
Miroslav Lukić
LEGENDA
STUDIJA O UMETNOSTI BUDUĆNOSTI
Aleksandar Lukić
(...)
Prirodni svet je onaj što je pod jednim suncem i od njega prima toplinu i svetlost, i tome svetu pripadaju sve stvari koje se pomoću Sunca održavaju.
Duhovni svet je obasjan blistavom svetlošću neba u kojoj se pokazuje sve onakvim kakvo uistinu jeste. Duhovni svet je obasjan svetlošću jačom od hladne svetlosti, kao što je belina snega, svetlošću koja se pojačava i bistri dušu, tako da uočava stvari koje nije ranije, sve one stvari koje se ne mogu obuhvatiti mišlju vezanom za prirodni plamen i sjaj...
Čovek nije slika neba po spoljnjem, nego po unutarnjem obliku, jer njegova duša prima nebo, a spoljašnje prima svet. Postoji odgovarajuća veza i uticaj božanskog ljudskog na sve što je na svetu, i zato postoje anđeli i ljudi. Čovek je osnova neba. U čovečijem telu je sakupljeno toliko nebeskih divota, koje ne potiču od prirode, već od s a o b r a z n o s t i, od božanskog ljudskog Gospodnjeg...
Verovala je pastirica Anđujka, dakle - tome je nisu naučili popovi ni kaluđeri - da je ceo prirodni svet odgovarajuć i Duhovnom svetu.
Ceo prirodni svet saobrazan je duhovnom, ne samo u opštem, već i u pojedinačnom što ga sačinjava. Svaka stvar postoji i održava se prema duhovnom svetu, potpuno kao učinak i uzrok.
Čovek je istovremeno i nebo i svet u najmanjem obliku, i u njemu postoji prirodni i duhovni svet. Unutarnje, duša, koje pripada njegovom umu i volji i veri, sačinjava duhovni svet. Sve što se zbiva u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, zbiva se i postoji po unutarnjem ili duhovnom. Spoljašnji i unutarnji čovek odvojeni su jedan od drugoga, kao što je nebo odvojeno od sveta. Priroda saobraznosti može se videti na licu čovekovom.
(...)
Shvatiće vremenom ljudi prolazni i verujući da postoje anđeli; da je anđeo u stvari spoj velike pameti i velike dobrote. Pišući Opus ober, oberlight, pisac je lečio sebe i vekove koji su za nama Bakarni, Gvozdeni: otklanjao je tumor na svom srcu i na srcu vremena. Pisao je tugom, razlivenom u njegovom srcu, obesmrtivši i ovekovečivši nešto što je veće od ambicije, osećanja i jače od misli. To je nebeska ljubav u kojoj ima nečeg svemoćnog, neodoljivog, neprolaznog... I odlazio je dalje, najdalje, gde Duša, beskrajni, najgenijalniji, najmoćniji čudotvorac, sve što je se kosne, upija u sebe kao levak, prerađuje, preobražava u neprolazno, oživljujući nekim čudnim životom, obesmrćuje nekom neobičnom besmrtnošću... Ići za Svedenborgovim, Betovenovim, svojim i Anđujkinim osećanjima, za ljudskim osećanjima, kada sa ruba vremena i prostora čežnjivo polete, znači otići najdalje, znači krenuti na nemogući haxiluk. Jer, kuda to ljudska osećanja uleću, u kakve svetove i kakve realnosti? Da li misao prati osećanje, ili osećanje misao? Ima li odgovora?...
Tumač izgubljene drevne nauke i anđeoskog zaumnog jezika..."
(...)
Lukić je otvarao okna na svom biću na svima njegovim stranama. Pišući pesme, romane, ili eseje, potvrđivao je da iza svake pojave koju oseća i vidi, ima stotine pojava. Uranjao je u toku i u letu u ogromne reke i jata puna nepoznatog večnog života. Projektovao ih je na sebe i sebe na njih i osećao se bolje, šire, dublje i više. Silazio je ispod spratova na kome je svesno živeo, silazio je na stotine spratova kojih su obični ljudi jedva svesni ili potpuno nesvesni, i u tom smislu rezultat je bio više nego vanredan: roman "Trgovci svetlošću"i "Kuća svetih ratova", recimo. Ti romani se mogu čitati kao poeme, kao što se i mnoge Lukićeve pesme mogu čitati kao izvanredna proza. Svest nije žanrovski određena; ona je uspavana ili probuđena. Lukić je prokopao arterijske bunare u svom unutrašnjem biću i otvorio je istočnike koje je savremena kultura i književnost, i njegove zemlje i sveta, zatrpala...
Prirodni svet je onaj što je pod jednim suncem i od njega prima toplinu i svetlost, i tome svetu pripadaju sve stvari koje se pomoću Sunca održavaju.
Duhovni svet je obasjan blistavom svetlošću neba u kojoj se pokazuje sve onakvim kakvo uistinu jeste. Duhovni svet je obasjan svetlošću jačom od hladne svetlosti, kao što je belina snega, svetlošću koja se pojačava i bistri dušu, tako da uočava stvari koje nije ranije, sve one stvari koje se ne mogu obuhvatiti mišlju vezanom za prirodni plamen i sjaj...
Čovek nije slika neba po spoljnjem, nego po unutarnjem obliku, jer njegova duša prima nebo, a spoljašnje prima svet. Postoji odgovarajuća veza i uticaj božanskog ljudskog na sve što je na svetu, i zato postoje anđeli i ljudi. Čovek je osnova neba. U čovečijem telu je sakupljeno toliko nebeskih divota, koje ne potiču od prirode, već od s a o b r a z n o s t i, od božanskog ljudskog Gospodnjeg...
Verovala je pastirica Anđujka, dakle - tome je nisu naučili popovi ni kaluđeri - da je ceo prirodni svet odgovarajuć i Duhovnom svetu.
Ceo prirodni svet saobrazan je duhovnom, ne samo u opštem, već i u pojedinačnom što ga sačinjava. Svaka stvar postoji i održava se prema duhovnom svetu, potpuno kao učinak i uzrok.
Čovek je istovremeno i nebo i svet u najmanjem obliku, i u njemu postoji prirodni i duhovni svet. Unutarnje, duša, koje pripada njegovom umu i volji i veri, sačinjava duhovni svet. Sve što se zbiva u spoljašnjem ili prirodnom čoveku, zbiva se i postoji po unutarnjem ili duhovnom. Spoljašnji i unutarnji čovek odvojeni su jedan od drugoga, kao što je nebo odvojeno od sveta. Priroda saobraznosti može se videti na licu čovekovom.
(...)
Shvatiće vremenom ljudi prolazni i verujući da postoje anđeli; da je anđeo u stvari spoj velike pameti i velike dobrote. Pišući Opus ober, oberlight, pisac je lečio sebe i vekove koji su za nama Bakarni, Gvozdeni: otklanjao je tumor na svom srcu i na srcu vremena. Pisao je tugom, razlivenom u njegovom srcu, obesmrtivši i ovekovečivši nešto što je veće od ambicije, osećanja i jače od misli. To je nebeska ljubav u kojoj ima nečeg svemoćnog, neodoljivog, neprolaznog... I odlazio je dalje, najdalje, gde Duša, beskrajni, najgenijalniji, najmoćniji čudotvorac, sve što je se kosne, upija u sebe kao levak, prerađuje, preobražava u neprolazno, oživljujući nekim čudnim životom, obesmrćuje nekom neobičnom besmrtnošću... Ići za Svedenborgovim, Betovenovim, svojim i Anđujkinim osećanjima, za ljudskim osećanjima, kada sa ruba vremena i prostora čežnjivo polete, znači otići najdalje, znači krenuti na nemogući haxiluk. Jer, kuda to ljudska osećanja uleću, u kakve svetove i kakve realnosti? Da li misao prati osećanje, ili osećanje misao? Ima li odgovora?...
Tumač izgubljene drevne nauke i anđeoskog zaumnog jezika..."
(...)
Lukić je otvarao okna na svom biću na svima njegovim stranama. Pišući pesme, romane, ili eseje, potvrđivao je da iza svake pojave koju oseća i vidi, ima stotine pojava. Uranjao je u toku i u letu u ogromne reke i jata puna nepoznatog večnog života. Projektovao ih je na sebe i sebe na njih i osećao se bolje, šire, dublje i više. Silazio je ispod spratova na kome je svesno živeo, silazio je na stotine spratova kojih su obični ljudi jedva svesni ili potpuno nesvesni, i u tom smislu rezultat je bio više nego vanredan: roman "Trgovci svetlošću"i "Kuća svetih ratova", recimo. Ti romani se mogu čitati kao poeme, kao što se i mnoge Lukićeve pesme mogu čitati kao izvanredna proza. Svest nije žanrovski određena; ona je uspavana ili probuđena. Lukić je prokopao arterijske bunare u svom unutrašnjem biću i otvorio je istočnike koje je savremena kultura i književnost, i njegove zemlje i sveta, zatrpala...
(...)
Kakva je to tajna koja steže i zatvara vidik?
Da li je to - umetnost budućnosti - bogočovečanski realizam?
Odgovor na ovo pitanje skriva Lukićev pogled na spomenutoj fotografiji prerušenog anđela, pesnika.
Običnim smrtnicima, čitaocima, naročito onim pažljivim, može se učiniti, posle svega, da je ovaj pesnik odavno otišao u legendu. Igrom sudbine, ili zahvaljujući ponajviše njenim udarima, činjenicom da ga nije razmazila, ovaj pesnik je izbegao sve ćorsokake sujete, koje su došle glave i najvećim srpskim pesnicima XX veka, izbegao je slepe ulice istorije umetnosti, i slepe ulice književnosti, literature, jer je naučio, da je mnogo toga, možda sve u vlasti Tvorca.
"Ako se Bog i sav svet ne staraju o tebi, tvoje staranje o sebi vrediće koliko i sejanje deteline
po moru".
Lukić, da zaključimo, ni kao mlad čovek, ni sada, nije sejao detelinu po moru. Izbegao je svet koji se starao o samom sebi zavezavši sve u nerazdrešivu kvrgu. On je, strpljivo i nežno, razdrešavao mnoge kvrge, nacionalne, evropske i svetske, da bi možda, svet probudio. Ovaj pesnik nije uzimao od sveta ništa silom, jer je vođen ljubavlju, i to od prvih objavljenih stihova, zahvaljujuć i kojima je jedan kučevski maturant preko noći postao poznat. Ovaj pesnik se mogao prećutkivati i ignorisati do pojave njegovih knjiga RAJSKA SVEĆA i romana Trgovci svetlošću; posle toga - to je besmislica i sramota... Jer veličina se stegom, barijerama, jazovima i ignorancijom pojačava. Pre će se slomiti i saviti barijere i bastioni, koji zaustavljaju prodor ovog opusa, nego njihov tvorac. Nije mi bilo žao, zasmejavali su me svojom tvrdokornošću, neozbiljnošću, površnošću zabunkerisani i retardirani domaći bastioni oficijelne kritike i literature svojim perfidnim zajaživanjima i zaustavljanjima.
Gospodo, obrišite krmelje, probudite se, ono što ste zaustavljali je mnogočita voda, bujna reka!
Što ste je više zaustavljali, to je dublja postajala. Uobražene budale, potomci inžinjera duša, ne može se reka zaustaviti. Može joj se dati drugi tok, ali, na sreću srpske kulture i književnosti, ali i one evropske i svetske, to nije bio slučaj.
Gospodo, lakše je iskopati novo korito reci, pa neka se i planine sruše, nego li je zaustaviti i vratiti na izvor: zato kramopove u ruke, kopajte, ili usednite na džinovske bagere. Međutim, ovaj pesnik je jak i na izvoru kao i na svome ušću, jer je raskošna duša, kojoj potrebuje mnogo kao mnogospratnom domu.
Lukić je već umirao ali ne za svoj apetit; ponovo se rađao, ali ne kao pas, već kao na onoj već spominjanoj fotografiji prerušeni anđeo, pesnik. Ovaj pesnik će umreti kao drevni ljudi, za Boga i anđele i umetnost budućnosti, i kada se bude ponovo rađao, blistaće kao zvezda. To neće biti naravno nikakva posthumna nagrada i rehabilitacija, jer su one sve plod računica i nemoralne, već očekivani ishod tajanstvene misije...
Da li je to - umetnost budućnosti - bogočovečanski realizam?
Odgovor na ovo pitanje skriva Lukićev pogled na spomenutoj fotografiji prerušenog anđela, pesnika.
Običnim smrtnicima, čitaocima, naročito onim pažljivim, može se učiniti, posle svega, da je ovaj pesnik odavno otišao u legendu. Igrom sudbine, ili zahvaljujući ponajviše njenim udarima, činjenicom da ga nije razmazila, ovaj pesnik je izbegao sve ćorsokake sujete, koje su došle glave i najvećim srpskim pesnicima XX veka, izbegao je slepe ulice istorije umetnosti, i slepe ulice književnosti, literature, jer je naučio, da je mnogo toga, možda sve u vlasti Tvorca.
"Ako se Bog i sav svet ne staraju o tebi, tvoje staranje o sebi vrediće koliko i sejanje deteline
po moru".
Lukić, da zaključimo, ni kao mlad čovek, ni sada, nije sejao detelinu po moru. Izbegao je svet koji se starao o samom sebi zavezavši sve u nerazdrešivu kvrgu. On je, strpljivo i nežno, razdrešavao mnoge kvrge, nacionalne, evropske i svetske, da bi možda, svet probudio. Ovaj pesnik nije uzimao od sveta ništa silom, jer je vođen ljubavlju, i to od prvih objavljenih stihova, zahvaljujuć i kojima je jedan kučevski maturant preko noći postao poznat. Ovaj pesnik se mogao prećutkivati i ignorisati do pojave njegovih knjiga RAJSKA SVEĆA i romana Trgovci svetlošću; posle toga - to je besmislica i sramota... Jer veličina se stegom, barijerama, jazovima i ignorancijom pojačava. Pre će se slomiti i saviti barijere i bastioni, koji zaustavljaju prodor ovog opusa, nego njihov tvorac. Nije mi bilo žao, zasmejavali su me svojom tvrdokornošću, neozbiljnošću, površnošću zabunkerisani i retardirani domaći bastioni oficijelne kritike i literature svojim perfidnim zajaživanjima i zaustavljanjima.
Gospodo, obrišite krmelje, probudite se, ono što ste zaustavljali je mnogočita voda, bujna reka!
Što ste je više zaustavljali, to je dublja postajala. Uobražene budale, potomci inžinjera duša, ne može se reka zaustaviti. Može joj se dati drugi tok, ali, na sreću srpske kulture i književnosti, ali i one evropske i svetske, to nije bio slučaj.
Gospodo, lakše je iskopati novo korito reci, pa neka se i planine sruše, nego li je zaustaviti i vratiti na izvor: zato kramopove u ruke, kopajte, ili usednite na džinovske bagere. Međutim, ovaj pesnik je jak i na izvoru kao i na svome ušću, jer je raskošna duša, kojoj potrebuje mnogo kao mnogospratnom domu.
Lukić je već umirao ali ne za svoj apetit; ponovo se rađao, ali ne kao pas, već kao na onoj već spominjanoj fotografiji prerušeni anđeo, pesnik. Ovaj pesnik će umreti kao drevni ljudi, za Boga i anđele i umetnost budućnosti, i kada se bude ponovo rađao, blistaće kao zvezda. To neće biti naravno nikakva posthumna nagrada i rehabilitacija, jer su one sve plod računica i nemoralne, već očekivani ishod tajanstvene misije...
Citati o stvaralaštvu Miroslava Lukića preuzeti iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti
Aleksandar Lukić
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti
Aleksandar Lukić
 |
| Nicole Dextras |
Ni šeboj, ni noćne frajle,
ni kozja krv, ni zanovet,
ni crveni bagrem, zvezdan,
ni zlatne ribizle, jorgovan,
nisu pravi melem,
već s e ć a nj e -
sećanje do usijanja!
Ček, počekaj, meseče,
da idemo zajedno,
do lokvanja belih
barskih i mirisa divlje perunike,
do grobova i gradina
Zvižda i Homolja,
do flauta neuhvatljivih
anđela Celine,
žuna u vrbaku,
polegle i ćutljive crvene
šumske deteline.
Do neizrecive nostalgije
i slasti i gorčine potpunoga zaborava!...
Miroslav Lukić
Izbor poezije Miroslava Lukića preuzet iz knjige:
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti - Aleksandar Lukić
LEGENDA - Studija o umetnosti budućnosti - Aleksandar Lukić
Нема коментара:
Постави коментар