 |
| Stanko Abadžić |
(Razgovor G - dina Milorada Skendžića sa M. Lukićem, vođen krajem januara - početkom februara 2001. godine za jedan od brojeva beogradskog lista "Zbilja"
- Kako biste opisali ulogu i značaj stvaralaštva i umetničkog stvaralačkog čina? Kako stvaralaštvo deluje na samog stvaraoca, tako i na njegovo okruženje, i na osobe koje kroz period postojanja umetničkog dela ( koji može trajati i vekovima), dolaze u dodir sa umetničkim delom?
- To je - velika tajna, bogočovečanska tajna. Odgovoriti potpuno na ova pitanja znači napisati nekoliko knjiga o tome. Okolišno sam već odgovorio na ova pitanja, kao pesnik i autor "Arhiva u osnivanju, 1 - 5" (objavljenoj u opsežnoj knjizi mojih pesama "Rajska sveća", Zavetine, Beograd, 1998). Ponudio sam izvesne odgovore na ova pitanja i u obimnoj knjizi mojih eseja o tajni stvaralačkoga razvoja "RELIGIJA POEZIJE" (Beograd, Zavetine, 1999). Na kraju odgovora na Vaše prethodno pitanje rekao sam ponešto o toj velikoj bogočovečanskoj tajni. "Po učenju Bogočovekove Crkve, Crkve Pravoslavne : najglavnije je - pronaći lik Božji u čoveku. Pronađeš li to u čoveku, pronašao si njegovu neprolaznu vrednost, njegovu apsolutnost, njegovu nezamenljivost, njegovu besmrtnost i večnost. Često puta je lik Božji u čoveku zatrpan muljem slasti i tinjom strasti, tinjom grehova i korovom poroka...." Ove reči nećete naći u delima naših najumnijih književnih tumača i književnika XX veka, već u knjizi jednog velikog srpskog duhovnika : Justin Popović , FILOSOFSKE URVINE, Dositej, 1998, str. 236 ("O neprikosnovenom veličanstvu čoveka"). Kada gledam čoveka današnjice, čoveka politike, čoveka umetnosti, čoveka potajno ili javno zaljubljenog u grehovne slasti, kada vidim mnoge aktere ljudske u njihovoj ogrehovljenoj stvarnosti, kada vidim sve sadukeje, fariseje i književnike kako ne prezaju ni od čega, ja osećam i znam i verujem: za Boga ne postoji veći pakao nego što su ljudi, takvi kakvi jesu. Kada se misao čoveka i umetnika otkine od Boga - a zar nije tako i u Srbiji, na Balkanu, u Evropi i čitavom svetu kroz čitav XX vek? - čime se misao čoveka završi? Čime se može svršiti? "Crnom beskonačnošću. A to je pakao. Jer misao bez Boga, to je najstrašniji pakao. A osećanje koje ničim nije vezano za Boga, nije li pakao za čoveka?"
Pobuna protiv Boga završava se gušenjem vlastite savesti : savest se zamrzne u greholjublju, bogoborstvu, sladostrašću. Bilo je prirodno da neko od naših najumnijih tumača književnih dela u ovom veku, vrlih poznavalaca svetske kulture, i posebno pravoslavne kulture, shvati suštinu Fausta, Doktora Fausta, koji neutrališe greh. Tema greha i grešnika tako je jeftino potrošena u srpskoj književnosti XX veka! Greh se ne može tako lako pretvoriti u negreh, baš zato što ne zastareva nikad; grešnik uvek nosi pečate greha na svojoj savesti. Greh je najbolji primer za samoubistvo, jer grehom čovek ubija potajno dušu i savest. Što duže živi greh se podmlađuje, kada ga čovek ne suzbija savešću. Pokajanjem. Doktor Faust, Doktor Bolest, Zaborav i Smrt, nije nikada bio moj uzor. A jeste mnogih grešnika. Sadukeja, književnika i fariseja, i činovnika i birokrata zalutalih u umetnost i književnost.
Doktor Faust svom učenošću svojom "stara (se), da greh pretvori u negreh, maltene u vrlinu. Ali u tome je baš Gete vrlo površan poznavalac čoveka. Ni približno nije on šekspirovski zaronio u ponorne dubine ljudskog bića, gde vulkani savesti neumorno rade. I paganska antropologija je u tome dublja, prirodnija, istinitija. Setite se Edipa, Antigone, Medeje..." Nepobedivi duhovni vojskovođa srpskog naroda, sveti Sava, obučen je u sveoružje Božje : u evanđelsku istinu i pravdu, u evanđelsku ljubav i smernost, u evanđelsku molitvu i milosrđe, u evanđelsku veru i trpljenje. Guslari, pevači srpskih pesama, tvorci eposa, onog što je najdublje i najbolje u njemu, susretali su se sa Bogom, pa je evađelska istina i pravda i sve ostalo uz nju, ušlo u našu narodnu poeziju. Naš često nepismeni pevač narodnih pesama prožet je čovečanskom istinitošću biblijske istine o grehu, uverljiviji je i ubedljiviji od Doktora Fausta. I mnogih savremenih balkanskih i evropskih književnika današnjeg vremena. Današnjeg čoveka, ili čoveka XX veka, najviše goni greh, najmiliji grehovi. Gone ga po pustinjama besmislenog, glupog, očajnog, samoubilačkog sveta. Učinjen, greh se razliva po celom čovekovom samoosećanju i samosaznanju. Razliva ga savest...Ko je ispunjen duhom bogočovečanske umetnosti, duhom bogočovečanskog realizma, kao Dostojevski, rodonačelnik buduće svetske umetnosti, one koja će u veku koji dolazi smeniti zamorenu i iscrpljenu umetnost evropskog Zapadnog hrišćanstva, osećao je i dobro razumeo svu složenost i fantastičnost stvarnosti na zemlji, smatrajući je fantastičnijom od svega na svetu...Današnja istorija i umetnost je prilično bajata, jer joj još uvek služi kao prototip bratoubistvo, Kajin. Utopije o raju na zemlji su polovične, pogubne, stvarali su ih ljudi poluvere. Bajata je istorija i umetnost u kojoj je čovek ostavljen na pola puta između raja i pakla, između Boga i đavola! Raj je nemoguć na zemlji; on nije mesto; raj je nešto drugo. On je u stalnom i besmrtnom osećanju i saznanju božanske suštine sveta!... Pakao je, ako idemo do kraja, potpuno odsustvo toga osećanja i toga saznanja. Pakao, rat, zločin i greh, dakle, međusobno su vrlo povezane stvari - one đavolski potpuno i večito odriču pravo biće i logičnost sveta. Šekspir je genijalan i aktuelan i dandanas jer je pokazao u svojim delima da greh nikada nije bio prirodni izraz života, da nije ni prirodan ni logičan...Kuda čovek i umetnik, danas, juče i pre sto ili dvesta godina srlja, bez - Bogočoveka? Iz bezumlja u bezumlje, iz bunta u bunt...
Stvaralaštvo je za mene oblik molitve i svetlost. Kako deluje na druge ono što sam (s)tvorio - poezija, romani, eseje, publicistika? Pisac ne može upoznati sve svoje čitaoce; neke upozna.
Upoznao sam dosta čitalaca mojih romana "Trgovaca svetlošću", "Kuće svetih ratova", "Liturgije" i "Ujkinog doma"; poneki od njih su mislili da sam mnogo stariji čovek , da sam rođen pre Drugog svetskog rata...Upoznao sam i poneke svoje kritičare. Prave čitaoce svoje poezije - a ja sam napisao skoro 20. 000 stihova! - još nisam upoznao. Nisam susreo ni prave čitaoce mojih knjiga eseja...Ali ja sam strpljiv pisac, i čvrsto se držim svoje misli, i onda kada orkani kosmičkih tajni duvaju sa svih strana na mene...Čujte, ja sam odrastao u vremenima, ja živim u vremenima punim protivurečnosti, u ambijentu i na tlu pogodnom za delovanje mračnih sila svake vrste. Pre svega - Antrihristove. Okružuju me ličnosti koje su u vlasti nekih sila koje i ne poznaju. Još uvek se nije okončala epoha Hokus - pokusa. Toliko je ličnosti, pa i među umetnicima, koje se ispoljavaju ne onim što one jesu, već nečim drugim. Malo je ličnosti koje su sačuvale svoju čvrstinu, svoj lik i svoje obrise; zato mnogi padaju, greše, čine zlo, podležući sablaznima i čarima udvojenih likova antihristova duha...
Napisao sam - u knjizi eseja "Religija poezije", str. 168 - da je dosta zarobljeništva ljudskog duha u svetu i stvarnosti sveta, u nekosmičkom stanju izdvojenosti i neprijateljstva ; dosta je, zaista, ponavljam : atomizacija i raspadanja živih monada kosmičke hijerarhije. Treba nešto drugo - ponovo poručujem svim srpskim umetnicima u veku koji nailazi : prikupljanje duhovnih snaga za božanski život. Treba sloboda, jer je ona ljubav. I stvaralaštvo, koje je izlazak iz ropstva u slobodu. Treba konačno da se rodi pesnik ili umetnik - ANDROGIN, bogolik, natprirodni uspon. Ne prizivam naopako preokrenuti androginizam - hermafroditizam, jer je to životinjska pomešanost "dvaju polova, koja nije preobražena u više postojanje". Da ne bi bio pogrešno shvaćen, ponavljam, veoma uvažavam polni nagon u čoveku, jer u njemu "postoji bolno preobilje energije, koja traži izlazak u svet, u objekt". Polnost koja rađa treba da bude preobražena u polnost koja stvara - time, verujem, otpočinje preokret, otkrivanje androginske, bogolike prirode čoveka. Kritikovao sam, čini mi se, one za koje govore da su najbolji srpski pesnici XX veka, sa stanovišta neostvarenosti u njihovim najboljim ostvarenjima - nove stvaralačke polnosti. Dotaknuo sam nešto bitno, vrlo bitno - u spomenutoj knjizi eseja, ali, o toj knjizi se još nije pojavio valjaniji prikaz, tumačenje. U najnovijem, trećem romanu trilogije MLADOST BEZ STAROSTI I ŽIVOT BEZ SMRTI, koji će uskoro biti objavljen, pokazao sam da nova stvaralačka polnost ignoriše kult (geteovski) večne ženstvenosti, porobljavajuće, hrišćanske, razdvajajuće. Napisao sam (str. 169, u knj. Religija poezije) : "Novi čovek i stvaralačka tajna o čoveku objavljuje se u spojenosti polova nove stvaralačke svetske epohe, u kultu androgina, device - mladića..."
To je teško shvatljivo, sada, i u okvirima naše savremene kulture i savremene književnosti, ali - biće shvaćeno kroz vreme : šta objavljuju moji eseji, moja poezija i romani moga poslednjeg ciklusa...Misija čoveka, pa i umetnika, kako ja razumem stvari, ponavljam, nije anđeoska, pasivna i nestvaralačka. Nije zgodno citirati sebe, ali ipak želim da ponovim, jer se to tiče suštine stvaralaštva i stvaralačkog čina, tajne čoveka i tajne stvaralaštva :
" Antropologizam Dostojevskog i Ničea je za pesnike važniji od antropologizma Eliota i stare humanističke antropologije!"...
Međutim, o tome sam ja knjigu napisao i vredi je konsultovati, čitati, krajnje kritički...
- Kakva je to veština, ili "alhemija", koja iz informacionog polja Univerzuma, kroz umetnika, materijalizuje delo?
Tajanstvena. Ja sam čovek kulture; i veština i alhemija su stvari kulture, tj. velike borbe koja se u njoj vodi između večnosti i vremena. Kultura se velikim snagama opire rušilačkoj moći vremena. Ona se - visoka kultura - bori protiv smrti, iako je nemoćna da je stvarno pobedi; kulturi je dragocena večnost, neprekidnost i kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika. Na žalost, srpska kultura je zbir mnogih diskontinuiteta, o kojima je javno i smisleno govorio, delimično, koliko mi je poznato, ne slučajno, pesnik Miodrag Pavlović. Tamo gde vlada samo kultura za narod, tamo gde se glorifikuje civilizacija "kao oruđe zemaljskog carstva", tamo gde se duboko užilio iskonski utilitarizam, kultura je ukras; civilizacija je precenjena... Kultura je plemenitijeg porekla od civilizacije, Berđajev je govorio s pravom da je kultura nikla iz kulta, B. Hamvaš isto. Kultura ima religijske osnove; civilizacija ih nema...Tajna "veštine" kojom iz Univerzuma, kroz umetnika, nastaje Delo, velika je tajna : tajna stvaranja je božanska...Tajne "zanata" se ne odaju ni jatacima...Imao sam ponudu da pokušam i napišem knjigu o nastanku prvog i drugog ciklusa mojih romana; možda ću to jednom, ako Bog bude dao, i pokušati, i uraditi, ali sada je, preda mnom, verujem nešto drugo, preče...U knjizi koju upravo pripremam, u 23. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA, Istočniku, otrpavam aristokratske izvore srpske kulture, tražim izvore kulture prošlosti. I priprema drugog, dopunjenog izdanja knj. eseja "Religija poezije", biće prilika da se detaljnije, još analitičnije uroni u tajne stvaralačkog razvoja, tajne ličnosti, pravoslavne kulture i bogočovečanskog realizma, u dubinu androginskog i bogolikog...
- Šta vera može da učini kada nauka nezadrživo krene i do vrhovne tajne stvaranja, genetske strukture čoveka? Već se radi na tome i želi da se genetskim inžinjeringom izmeni i popravi, i stvori novi čovek...
Ne Bogočovek, ne Dostojevski, neko je drugi smislio i patentirao atomsku i neutronsku bombu. Velike sile zemaljske, pre svega SAD i Rusija, poseduju takve arsenale nuklernog naoružanja koje bi u nekoliko sekundi mogli planetu Zemlju pretvoriti u prah i pepeo. Zamislite nekog bezbožnog i razočaranog čoveka, nekog ludaka, šizofreničara, ili kriminalca, koji bi se dočepao crnih kutija američkog ili ruskog presednika i pritisnuo dugmad - ne dao nikada, Bog! Drugo, čovek je velika tajna, božanska, stvorena po liku Božjem; on je ikona Božja. Civilizacija XX veka, zar treba taksativno da dokazujem tu bolnu činjenicu, ne bori se protiv smrti. Da li ona želi večnost? Ne, i ne! Ona se temelji i miri na smrtonosnoj snazi vremena, i na smrtonosnom proticanju vremena temelji svoje uspehe i dostignuća. Isto se može reći i za nauku ove civilizacije. Više od savremene civilizacije i savremene nauke, čoveku ovog vremena pritisnutim mnogim strahovima sasvim realnim, opravdanim, nudi Kultura, u kojoj se duhovni život ljudi ne izražava realistički već simbolično. U kulturi, podsetimo se, kao i u Crkvi, kontinuitet je važan, nema grubijanstva, nema zanemrivanja grobova otaca, predaka. Jer kultura je pored poštovanja grobova i spomenika, veza očeva i sinova, veza između prošlosti i sadašnjosti, života i smrti. Kultura nije ono poslednje, već pretposlednje, kako je poučavao Berđajev. Kultura je poprište svetih ratova, veoma velikih ratova koji se vode i u lažnom miru; to je prostor borbe između večnosti i vremena, to je prostor u kojem se odvija veliko opiranje rušilačkoj moći vremena... "Kultura, koja ima religioznu dubinu, uvek stremi vaskrsenju i u tom smislu najveličanstveniji i najlepši obrazac kulture je kultura staroga Egipta. Ona je u celini bila utemeljena na žudnji za večnošću, za vaskrsenjem, sva je bila u znaku borbe sa smrću..." (Berđajev).
Srbi, Rusi, čovečanstvo, dakle, treba da porade na otrpavanju aristokratskih izvora kulture; i čitav svet će morati da prestane da duhovno živi od mrtvog kapitala prošlosti. Verujem, da sam, romanima iz svoga poslednjeg ciklusa, tj. MLADOŠĆU BEZ STAROŠĆU I ŽIVOTU BEZ SMRTI, podsetio, prvo : da se sve više gube i sami izvori kulture prošlosti, i da je odvajanje od njih sve dublje.
Drugo : Verujem da sam ovim svojim knjigama, napisanoj u punoj životnoj i stvaralačkoj zrelosti, pokazao šta je cilj stvaralačkog čina. To je stvaranje novog bića, novog života, najdublje istine, najdublje pravde i najdublje lepote. Uputio sam se nezaobilaznim putem za čoveka, putem kulture ; to se nije moglo izbeći. Potrebno je bilo da iživim puteve kulture, pre svega kulture starobalkanskoga nasleđa, pišući spomenute romane, kao i knjigu eseja "Religija poezije", da bih zakoračio preko granica kulture, ka višem stvaralačkom načinu života. Da li ću u životu koji je preda mnom krenuti i putem svetosti, jer postoji i taj put kojim vrlo malo ljudi na svetu ide, da li ću u godinama koje neumitno dolaze krenuti putem uzvišene kulture duha, videćemo. Ja znam da taj put vodi kroz najdublje temelje hrišćanske kulture, pre svega kroz temelje pravoslavne kulture. Teško je iskoračiti izvan kanonizovanih normi kulture - to se još nije dogodilo u našoj književnosti. Ni Popi, ni Laliću, ni M. Pavloviću. Svetost i genijalnost su najveća dostignuća duhovne kulture, njeni istinski pokretači; to je ono što je za mene ideal. Ne idealizujem kulturu niti podcenjujem najviša dostignuća savremene nauke; ciljevi kulture i nauke ne mogu biti konačni. Kad je Berđajev govorio da je kultura ono pretposlednje, mislio je da dalje i dublje leži traženje Carstva Božjega. Mi srpsku kulturu treba da vratimo njenim iskonskim izvorima, da preživimo što je najdublje moguće njenu krizu, da bismo se približili onom poslednjem - velikom cilju pretvaranja kulture u novo biće. Ono što mi imamo ovde i sada, to su, zavijeni u oblande, recidivi nihilističke i anarhističke pobune protiv kulture : a kad su oni, molim Vas, doveli do iskoračenja izvan granica kulture? Mi imamo tendencije koje se nazivaju "kulturom", koje su daleko odbacile srpsku kulturu nazad i time zahtevaju obnovu, nov napor kulture. Mi imamo tzv. "modernu", tj. srednju kulturu, koja je daleko od suštinskog i hijerarhijskog ustrojstva kulture. Koliko je ovde duhova koji su spremni da progovore istinski o srednjoj kulturi i o tajanstvenoj duši istorije, naše nacionalne istorije, i njene svetinje nad svetinjama? Skitska ideologija ovde ima mnoge maske Dionisa...Razmišljajući o ovome, vraćam se na ono zbog čega sam možda i oklevao da prihvatim razgovor sa Vama, pribojavajući se : Ko će me čuti? Obuzima me, ponovo ono zlokobno osećanje usamljeništva u savremenoj srpskoj kulturi. Jer mnogima je koji deluju javno i tajno u okviru nje kultura samo sredstvo politike, ekonomike, progresa, prosperiteta, samo tzv. kultura za narod. Koliko će vremena proteći da srpska kultura stekne religioznu dubinu, da uvek stremi vaskrsenju, da joj bude dragocena večnost, neprekidnost, kontinuitet, postojanost kulturnih delanja i spomenika?...
Izvor: UMETNOSTI MAHAGONIJA
Miroslav Lukić
Objavljeno u knj. Istočnik, 25. knjizi UMETNOSTI MAHAGONIJA
Beograd, Mobarov institut:ZAVETINE, 2002, 132 str.str. 48-75
Нема коментара:
Постави коментар