Proći će kroz život misao
zalogaj presni mesa kroz telo,
Čoveka koji je toliko pio i disao
Dok svariti je nije uspeo:
I to divno preobraženje hrane,
I taj zanosni trbuh što je mašina:
Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane,
Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina
A on sam biti početak svih muzika
zalogaj presni mesa kroz telo,
Čoveka koji je toliko pio i disao
Dok svariti je nije uspeo:
I to divno preobraženje hrane,
I taj zanosni trbuh što je mašina:
Dočekaće u drhtanju Otkrovenja dane,
Kada će mu svaki ud zazvučati kao violina
A on sam biti početak svih muzika
 |
| Alain Bonnefoit |
Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas način govora u prvi mah i uvredio, da bi se mogla izreći cela misao i da bi se odahnulo. Videće se da ta misao nije tako rđava, kao što ste očekivali, za one bar koji ne planu odmah - i da duh iz koga je oslobođena ne zaslužuje prokletstvo.
Imađah petnaest godina kada sam pisao u jednom listu, koji je pod naslovom ''Probuđena svest'' izlazio rukopisno u mojoj sobi:
''Svi se planovi ne dadu ispuniti. Sve što je bilo, neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti. Kraterska s Avale na Adriju. Palme, palme, kokosi, kokosi na celom putu; pod svakim spava simplista, i sanja da na svakoj grani visi po jedan plan. Nisam znao da se ne govori svuda srpski: pred jednom rekom čuči neko pa se ogleda ko zaljubljeni Narcis. Ovde se žene samo u košuljama, a ljudi u gaćama šetaju; po tome zaključujem da oni potpuno goli spavaju. I ovde je voda tako masna… Ovu je pesmu napisao pesnik kada se posle petnaestodnevnog planovanja rešio da putuje. Ova je pesma moto u knjizi Planovi; prvi se stih rasteže kroz celu knjigu, pa i kroz život pesnika. Vadite, gospodo, vi ništa ne jedete. Hvala, siti smo. Ovo je jelo vrlo lako; ta i sami kažete da ga rado jedete: kao slama je. Vadite, gospodo, jedite!''
Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! i ja i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu hleba. Hteo bih da ceo ovaj spis bude kao hleb i kao voda. To je jedno od temelja-uživanja: u redu Rukovanja, Opštenja Osmehom, Odahnjivanja, Kijanja, Riganja, Odlakšanja - creva ili bešike, ili seksualnog, spavljivanja, Buđenja, Osvete, porođaja. Novi zavet počinje od njih i trebalo bi svakom od njih govoriti ponaosob, jer vladaju unjima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije. I obnovljena estetika mora poći od njih, ako misli da ne izgubi ni jednu strunu lepote. Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođenje volje za neposrednost i lepotu! Kad sam se rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novog zaveta i Pokajanja. Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život zdravlju i disciplini, a misao ga je bila nadražila toliko.
Ako je pokret sve, ako je pokret čak samo i vrlo mnogo, kako je nauka mogla zaboraviti da izučava i izradi jednu, što precizniju, mehaniku erotičnih odnošaja, od momenta prvog erotičnog nadraženja pa do vidljivog začeća novog života? Ja bih ponovio sve one fine i veličanstvene treptaje beskrajnih delića predodređene materije, oplođavajućih mužjaka i ženke, koji izazivaju ona besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svesti; ja bih ih tako svesno i pažljivo ponavljao, prateći sve nianse prelazaka iz ritma u ritam, iz brzine u brzinu, što jedna drugu izazivaju naročitom asocijacijom pravilnih ubrzanja. I uticajem intraplanetarnih gravitacija. Ovde se odjednom muzika javlja kao stvarna činjenica, o kojoj sam maločas govorio, rekavši da su tela puna zvukova i orkestracija.
Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa zato divan. I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivitet međ kosmičkim elementima. Kad se dva namagnetisana tela stanu privlačiti, ni njihova volja, ni svi ljudski morali ne mogu ih sprečiti da se privlače sve dok su u toj oblasti privlačenja. Samo energija mehanička ravna energiji njihovog prianjanja i nešto jača može to sprečiti, a onda otpada pitanje slobodnog izbora, dakle i slobodnog držanja prema moralu. I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Treba li još da napomenem da nisam anarhista, prema tome ideja je duboko logična u svojoj osnovi i glasi: možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, podlegaću sa što svesnijim i većim oduševljenjem baš takvim potčinjavanjima; tj. iako ne rođen sebe radi, ja ću živeti život radi sebe, i oslobađati se nesnosnog ne tražeći da to i ostali čine. Ovakva misao pretpostavlja ideju slobode i ideju razočarenja u individualističku korist od hegemonije celokupnog života. Ja ipak nemam ništa protiv morala, kao što nemam ništa ni protiv akademija nauka, već znam da život postoji pre i posle društvenog morala, izvan, ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da je i sama individualnost izazvana od prirode kao nešto što je nužno. I zato na moral ne mislim, niti mislim na to što priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam, - i to razmišljanje je jedno zadovoljenje - smislim da i potrebe te same nisu iskočile iz nebuha i da će već priroda, i bez mog pristanka, umeti sebe da zadovolji na meni. Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne da te iskoristi. Interval između tvog rođenja i tvoje smrti, izvan kojih ko zna čiji si, izašao je van oblasti delovanja zakona gravitacije. Od samog sebe i si obrazovao jedan novi kosmos i novu neku mogućnost vaseljensku sa zakonima unutarnjim. Ali (da li da uzviknem: avaj!) zar nije mogućno da je i to novo izdvajanje novog sveta iz onog starog izvršeno po naročitom zakonu nekog opšteg?
Evo jedne tačke mog dodira sa fatalizmom. Taj dodir prži mi meso, i psećam bol mozga što je težak kao da je počeo da se dekompozira u balavu i sluzavu materiju. Skoro stalno vidim u projekciji, u daljini, događaje koji će me zahvatiti. Rastu sve više što su mi bliži, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izišao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u stomaku, trbuh mi se svaki čas upija ka kičmi, i nužno mi je da dublje dišem; pri tome su lučenja jača, a seksualna nadraženja savršeno iščezavaju. Zatvorim oči, grizem donju usnu, udaram zubima o zube, zabadam noktima u dlanove: i postepeno padam u misticizam, sa nešto sumnje i podsmeha. Ali pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne), postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koji mu je nemogućno izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko mene, i da čak, ako ga izmeni, ja ću imati mogućnost da tu izmenu procenim: što je najglavnije. Od toga skoro gubim svest, - no ne ovu svest, samosvest; ne nastaje nikakav somnobulizam, već samo svest proticanja vremena, trajanja. Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno. I to tako da kad se povratim sebi od tog čudnog stanja, događaj već prošao: i zato što mi nešto, užasno gromkim glasom i radosno, kaže da je prošao, ja sam i došao sebi. Pa imam senzaciju da se događaj zbio i projektovao u prošlosti, u trenutku kad sam ja došao do bolnog saznanja da ga neću uopšte izbeći no da će doći neumitno. Taj interval između budućnosti i prošlosti kao da nikako nije ni trajao; ne, ni milijarditi deo sekunde.
Ali sa toliko pojačanim osećanjem života, trajanja, mesta, bacam se u pojave koje mi nose velike radosti. Trbuh se bez prestanka napinje, disanje kratko, širenje nozdrva, podrhtavanje butina, potreba da se podskakuje i potrčava, razdraženje pojačano, zapostavljena lučenja. Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek koji, recimo, nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd.
Ja ću sada da govorim dalje o jednoj potrebi kao što je jesti, na primer, i to mnogo jesti: više no što je potrebno da čovek održi sebe u životu, više no što higijeničari preporučuju i taman toliko koliko traže sva mogućna creva, želudca, jednjaka, sluzokože u ustima i oko jezika. i jesti kakve hrane? Odabrane! Ne, kao što je preporučivao Niče, da bi se podigao jedan natčovek, već da bi jedan čovek-mnogo, jedan zasitljivi čovek zadovoljio sebe, i omogućio sebi dalja zadovoljenja. Mnogo spavati, vrlo mnogo spavati; i koračati po čitave sate; govoriti bez prestanka po čitava posle-podne, i ćutati po cele dane. U svakom zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja. Tako je skoro izvesno da onaj osmeh na licima porodilja, posle dovršenih muka, dolazi i od čudnog zadovoljstva - iako izgleda neverovatno - njihovog tela. Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rođenja je isto toliko veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? Zašto baš ja a ne ko drugi; kako se moja svest o ličnosti uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko i očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska revolucija a juče rimska imperija. Mene najviše zaprepasti istorija koju nađem u velikim domaćim knjigama o fiziologiji, sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje pretstavljaju oguljeno i razgolićeno čovečanstvo. Bože moj, kako si ti to načinio čoveka od blata! Nisi li upotrebio nimalo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju? Da, izbor je slobodan, što se tiče istorije i prošlosti pre rođenja; ali u trenutku rođenja? Odsad je pokret tela počeo da obrazuje naročiti značaj po život, i značaj taj: naročiti moral. Razlika između tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao između nadraženog mladićstva i trenutka kada je ovo potpuno smireno. Misao je prešla preko tela kao blag talas, i telo se nasmešilo svakom svojom ćelijicom i zadihalo. Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svim svojim sokovima. Odsele je misao bila higijena, gimnastika, kupanje. Odsele je svako telo zasebno značilo novu harmoniju i lepotu; jedan nov zakon, a nije podlegao naročitom tipu fizičke lepote kao za vreme Grka ili renesanse: kad je taj tip baš značio ropstvo duhu, koje je telu nametnulo određenu uniformu - svojom specijaliziranom logikom.
Evo, ja pišem pesme zato što između tri i četiri časa ne osećam ni za čim potrebu no baš za tim. U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu be bih mogao pevati; potom varim. Ja imam tako mnogo zanosa; ali imam tako mnogo raznovrsnih elementarnih (ili drugih) potreba, koje treba njim da zadovoljim. Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati. Tako život u mojoj pesmi nije dovoljan, a bez nje ne bi bio ceo: da bi ova, iako intenzivna kao i ostali pokreti životni, mogla ga sveg zameniti. Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen! Možda se protivurečim! Mene bi bilo čak stid da se nikako ne protivurečim: i ova proza je jedna pesma.
I veliki filozof naturalizma doneo je istinu o ljubavi: ljubav je polna. No on je vikao: Kako se može voleti kad je sva uzvišenost ljubavna bila zabluda! Kao da sam seks za sebe nije odviše veliko čudo i velika misterija, isto tako u najmanju ruku kao i dodir dveju estetičkih ideja, - kako bi pristao on da je ljubav! Ali i sama estetička ideja na čemu se rascvetala? Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno novom polnom glađu. Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz mudrost seksa i apetiti njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje!
Imađah petnaest godina kada sam pisao u jednom listu, koji je pod naslovom ''Probuđena svest'' izlazio rukopisno u mojoj sobi:
''Svi se planovi ne dadu ispuniti. Sve što je bilo, neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti. Kraterska s Avale na Adriju. Palme, palme, kokosi, kokosi na celom putu; pod svakim spava simplista, i sanja da na svakoj grani visi po jedan plan. Nisam znao da se ne govori svuda srpski: pred jednom rekom čuči neko pa se ogleda ko zaljubljeni Narcis. Ovde se žene samo u košuljama, a ljudi u gaćama šetaju; po tome zaključujem da oni potpuno goli spavaju. I ovde je voda tako masna… Ovu je pesmu napisao pesnik kada se posle petnaestodnevnog planovanja rešio da putuje. Ova je pesma moto u knjizi Planovi; prvi se stih rasteže kroz celu knjigu, pa i kroz život pesnika. Vadite, gospodo, vi ništa ne jedete. Hvala, siti smo. Ovo je jelo vrlo lako; ta i sami kažete da ga rado jedete: kao slama je. Vadite, gospodo, jedite!''
Da li je još tada bila rođena ova knjižica u meni? Božji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh jer je to moje telo! I ja postah rad njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! i ja i rad njega postah krvopija. Sam takođe volim strasno oblik, miris, ukus, i lepotu hleba. Hteo bih da ceo ovaj spis bude kao hleb i kao voda. To je jedno od temelja-uživanja: u redu Rukovanja, Opštenja Osmehom, Odahnjivanja, Kijanja, Riganja, Odlakšanja - creva ili bešike, ili seksualnog, spavljivanja, Buđenja, Osvete, porođaja. Novi zavet počinje od njih i trebalo bi svakom od njih govoriti ponaosob, jer vladaju unjima osobiti izrazi zadovoljenja i harmonije. I obnovljena estetika mora poći od njih, ako misli da ne izgubi ni jednu strunu lepote. Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođenje volje za neposrednost i lepotu! Kad sam se rukovao sa prijateljskom rukom, ali čvrsto, i tako da spona između palca i kažiprsta moje desnice opre se o takvu sponu njegove, izvršili smo najočitiji čin Novog zaveta i Pokajanja. Dosta je moje telo ispaštalo; ono hoće da uđe oslobođeno u svoj raj. Dosta je svojom ludošću i moj duh ispaštao: jer dok nisam mislio uz pripomoć svojih organa i butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez važnosti; može se čak reći da nisam ništa mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje telo kao mlak talas. Telo će naučiti moj život zdravlju i disciplini, a misao ga je bila nadražila toliko.
Ako je pokret sve, ako je pokret čak samo i vrlo mnogo, kako je nauka mogla zaboraviti da izučava i izradi jednu, što precizniju, mehaniku erotičnih odnošaja, od momenta prvog erotičnog nadraženja pa do vidljivog začeća novog života? Ja bih ponovio sve one fine i veličanstvene treptaje beskrajnih delića predodređene materije, oplođavajućih mužjaka i ženke, koji izazivaju ona besprimerna drhtanja, privlačenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, grčeve, eklipse svesti; ja bih ih tako svesno i pažljivo ponavljao, prateći sve nianse prelazaka iz ritma u ritam, iz brzine u brzinu, što jedna drugu izazivaju naročitom asocijacijom pravilnih ubrzanja. I uticajem intraplanetarnih gravitacija. Ovde se odjednom muzika javlja kao stvarna činjenica, o kojoj sam maločas govorio, rekavši da su tela puna zvukova i orkestracija.
Sve ovo govorim što bih hteo da pokažem koliko je taj svakodnevni susret seksova veličanstven, valjda najvažniji u životu, i strašan svojom pravilnošću i uslovljavanjem, pa zato divan. I ceo svet viče! Ja ne velim ništa zato, niti propovedam kakav novi način življenja, kao što ne propovedam ni magnetizam ili radioaktivitet međ kosmičkim elementima. Kad se dva namagnetisana tela stanu privlačiti, ni njihova volja, ni svi ljudski morali ne mogu ih sprečiti da se privlače sve dok su u toj oblasti privlačenja. Samo energija mehanička ravna energiji njihovog prianjanja i nešto jača može to sprečiti, a onda otpada pitanje slobodnog izbora, dakle i slobodnog držanja prema moralu. I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Treba li još da napomenem da nisam anarhista, prema tome ideja je duboko logična u svojoj osnovi i glasi: možda i nisam rođen sebe radi, ali došavši jednom do svesti da izvestan broj potčinjavanja opštem životu nosi sobom i senzaciju zadovoljstva što sam rođen, podlegaću sa što svesnijim i većim oduševljenjem baš takvim potčinjavanjima; tj. iako ne rođen sebe radi, ja ću živeti život radi sebe, i oslobađati se nesnosnog ne tražeći da to i ostali čine. Ovakva misao pretpostavlja ideju slobode i ideju razočarenja u individualističku korist od hegemonije celokupnog života. Ja ipak nemam ništa protiv morala, kao što nemam ništa ni protiv akademija nauka, već znam da život postoji pre i posle društvenog morala, izvan, ispod i iznad njega, da i ono što društveni moral smatra nakaznim ulazi tako nužno u život kao pravilnost, i da je i sama individualnost izazvana od prirode kao nešto što je nužno. I zato na moral ne mislim, niti mislim na to što priroda hoće od mene, već je zadovoljavam mnogo, i time svoje potrebe; a ako mi padne na pamet da razmišljam, - i to razmišljanje je jedno zadovoljenje - smislim da i potrebe te same nisu iskočile iz nebuha i da će već priroda, i bez mog pristanka, umeti sebe da zadovolji na meni. Čak ni lepota nije osobiti moj moral, jer je i ona došla posle nužnosti tek i zbog nje. Pretpostavimo čak da, zbog tvog osobitog držanja, priroda nikako ne stigne da te iskoristi. Interval između tvog rođenja i tvoje smrti, izvan kojih ko zna čiji si, izašao je van oblasti delovanja zakona gravitacije. Od samog sebe i si obrazovao jedan novi kosmos i novu neku mogućnost vaseljensku sa zakonima unutarnjim. Ali (da li da uzviknem: avaj!) zar nije mogućno da je i to novo izdvajanje novog sveta iz onog starog izvršeno po naročitom zakonu nekog opšteg?
Evo jedne tačke mog dodira sa fatalizmom. Taj dodir prži mi meso, i psećam bol mozga što je težak kao da je počeo da se dekompozira u balavu i sluzavu materiju. Skoro stalno vidim u projekciji, u daljini, događaje koji će me zahvatiti. Rastu sve više što su mi bliži, i najzad sam organski detalj samo u njima: ali koliko? Jedan trenutak! Manje: jedan milijarditi deo trenutka; čim sam se našao u njima, već sam izišao ispred njih, u susret novim. Rekao sam: čim sam se našao u njima! ne, ta je senzacija mnogo složenija. Kad osećam da mi se nešto fatalno mora dogoditi, dobijam neku prazninu u stomaku, trbuh mi se svaki čas upija ka kičmi, i nužno mi je da dublje dišem; pri tome su lučenja jača, a seksualna nadraženja savršeno iščezavaju. Zatvorim oči, grizem donju usnu, udaram zubima o zube, zabadam noktima u dlanove: i postepeno padam u misticizam, sa nešto sumnje i podsmeha. Ali pošto mi nekako padne na pamet da to čega se ja bojim, baš taj i taj dan, stvarno - pa ma šta se na svetu dogodilo - mora naići (izgleda da sam se samo uzbuđivao pri neizvesnosti da li je opasnost tu ili ne), postajem potpuno smiren; jer odjednom imam tako isto jaku senzaciju kao što je jaka samosvest da taj događaj mora i proći, i da ima jedan deo mene koji mu je nemogućno izmeniti (valjda moju životnu vrednost) pri svome prelivu preko mene, i da čak, ako ga izmeni, ja ću imati mogućnost da tu izmenu procenim: što je najglavnije. Od toga skoro gubim svest, - no ne ovu svest, samosvest; ne nastaje nikakav somnobulizam, već samo svest proticanja vremena, trajanja. Svršavam svoje uobičajene poslove, i ove sad uslovljene izvanrednim događajem o kome je reč, kao da se sve zbivaju istovremeno. I to tako da kad se povratim sebi od tog čudnog stanja, događaj već prošao: i zato što mi nešto, užasno gromkim glasom i radosno, kaže da je prošao, ja sam i došao sebi. Pa imam senzaciju da se događaj zbio i projektovao u prošlosti, u trenutku kad sam ja došao do bolnog saznanja da ga neću uopšte izbeći no da će doći neumitno. Taj interval između budućnosti i prošlosti kao da nikako nije ni trajao; ne, ni milijarditi deo sekunde.
Ali sa toliko pojačanim osećanjem života, trajanja, mesta, bacam se u pojave koje mi nose velike radosti. Trbuh se bez prestanka napinje, disanje kratko, širenje nozdrva, podrhtavanje butina, potreba da se podskakuje i potrčava, razdraženje pojačano, zapostavljena lučenja. Kako je za mene mnogo zanimljiviji čovek koji, recimo, nema hitrog razuma, što se u današnjem društvu užasno prezire, no čovek koji nema rasuđivanja seksualnog ili želudačnog itd.
Ja ću sada da govorim dalje o jednoj potrebi kao što je jesti, na primer, i to mnogo jesti: više no što je potrebno da čovek održi sebe u životu, više no što higijeničari preporučuju i taman toliko koliko traže sva mogućna creva, želudca, jednjaka, sluzokože u ustima i oko jezika. i jesti kakve hrane? Odabrane! Ne, kao što je preporučivao Niče, da bi se podigao jedan natčovek, već da bi jedan čovek-mnogo, jedan zasitljivi čovek zadovoljio sebe, i omogućio sebi dalja zadovoljenja. Mnogo spavati, vrlo mnogo spavati; i koračati po čitave sate; govoriti bez prestanka po čitava posle-podne, i ćutati po cele dane. U svakom zadatku i muci koje je priroda natovarila svome robu, čoveku i životinji, unela je i po jedno malo zadovoljstvo koje postaje sve ogromnije što u sebi nosi više značaj odlakšavanja. Tako je skoro izvesno da onaj osmeh na licima porodilja, posle dovršenih muka, dolazi i od čudnog zadovoljstva - iako izgleda neverovatno - njihovog tela. Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rođenja je isto toliko veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? Zašto baš ja a ne ko drugi; kako se moja svest o ličnosti uvukla u ovo baš telo a ne u koje drugo, rođeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu moga oca itd.? Uznemirava me sve to koliko i očekivani odgovor za posle mog poslednjeg daha. Ne boj se. I prošlost pre našeg rođenja, i istorija zavisi od našeg izbora. Danas je to Francuska revolucija a juče rimska imperija. Mene najviše zaprepasti istorija koju nađem u velikim domaćim knjigama o fiziologiji, sa uputstvima iz nje, i u kojima se nalaze slike u tri boje, koje pretstavljaju oguljeno i razgolićeno čovečanstvo. Bože moj, kako si ti to načinio čoveka od blata! Nisi li upotrebio nimalo slame, niti ostataka svojih od noktiju i kose, što bi značilo: prema svome podobiju? Da, izbor je slobodan, što se tiče istorije i prošlosti pre rođenja; ali u trenutku rođenja? Odsad je pokret tela počeo da obrazuje naročiti značaj po život, i značaj taj: naročiti moral. Razlika između tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao između nadraženog mladićstva i trenutka kada je ovo potpuno smireno. Misao je prešla preko tela kao blag talas, i telo se nasmešilo svakom svojom ćelijicom i zadihalo. Misao je prešla kroz telo kao zalogaj hranljivog mesa, hraneći ga svim svojim sokovima. Odsele je misao bila higijena, gimnastika, kupanje. Odsele je svako telo zasebno značilo novu harmoniju i lepotu; jedan nov zakon, a nije podlegao naročitom tipu fizičke lepote kao za vreme Grka ili renesanse: kad je taj tip baš značio ropstvo duhu, koje je telu nametnulo određenu uniformu - svojom specijaliziranom logikom.
Evo, ja pišem pesme zato što između tri i četiri časa ne osećam ni za čim potrebu no baš za tim. U jedanaest i po sam gladan, i ni po koju cenu be bih mogao pevati; potom varim. Ja imam tako mnogo zanosa; ali imam tako mnogo raznovrsnih elementarnih (ili drugih) potreba, koje treba njim da zadovoljim. Građenje pesama je jedan od najnužnijih trenutaka moga života: jedna od njegovih funkcija: to je kao koračati ili zadrhtati. Tako život u mojoj pesmi nije dovoljan, a bez nje ne bi bio ceo: da bi ova, iako intenzivna kao i ostali pokreti životni, mogla ga sveg zameniti. Život nosi umetnost sobom; da ako umetnost istu okrnjiš, neće li i sam život time biti okrnjen! Možda se protivurečim! Mene bi bilo čak stid da se nikako ne protivurečim: i ova proza je jedna pesma.
I veliki filozof naturalizma doneo je istinu o ljubavi: ljubav je polna. No on je vikao: Kako se može voleti kad je sva uzvišenost ljubavna bila zabluda! Kao da sam seks za sebe nije odviše veliko čudo i velika misterija, isto tako u najmanju ruku kao i dodir dveju estetičkih ideja, - kako bi pristao on da je ljubav! Ali i sama estetička ideja na čemu se rascvetala? Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno novom polnom glađu. Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz mudrost seksa i apetiti njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. I ako je u veri neophodno otkrovenje, zar nije i to jedno otkrovenje!
I kao da za boga nije najprirodnije da, javljajući se pojedincu, javi mu se preko sile njegovog rođenja i sile mogućnog rođenja njegovog sina, čime je ovaj bez prestanka opominjan na zakon podjarmljenosti i na prirodu: sem ako religija ne propoveda individualnost, a onda sumnja Tomina, razbijena samo u njegovoj ličnosti, s pravom može nastaviti da živi u tebi. Imam li prava ja da očekujem da će se bog, ponaosob meni, javiti? Vidim božanstvo, spojen sam s njim, u ekstazi sam. Otkrovenje je nada mnom. Počevši da pišem ovakve pesme, pevam ih ne iz kritike na život, već nađoh čitavo blago životnih zanosa i oduševih se da stvaram. Dajem im naslov: Otkrovenje! Ako i ne spadaju u liriku, ja se ne ljutim: bogatstvo im može biti vanlirsko pa ipak da bude veliko. A čak da su i ništavne za vas, one su prošle već kroz moje varenje. Nisam primitivan. Sporedna je stvar lirika, ili ne dovoljno to, ali nešto drugo, mnogo. Glavno je da se od toga živelo. Meni i nije toliko baš stalo do supe moga detinjstva, koliko do divote da o njoj pevam i na jedan nov način se nahranim njom.
I kad velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti, - ali koje su veličanstvene. Govorim tako banalne stvari s tako važnim osmehom. Pisati stihove na podu, klečeći, nadvijen na hartiju, nalakćen na ruku u kojoj se drži pisaljka, tako da celo telo svojim naporom učestvuje u beleženju ekstaze. Time bi otpala suvišna fraziranja i razvodnjavanja takozvano - pogrešno - lirska.
Jednu sam zavoleo a druga me prestala voleti, stoga sam vrlo nesrećan. Ja znam da nisam ništa uštedeo od zanosa i bogatstva, čime bih zaslužio poštovanje ljudi. Ali istrošim li ih sasvim, beskrajno se unesrećim; bacam svoj pogled unazad, detinjstvu: u susret jednom liku, jedne žene, najuzvišenije ljubavi. U prvom trenutku učini mi se da je taj lik tamo izrazit i jasan, ali, naprežući se da se udubim u njegove linije, iščile nepovratno. Gospode, rana! Mrka drugarice, afazijo! Mrlje! Pišem sedam nemogućih reči na hartiji: i u svakoj se cedi, zaokrugljuje, po kap krvi, a u svakoj kapi pomalo zemlje, trunja od kore drvene, i mržnje. Zašto i mržnje! Nisam li iscepao na četiri Sveto pismo! Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, u koju bih hteo ući, i na sto (po kome je nemogućno nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom, - dok pljuvačka klizi niz usta, - viknuti: Da, ja se zovem baš tako! Imalo bi uvek po koga koji bi mirno, zajedljivo odgovorio: Šta se nas tiče vaše ime; ili bar: tako prešno, tako neophodno, ime! A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela, sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug! Zdravo svete na jug, najsrećniji od svih ljudu te pozdravlja, - onaj koji je uništio svoj opstanak. Videh boga. Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnih se. Oni nisu hteli ni mog imena ničijeg, ja sam učinio po treći put isti užas. Ali ako kakva žena užasnuta, uvređena, pobegne u moju kuću, i iza redova punih mulja, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim kao Zavist, ja ću baciti preko toga još ostatke svoje obuće i odela i slamarice i poroke, i šuplje vaše poglede, i pokrete vaše bez strasti, i pepeo i dim i makadam i zelenilo: sve ono što mi se sviđa ili što me gadi: samo da od nečeg sakrijem novorođenog, i da odsečem od vas njene jauke. Ali, kroz bunjište, prosijavaju plave oči - uvek iste, vas se to ne tiče, nemaju imena; vas se imena ne tiču, - a kroz zemlju se proceđuje masna i mrka tekućina razjedinjenja, - to nije rastuženost, ako baš i suza.
Šta bih činio da nema ljudi već da sam sam; kao pesnik šta bih činio? Ako bih taj nestanak mogao podneti, ne bih ipak više pevao rečima: izvesne svoje zanose bih kreštao i derao u prostor. Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao... i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život! I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami za svoje zloće ne pate! Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima! Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih, i pokriti njegovom zastavom ceo svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje; i umoran se nasmeših na dom joj ubavi - Rastko, koliko je svetla ta linija od tebe sad do nje! Ti više nećeš piti vina, ni provoditi blud: život mora da se uljudi, zbog nje. Imađah toliko prisnih prijatelja, a sad mi je svejedno što me se više ne sećaju ili preziru; celo njihovo telo je izmenjeno za tri godine, do poslednje ćelijice: u čemu je onda produženje ličnosti! Šetajući kroz mrak uzmem je za ruku, i, ne što pogađam njene misli, već je njoj nemogućno više da misli do ono što ja ni pogađati ne moram; ja držim njenu ruku u svojoj, i to je dovoljno da je ceo tok njenog života skrenuo novim pravcem. Drug mi je uznemiren, zbunjen, nepoverljiv; spuštam mu ruku na rame, i što je ruka ta otežanija, sve je smireniji, sve mu je potrebnije da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu, - ne oseća se više napuštenim. I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena. Držiš li dakle još uvek da nema velikih govornika - tela?
Negda se moj duh bunio protivi ideje večnog bivanja ma kog bilo dela čovečjeg života i ušteđevine, i protiv boga, - voljne i presudne sile. Mislio sam: Ti ne osećaš nikada boga, do trenutka dok ne padneš u kakvu opasnost; a i onda mu se nesvesno moliš kao što bi buncao u groznici. Da osećaš svoju večnost, ne bi te mogućnost smrti užasavala, niti bi pisao iz koristoljublja, - da odguraš ma i uspomenu na sebe što je mogućno dalje preko groba! Sada pak pokušavam da mislim drukčije. Najpre, šta me se tiče što ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga! Sam ja ne mislim nikad na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika. Ali naiđe li bolest, poslaću po lekara. Nalazimo se u takvoj bahanaliji životnoj da se ne možemo ni setiti onog što ne doživljujemo. Zašto da kukavičluk - faza mog života kada bez diskusije primam princip božanstva - mora baš da predstavlja nenadležnost moje svesti! Panikom sam preobražen i tako postavljen pred izvesne mogućnosti koje ranije ne bih shvatio i koje ću docnije opet da odbacim. Čak i u istraživanju, kada smo izvesna bivstva predviđali i tražili ih, ova nam se obznanjuju samo preko otkrovenja, tojest zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim. A to otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja itd. Kao i mnogo čemu drugom, i otkrovenju je nužna naročita atmosfera: atmosfera otkrovenja. Hoću da kažem da ono što se zove životom unutarnjim i životom spoljašnjim, ili duhovnim i telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučnog i besprimernog mehanizma u ovom životu; čiji je jedan deo, ili jedan rezultat, možda vezan u drugom. Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak i ako idu izvesnom zakonu. Ništa se ne protivi misli da je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša. Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, svakako je danas između nas i nečeg još u čije u čije smo bivstvo tako često neizvesni. Znam da, čim postoje odnosi, postoje principi i postoje faktori između kojih su se dotični odnosi razapeli. Moj se duh, čak i jedan deo samog mog života, sad mnogo više buni na pomisao da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom unapred, u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane. U prirodi se ne bi mogla roditi tako jedna fatalna ideja o božanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti. O nestvarnostima se može misliti samo ako se misli kojim veštačkim, nakaznim putem o onom što već postoji ali nikakvo se novo opažanje u takvo razmišljanje ne unosi. U fantastičnim romanima o drugim svetovima niko nije mogao izmisliti, i opisati verno, kakvu novu boju, na primer, koju već ne znamo u sunčevom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo.
Život duhovni dakle nerazdvojiv od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku, na primer, ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem. Ako si rođen suviše rano ili ako odviše rano počneš da trošiš na neophodna i neizlečiva zadovoljstva bogatstvo koje međuvremeno stičeš, ali ne u dovoljnom tempu, ili ti je povereno ili si ga nasledio, znaj da nema više mogućnosti povratka, čak ni na dovršenje mladosti, - na koje misliš da još uvek imaš prava i koje da ti je ostalo. Odsad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju. Nemogućno je oboleti samo delimično afazijom, kojom bi se uništilo ono što remeti harmoniju pravilnog napretka. I to je ono što se smatra ispaštanjem, još u ovom životu, grehova: suviše veliko bogatstvo iskustva, suviše prošireni prostor da bi sadržavao ponova uprošćenu mladićku težnju, a da se ova u mukama ne dekomponizira. U stvari ni sam svet, to društvo, neće ti poverovati u tvoje čiste namere, u iskrenu želju da svedeš svoj život na ekonomiju; i ne bi ti je omogućio! Priča o rasipnom sinu je laž! Ne doneseš li svetu ma šta od onog što si ranije imao i što bi mu poslužilo kao jemstvo da se ti vraćaš sa po puta, - a ne samo zato što si poslednju kartu proigrao, smrviće te!
I kad velim sebi da ne ostvarujem veliku umetnost već samo veliku ekstazu, razumem vrlo dobro; i zadovoljan sam što sam napisao nekoliko pesama, i što pišem još uvek ovu knjižicu, koje možda neće odgovarati ni vašim ni mojim pojmovima o umetnosti, - ali koje su veličanstvene. Govorim tako banalne stvari s tako važnim osmehom. Pisati stihove na podu, klečeći, nadvijen na hartiju, nalakćen na ruku u kojoj se drži pisaljka, tako da celo telo svojim naporom učestvuje u beleženju ekstaze. Time bi otpala suvišna fraziranja i razvodnjavanja takozvano - pogrešno - lirska.
Jednu sam zavoleo a druga me prestala voleti, stoga sam vrlo nesrećan. Ja znam da nisam ništa uštedeo od zanosa i bogatstva, čime bih zaslužio poštovanje ljudi. Ali istrošim li ih sasvim, beskrajno se unesrećim; bacam svoj pogled unazad, detinjstvu: u susret jednom liku, jedne žene, najuzvišenije ljubavi. U prvom trenutku učini mi se da je taj lik tamo izrazit i jasan, ali, naprežući se da se udubim u njegove linije, iščile nepovratno. Gospode, rana! Mrka drugarice, afazijo! Mrlje! Pišem sedam nemogućih reči na hartiji: i u svakoj se cedi, zaokrugljuje, po kap krvi, a u svakoj kapi pomalo zemlje, trunja od kore drvene, i mržnje. Zašto i mržnje! Nisam li iscepao na četiri Sveto pismo! Nisam li ga tom jarošću podelio na četiri jevanđelja! Ali nema do jedne sobe u svetu, u koju bih hteo ući, i na sto (po kome je nemogućno nalaktiti se i, vrlo malo namrgođen, odmoriti se u ćutanju) udariti ogorčeno pesnicom, - dok pljuvačka klizi niz usta, - viknuti: Da, ja se zovem baš tako! Imalo bi uvek po koga koji bi mirno, zajedljivo odgovorio: Šta se nas tiče vaše ime; ili bar: tako prešno, tako neophodno, ime! A šta se mene tiče vaš mir! To nisam ja o kome je reč, već jedna savest čista, izdvojena, koju sam hteo spojiti uz kakvo ime. Što se tiče tela, sadašnjost se, i avantura dok je u toku, samo preko njega objavljuje. Kad izađem iz te kuće, naslonim se na zid, pogledam od gore do dole, duž ulice. Svete na sever, svete na jug! Zdravo svete na jug, najsrećniji od svih ljudu te pozdravlja, - onaj koji je uništio svoj opstanak. Videh boga. Odjednom bi me stid od tog što rekoh i užasnih se. Oni nisu hteli ni mog imena ničijeg, ja sam učinio po treći put isti užas. Ali ako kakva žena užasnuta, uvređena, pobegne u moju kuću, i iza redova punih mulja, krvi, slame, donese na svet jedno dete i krvavu posteljicu, ma nakazu, bez imena, sa očima bledim kao Zavist, ja ću baciti preko toga još ostatke svoje obuće i odela i slamarice i poroke, i šuplje vaše poglede, i pokrete vaše bez strasti, i pepeo i dim i makadam i zelenilo: sve ono što mi se sviđa ili što me gadi: samo da od nečeg sakrijem novorođenog, i da odsečem od vas njene jauke. Ali, kroz bunjište, prosijavaju plave oči - uvek iste, vas se to ne tiče, nemaju imena; vas se imena ne tiču, - a kroz zemlju se proceđuje masna i mrka tekućina razjedinjenja, - to nije rastuženost, ako baš i suza.
Šta bih činio da nema ljudi već da sam sam; kao pesnik šta bih činio? Ako bih taj nestanak mogao podneti, ne bih ipak više pevao rečima: izvesne svoje zanose bih kreštao i derao u prostor. Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao... i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život! I što bi ljudi bili krivi za moju patnju čak kad su zli; kao da i oni sami za svoje zloće ne pate! Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo me večeri truje nekim slatkim golicanjem kroz sva tkiva. Evo čuda nad čudima! Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih, i pokriti njegovom zastavom ceo svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje; i umoran se nasmeših na dom joj ubavi - Rastko, koliko je svetla ta linija od tebe sad do nje! Ti više nećeš piti vina, ni provoditi blud: život mora da se uljudi, zbog nje. Imađah toliko prisnih prijatelja, a sad mi je svejedno što me se više ne sećaju ili preziru; celo njihovo telo je izmenjeno za tri godine, do poslednje ćelijice: u čemu je onda produženje ličnosti! Šetajući kroz mrak uzmem je za ruku, i, ne što pogađam njene misli, već je njoj nemogućno više da misli do ono što ja ni pogađati ne moram; ja držim njenu ruku u svojoj, i to je dovoljno da je ceo tok njenog života skrenuo novim pravcem. Drug mi je uznemiren, zbunjen, nepoverljiv; spuštam mu ruku na rame, i što je ruka ta otežanija, sve je smireniji, sve mu je potrebnije da govori - vrlo usrdno, kao da se kaje za svoju sumnjičavost; što pak laganija, jedva dotičući ga se, leži mu tvoja ruka na ramenu, on je još uvek uzbuđen i bolan, ali ga beskrajna nežnost obuzima prema tvom prijateljstvu, - ne oseća se više napuštenim. I ruka na trbuhu je samopouzdanje za telo čija je ruka, a uznemirenost i sram i ogorčenje za telo na koje je položena. Držiš li dakle još uvek da nema velikih govornika - tela?
Negda se moj duh bunio protivi ideje večnog bivanja ma kog bilo dela čovečjeg života i ušteđevine, i protiv boga, - voljne i presudne sile. Mislio sam: Ti ne osećaš nikada boga, do trenutka dok ne padneš u kakvu opasnost; a i onda mu se nesvesno moliš kao što bi buncao u groznici. Da osećaš svoju večnost, ne bi te mogućnost smrti užasavala, niti bi pisao iz koristoljublja, - da odguraš ma i uspomenu na sebe što je mogućno dalje preko groba! Sada pak pokušavam da mislim drukčije. Najpre, šta me se tiče što ja u površnom svom životu, ili u životu obrnutom na drugu stranu, ne osećam boga! Sam ja ne mislim nikad na bolest do trenutka njene pojave, još manje na sposobnost pojedinih lečnika. Ali naiđe li bolest, poslaću po lekara. Nalazimo se u takvoj bahanaliji životnoj da se ne možemo ni setiti onog što ne doživljujemo. Zašto da kukavičluk - faza mog života kada bez diskusije primam princip božanstva - mora baš da predstavlja nenadležnost moje svesti! Panikom sam preobražen i tako postavljen pred izvesne mogućnosti koje ranije ne bih shvatio i koje ću docnije opet da odbacim. Čak i u istraživanju, kada smo izvesna bivstva predviđali i tražili ih, ova nam se obznanjuju samo preko otkrovenja, tojest zapanjujući, i od toga trenutka tek preuređujući nas sasvim. A to otkrovenje nailazi na nas katkad samo u momentu našeg ludila ili bolesti ili razdraženja i oduševljenja itd. Kao i mnogo čemu drugom, i otkrovenju je nužna naročita atmosfera: atmosfera otkrovenja. Hoću da kažem da ono što se zove životom unutarnjim i životom spoljašnjim, ili duhovnim i telesnim, jednog čoveka, samo su dve krajnosti jednog istog nerazlučnog i besprimernog mehanizma u ovom životu; čiji je jedan deo, ili jedan rezultat, možda vezan u drugom. Mala svest, s pretenzijom na slobodnu volju, koja je ostvarena u čoveku, ne mora biti jedinstvena u prirodi: mogućnosti su njene bezgranične čak i ako idu izvesnom zakonu. Ništa se ne protivi misli da je ostvarena još jedna, možda veća, svest sa mnogo jačom pretenzijom na slobodnu volju: i da od nje možda zavisi naša. Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, svakako je danas između nas i nečeg još u čije u čije smo bivstvo tako često neizvesni. Znam da, čim postoje odnosi, postoje principi i postoje faktori između kojih su se dotični odnosi razapeli. Moj se duh, čak i jedan deo samog mog života, sad mnogo više buni na pomisao da je moj odnos religioznosti bačen jednim svojim krakom unapred, u ništavilo, i da nikakav princip nije s one njegove strane. U prirodi se ne bi mogla roditi tako jedna fatalna ideja o božanstvu, a da ne odgovara izvesnoj stvarnosti. O nestvarnostima se može misliti samo ako se misli kojim veštačkim, nakaznim putem o onom što već postoji ali nikakvo se novo opažanje u takvo razmišljanje ne unosi. U fantastičnim romanima o drugim svetovima niko nije mogao izmisliti, i opisati verno, kakvu novu boju, na primer, koju već ne znamo u sunčevom spektru. Neiskustvo oka bi ga pri tom potpuno paralisalo.
Život duhovni dakle nerazdvojiv od života našeg fiziološkog, i naša večnost valjda zaviseći time od našeg života sadašnjeg: ti i ne znaš sa koliko opasnosti nosiš svoje večno bivanje u pokretima svojih ruku, na primer, ili u želji da zadovoljiš svoju strast za pevanjem. Ako si rođen suviše rano ili ako odviše rano počneš da trošiš na neophodna i neizlečiva zadovoljstva bogatstvo koje međuvremeno stičeš, ali ne u dovoljnom tempu, ili ti je povereno ili si ga nasledio, znaj da nema više mogućnosti povratka, čak ni na dovršenje mladosti, - na koje misliš da još uvek imaš prava i koje da ti je ostalo. Odsad nosiš uvek sobom nove horizonte, već zagorčane, koje si otvorio svojom neizbežnom velikodušnom lakomislenošću i raskošju. Nemogućno je oboleti samo delimično afazijom, kojom bi se uništilo ono što remeti harmoniju pravilnog napretka. I to je ono što se smatra ispaštanjem, još u ovom životu, grehova: suviše veliko bogatstvo iskustva, suviše prošireni prostor da bi sadržavao ponova uprošćenu mladićku težnju, a da se ova u mukama ne dekomponizira. U stvari ni sam svet, to društvo, neće ti poverovati u tvoje čiste namere, u iskrenu želju da svedeš svoj život na ekonomiju; i ne bi ti je omogućio! Priča o rasipnom sinu je laž! Ne doneseš li svetu ma šta od onog što si ranije imao i što bi mu poslužilo kao jemstvo da se ti vraćaš sa po puta, - a ne samo zato što si poslednju kartu proigrao, smrviće te!
Šta? Ničeg zar u rukama
Čime početi život novi:
Poslednje bogatstvo koje svetu vraćeno
Dokazalo bi da se odričeš ludila!
Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan. Tako stižemo do ideje o odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikada neću moći odgovoriti.
Je li mogućno da završavam ovim jednu misao koju sam imao doskora, a koja mi je, evo, sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo, i time iskorišćena od mene zauvek i uništena. Novom ću se, svežom hranom morati sutra utoljavati; tako da ću je se, kao da bi da se dokaže i istinitost ove knjižice, još sutra morati možda najogorčenije odreći, i nje i svoje misli od juče.
Ova poslednja misao biće posvećena prijateljima koji neće nikada biti ovenčani slavom: Teorija o Monadama nije me ničem izvesnom naučila; Slučajnost i harmonija ne trpe se kao saradnici. Postoji li Slučajnost: onda ona ulazi u tragični materijal prirode; doka Harmonija pre stupa kao osmeh na lice pobediočevo: Čovek je nepreglednosti životinja, tojest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti. Otud, za razliku od običnih zverova, on je nezadovoljan. Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti ne u njegovoj prošlosti već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati. Tako je svako njegovo čudo određeno za primanje utisaka udvojeno, pored orijentacije, i funkcijom: za otvaranje, na tome mestu, celog bića Nedogledu. Služenje čula počinje delovanjem organskim i svršava matematičkim. Postoji bolest matematička. Sve njegove želje kriju tajnu nameru da budu konačno zadovoljene negde izvan granice shvatanja: time njihova ispunjavanja dobijaju intenzitetom u ovom životu. Život nije nemogućan, već pretpostavlja prekoračenje u večnost. Ako više nije mogućan ni jedan korak, ostaje veliko oslobođenje, Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu kad iz nje iziđe poslednji izgled? Život je još u stvaranju, te ni jedan zakon nije još ni dovoljno potvrđen ni završen da bi se o njemu moglo postaviti pravilo: zato smo odagnali najzad relativnost, i uperili svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja zakonska kao mostovi. To nije drugi život; to je dalji život, koji blagosloven, pored ostalih vrednosti, porodiće i laž. Laž! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja reč.
Čime početi život novi:
Poslednje bogatstvo koje svetu vraćeno
Dokazalo bi da se odričeš ludila!
Neće ti poverovati ni da, ako si bio lud, kao što je neko rekao, bio si uvek originalan i time jedino za prirodu moralan. Tako stižemo do ideje o odgovornosti: možeš li ti da zajemčiš svoj budući život svojim sadašnjim? To je opet o moralu reč! Ali da li si ti u stanju da rukuješ fatalnostima? Ima stvari koje ne znam ili na koje nikada neću moći odgovoriti.
Je li mogućno da završavam ovim jednu misao koju sam imao doskora, a koja mi je, evo, sada skoro već strana! Ona je hranila moj život za vreme od šest meseci, prošla kao presni zalogaj kroz telo, i time iskorišćena od mene zauvek i uništena. Novom ću se, svežom hranom morati sutra utoljavati; tako da ću je se, kao da bi da se dokaže i istinitost ove knjižice, još sutra morati možda najogorčenije odreći, i nje i svoje misli od juče.
Ova poslednja misao biće posvećena prijateljima koji neće nikada biti ovenčani slavom: Teorija o Monadama nije me ničem izvesnom naučila; Slučajnost i harmonija ne trpe se kao saradnici. Postoji li Slučajnost: onda ona ulazi u tragični materijal prirode; doka Harmonija pre stupa kao osmeh na lice pobediočevo: Čovek je nepreglednosti životinja, tojest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti. Otud, za razliku od običnih zverova, on je nezadovoljan. Uzroke njegovih oboljenja treba tražiti ne u njegovoj prošlosti već na jednoj pravoj liniji između njega i bezgraničnog: tamo ih otklanjati. Tako je svako njegovo čudo određeno za primanje utisaka udvojeno, pored orijentacije, i funkcijom: za otvaranje, na tome mestu, celog bića Nedogledu. Služenje čula počinje delovanjem organskim i svršava matematičkim. Postoji bolest matematička. Sve njegove želje kriju tajnu nameru da budu konačno zadovoljene negde izvan granice shvatanja: time njihova ispunjavanja dobijaju intenzitetom u ovom životu. Život nije nemogućan, već pretpostavlja prekoračenje u večnost. Ako više nije mogućan ni jedan korak, ostaje veliko oslobođenje, Samoubistvo, najveličanstvenija matura. Samoubistvo, ti nosiš još život u sebi i ništiš strah od umiranja! Da li ćeš stupiti u moju sobu kad iz nje iziđe poslednji izgled? Život je još u stvaranju, te ni jedan zakon nije još ni dovoljno potvrđen ni završen da bi se o njemu moglo postaviti pravilo: zato smo odagnali najzad relativnost, i uperili svoja tela u beskraj gde su bačena ispunjenja zakonska kao mostovi. To nije drugi život; to je dalji život, koji blagosloven, pored ostalih vrednosti, porodiće i laž. Laž! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja reč.
Izvor: Dela Rastka Petrovića, knjiga II, Poezija - Sabinjanke, Beograd, Nolit, 1974, str. 93-107
Za "Projekat Rastko" ljubaznošću prof. Dušana Vitasa, Beograd
Za "Projekat Rastko" ljubaznošću prof. Dušana Vitasa, Beograd
 |
| Alain Bonnefoit |
