субота, новембар 05, 2011

KNJIGA NESPOKOJA - Fernando Pesoa





Sarolta Bán


Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca. 


Robert and Shana ParkeHarrison


Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi,  jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu.  Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi... 


Gilbert Garcin


Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak  da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Smrt je oslobadjanje jer umreti znači nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni rob biva oslobodjen, silom, svojih zadovoljstava, svojih nedaća, svog života željenog i večnog. Kralj biva oslobodjen od svojih poseda, kojih nije želeo da se odrekne. One koje su se razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg divljenja koje su obožavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima su posvetili život.

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog  čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.


Robert and Shana ParkeHarrison


Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka, kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu. U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo stvarnost našeg života. (To mi je palo na um nevezano za neki konkretan povod.)

Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam toliko sanjao, ali nisam umoran od sanjanja. Od sanjanja se niko ne zamara, jer sanjati znači zaboravljati, a zaborav nas ne pritiska i ne tišti zuato što je to san bez snova u kome ostajemo budni. U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon, sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine, jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi,   nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i još sanjam da budem!

Koliko Cezara, ali ne izistinski. Osećao sam se zaista carski dok sam sanjao, i zato nikad ništa nisam bio. Moje vojske su poražene, ali taj je poraz bio blag, i niko nije poginuo. Nisam izgubio nijedan barjak...Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde, u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da ih upozna.

Bacam kutiju šibica, već praznu, u provaliju ulice ispod mog visokog prozora bez balkona. Uspravljam se na stolici i slušam. Jasno i razgovetno, kao da to nešto znači, kutija šibica, prazna, odjekuje na pločniku i time mi javlja da je i ulica takodje prazna. Ne čuje se više ništa sem žamora celoga grada. Da, žamora grada celog jednog nedeljnog dana – žamora sazdanog od mnoštva zvukova, nerazaznatljivih ali tačnih.

Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam, samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride. Ali koliko sam Cezara bio!


Ben Goossens



Posle svih ovih kišnih dana nebo je ponovo povratilo plavetnilo koje je skrivalo u ogromnim prostranstvima u visini. Izmedju ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u poljima i jasne radosti što se mrzne na nebu, postoji kontrast koji čini prijatnim prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolećnu blagost. Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da okusim zadovoljstvo podmladjivanja.  

Na velikom nedeljnom trgu vlada svečana živost jednog dana druge vrste. Iz crkve Svetog Dominguša izlazi se s jedne misa, a druga tek što nije počela. Vidim ljude koji izlaze i druge, koji još ne ulaze, jer čekaju nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko izlazi.

Sve te stvari nemaju značaja, kao ni sve drugo što čini banalnost života, san sazdan od tajni i osmatračnica u bedemima kroz koje ja gledam, kao kakav glasnik koji je izvršio svoj zadatak, ravnicu svojih meditacija.

Nekada, kao dete, išao sam na ovu istu misu, ili možda na onu drugu, ali pre bih rekao na ovu. Oblačio sam, s dužnom svešću, svoje jedino i najbolje odelo, i uživao u svemu – čak i u onome u čemu nema nikavih razloga za uživanje. Živeo sam spolja, a moje je odelo bilo čisto i novo. Šta bi više poželeo neko ko će morati da umre jednoga dana, ali to još ne zna, držeći majku za ruku?

Nekada sam uživao u svemu tome, i zato tek sada, možda, uvidjam koliko sam uživao. Ulazio sam na misu kao da se posvećujem u neku veliku tajnu, a izlazio kao da izbijam na neku čistinu. I tako je zaista bilo, i tako zaista i jeste. Samo odraslo ljudsko biće koje ne veruje, s dušom koja se seća i plače, zna šta su uobrazilja i smušenost, nemar i hladan kamen.

Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih mogao da se sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i dalje izlazi sa mise, i početak jedne moguće gomile koja pristiže na drugu misu – sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kuće na obali.

Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog onog što je bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što je prošlo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje... Apsurdna dijagonala običnih doživljaja, nagla škripa kočija na trgu  koja okreće svoje točkove na pozadini bučne tišine automobila i koja, po nekom materinskom paradoksu vremena, traje i opstaje baš ovde, tu, izmedju ovog što jesam i onog što sam izgubio, u ovom prethodnom pogledu na sebe koji sam ja... 



Ben Goossens



Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se liši. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim potpuniji, a što potpuniji, manje drugi.

Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u nekim novinama vest o mnogostrukom životu jednog slavnog čoveka. Bio je to jedan američki milioner, i imao je sve. Dobio je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, naklonost, odanost, putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac može sve već zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, zaista može gotovo sve.

Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga donekle smatram svojim poznanikom, budući da svakoga dana ručava, kao što danas upravo ruča, za stolom u dnu kafane. Sve što je onaj milioner imao, imao je i ovaj čovek; u manjem stepenu, naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, čak i istu slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. Nema tog čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog  milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime čoveka koji sada tamo ruča.

Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može prstima dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje dužina ruke; u svemu ostalom su isti. 






Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja, moja mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to izmiče, isparava. Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam osećao kao drugi, da sam razmišljao kao drugi. Ono što sad posmatram to je predstava smeštena u drugi dekor. A ono što  posmatram, to sam ja.

Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna.

I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice, pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva, izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?

Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.

Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo što pišem već napisao. Sećam se. I pitam onoga u meni što pretpostavlja da postoji da li možda postoji u platonizmu doživljaja neko drugo sećanje na jedan prethodni život koji bi zapravo bio samo sećanje na ovaj...

Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?



Sarolta Bán



Ponekad, kad podignem glavu ošamućenu od knjiga u koje upisujem tudje rečenice i odsustvo vlastitog života, osećam neku fizičku mučninu koja je možda posledica mog pognutog položaja za stolom, ali koja nadilazi cifre i moje razočaranje. Život mi se gadi kao kakav beskorisni lek. I tada uvidjam, u savršeno jasnim vizijama, kako bi bilo lako odagnati ovu dosadu, samo kad bih imao snage da želim da je zaista odagnam.

Živimo po sili akcije, odnosno po sili volje. Oni medju nama koji ne umeju da žele (svejedno da li su geniji ili prosjaci), postaju braća po nemoći. Šta mi vredi da sebe proglasim za  genija, ako sam pomoćni knjigovodja? Kad je Sezario Verde rekao svom lekaru da nije on gospodin Verde, trgovinski činovnik, već Sezario Verde pesnik, upotrebio je jedan od izraza besmislene oholosti, koji zaudaraju na taštinu. On je, jadničak, oduvek bio samo gospodin Verde, trgovinski činovnik. Pesnik se rodio posle njegove smrti, jer se posle njegove smrti rodilo uvažavanje pesnika.

Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu? 



Sarolta Bán



Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.

Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.

A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.

Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.

Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.

Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.

Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako  ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.

Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja. 



Robert and Shana ParkeHarrison


Došao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i tačnog zaključka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim očima da nisam niko. Niko, apsolutno niko. Kad je ta munja blesnula, tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pružala se pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni samom, nije obasjala nebo iznad nje.

Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati,  lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli.

Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom i praznom. Moja je duša jedan crni kolovrat što  se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.

A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema. Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!

Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je upoznam... 



Robert and Shana ParkeHarrison


Iz  Knjige nespokoja - Fernando Pesoa
Izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nešković

 Izvor teksta:


Fernando Pesoa
 

9 коментара:

  1. Sjajan dokaz koliko znanje, ono knjiško, ono koje je stvar inteligentnog poimanja sveta, može da zbuni, da unesreći, da onespokoji (uostalom, odlomak i jeste iz "Knjige nespokoja"). Čudno je sa kojom je lakoćom autor priznao, ređajući sve svoje dileme o različitosti među ljudima u stepenu njihove uspešnosti-neuspešnosti, sreće-nesreće, zadovoljstva-nezadovoljstva, možda i nehotice priznao da je suština njegovog bola i njegov lični neuspeh - neovladavanje duhom. I inteligentan, i erudita, i najslavniji (pa i kraljevi) ukoliko ne ovladaju duhom, bivaju nesrećni. Duh podrazumeva krajnju smirenost, razumevanje, shvatanje stvari, i istinsku pomirenost sa njima, koje onda rezultiraju srećom. U duši ovog autora toga nema, kao uostalom ni u većini duša na ovom svetu. Zato je ovaj isečak dragocen. Za početak je dovoljno zapitati se "želim li da budem srećan čovek ili uspešan čovek?", na primer. To je dobar prvi korak na putu duhovnosti. Svi drugi koraci su, svakako, teški, ali nužno vode pravom cilju...
    Nasmešena sam ostala na autorovu (i moju, čestu!) dilemu kako je moguće da neobrazovani, neuki, čak manje inteligentni ljudi, ponekad imaju taj prepoznatljivi duhovni mir kome svi težimo. Možda je odgovor u tome da je njima to rođenjem dato, a drugi moraju da se za njega bore, skidajući sa sebe balaste sujeta, lažnih iluzija, zavodljivog knjiškog znanja i ko zna čega sve ne.

    Draga Sfinga, jasno ti je, iz komentara, da mi se tvoj današnji izbor teksta veoma dopao.
    Tebi veliki pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  2. Draga Todora,
    Zahvaljujem ti se na komentaru i strpljivom čitanju.

    Generalno gledano slažem se sa tobom da intelektualizam može zakočiti duhovni razvoj čoveka, jačajući razumsko i racionalističko poimanje sosptvenog sveta, pogotovu unutrašnjeg sa kojim teško stupamo u pravi i iskren odnos. Jedan naš velikan je rakao: "Neka vam Um u Srcu počiva". I to bi bila dovoljna odrednica za produhovljenost. Ostalo dolazi spontano, ako je iskrenost prema soptvenim bunarima podsvesti dovoljna da prevaziđe i unapredi sopstveni odnos prema svetu, drugima i prvenstveno sebi. Od toga se po mom mišljenu kreće.

    U tom kontekstu se ne bih složila sa tvojomn konstatacijom da je dovoljno zapitati se: "želim li da budem srećan čovek ili uspešan čovek?" Svakako da je bitno, ali nije dovoljno. Sreća je danas jako izmanipulisana reč, pojam i dostignuće. Sreća ne postoji, ona je samo trenutni odblesak ili naša pomisao na veliko zadovoljstvo koje nas u trenutku može obuzeti. A zadovoljstva itekako mogu biti samo surogat zadovoljstva materijalizovanog sistema vrednosti koje danas vladaju celim svetom. I šta znači uspešan čovek? Kriterijumi današnjeg vremena su prilično sumnivi. Sreća nam se samo može i učiniti kao subjektivni doživljaj trenutnog raspoloženja, ali nikako ne može biti trajna posledica zadovoljenja naših potreba, koje veoma često budu samo privid popunjavanja onih egzistencijalnih praznina koje samo duh može ispuniti. A duh "duva" svuda, i najčešće udara, oslobađajući nas gordosti, sujete, zavisti, samoljublja, i lažnog samoveličanja, pa čak iako je skriveno lažnom skromnošću i poslušnošću, lažnim davanjem ljubavi samo da bi se dobila ljubav.... Duh nas osvešćuje, otrežnjuje, budi, drma kompeltno naše biće da bi nas naveo da sebe upoznamo i prihvatimo.

    Mir dolazi tek kasnije, ako uopšte uspemo u tom poduhvatu. Ponakad nam se smirenost pojedinih ljudi izvan intelektualnog i kulturnog sveta čini kao veće dostignuće, iako žive banalnu svakodnevnicu naizgled veoma zadovoljni i srećni.

    Lično mislim da pojedini ljudi, bez obzira na pripadnost određenoj kuturi, shvate svoje pozvanje na ovom svetu. Pozvanje nije vezano samo za umetničke talente, naučna dostignuća, genijalnost ili talentovanost za neku oblast. Pozvanje može imati i majka, kao roditelj koji ima najvažniji i najteži zadatak na svetu, da ogaje dete, koje će sutra postati svoj čovek, svoja ličnost, individua za sebe.... tek individuacijom čovek polako stiče onu nezavisnost i put slobode koja če ga učiniti neponovljivim bićem. Ličnošću za sebe...

    ОдговориИзбриши
  3. Radost je već bolji i verniji pojam. Živeti u radosti i sa radošću prihvatati sebe i život je veliko dostignuće, koje nam često izmiče. Želje su nam često nedostižne, a svaka neispunjena želja vodi nezadovoljstvu. A sad, zamislimo onu skoro nepojmljivu želju koju svaki čovek nosi u sebi - ispunjenje... Iz toga sledi neminovna priroda čoveka kao nezadovoljnog bića koje stalno teži zadovoljstvu. Princip zadovoljstva, svojstven detetu, često nas odvlači od suština o sebi koje treba da osetimo, kada počne da se budi naše unutrašnje biće, kada treba da počnemo gajiti zrelo biće, biće rizika, biće odgovornosti, i biće koje će svoj život sa radošću i uz zahvalnost nositi svojim putem.

    Unutrašnji svet čoveka je skoro nepregledan, veoma često tajnama obavijen. Radost dolazi kada shvatimo sebe iznutra, kao i kad prihvatimo sebe u celini. Ocelovljenje i isceljenje, pre svega duše, je osnov svekolikog zdravlja čoveka.

    A kad se upustimo u tu avanturu otkriovanja svoj unutrašnjeg sveta, ako osetimo to pozvanje, onda nam put ne biva lakši ili ispunjeniji. Biva teži i odgovorniji. Posut novim iskušenjima, obogaćen novim saznanjima i iskustvima, predstavlja tek početak naše individuacije. A to nije nimalo lako. Odricanja su velika, kao i skoro nepojmljivo osećanja nepodnošljive lakoće postojanja. Iz tog bunara se nazire tračak svetlosti. Njemu težiti, to je već put radosti i ispunjenja.

    Pojedini genijem obdareni ljudi, koji su osetili svoje pozvanje, često imaju tragičnu sudbinu.

    Šta mi možemo znati o sebi? Veoma malo. Naš unutrašnji svet obiluje tragizmima nakupljenim ne samo kroz iskustvo, već i kroz arhetipe naših predačkih korena. toga teško da možemo biti svesni. Možemo samo naslućivati. Otuda i naše razumevanje pesništa i velike literature onih koji su dotakli neka dna svojih bunara ne može biti pravo ukoliko ne postoji saosećanje za takav tragizam. Pre svega kroz sopstvenu vizuru i naših unutrašnjih kolebanja, nespokoja i nezadodoljtsva. Ako smo, istina, bar donekle iskreni u tome. A da ne govorimo o činjenici podeljenog i rascepljenog čoveka koji je kao palo biće u ovoj egzistenciji suviše ranjivo i inferiorno. Sreća ga ne može stići ako ne harmonizuje svoje rascepkane deliće, pronađe ih u maglovitim predelima sosptvene duše. Smiraj, spokoj i blaženstvo dolazi iz tek tog dostignuća. I nikada tome nema kraja. To je tek početak, jer beskrajan svemir (SVE-MIR) traži i naše baskrano učešće truda i želje za samosaznanjem, koje se nastavlja, kažu, i posle smrti kao drugačiji vidovi razvitka i uzrastanja u vrlini. Beskonačno, sve dalje i dalje, kroz celu besmrtnost nikad ne izgubivši biće postojanja.

    ....

    ОдговориИзбриши
  4. Pesoa je kao pesnik i vrhunski intelektualac svoga vremena postavljao ta pitanja sebi, ne samo kroz poeziju, već i kroz eseje, poput ovog. Njegova iskrenopst ide toliko daleko da ne možemo da ne uzdahnemo pred mukom koja ga obuzima u svojim unutrašnjim dijalozima. On kaže:

    "Ne znam koliko duša imam?
    Menjam se svakog trena.
    Stalno me progone.
    Nikad sebe nisam našao
    niti sebi poverovao.
    Dušu imam samo.
    Ko dušu ima, mira nema.
    Ko vidi, samo je ono što vidi.
    Ko oseća, nije ono što je...

    To samo pokazuje njegov suviše bogat unutrašnji svet, koji je osnov za duhovno uzdizanje, pa čak iako je pad kroz nihilizam ponakad suviše vidljiv. Patnja je mnogo iskrenija, pogotovu ako biće poput pesničkog ne nalazi razumevanja okoline. A i kako bi, kad ova civilizacija ropće u blatu i mulji sopstvenog samospoznanja. istina vrda, vijuga, i teško ju je znati. Iako je ona uvek samo jedna....

    Mit postaje arhetip koga se treba oslobađati na putu individuacije ili više i dalje od toga, na putu oboženja.

    Zanimljiv je podatark, da prezime pesnika PESOA znali - ličnost. On se opire, muči, u pokušaju prihvatanja sebe i sveta i sklon je kaže:

    "Ova stara teskoba,
    Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim...",

    ***

    "Velike su pustinje, dušo moja!
    Velike su pustinje...
    ...bez zablude, naravno.
    Jadna ljudska duša u oazi pustinje odasvud!"

    ***

    "Nisam ništa.
    Nikada neću biti ništa.
    Ne mogu želeti da budem ništa.
    Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta."

    Otići tako daleko u potrazi za svojim sve-mirom, nije lak zadatak pozvanja božijeg. Nama je ostavio svoje veliko pesničko nadahnuće i dostignuće kao lepotu koja dira dušu. Dušu, danas suviše zakovanom i okovalom lancima lažnih vrednosti. A duša mora da je poetična u svojoj suštini, mora ga ima odraz sveprisustva božanske svetlosti i svetog duha koji je oplođava lepotama. Odatle treba da izvire ta radost koja nam srce ispunjava i zrači ljubavlju na ljude koje volimo. Vrlina i ljubav je osnova podviga potojanja. A poimanja našeg života ipak tome treba da teži, da bi se ovaplotila u lepoti postojanja.

    Sve najbolje

    ОдговориИзбриши
  5. Драга Сфинга,
    расправе о питањима Душе и Духа потрајале би до у бескрај, а захтевају и оно Знање које ја (још) немам. Мада, негде прочитах да истинској духовности чак ни Реч није потребна... Зато се ми, ситни, који смо (ако смо!) на њеном путу, речима обилато расипамо... И није то грех, ако на други начин не можимо да појмимо Тајну.
    А у једном си у праву: погрешила сам у избору речи. Требало би да стоји РАДОСТАН човек, а не СРЕЋАН човек, ту се слажем с тобом.
    Још једном - теби поздрав!

    ОдговориИзбриши
  6. Draga Todora,
    Meni je svaka razmena reči, mišljenja, stavova, pa čak i naslućivanja, izazov. Ljudi se okupljaju oko nekih tema i dopunjuju u mišljenjima, što ih navodi i podstiče na razvijanje mišljenja. Kako bi drugačije učili, ako ne jedni od drugih, slušajući i razmišljajući o tome. Ja sam ponekad samo neobuzdana, pa kad iz mene krene, zaboravim se. Ne mislim da je to loše, jer ponekad ponovnim isčitavanjem ispisanih stranica mogu sebe pozicionirati, često i korigovati, a često i zaključiti da sam neke mitske zablude prevazišla. Ponekad mi se učini da je to bilo naivno ili čak pretenciozno, ali sam shvatila da time ne treba sebe kuditi. Tako se raste.

    Pisati o duhovnosti je zbilja teško, pogotovu ako je izvor u nama slab. Ali ponekad nas neki pesnik ili slikar, kompozitor ili glumac na sceni, može navesti, isprovocirati u najboljem mogućem smislu da su upustimo i u takve avanture duha. Istina je, istinskoj duhovnosti nisu potrebne reči. U tom smislu sve ovo jeste rasipanje ne samo snage, vremena, već i samih reči kojima pokušavamo nešto objasniti.

    Čovek je po prirodi radoznalo biće, i izazov mu je da oproba sebe u nekim drugačijim sferama. Ti si ušla u poeziju i u tome je tvoj izazov. U tome tvoja duša traži izlaz, svetlost, uzlet i radovanje. I meni je veoma drago kad osetim uzlete kod ljudi, i to me nadahnjuje da se osetim bolje u ova teška i tmurna vremena. Koliko god pokušavali da se zamaskiramo sitnim zadovoljstvima. Realnost treba da bude uvek očigledna. To je naša stvarnost i lična i kolektivna, pa kakva god ona bila.

    Nikako nisi progrešila. Prosto, pokušala sam samo da objasnim onu interpretaciju pojmova oko kojih se inače stalno saplićemo u svakodnevnom životu, tražeći nešto... Nije mi bila namera da te ispravljam. Ja samo volim i uživam da sa ljudima razmenjujem mišljenja, bez obzira na stepen ili prirodu znanja koja su dosegli. Ponekad mnogo naučimo i od običnog sveta, seljaka, a da ne pominjem koliko bisera deca umeju da izbace iz sebe. Onda se prisetimo naših iskrenosti, koje smo kao odrasli zaturili u nekom vremenu iscurele prošlosti....

    I sa radošću se vratimo i otvorimo...

    I tebi ja šalejm srdačan pozdrav.

    ОдговориИзбриши
  7. Neizmerno sam ti zahvalna na ovoj objavi!
    Hvala ogromno! Dotaklo me do svih tacki praznina i pojimanja niceg!

    ОдговориИзбриши
  8. Draga Viktorija,
    Nadam se da ćeš ovde pronaći još zanimljivih tekstova za izvor svog nadahnuća.
    Pozdrav!

    ОдговориИзбриши
  9. Тодора, уз дужно поштовање, мислим да уопште ниси схватила срж Песоиног размишљања.

    ОдговориИзбриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...