LAKI BOLOVI - Marko Stojkić

Ruke


Bestelesno. Zinule oči
u prazno. Voleti, prekoračiti
ovlašćenje, kandžama
milovati. A ptica toči
poj po dužnosti.
Devica s rancem
kasni na čas.
I ovaj život nije zbog nas. 

Prebroj ostatke, biće
da smo precenili
poglede i tela, trošnost
zavičaja. Dignimo
čela. Kako. 

Simfonija razlomljena
u previše
činova, rasuto
svetlo, porođajne muke.

Jedan let, a tako,
sve tako bestelesno. 

I krvave krvave ruke.

Arbebuk

 Obale

Bačena pisaljka. Čemu.
Talasi zauzdani, hodao sam
slušao pričao klimao glavom,
tamo neki galeb,
tamo neki čamac,
razbaštinjeni dodiri,
imitacija života rekao bih,
a ove reči tek pena...

I svaki put kada odeš
umre negde jedan mornar
u luci, zadihan,
sa tvojim licem pred očima.
Sve je plaćeno sem poljubaca.
Makro isteruje nesrećnicu,
seđuje sobu, jevtin hotel,
recepcija zove novinare,
diskretno šuškanje novčanica,
slana voda žednom, slatka smrti...

Zamisli konje razularene,
pomahnitale kaluđerice,
zamisli, dva popa tajno
žderu pečenje u vreme posta,
ljudi su, zamisli.
I ove prašnjave obale,
đubrište ideja,
plač novorođenčeta, pobune,
primirja, bure, opet pobune
i tamo neka
podatna uzmi me voli me,
koža sjajna koža meka koža mokra,
a ove reči tek pena...

Arbebuk

Laki bolovi


Pusti me opet
da verujem, bila bi to
savršena smrt -
krijumčarenje svile,
kostiju, droge, iznutrica,
zatrpavanje krivice, kobno
komadanje - izgubiti se
u tuđim dvorištima,
posteljama, 

dok prostireš čaršav,
belu ravnicu
(znam, zlu ne trebalo, stare
veštičje mantre, konci,
beli luk, petlova kresta),
vidim mirenje sa sudbinom
i vlast, dok prostireš čaršav,
belu pučinu, jer 

besani smo svedoci,
na mrtvoj straži neprimećene ptice,
dva osmeha na puškomet, bilo bi to
savršeno bekstvo
(stari sofizmi: ti si ja,
ja sam ti, mi smo mi i slično),
u nedogled isplažena priča,
palacanje mislima,
laki bolovi - 

znam, reći ćeš,
kosti su procvetale, puzavice
zaklonile zid i opet
jedan pogled s prozora u suton,
poneki suncokret i svaka
noć nam je kratka,
sviće već, reći ćeš, bio bi to
savršeni let.

Arbebuk

Ovaj dan što se smeje


Obećaj
raspevanu bedu u ostacima
urni. Sveci i preci
ne plode zemlju. Budućnost,
to je ona zabranjena iskra,
urođena mana da ne vidimo
ovaj dan što se smeje,
tvoje bokove u plesu,
korake.

Obećaj
dok perači ulica prosipaju bluz.
Ovo je ničija zemlja i mi nemamo
para za poljupce,
struju, kiriju, hleb,
nemamo para
za ovo manito rasipanje
psovki, ljubavi, suza.

Obećaj
zaborav ili bar
jedno novo pamćenje. Buka,
sve ono što sam razbio
i rasturio tražeći te
oskrnavljenu tolikim
pokušajima bekstva.
Danas si vesela. Eno ih,
farovi, prozori, neba,
gledaju nas.

Arbebuk



IZVOR: MAGELANOVA BUSOLA