Častoljublje današnjeg čoveka jeste određeno etički problem. Čast kao samopoštovanje konstruktivna je podloga karaktera, i isto takva podloga vaspitanja. Častoljublje je stalna gravitacija čoveka ka savršenstvu, kroz napore prema višem i višem, težem i težem zadatku u okviru svoga dara i svoga poziva. Otpadaju "ambicije", i same pomisli da uspeh uslovljava umanjenje ili poništenje tuđe vrednosti. Malo vulgarnim izrazom bi se možda moglo reći: častoljublje radi ćuteći, i živi na svoj račun; slavoljublje "igra" sa telentom za veliki zgoditak, i živi na tuđ račun. Slavoljublje potrza slavu kao dokument, i javnost kao oruđje. Častoljublje nije nikada ni mamac, ni teror nad simpatijama javnosti i njenim kritikama i ocenama. Naravno, nije častoljublje sasvim ravnodušno, ni sasvim nezavisno od ocene: čovečno je očekivati bar čist račun nad radom i zaslugom. Ali ako je ocena nepravedna, u toj oblasti i strada; ali dosledno dejstvuje dalje u svojoj široj oblasti. Opet i opet,: zato što za sve to treba uslova, i još mnogo discipline, u svemu tome ostaje dosta nepreciznosti. Nije častoljublje oklop, nego vrlo osetljivo mesto. Probija u njega slavoljublje kao sporedan produkt u toku rada, i pri urađenom i postignutom. Kaže Pindar u 1-voj pitijskoj: "Nešto teško pritisne čoveka kad sluša o tuđim (njemu nedomašnim) uspesima". Može častoljubiv čovek ponekad zalutati i u osećanja zavisti prema sposobnijem i obdarenijem; ali on će stradati u častoljublju, ne u ambiciji. A bol u častoljublju goni na rad i usavršavanje, a ne u borbu za "glasove Danajaca". Častoljubiv čovek oseća rad sa božanskim atributom beskonačnosti i svih mogućnosti, kako za sebe tako i za druge. Utakmicu i zadobiveno prvenstvo ne može on nikada smatrati završetkom truda i zaključnom ocenom. (...)
Pindar je pred kraj knjige, u 4-toj istomijskoj dao sabir svih iskustava i znanja u oblasti častoljubivih i slavoljubivih napora. "...samo su dve stvari, uz porast bogatstva, koje našem životu daju sjaj i miris: kad za uspehom ostane odjek slave... Sve si dobio, ako ta radosna sudbina bude tvoja". I odjedared, u neposredno nastavku, kratka, čudna, krnja rečenica: "Smrtnicima ono što je smrtno". Eto, od velikog pesnika i mislioca najzad nešto precizno i u oblasti večno nepreciznog: i uspesi i slava su smrtni. Tim divnim stihovima Pindar je kazao, u stilu paganskog pesimizma, ono isto što i mi kažemo stilom hrišćanskog pesimizma: nikoji čovek, ni genij, ne dostiže savršenstvo nikada. Impuls za savršenstvom živi u duhu i u prahu genijalnog i darovitog, impus taj sarađuje sa Bogom i sa vaseljenom, ali posle smrti čoveka on prelazi u energije daljih božijih i vaseljenskih zadataka. To je, na kraju krajeva, onaj i divni i tragični elemenat koji tumači nepreciznosti, i izmiruje sudar između častoljublja i slavoljublja: sve je u svakom čoveku ograničeno. "Smrtnima samo smrtno". Mi moderni ljudi, danas znamo i da veliki kolektivni napori u kojima ne dolaze do izraza lične ambicije, da i ti napori ističu ograničenost i smrtnost. Prebace ljudi most preko vodopada, ali na vodopadu ostati ne mogu. Izvedu željeznicu koja po žici klizi preko ambisa, ali nad ambisom ostati ne mogu. Stvore avion za preletanje prostora, ali u prostoru stati i ostati ne mogu. Sve je ograničeno i smrtno. Smrtni su i most, i viseća željeznica, i avion. "Smrtnima ono što je smrtno". Smrtno je i častoljublje. Ali za sreću i blagoslov častoljubivih, i smrtnosti su različne. Častoljubivi ne zaboravljaju da je sve smrtno sem čežnje za besmtnošću u Bogu. Slavoljubivi se vara da ima besmrtne slave i besmrtnih pobeda. Ostaje, da izmiri sve, opet nešto i divno i tragično u sudbini čoveka: Da može preobraziti i duh i prah svoj, i preobražene, bolje, vratiti ih otkud su i došli. Ostaje posle smrti takvih ljudi, negde u vaseljeni, energija njihove gravitacije kao večni znak "sabranih dela" njihovih.
Isidora Sekulić
Analitički trenutci i teme
Нема коментара:
Постави коментар