"Бог на Анђели говори:
'Анђели моји, Анђели!
Слезните доле на земљу,
Подајте душу камену"
'Анђели моји, Анђели!
Слезните доле на земљу,
Подајте душу камену"
Религија и култ камена - српска митологија
"Између душе и камена постоји уска веза [...]. Необрађени камен спуштен је с неба [...]. Камен је жив и даје живот [...]. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". /Гебрант - Шевалије/
Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова,/ девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:/ 'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу,/ Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).
У српској народној религији постоји већи број примера везивања Душе за камен. Камен, иначе, у нашој религији има нарочити култни карактер и служи у многим обредима и магијским радњама. Питање је само: да ли сваки камен добија овај култни смисао? Пре свега у обзир долази природни, тачније, необрађени камен различите величине, затим, усамљени камен већег облика - камен станац, а затим хрпа каменова, и најзад, пробушени камен који се користи у магијским радњама за повећање плодности у стоци и биљном свету. У камену се замишља седиште, стан каквог вишег бића. Познате су симболичке хрпе каменова на раскршћима, које настају из вршења једног древног, мада не искључиво српског обичаја под именом проклетија. Реч је о проклињању злочинаца којима село није успело ући у траг. Тројановић. је у својој студији ''Лапот и проклетије код Срба'' показао како се у источној Србији још и данас (а реч је о крају XIX века) могу видети гомиле камења, према којима људи осећају религијско поштовање.
Сретен Петровић: СРПСКА МИТОЛОГИЈА
(део поглавља Основи демонологије из I тома Систем српске митологије)
pročitati više: SVEVLAD
(Караџић, V, 1935: 491).
(Караџић. I, 1973: 78).
Duše u kamenu
Najdrevnije shvatanje je da duša posle smrti može da uđe u kamen, koji se kasnije čuva na određenom mestu. U narodnim pripovetkama se često priča kako je duša kakvog diva ili cara bila vezana za kamen. Tako se u jednom kamenom stubu u Carigradu nalazila duša cara Simeuna. U istočnoj Srbiji o Velikom četvrtku žene, kojima je ma ko iz kuće ili porodice umro pre zore krenu na reku ili potok i ponesu razne žrtvene darove: pšenične kolačiće, kukuruz, sveće i tamjan, pa u reci nađu nekoliko belutaka i preko tih njih sipaju vodu i tako prinose žrtvu. Zamišlja se da se u tim belim kamenčićima nalazi duša nekog pokojnika.
A bosanski muslimani kada je suša nakupe pun džak kamenja, pa ga nose na reku i potope jer se smatra da je suša nastala zato što su duše mrtvih, za koje vlada opšte verovanje da su večito žedne, zadržale kišu za sebe. Pošto kamenje u kojima se duše nalaze potope u vodu i na taj način ih napoje, one nemaju one više razloga da kišu zadržavaju. Često se dešavalo da paganski čovek pokušava da ih duše za kamen trajno veže bilo da bi im prineo žrtvu ili da bi im oduzeo slobodu kretanja.
Dejan Ajdačić
O motivu okamenjivanja u bajkama balkanskih Slovena
Motiv okamenjivanja u narodnoj književnosti potiče iz drevnog, mitskog sloja kulture koji je kroz višestruke preobražaje izgubio prvobitna značenja. Zbog toga se poreklo ovog motiva u pripovednom folkloru balkanskih Slovena može tumačiti zavisno od pretpostavke da li su prvobitni elementi vere u okamenjivanje sačuvani, izgubljeni, ili zamenjeni elementima koji zamagljuju predstavu o celovitosti, izvornosti i funkcionalnosti onih starih. Motiv okamenjivanja u različitim žanrovima se razlikuje po tipu individualizovanosti aktera, vreme-prostora, svojstvima radnje i njenog ishoda, odnosa pripovedača ili pevača prema tekstu. Osobenost okamenjivanja u posebnim žanrovima svedoči o različitim mogućnostima i intencijama korišćenja istog narodnog verovanja o preobražavanju. U hrišćansko moralizovanim baladama okamenjivanje je privremena ili večna kazna za sagrešenje, najčešće nezahvalne dece. U predanjima, demonska bića trajno okamenjuju ljude i životinje [1]. Okamenjenost u bajkama je privremena, budući da žrtve, nakon zabranjenog ulaska u demonski vreme-prostor ili kršenja propisanog načina ponašanja u njemu, oslobađa glavni junak koji nadvladava demonsko biće.
Vera u magijsku moć prizivanja smrti okamenjivanjem postoji u kletvama u kojima se klevetniku, izdajniku ili nezahvalniku želi pretvaranje u kamen. U traganju za magijskim značenjem kobnih dogaрaja u bajkama, meрutim, valja imati u vidu, da one pre prikrivaju, no što otkrivaju obredno poreklo. U radu o kamenu-stancu Milivoj Pavlović je ukazao na verovanje da se kamenom vezuje duša mrtvog ili živog bića (Pavlović 1953-54). Ljubinko Radenković govori o medijalnom položaju kamena između neba i zemlje, zemlje i podzemlja. Privremena ili trajna vezanost duše za kamen predstavlja stanje između života i smrti koje kažnjeno biće svojim moćima ne može da promeni. Spas okamenjenom može da donese samo neko drugi čija moć još nije potčinjena demonskim silama.
(...)Tumačenje motiva okamenjivanja kao kazne za prekršaj u demonskom vremeprostoru zavisi od izbora interpretativne metode koja se primenjuje. U knjizi o bajkama Ljubomira Parpulova piše: Okamenjivanje se javlja kao rezultat neuspešnog kontakta sa nadprirodnim bićima. Okamenjivanje je predstavljeno kao metafora smrti (Parpulova 1978: 150). Psihoanalitičko tumačenje vidi u liku veštice kastrativni lik, a u okamenjivanju oduzimanje erotskih moći. Ženski demon privremeno oduzima oplodnu moć muškom principu. Po arhetipskom tumačenju veštica bi bila htonska anima, neosvešećeni a razorni deo neindividualizovanog muškarca. Ritualni pristup bi motiv pretvaranja živog bića u kamenu figuru istumačio narativno preobraženim magijskim postupcima nekog od muških inicijacijskih obreda kojim junak ulazi u zajednicu posvećenih, ili tragom žrtvenih obreda. Primoravanje veštice da oslobodi prethodno okamenjene moglo bi da bude inicijacijski tumačeno kao trag osvajanja izvesnih moći izlečenja i podsticanja životnih sila.(...)
Pročitati ceo tekst na sajtu: PROJEKAT RASTKO - Antroplogija i etnologija
"Између душе и камена постоји уска веза [...]. Необрађени камен спуштен је с неба [...]. Камен је жив и даје живот [...]. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". /Гебрант - Шевалије/
Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова,/ девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:/ 'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу,/ Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).
У српској народној религији постоји већи број примера везивања Душе за камен. Камен, иначе, у нашој религији има нарочити култни карактер и служи у многим обредима и магијским радњама. Питање је само: да ли сваки камен добија овај култни смисао? Пре свега у обзир долази природни, тачније, необрађени камен различите величине, затим, усамљени камен већег облика - камен станац, а затим хрпа каменова, и најзад, пробушени камен који се користи у магијским радњама за повећање плодности у стоци и биљном свету. У камену се замишља седиште, стан каквог вишег бића. Познате су симболичке хрпе каменова на раскршћима, које настају из вршења једног древног, мада не искључиво српског обичаја под именом проклетија. Реч је о проклињању злочинаца којима село није успело ући у траг. Тројановић. је у својој студији ''Лапот и проклетије код Срба'' показао како се у источној Србији још и данас (а реч је о крају XIX века) могу видети гомиле камења, према којима људи осећају религијско поштовање.
Сретен Петровић: СРПСКА МИТОЛОГИЈА
(део поглавља Основи демонологије из I тома Систем српске митологије)
pročitati više: SVEVLAD
"Те одоше гори у планини,
Заведе га дубоку језеру,
И привеза при станцу камену"
Заведе га дубоку језеру,
И привеза при станцу камену"
(Караџић, V, 1935: 491).
 |
| vodenički kamen |
"Престан', престан', кишице,
Мајка ти се молила
На камену седила"
Мајка ти се молила
На камену седила"
(Караџић. I, 1973: 78).
Duše u kamenu
Najdrevnije shvatanje je da duša posle smrti može da uđe u kamen, koji se kasnije čuva na određenom mestu. U narodnim pripovetkama se često priča kako je duša kakvog diva ili cara bila vezana za kamen. Tako se u jednom kamenom stubu u Carigradu nalazila duša cara Simeuna. U istočnoj Srbiji o Velikom četvrtku žene, kojima je ma ko iz kuće ili porodice umro pre zore krenu na reku ili potok i ponesu razne žrtvene darove: pšenične kolačiće, kukuruz, sveće i tamjan, pa u reci nađu nekoliko belutaka i preko tih njih sipaju vodu i tako prinose žrtvu. Zamišlja se da se u tim belim kamenčićima nalazi duša nekog pokojnika.
A bosanski muslimani kada je suša nakupe pun džak kamenja, pa ga nose na reku i potope jer se smatra da je suša nastala zato što su duše mrtvih, za koje vlada opšte verovanje da su večito žedne, zadržale kišu za sebe. Pošto kamenje u kojima se duše nalaze potope u vodu i na taj način ih napoje, one nemaju one više razloga da kišu zadržavaju. Često se dešavalo da paganski čovek pokušava da ih duše za kamen trajno veže bilo da bi im prineo žrtvu ili da bi im oduzeo slobodu kretanja.
Dejan Ajdačić
O motivu okamenjivanja u bajkama balkanskih Slovena
Motiv okamenjivanja u narodnoj književnosti potiče iz drevnog, mitskog sloja kulture koji je kroz višestruke preobražaje izgubio prvobitna značenja. Zbog toga se poreklo ovog motiva u pripovednom folkloru balkanskih Slovena može tumačiti zavisno od pretpostavke da li su prvobitni elementi vere u okamenjivanje sačuvani, izgubljeni, ili zamenjeni elementima koji zamagljuju predstavu o celovitosti, izvornosti i funkcionalnosti onih starih. Motiv okamenjivanja u različitim žanrovima se razlikuje po tipu individualizovanosti aktera, vreme-prostora, svojstvima radnje i njenog ishoda, odnosa pripovedača ili pevača prema tekstu. Osobenost okamenjivanja u posebnim žanrovima svedoči o različitim mogućnostima i intencijama korišćenja istog narodnog verovanja o preobražavanju. U hrišćansko moralizovanim baladama okamenjivanje je privremena ili večna kazna za sagrešenje, najčešće nezahvalne dece. U predanjima, demonska bića trajno okamenjuju ljude i životinje [1]. Okamenjenost u bajkama je privremena, budući da žrtve, nakon zabranjenog ulaska u demonski vreme-prostor ili kršenja propisanog načina ponašanja u njemu, oslobađa glavni junak koji nadvladava demonsko biće.
Vera u magijsku moć prizivanja smrti okamenjivanjem postoji u kletvama u kojima se klevetniku, izdajniku ili nezahvalniku želi pretvaranje u kamen. U traganju za magijskim značenjem kobnih dogaрaja u bajkama, meрutim, valja imati u vidu, da one pre prikrivaju, no što otkrivaju obredno poreklo. U radu o kamenu-stancu Milivoj Pavlović je ukazao na verovanje da se kamenom vezuje duša mrtvog ili živog bića (Pavlović 1953-54). Ljubinko Radenković govori o medijalnom položaju kamena između neba i zemlje, zemlje i podzemlja. Privremena ili trajna vezanost duše za kamen predstavlja stanje između života i smrti koje kažnjeno biće svojim moćima ne može da promeni. Spas okamenjenom može da donese samo neko drugi čija moć još nije potčinjena demonskim silama.
(...)Tumačenje motiva okamenjivanja kao kazne za prekršaj u demonskom vremeprostoru zavisi od izbora interpretativne metode koja se primenjuje. U knjizi o bajkama Ljubomira Parpulova piše: Okamenjivanje se javlja kao rezultat neuspešnog kontakta sa nadprirodnim bićima. Okamenjivanje je predstavljeno kao metafora smrti (Parpulova 1978: 150). Psihoanalitičko tumačenje vidi u liku veštice kastrativni lik, a u okamenjivanju oduzimanje erotskih moći. Ženski demon privremeno oduzima oplodnu moć muškom principu. Po arhetipskom tumačenju veštica bi bila htonska anima, neosvešećeni a razorni deo neindividualizovanog muškarca. Ritualni pristup bi motiv pretvaranja živog bića u kamenu figuru istumačio narativno preobraženim magijskim postupcima nekog od muških inicijacijskih obreda kojim junak ulazi u zajednicu posvećenih, ili tragom žrtvenih obreda. Primoravanje veštice da oslobodi prethodno okamenjene moglo bi da bude inicijacijski tumačeno kao trag osvajanja izvesnih moći izlečenja i podsticanja životnih sila.(...)
Pročitati ceo tekst na sajtu: PROJEKAT RASTKO - Antroplogija i etnologija
 |
| Đavolja varoš kod Kuršumlije |
LEGENDE O ĐAVOLJOJ VAROŠI
Druga legenda: Zemljani stubovi nisu ništa drugo no okamenjeni svatovi iz dve različite porodice koje su se davnoj prošlosti posvađale oko iste devojke. Obe porodice su poslale svoje svatove po devojku, ali su se oni sreli na mestu Đavolje Varoši. Obe porodice su želele da devojka bude baš njihova, pa da bi se izbeglo prolivanje krvi, neka tajanstvena sila ih je kaznila i okamenila.
Treća legenda: Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini ovih čudnih zemljanih figura.
 |
| Kameni svati na jugozapadnim obroncima Medvednice "Jošte stoje kamen-svati, Lako ćeš ih prepoznati, Mladu, mladog, kuma vitog I djevera kamenitog." |
August Šenoa - Kameni svati
(...)
Projurilo mnogo ljeta
Preko bijelog Božjeg svijeta,
A zidine Susjedgrada
Prah, pepeo već su sada.
Jošte stoje kamen-svati,
Lako ćeš ih prepoznati,
Mladu, mladog, kuma vitog
I djevera kamenitog.
Pa kad usred burne noći
Munja crni oblak sjeca,
Usred noći o ponoći
Neki mukli glas zajeca -
Zvonce li je, što tu bije?
Nije, brate, zvonce, nije:
Uz rumeni neba plamen
Bijela žena plače, stenje,
Grli kamen, ljubi kamen,
Da sve dršće kruto stijenje;
Ruke joj se k nebu šire,
Burom zdvojni glas prodire
U pol plača, u pol smijeha.
"Kad se ljubi, nema grijeha."
Pitaj narod pri toj gori:
"Šta će ona rosna stijena?"
Pa ti narod odgovori:
"To su svati od kamena."
(...)
Projurilo mnogo ljeta
Preko bijelog Božjeg svijeta,
A zidine Susjedgrada
Prah, pepeo već su sada.
Jošte stoje kamen-svati,
Lako ćeš ih prepoznati,
Mladu, mladog, kuma vitog
I djevera kamenitog.
Pa kad usred burne noći
Munja crni oblak sjeca,
Usred noći o ponoći
Neki mukli glas zajeca -
Zvonce li je, što tu bije?
Nije, brate, zvonce, nije:
Uz rumeni neba plamen
Bijela žena plače, stenje,
Grli kamen, ljubi kamen,
Da sve dršće kruto stijenje;
Ruke joj se k nebu šire,
Burom zdvojni glas prodire
U pol plača, u pol smijeha.
"Kad se ljubi, nema grijeha."
Pitaj narod pri toj gori:
"Šta će ona rosna stijena?"
Pa ti narod odgovori:
"To su svati od kamena."
Legende o kamenim svatima
Anđelko Đermek
Kameni svati su vrh s dolomitnim stijenama, koji se nalazi na jugozapadnim obroncima Medvednice u blizini Zaprešića ponad mjesta Jablanovec. O tom lokalitetu postoji narodna legenda prema kojoj je August Šenoa 1869. godine napisao povjesticu ‘Kameni svatovi. Najstariju obradu ove legende (na njemačkom jeziku) dao je grof Ivan Sermage, nekadašnji gospodar Susedgrada (Sermage 1819). Na hrvatskom jeziku prvi je spomen legende jedno pismo 1842. nađeno u Vrazovoj književnoj ostavštini. Pod naslovom ‘Svatovna pećina’ ta legenda glasi:
U dolnjem Zagorju, na vrh tako nazvanoga sela Jablanovca u župi bistranskoj, stoji jedna visoka klisura, o kojoj narod sledeća pripovijeda: “U starodavno doba zaljubio se je njeki mladić u krasnu djevojku, želeći je, svim protimbam uparkos, za svoju suprugu uzeti. Ovoj namjeri protivljahu se roditelji njegovi, ali on, slijedeći nagon sarca, uze obljubljenu djevojku. Kada su mladići na gori varh rečenoga mjesta svadbu opsluživali, prokleo ih je otac mladoženje, sa svimi svatovi, djeveri, dodaši i ostalom družbom na što se svi na kamen obratiše i pećinom postadoše.” (Bošković-Stulli 1963:270)
U ovoj verziji legende svatove kune otac mladoženje, a u recentnijim zapisima svatove redovito kune majka (Zečević 1973). Kameni svati svojim fizičkim oblikom zapravo uopće ne podsjećaju na svatove ili bilo kakve likove. Iz daljine se na vrhu strmog brijega (489 m) danas uočavaju samo dvije okomite bijele pruge zarasle u šumu.
Mnogi svati
Buntu mute,
Buntu mute, nesreću ne slute.
Na Bunti je
rublje prala,
cura stara,
oholica Mara.
Mutnu vodu
Mara gleda,
a svate klete
i proklinje:
Dabogda vam
puti bili pusti
pratio vas
vrag i mrak gusti
Kud hodili,
staze ne vidili
u kamen se
ladni pretvorili
Kamenom se
okamenili
Tko meni
vodu zamuti
prokleti im
bili puti
Ljuto kune
Mara, cura stara
Žuboreći
Bunta odgovara:
Muč, ne
kuni Mare oholice
Zar ti,
nije, Mare žao dice.
 |
| Okamenjeni svatovi, Gračanica blizu Bugojna. |
U Srbiji postoji ‘Đavolja Varoš’ u općini Kuršumlija. Legenda kazuje da su stijene na tom mjestu
svatovi koje je Bog okamenio zbog ženidbe brata i sestre. Do rodoskvrne veze je došlo jer su se mještani na obližnjem otrovnom izvoru napili ‘đavolje’ vode. U Makedoniji se nedaleko Kuklice u blizini Kratova nalazi lokalitet ‘Весела свадба’ sa sličnom legendom. U Bugarskoj postoje nedaleko od sela Zimzelen u Kardžali kamene stijene koje se zovu ‘Каменната сватба’. Lokalna legenda navodi da su se iz neznanja ženili brat i sestra, te zbog toga bili okamenjeni u oluji koja se iznenada digla (Джонов 1969). Izvor:
 |
| selo Zimzelen u Bugarskoj - ‘Каменната сватба’ |
Нема коментара:
Постави коментар