"Svaka forma podrazumeva jedno nadanje i uzdanje,
da će se u njoj živeti, moći opstati, da će se ona ponoviti,
sebe nadmašiti, pridružiti nekoj velikoj, svečanoj,
gotovo suštoj uobličenosti.
Velika je čežnja kamena za nekom formom koja ga prevazilazi.
Ustvari, kamenja koje hoće da ostane to što je, ima vrlo malo.
Ako ne može da postane nešto drugo, kamen se zadovolji da se pretvori u prah i prašinu.
A svete knjige kažu da je i čovek od praha nastao i da će se u prah vratiti"
Nebo u pećini - Miodrag Pavlović
Nebo u pećini - Miodrag Pavlović
Mostovi su okamenjene duše pomrlih duga, nad vodama.
Mostar - Mišo Govorčin |
Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...
Ivo Andrić
Tako, svuda u
svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i
ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se
poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama,
da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u
snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku
koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po
polovini, a izlomljene strane preokrenutog luka bolno teže jedna ka
drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je
nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe
dopušta jednu liniju mogućnosti: nepostojanje.
Naposletku, sve
čim se ovaj naš život kazuje - misli, napori, pogledi, osmesi, reči,
uzdasi - sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na
svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i
premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se
krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo
dečje igracke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
Ivo Andrić - Staze, lica, predeli
Нема коментара:
Постави коментар