Proces individuacije i dvosmislenost slobode
(...) Sudbinu ovog traganja možemo u potpunosti shvatiti jedino ako razumemo dijalektičko svojstvo tog procesa sve veće individuacije.
Taj proces ima dva vida: jedan je da dete jača fizički, emocionalno i mentalno. U svakoj od ovih sfera rastu i intenzitet i aktivnost. U isti mah se te sfere sve više integrišu. Razvija se organizovana struktura, kojom rukovode volja i razum pojedinca. Ako tu integrisanu i organizovanu celinu jedne osobe nazovemo ličnim ja, možemo reći da je jedna strana tog sve većeg procesa individuacije porast snage ličnog ja. Razvitak individuacije i ličnosti delimice zavisi od pojedinca, ali ga u suštini određuju društveni uslovi. Jer mada izgleda da su, u ovom pogledu, razlike između pojedinaca velike, svakom društvu svojstvena je izvesna razina individuacije koju normalna osoba ne može da prevaziđe.
Drugi vid tog procesa individuacije je sve veća usamljenost. Primarne veze pružaju pojedincu bezbednost i bitno ga sjedinjuju sa spoljašnjim svetom. Dete postaje svesno da je usamljeno, da je entitet odvojen od svih drugih, u onoj meri u kojoj se izdiže iz tog sveta. Tim odvajanjem od sveta koji je, u poređenju sa vlastitim postojanjem pojedinca, neodoljivo snažan i moćan, često pun pretnji i opasnosti, stvara se osećanje nemoći i nespokojstva. Dok god je čovek deo tog sveta, nesvestan mogućnosti i odgovornosti pojedinačne radnje, on ne mora da ga se plaši. Kad postane pojedinac, on je sam i suočava se sa svim što je u svetu opasno i nadmoćno.
U čoveka se javljaju impulsi da odustane od individualnosti, i da potpunim utapanjem u spoljašnji svet savlada osećanje usamljenosti i nemoći. Međutim, ti impulsi i nove veze koje iz njih proizlaze nisu istovetni sa primarnim vezama, koje su prekinute u samom procesu razvijanja ličnosti. Kao što se dete nikad ne može fizički vratiti u majčinu utrobu, tako ono nikad ne može psihički obrnuti proces individuacije. Takvi pokušaji nužno uzimaju oblik potčinjavanja, u kome se nikad ne otklanja osnovna protivrečnost između autoriteta i deteta koje mu se potčinjava. Dete se svesno može osećati bezbedno i zadovoljno, ali ono nesvesho shvata da cena koju za to plaća jeste odustajanje od snage i integriteta ličnosti. Tako je ishod potčinjavanja upravo suprotan onome što je trebalo da bude: potčinjavanje uvećava detetovu nesigurnost i, u isto vreme, stvara netrpeljivost i buntovništvo, koji još više ulivaju strah zato što su upereni upravo protiv onih osoba od kojih dete ostaje — ili postaje — zavisno.
Međutim, potčinjavanje nije jedini način da se izbegnu usamljenost i nespokojstvo. Drugi način, jedini koji je plodonosan i koji se ne završava nerešivim sukobom, jeste spontan odnos prema čoveku i prirodi, odnos koji pojedinca, ne isključujući njegovu individualnost, vezuje za svet. Koren ovakvih odnosa — čiji su najvidljiviji izrazi ljubav i proizvodni rad — nalazi se u integraciji i snazi ukupne ličnosti, te za njih, prema tome, veže iste one granice koje sputavaju razvoj ličnog ja.
Problem potčinjenosti i spontane delatnosti kao dvaju mogućih rezultata sve veće individuacije mi ćemo potanko analizirati kasnije; ovde želimo samo da ukažemo na opšte načelo, na dijalektički proces koji proishodi iz sve veće individuacije i iz sve veće slobode pojedinca. Dete stiče veću slobodu za razvijanje i izražavanje ličnog ja pošto mu ne smetaju one veze koje su ga sputavale. Ali ono se sve više oslobađa i od sveta koji mu je pružao bezbednost i ulivao pouzdanje. Proces individuacije je proces stalnog jačanja i integrisanja njegove pojedinačne ličnosti, ali to je u isti mah proces u kome se gubi prvobitna istovetnost sa drugima i u kome se dete sve više odvaja od njih. To sve veće odvajanje može imati za posledicu izdvojenost sličnu čami, koja stvara duboko nespokojstvo i nesigurnost; ono može imati za posledicu novu bliskost i solidarnost sa drugima ako je dete bilo u stanju da razvije unutrašnju snagu i proizvodnost, koje su premisa za to novo povezivanje sa svetom.
Kad bi svaki korak ka odvajanju i individuaciji bio praćen odgovarajućim razvojem ličnog ja, razvitak deteta bi bio skladan. Međutim, to se ne dešava. Dok se proces individuacije zbiva automatski, razvitak ličnog ja ometaju mnogi pojedinačni i društveni razlozi. Posledica raskoraka između tih dveju težnji jeste nepodnošljivo osećanje izdvojenosti i nemoći, a ono dovodi do stvaranja psihičkih mehanizama koje ćemo kasnije opisati kao mehanizme bekstva.
Čovekova istorija može i filogenetički da se označi kao proces sve veće individuacije i sve većeg oslobađanja. Iz praljudskog stanja čovek se izdiže prvim koracima ka oslobađanju od instinkta. Ako pod instinktom razumevamo naročiti oblik radnje koji određuju nasleđene neurološke strukture, onda u životinjskom carstvu možemo da zapazimo jednu jasnu težnju. Što je životinja na nižem stupnju razvoja, to više njenim prilagođavanjem prirodi i svim delatnostima upravljaju instinktivne i refleksne radnje, čuvene društvene organizacije nekih insekata stvorene su potpuno na osnovu instinkta. S druge strane, što se životinja nalazi na višem stupnju razvoja, to u njenog mladunca nailazimo na veću gipkost a manju strukturalnu prilagođenost. Ovaj razvitak dostiže vrhunac u čoveka. On je, kada se rodi, najbespomoćnija životinja. Njegovo prilagođavanje prirodi suštinski se zasniva na procesu učenja, ne na instinktnoj određenosti. "Instinkt... je kategorija koja se smanjuje, ako i ne izumire, u viših životinjskih oblika, naročito u ljudskih."
Ljudsko postojanje počinje onda kad njegova osobina da ne određuje svoje radnje pomoću instinkta prevaziđe jednu određenu tačku; kad prilagođavanje prirodi izgubi svojstvo prinude; kad način delanja više ne određuju nasledni mehanizmi. Drugim recima, ljudsko postojanje i sloboda od početka su nerazdvojni. Sloboda ovde nije upotrebljena u pozitivnom smislu "slobode za", već u negativnom smislu "slobode od" — naime, čovekove slobode od instinktne određenosti njegovih radnji.
Sloboda u smislu u kome smo o njoj upravo raspravljali je dvosmislen dar. čovek se rađa bez opreme za prikladno delanje koju posreduje životinja. On od svojih roditelja zavisi duže nego ikoja životinja, a njegove reakcije na okolinu su sporije i manje plodonosne nego automatske, instinktivne radnje. On prolazi kroz sve opasnosti i strahovanja koje nedostatak instinktivne opreme podrazumeva. Pa ipak, baš ta bespomoćnost čovekova jeste osnova iz koje potiče ljudski razvoj; čovekova biološka slabost je uslov ljudske kulture.
Od početka svog postojanja čovek se suočava s izborom između različnih smerova delanja. U životinje postoji neprekinut lanac reakcija, koji počinje nekakvim podstrekom, kao što je glad, a završava se manje-više strogo određenim smerom delanja, koji uklanja napetost stvorenu tim podstrekom. U čoveka je taj lanac prekinut. Podstrek se javlja, ali vrsta zadovoljenja je "otvorena", to jest on. mora da izabere između različitih smerova delanja. Umesto nekakve unapred određene instinktivne radnje, čovek mora umom da procenjuje moguće smerove delanja; on počinje da misli. On svoju čisto pasivnu ulogu prilagođavanja prirodi preobražava u aktivnu. On proizvodi. On pronalazi oruđa — i dok tako ovladava prirodom, on se odvaja od nje sve više. Postaje nejasno svestan sebe — ili, bolje, svoje" grupe — kao nečeg što nije istovetno sa prirodom. Pada mu na pamet da je njegova sudbina tragična: on je deo prirode, a ipak treba da je prevaziđe. On postaje svestan smrti kao svoje krajnje sudbine, čak i ako pokušava da je porekne raznim fantazijama. Jedna veoma rečita predstava o toj bitnoj vezi čoveka i slobode data je u biblijskom mitu o čovekovom isterivanju iz Raja.
Taj mit poistovećuje početak ljudske istorije sa činom odabiranja, ali je naglasak, u stvari, na grešnosti tog prvog čina slobode i na patnji koja iz njega proizlazi, čovek i žena žive u Edenskom vrtu u potpunom skladu jedno s drugim i sa prirodom. Tu vlada mir i nije potreban rad; nema izbora, slobode, a ni mišljenja, čoveku je zabranjeno da jede s drveta poznanja dobra i zla. On krši božji nalog, narušuje sklad s prirodom, čiji je deo, a ne prevazilazi je. S crkvenog gledišta, koje je predstavljalo autoritet, to je u suštini greh. S čovekovog gledišta, međutim, to je početak ljudske slobode. To što čovek krši božje naredbe znači da se oslobađa prinude, da se iz nesvesnog postojanja u preljudskom životu izdiže na razinu čoveka. Kršenje naloga autoriteta, počinjenje greha, jeste u svom pozitivnom ljudskom vidu prvi čin slobode, to jest prvi ljudski čin. U mitu je taj greh u svom formalnom vidu kršenje božjeg naloga; u svom materijalnom vidu on je kušanje s drveta poznanja. Čin neposlušnosti kao čin slobode jeste početak razuma. Taj mit govori o drugim posledicama prvog čina slobode. Narušen je prvobitni sklad između čoveka i prirode. Bog proglašava rat između čoveka i žene i rat između prirode i čoveka. Čovek se odvojio od prirode, on je učinio prvi korak ka očovečenju time što je postao "pojedinac". On je izvršio prvi čin slobode. Mit naglašava patnju koja proizlazi iz tog čina. Iz prevazilaženja i iz otuđivanja od drugog ljudskog bića čovek izlazi go i posramljen. On je sam i slobodan, pa ipak nemoćan i zastrašen. Novostečena sloboda se pokazuje kao prokletstvo; on je slobodan od stalnog ropstva u Raju, ali nije slobodan za upravljanje sobom, za ostvarivanje svoje individualnosti.
"Sloboda od" nije istovetna s pozitivnom slobodom, sa "slobodom za". Izdizanje čoveka iz prirode je dugotrajan proces; čovek u velikoj meri ostaje vezan za svet iz koga se izdigao; on ostaje deo prirode — zemlje na kojoj živi, sunca, meseca i zvezda, drveća i cveća, životinja, i grupe ljudi s kojima je krvno vezan. Primitivne religije svedoče o čovekovom osećanju jedinstva sa prirodom. Živa i neživa priroda deo su njegovog ljudskog sveta ili, kako bi se još moglo reći, čovek je još deo prirodnog sveta.
Ove primarne veze ometaju puni ljudski razvoj; one stoje na putu razvitka njegova razuma i njegovih kritičkih sposobnosti; one mu dozvoljavaju da sebe i druge upozna samo kroz svoje, odnosno njihovo učešće u plemenu, društvenoj, odnosno religioznoj zajednici, a ne kao ljudska bića; drugim recima, ona ga sprečavaju da se razvija kao slobodan pojedinac, koji sam sebe određuje i koji proizvodi. Ali mada je ovo jedan vid, postoji i drugi. Ta istovetnost sa prirodom, plemenom, religijom pruža pojedincu bezbednost. On zauzima neosporno mesto u jednoj strukturalizovanoj celini kojoj pripada i u kojoj je ukorenjen. On može da pati od gladi ili uzdržavanja, ali ne trpi najžešći bol — potpunu usamljenost i neizvesnost.
Uviđamo da proces sve većeg ljudskog oslobađanja ima ono isto dijalektičko svojstvo koje smo zapazili u procesu razvoja pojedinca. S jedne strane, to je proces stalnog jačanja i integracije, ovladavanja prirodom, jačanja moći razuma i razvijanja i solidarnost s drugim ljudskim bićima. Ali ta sve veća individuacija znači sve veće izdvajanje, nesigurnost, te, na taj način, sve veću čovekovu nedoumicu o njegovoj ulozi u svetu, o značenju njegova života, a sa tim i njegovo sve veće osećanje da je kao pojedinac nemoćan i beznačajan.
Da je proces razvoja čovečanstva bio skladan, da se on držao izvesnog plana, obe strane tog razvoja, stalno jačanje i sve veća individuacija — našle bi se u potpunoj ravnoteži. Ovako je istorija čovečanstva istorija sukoba i borbi. Svaki korak ka većoj individuaciji pretio je ljudima novim nesigurnostima. Čim se jednom prekinu, primarne veze se ne mogu obnoviti, čim jednom izgubi raj, čovek se više ne može vratiti u nj. Postoji samo jedno mogućno, plodonosno rešenje odnosa individualizovanog čoveka i sveta: čovekova aktivna solidarnost sa svim ljudima i njegova spontana delatnost, ljubav i rad, koje ga ponovo sjedinjuju sa svetom, ne na osnovu primarnih veza, već kao slobodnog i nezavisnog pojedinca.
Međutim, ako ekonomski, društveni i politički uslovi, od kojih zavisi čitav proces ljudske individuacije, ne daju osnovu za ostvarenje individualnosti u smislu koji je upravo pomenut, a ljudi istovremeno izgube one veze koje su im pružale bezbednost, taj raskorak čini od slobode nepodnošljiv teret. Ona se tada izjednačava sa sumnjom, sa življenjem kome nedostaju značenje i smer. Javljaju se moćne težnje da se iz takve slobode utekne u potčinjenost ili u nekakvo vezivanje za čoveka i svet, koje obećava olakšanje neizvesnosti čak i ako pojedinca lišava slobode.
Od kraja srednjeg veka evropska i američka istorija je istorija potpunog izdizanja pojedinaca. Taj proces je započeo u Italiji, za vreme renesanse, a tek je sada, izgleda, dostigao vrhunac. Bilo je potrebno preko četiri stotine godina da bi se srušio srednjovekovni svet i da bi se ljudi oslobodili najočitijih ograničenja. No dok je pojedinac višestruko porastao, razvio se mentalno i emocionalno, te u kulturnim dostignućima učestvuje u dosad nečuvenoj meri, takođe je porastao raskorak između "slobode od" i "slobode za". Ishod te nesrazmere između slobode od svake spone i nedostatka mogućnosti za pozitivno ostvarivanje slobode i individualnosti doveo je u Evropi do paničnog bežanja od slobode u nove spone ili, bar, u potpunu ravnodušnost.
Proučavanje značenja slobode za modernog čoveka počećemo analizom kulturne pozornice u Evropi u poznam srednjem veku i na početku moderne ere. U tom razdoblju ekonomska osnova zapadnog društva pretrpala je korenite promene praćene isto tako korenitom promenom u strukturi čovekove ličnosti. Tada se razvio nov pojam o slobodi, koji je našao svoj najznačajniji ideološki izraz u novim religijskim doktrinama, u doktrinama reformacije. Svako razumevanje slobode u modernom društvu mora poći od onog razdoblja u kome su položeni temelji moderne kulture, jer nam taj stupanj uobličavanja modernog čoveka jasnije nego bilo koja poznija epoha omogućava shvatanje dvosmislenog značenja slobode, koje će delovati kroz čitavu modernu kulturu: s jedne strane, sve veću nezavisnost čovekovu od spoljašnjih autoriteta; s druge, njegovo sve veće izdvajanje i osećanje pojedinačne beznačajnosti i nemoći kao posledice tog izdvajanja. Naše razumevanje novih elemenata u strukturi čovekove ličnosti povećava se proučavanjem njihova porekla, zato što analiziranje suštinskih odlika kapitalizma i individualizma u sa-mom njihovom korenu omogućava da se oni po suprotnosti uporede sa ekonomskim sistemom i tipom ličnosti koji su se bitno razlikovali od naših. Samo to poređenje po suprotnosti daje bolje izglede za razumevanje osobenosti modernog društvenog sistema, načina na koji je on uobličio karakternu strukturu ljudi koji u njemu žive i novog duha koji je proizišao iz te promene ličnosti. (...)
(...) Sudbinu ovog traganja možemo u potpunosti shvatiti jedino ako razumemo dijalektičko svojstvo tog procesa sve veće individuacije.
Taj proces ima dva vida: jedan je da dete jača fizički, emocionalno i mentalno. U svakoj od ovih sfera rastu i intenzitet i aktivnost. U isti mah se te sfere sve više integrišu. Razvija se organizovana struktura, kojom rukovode volja i razum pojedinca. Ako tu integrisanu i organizovanu celinu jedne osobe nazovemo ličnim ja, možemo reći da je jedna strana tog sve većeg procesa individuacije porast snage ličnog ja. Razvitak individuacije i ličnosti delimice zavisi od pojedinca, ali ga u suštini određuju društveni uslovi. Jer mada izgleda da su, u ovom pogledu, razlike između pojedinaca velike, svakom društvu svojstvena je izvesna razina individuacije koju normalna osoba ne može da prevaziđe.
Drugi vid tog procesa individuacije je sve veća usamljenost. Primarne veze pružaju pojedincu bezbednost i bitno ga sjedinjuju sa spoljašnjim svetom. Dete postaje svesno da je usamljeno, da je entitet odvojen od svih drugih, u onoj meri u kojoj se izdiže iz tog sveta. Tim odvajanjem od sveta koji je, u poređenju sa vlastitim postojanjem pojedinca, neodoljivo snažan i moćan, često pun pretnji i opasnosti, stvara se osećanje nemoći i nespokojstva. Dok god je čovek deo tog sveta, nesvestan mogućnosti i odgovornosti pojedinačne radnje, on ne mora da ga se plaši. Kad postane pojedinac, on je sam i suočava se sa svim što je u svetu opasno i nadmoćno.
U čoveka se javljaju impulsi da odustane od individualnosti, i da potpunim utapanjem u spoljašnji svet savlada osećanje usamljenosti i nemoći. Međutim, ti impulsi i nove veze koje iz njih proizlaze nisu istovetni sa primarnim vezama, koje su prekinute u samom procesu razvijanja ličnosti. Kao što se dete nikad ne može fizički vratiti u majčinu utrobu, tako ono nikad ne može psihički obrnuti proces individuacije. Takvi pokušaji nužno uzimaju oblik potčinjavanja, u kome se nikad ne otklanja osnovna protivrečnost između autoriteta i deteta koje mu se potčinjava. Dete se svesno može osećati bezbedno i zadovoljno, ali ono nesvesho shvata da cena koju za to plaća jeste odustajanje od snage i integriteta ličnosti. Tako je ishod potčinjavanja upravo suprotan onome što je trebalo da bude: potčinjavanje uvećava detetovu nesigurnost i, u isto vreme, stvara netrpeljivost i buntovništvo, koji još više ulivaju strah zato što su upereni upravo protiv onih osoba od kojih dete ostaje — ili postaje — zavisno.
Međutim, potčinjavanje nije jedini način da se izbegnu usamljenost i nespokojstvo. Drugi način, jedini koji je plodonosan i koji se ne završava nerešivim sukobom, jeste spontan odnos prema čoveku i prirodi, odnos koji pojedinca, ne isključujući njegovu individualnost, vezuje za svet. Koren ovakvih odnosa — čiji su najvidljiviji izrazi ljubav i proizvodni rad — nalazi se u integraciji i snazi ukupne ličnosti, te za njih, prema tome, veže iste one granice koje sputavaju razvoj ličnog ja.
Problem potčinjenosti i spontane delatnosti kao dvaju mogućih rezultata sve veće individuacije mi ćemo potanko analizirati kasnije; ovde želimo samo da ukažemo na opšte načelo, na dijalektički proces koji proishodi iz sve veće individuacije i iz sve veće slobode pojedinca. Dete stiče veću slobodu za razvijanje i izražavanje ličnog ja pošto mu ne smetaju one veze koje su ga sputavale. Ali ono se sve više oslobađa i od sveta koji mu je pružao bezbednost i ulivao pouzdanje. Proces individuacije je proces stalnog jačanja i integrisanja njegove pojedinačne ličnosti, ali to je u isti mah proces u kome se gubi prvobitna istovetnost sa drugima i u kome se dete sve više odvaja od njih. To sve veće odvajanje može imati za posledicu izdvojenost sličnu čami, koja stvara duboko nespokojstvo i nesigurnost; ono može imati za posledicu novu bliskost i solidarnost sa drugima ako je dete bilo u stanju da razvije unutrašnju snagu i proizvodnost, koje su premisa za to novo povezivanje sa svetom.
Kad bi svaki korak ka odvajanju i individuaciji bio praćen odgovarajućim razvojem ličnog ja, razvitak deteta bi bio skladan. Međutim, to se ne dešava. Dok se proces individuacije zbiva automatski, razvitak ličnog ja ometaju mnogi pojedinačni i društveni razlozi. Posledica raskoraka između tih dveju težnji jeste nepodnošljivo osećanje izdvojenosti i nemoći, a ono dovodi do stvaranja psihičkih mehanizama koje ćemo kasnije opisati kao mehanizme bekstva.
Čovekova istorija može i filogenetički da se označi kao proces sve veće individuacije i sve većeg oslobađanja. Iz praljudskog stanja čovek se izdiže prvim koracima ka oslobađanju od instinkta. Ako pod instinktom razumevamo naročiti oblik radnje koji određuju nasleđene neurološke strukture, onda u životinjskom carstvu možemo da zapazimo jednu jasnu težnju. Što je životinja na nižem stupnju razvoja, to više njenim prilagođavanjem prirodi i svim delatnostima upravljaju instinktivne i refleksne radnje, čuvene društvene organizacije nekih insekata stvorene su potpuno na osnovu instinkta. S druge strane, što se životinja nalazi na višem stupnju razvoja, to u njenog mladunca nailazimo na veću gipkost a manju strukturalnu prilagođenost. Ovaj razvitak dostiže vrhunac u čoveka. On je, kada se rodi, najbespomoćnija životinja. Njegovo prilagođavanje prirodi suštinski se zasniva na procesu učenja, ne na instinktnoj određenosti. "Instinkt... je kategorija koja se smanjuje, ako i ne izumire, u viših životinjskih oblika, naročito u ljudskih."
Ljudsko postojanje počinje onda kad njegova osobina da ne određuje svoje radnje pomoću instinkta prevaziđe jednu određenu tačku; kad prilagođavanje prirodi izgubi svojstvo prinude; kad način delanja više ne određuju nasledni mehanizmi. Drugim recima, ljudsko postojanje i sloboda od početka su nerazdvojni. Sloboda ovde nije upotrebljena u pozitivnom smislu "slobode za", već u negativnom smislu "slobode od" — naime, čovekove slobode od instinktne određenosti njegovih radnji.
Sloboda u smislu u kome smo o njoj upravo raspravljali je dvosmislen dar. čovek se rađa bez opreme za prikladno delanje koju posreduje životinja. On od svojih roditelja zavisi duže nego ikoja životinja, a njegove reakcije na okolinu su sporije i manje plodonosne nego automatske, instinktivne radnje. On prolazi kroz sve opasnosti i strahovanja koje nedostatak instinktivne opreme podrazumeva. Pa ipak, baš ta bespomoćnost čovekova jeste osnova iz koje potiče ljudski razvoj; čovekova biološka slabost je uslov ljudske kulture.
Od početka svog postojanja čovek se suočava s izborom između različnih smerova delanja. U životinje postoji neprekinut lanac reakcija, koji počinje nekakvim podstrekom, kao što je glad, a završava se manje-više strogo određenim smerom delanja, koji uklanja napetost stvorenu tim podstrekom. U čoveka je taj lanac prekinut. Podstrek se javlja, ali vrsta zadovoljenja je "otvorena", to jest on. mora da izabere između različitih smerova delanja. Umesto nekakve unapred određene instinktivne radnje, čovek mora umom da procenjuje moguće smerove delanja; on počinje da misli. On svoju čisto pasivnu ulogu prilagođavanja prirodi preobražava u aktivnu. On proizvodi. On pronalazi oruđa — i dok tako ovladava prirodom, on se odvaja od nje sve više. Postaje nejasno svestan sebe — ili, bolje, svoje" grupe — kao nečeg što nije istovetno sa prirodom. Pada mu na pamet da je njegova sudbina tragična: on je deo prirode, a ipak treba da je prevaziđe. On postaje svestan smrti kao svoje krajnje sudbine, čak i ako pokušava da je porekne raznim fantazijama. Jedna veoma rečita predstava o toj bitnoj vezi čoveka i slobode data je u biblijskom mitu o čovekovom isterivanju iz Raja.
Taj mit poistovećuje početak ljudske istorije sa činom odabiranja, ali je naglasak, u stvari, na grešnosti tog prvog čina slobode i na patnji koja iz njega proizlazi, čovek i žena žive u Edenskom vrtu u potpunom skladu jedno s drugim i sa prirodom. Tu vlada mir i nije potreban rad; nema izbora, slobode, a ni mišljenja, čoveku je zabranjeno da jede s drveta poznanja dobra i zla. On krši božji nalog, narušuje sklad s prirodom, čiji je deo, a ne prevazilazi je. S crkvenog gledišta, koje je predstavljalo autoritet, to je u suštini greh. S čovekovog gledišta, međutim, to je početak ljudske slobode. To što čovek krši božje naredbe znači da se oslobađa prinude, da se iz nesvesnog postojanja u preljudskom životu izdiže na razinu čoveka. Kršenje naloga autoriteta, počinjenje greha, jeste u svom pozitivnom ljudskom vidu prvi čin slobode, to jest prvi ljudski čin. U mitu je taj greh u svom formalnom vidu kršenje božjeg naloga; u svom materijalnom vidu on je kušanje s drveta poznanja. Čin neposlušnosti kao čin slobode jeste početak razuma. Taj mit govori o drugim posledicama prvog čina slobode. Narušen je prvobitni sklad između čoveka i prirode. Bog proglašava rat između čoveka i žene i rat između prirode i čoveka. Čovek se odvojio od prirode, on je učinio prvi korak ka očovečenju time što je postao "pojedinac". On je izvršio prvi čin slobode. Mit naglašava patnju koja proizlazi iz tog čina. Iz prevazilaženja i iz otuđivanja od drugog ljudskog bića čovek izlazi go i posramljen. On je sam i slobodan, pa ipak nemoćan i zastrašen. Novostečena sloboda se pokazuje kao prokletstvo; on je slobodan od stalnog ropstva u Raju, ali nije slobodan za upravljanje sobom, za ostvarivanje svoje individualnosti.
"Sloboda od" nije istovetna s pozitivnom slobodom, sa "slobodom za". Izdizanje čoveka iz prirode je dugotrajan proces; čovek u velikoj meri ostaje vezan za svet iz koga se izdigao; on ostaje deo prirode — zemlje na kojoj živi, sunca, meseca i zvezda, drveća i cveća, životinja, i grupe ljudi s kojima je krvno vezan. Primitivne religije svedoče o čovekovom osećanju jedinstva sa prirodom. Živa i neživa priroda deo su njegovog ljudskog sveta ili, kako bi se još moglo reći, čovek je još deo prirodnog sveta.
Ove primarne veze ometaju puni ljudski razvoj; one stoje na putu razvitka njegova razuma i njegovih kritičkih sposobnosti; one mu dozvoljavaju da sebe i druge upozna samo kroz svoje, odnosno njihovo učešće u plemenu, društvenoj, odnosno religioznoj zajednici, a ne kao ljudska bića; drugim recima, ona ga sprečavaju da se razvija kao slobodan pojedinac, koji sam sebe određuje i koji proizvodi. Ali mada je ovo jedan vid, postoji i drugi. Ta istovetnost sa prirodom, plemenom, religijom pruža pojedincu bezbednost. On zauzima neosporno mesto u jednoj strukturalizovanoj celini kojoj pripada i u kojoj je ukorenjen. On može da pati od gladi ili uzdržavanja, ali ne trpi najžešći bol — potpunu usamljenost i neizvesnost.
Uviđamo da proces sve većeg ljudskog oslobađanja ima ono isto dijalektičko svojstvo koje smo zapazili u procesu razvoja pojedinca. S jedne strane, to je proces stalnog jačanja i integracije, ovladavanja prirodom, jačanja moći razuma i razvijanja i solidarnost s drugim ljudskim bićima. Ali ta sve veća individuacija znači sve veće izdvajanje, nesigurnost, te, na taj način, sve veću čovekovu nedoumicu o njegovoj ulozi u svetu, o značenju njegova života, a sa tim i njegovo sve veće osećanje da je kao pojedinac nemoćan i beznačajan.
Da je proces razvoja čovečanstva bio skladan, da se on držao izvesnog plana, obe strane tog razvoja, stalno jačanje i sve veća individuacija — našle bi se u potpunoj ravnoteži. Ovako je istorija čovečanstva istorija sukoba i borbi. Svaki korak ka većoj individuaciji pretio je ljudima novim nesigurnostima. Čim se jednom prekinu, primarne veze se ne mogu obnoviti, čim jednom izgubi raj, čovek se više ne može vratiti u nj. Postoji samo jedno mogućno, plodonosno rešenje odnosa individualizovanog čoveka i sveta: čovekova aktivna solidarnost sa svim ljudima i njegova spontana delatnost, ljubav i rad, koje ga ponovo sjedinjuju sa svetom, ne na osnovu primarnih veza, već kao slobodnog i nezavisnog pojedinca.
Međutim, ako ekonomski, društveni i politički uslovi, od kojih zavisi čitav proces ljudske individuacije, ne daju osnovu za ostvarenje individualnosti u smislu koji je upravo pomenut, a ljudi istovremeno izgube one veze koje su im pružale bezbednost, taj raskorak čini od slobode nepodnošljiv teret. Ona se tada izjednačava sa sumnjom, sa življenjem kome nedostaju značenje i smer. Javljaju se moćne težnje da se iz takve slobode utekne u potčinjenost ili u nekakvo vezivanje za čoveka i svet, koje obećava olakšanje neizvesnosti čak i ako pojedinca lišava slobode.
Od kraja srednjeg veka evropska i američka istorija je istorija potpunog izdizanja pojedinaca. Taj proces je započeo u Italiji, za vreme renesanse, a tek je sada, izgleda, dostigao vrhunac. Bilo je potrebno preko četiri stotine godina da bi se srušio srednjovekovni svet i da bi se ljudi oslobodili najočitijih ograničenja. No dok je pojedinac višestruko porastao, razvio se mentalno i emocionalno, te u kulturnim dostignućima učestvuje u dosad nečuvenoj meri, takođe je porastao raskorak između "slobode od" i "slobode za". Ishod te nesrazmere između slobode od svake spone i nedostatka mogućnosti za pozitivno ostvarivanje slobode i individualnosti doveo je u Evropi do paničnog bežanja od slobode u nove spone ili, bar, u potpunu ravnodušnost.
Proučavanje značenja slobode za modernog čoveka počećemo analizom kulturne pozornice u Evropi u poznam srednjem veku i na početku moderne ere. U tom razdoblju ekonomska osnova zapadnog društva pretrpala je korenite promene praćene isto tako korenitom promenom u strukturi čovekove ličnosti. Tada se razvio nov pojam o slobodi, koji je našao svoj najznačajniji ideološki izraz u novim religijskim doktrinama, u doktrinama reformacije. Svako razumevanje slobode u modernom društvu mora poći od onog razdoblja u kome su položeni temelji moderne kulture, jer nam taj stupanj uobličavanja modernog čoveka jasnije nego bilo koja poznija epoha omogućava shvatanje dvosmislenog značenja slobode, koje će delovati kroz čitavu modernu kulturu: s jedne strane, sve veću nezavisnost čovekovu od spoljašnjih autoriteta; s druge, njegovo sve veće izdvajanje i osećanje pojedinačne beznačajnosti i nemoći kao posledice tog izdvajanja. Naše razumevanje novih elemenata u strukturi čovekove ličnosti povećava se proučavanjem njihova porekla, zato što analiziranje suštinskih odlika kapitalizma i individualizma u sa-mom njihovom korenu omogućava da se oni po suprotnosti uporede sa ekonomskim sistemom i tipom ličnosti koji su se bitno razlikovali od naših. Samo to poređenje po suprotnosti daje bolje izglede za razumevanje osobenosti modernog društvenog sistema, načina na koji je on uobličio karakternu strukturu ljudi koji u njemu žive i novog duha koji je proizišao iz te promene ličnosti. (...)
Нема коментара:
Постави коментар