MINI PREDAVANJA O MAKSI STVARIMA - Lešek Kolakovski

Regine Ramseier

O SLOBODI

Postoji dva prostora misli u okviru kojih se razmatra pitanje slobode i svaki je veoma širok; logički su veoma  međusobno toliko nezavisni da se čak čini da ista reč “sloboda” ne odgovara oboma. Jedan prostor je večno hrvanje s pitanjem “dali je čovek slobodan?”, slobodan po prirodi svoje čovečnosti, odnosno, da li se po prirodi stvari raduje neospornoj slobodi. Sloboda u tom smislu, ili između ostalog, jeste sposobnost izbora, koji ne iznuđuju bilo koje sile koje deluju izvan čovekove svesti; ona je često osporavana i potvrđivana u istoriji kulture. spor je bio sličan, mada ne i identičan sa sporom oko opšte determinisanosti stvari. Ako svaki događaj u celosti određuju uslovi u kojima se odigrava, onda nema smisla govoriti o slobodi izbora. Jer ako bi univerzalni uzroci bili apsolutni, možda bismo bili primorani da donosimo paradoksalne zaključke. Ono što je bez ostatka istaknuto uslovima, takođe je – u načelu, iako tehnički “neobavezno2 – predvidljivo. Prema tome, smemo da zamislimo: ako se naše sposobnosti predviđanja odgovarajuće usavrše, jednom ćemo, uz pretpostavku tačne determinisanosti, na primer, moći u novinama da pročitamo sledeću vest: “Juče se u Pjotrkovu rodio Janek Kovalski, koji će vremenom postati kompozitor. Orkestar Varšavske filharmonije će taj događaj sutra proslaviti izvođenjem njegove treće simfonije, koju će komponovati u svojoj trideset sedmoj godini.”

Pa ipak, sloboda nije samo biranje između gotovih mogućnosti već i stvaralaštvo, stvaranje sasvim novih i potpuno nepredvidivih stvari.

Nekada su fizičari i brojni filozofi verovali u gvozdeni determinizam; za to nisu imali dokaze, ali su tu veru smatrali očiglednošću zdravog razuma, u koju samo osobenjaci sumnjaju i koja je nužna pretpostavka naučnog i racionalnog mišljenja. U našem veku je ta vera narušena, što je uglavnom bila zasluga kvantne mehanike, a u poslednje vreme i teorije haosa. Fizičari su odbacili determinističku dogmu. Iz toga se, naravno, ne može zaključiti da su ljudi obdareni slobodnom voljom – elektroni ne poseduju slobodnu volju – već se samo može tvrditi da fizika nije osujetila, ni ukinula veru u slobodnu volju. Nije. Može se verovati u slobodu zbora, u pomenutom smislu, može i u stvaranje novog, čak i treba, kako mi se čini; sloboda je naše elementrano iskustvo, iskustvo svakoga; tako elementarno da je nerastavljivo na delove koji bi se mogli pojedinačno analizirati, i zbog toga se sloboda može činiti nedokazivom stvarnošću. Pa ipak, nema nikakvog razloga da se u to iskustvo ne veruje, premda je elementarno. Istinski smo realizatori dela koja stvaramo, a ne samo oruđa raznih sila koje se u svetu bore, iako smo, naravno prepušteni zakonima prirode. Isto tako sebi postavljamo određene, dobre ili loše ciljeve, kojima želimo da težimo. Spoljašnji uslovi ili drugi ljudi mogu osujetiti neša želje; možemo, na primer, biti toliko fizički sputani da nismo u stanju činiti bilo kakve efektivne izbore, iako nam i dalje nije oduzeta sloboda izbora, već nam je oduzeta mogućnost korišćenja te slobode.

Prema tome, ta sloboda je data ljudima istovremeno s njihovom čovečnošću, ona je osnova te čovečnosti, stvara čoveka koji je u osnovi nešto različito.

Pri tom nema razloga da, prema sv. Avgustinu i kantu, tvrdimo kako smo onda samo slobodni kada biramo dobro,a ne zlo, odnosno da našu slobodu određuje sadržaj izbora, a ne sama naša sposobnost izbora. Tvrditi tako označuje pakovanje vlastite moralne doktrine u isti pojam slobode. (...)

Regine Ramseier

O POŠTOVANJU PRIRODE

Poštovanje, kako je govorio Kant, nije emocija, kao što su ljubav, prijateljstvo ili fascinacija. Nije ni uverenje, ni intelektualni čin. Nalazi se negde između, sasvim posebna pojava. Emocije ne treba utemeljivati, one se uzročno mogu objašnjavati. Može li se ipak utvrditi kako da nešto zasluži poštovanje? Kada mi kažu da svaki čovek zaslužuje poštovanje ja pitam: “A zbog čega?” – na šta mi odgovaraju: “Jer je svako čovek”, na šta velim: “Pa šta? Šta znači to da je čovek čovek?” – a na to moj sagovornik humanista obično ne nalazi odgovor.

Zbog čega bilo kome i bilo čemu treba ukazivati poštovanje: Bogu, svakom čoveku, moralnom zakonu, umetnosti, istini. Bogu zato što je večan. Istini možda zato što je takođe večna (tj. svaki sud ponaosob nije istinit, jer je to teško zahtevati, već tražiti istinu kao večni kvalitet svake pojedinačne istine). Ljudsko biće nosi u sebi na osnovu vere – iako je tu veru teško primeniti na pojedinačne slučajeve – iskru božiju i, kao što nas uči sveto pismo, obličje je Boga (samo kroz odnos prema Bogu, kaže Hegel, čovek ne može istinski da poštuje sebe). Navikli smo da poštujemo tela umrlih: verovatno zbog toga štio u sebi čuvaju trag ličnosti koje su ih oživljavale. Život i oživljena priroda. Možda zbog toga što u njoj vidimo Tvorčevo delo. Zbog čega bi smo gajili poštovanje prema određenim društvenim funkcijama bez obzira na ličnosti koje ih vrše: Kralja, pape, predsednika? Nije samo papa već je i kralj smatran pozvanim na svoj presto Božijom voljom . Možda je poštovanje prema svetovnoj glavi na čelu države, koja se sigurno ne može smatrati pomazanom od strane Boga, nastavak nekadašnje vere prisutne u vidu traga, iako doslovno ugašene.

Kratko rečeno, čini se da je poštovanje usmereno prema onom što je sveto, a osećanje poštovanja je bled refleks nekadašnjeg poštovanja i onih koji su zaboravili Boga i svetinje. U svakom slučaju to je moguće. Ostaci umrle vere mogu oživeti smrt te vere, ne svesni svog porekla. Mogu opstojavati dugo, ali ne beskrajno. Kanoni naše civilizacije, s njenim hrišćanskim i biblijskim korenovima, i dalje od nas zahtevaju poštovanje prema svakom ljudskom biću, mada civilizacija nad kojom u potpunosti dominira duh racionalizma i scijentizma neće biti u stanju da jopš dugo čuva pojavu svetosti. Smatraće, iako se to neće izražavati rečima, da čovekovu ličnost sme redukovati na funkciju, odnosno, svaka ličnost će moći biti zamenjiva. Bio bi to kraj čovečanstva koje poznajemo. Zasad tu pretnju zaustavlja vera da su najveće dobro sveta i najveća vrednost sveta uživanje.

Pretpostavimo da neko hoće da razmatra naš problem i upita nas: ako je poštovanje različitih dela Božiji refleks poštovanja prema Bogu, ako pretpostavimo da Bog postoji i da je tvorac sveta, zbog čega bi smo mu ukazali poštovanje? Na ovo postoji samo jedan odgovor: Ne ukazujemo poštovanje Bogu kao određenom metafizikom bitku beć Bogu kao sedištu i davaocu svetosti. Pitanje “A zbog čega svetost zaslužuje poštovanje?” – izbegavamo. Ne postoji ni pitanje smisla, jer su obe te pojave – poštovanje i svetost – povezane u jednu supstancu, odnosno one su dve grane jedne iste stvarnosti, recimo kao ljubav i voljeno biće.

Kad su u pitanju te dve pojave u jedno nismo sigurni: u poštovanje prema prirodi. Prema biblijskoj zapovesti čovek bi trebalo da bude, u skladu sa božanskom namerom, gospodar prirode. Iz toga možemo zaključiti da prirodu ne sme koristiti za svoje potrebe. To se vidi i iz toga da nam je Bog dopustio da jedemo hranu biljnog i životinjskom porekla, s tim što nam je nametnuo niz složenih restrikcija i tabua kojih se izabrani narod maora pridržavati, ali čiji je smisao, istinu rećeno, neodgonetljiv. (...)

(...) "Poštovanje prema celokupnom životu" je apsurdan slogan, jer znači da bi trebalo ukazivati poštovanje bakterijama tuberkuloze i virusima velikih boginja: mi smo živi organizmi, a ne čisti duhovi, zbog toga ne možemo živeti ne uništavajući druge oblike života.

Neko bi ipak mogao reći: ali s velikom tugom mislimo o zemlji, da li nam neko od tih prijatelja ili neprijatelja koristi ili ne. To je istina, ali uživanje u lepoti i raznorodnosti prirode je ipak naša, ljudska privilegija, koja je svakom poznata. Takođe nikada nismo videli milione vrsta, čije mrtve ostatke paleontolozi otkrivaju, s tom činjenicom se slažemo, jer je nemoguće ne slagati se; ali to nije razlog da se lako slažemo s ekstreminacijom postojećih vrsta, makar iz estetskih razloga.

Poštovanje prema prirodi kao vrednosti samoj po sebi neukorenjeno je u religijama biblijske provenijencije i bez njega se može, mada je prisutno u različitim orijentalnim religijama, koje veruju u jedinstvo života, celokupnog života na Zemlji. Postoji mnogo šta privlačno i dobro u tim verovanjima i možda bi vredelo učiti se od njih. Iz ovoga se vidi da poštovanje prema prirodi u svakom slučaju može predstavljati religijsku zapovest. (...)

Regine Ramseier

O SVECIMA

 (...) Usuđujemo se da kažemo da kada postoji volja da se čine dobra drugim ljudima, može se grešiti u pogledu toga gde se i kako rađa dobro, a svima nam je poznato da se pobožne intencije vremenom izvrću u zlo. Tako se sigurno mnogo puta događa, ali kada postoji snažna volja za dobrim, sjedinjena sa snažnom voljom da se sam ne prevariš i sebe ne lažeš, greške, iako su moguće, nisu pogubne. Naravno, ne možemo predvideti sve posledice nasih postupaka, osećamo se odgovorni i za posledice koje nismo stvarno mogli predvideti. Životne komplikacije su beskonačne, mada razlika izmedju zla i dobra zbog tih komplikacija nije ukinuta.

Svetost u svetovnom smislu dopušta stepene. Svet se ne deli na dve krajnje različite kategorije – na spasene i žigosane. Smemo da govorimo o svetosti, u kojoj ljudi učestvuju u različitoj meri i s različitim intenzitetom. I u religioznom smislu dobro je gradirano i oni koji nisu totalno dobri, bez ostatka dobri, zbog toga nisu prokleta i do srži pokvarena masa. I iz hrišćanske perspektive ljudi većinom nisu savršeni niti totalno korumpirani. Razlika izmedju svetaca i svih ostalih ipak je izrazita i kvalitativna: sveci su oni koje će Bog odmah posle smrti prigrliti. U slučaju svetaca u svetovnom smislu nikada nismo sigurni niti posedujemo precizne kriterijume, mada povremeno imamo osećanje da opštimo sa svetim ljudima.

Koliko je onih koji istinski žive prema petom poglavlju Jevandjelja po Mateju? Sigurno malo, sigurno veoma mali deo ljudskog roda. Međutim, oni spasavaju svet i njima smo zahvalni što smemo da odbacimo pretpostavku da je ljudska stvarnost pronalazak đavola, a za njih možemo reći da su kristalna duša sveta, da su nosioci njegove moguće misije u dobru.

Sveci, ponovimo, ne nazivaju sebe svecima i ne smatraju se za takve. Čak štaviše, smatram da nije časno truditi se da budeš svetac, jer to znaci da u svetosti vidiš cilj kojem težiš. Ako od vlastitog života činis izvor dobra za druge to je isto što i postizati svetost, mada iz toga ne proističe da smo dužni da postanemo sveci. Čak naprotiv, mnogo je zdravije uopšte na to ne misliti, jer uporna želja da se postane svetac prema našem osećanju lako se ostvaruje, odnosno lako se stiče uverenje da smo postigli svetost, a takvo uverenje čini nas oholim, ispunjava nas osećanjem superiornosti nad ljudskim rodom, daje nam pravo da potcenjujemo i preziremo druge. Sigurno je da su oni koji se smatraju svecima udaljeni od svetosti. Sveci su samo oni koji uopšte ne haju za svetost.

Međutim, ja predlažem da zajedno s Lajbnicem verujemo da je u materiji postojanja sve precizno i neodvojivo međusobno povezano, tako da je svako od nas, svako ljudsko biće deo opšte namere svemira, ali nije nezavisan delić već takav da kad bi nekog od nas izvukli iz te beskrajne celine, celokupna istorija svemira drugačije bi izgledala, svako bi u okviru te misije imao nekakvu svoju misiju, čak i dete koje umire sat nakon rođenja, međutim, uopšte ne znamo kakva je to misija, jer je za to potreban božanski um, koji vidi celinu; stvarno ne znamo kakvu su misiju, na primer, imali Ajnštajn ili Šopen. (...) 

Regine Ramseier

O VRLINI

(...) Prvo pitanje glasi: mogu li se sve vrline istovremenio upražnjavati, što su svojevremeno razmatrali stoici. Oni su govorili da je nagrada za vrlinu sama vrlina, odnosno da je nagrada pravednom čoveku upravo to što je pravedan čovek i da ne postoji vrlina pravednosti kao bilo koja druga rekompenzacija; jer, samo je tada vrlina istinska vrlina.

Otuda zaključak da ako posedujemo jednu vrlinu, ne posedujemo nikakvu, jer ako se čini da neku vrlinu ne posedujemo, a imamo druge, to znači da upražnjavamo vrline kada nam je to zgodno, a ne zbog njih samih; ako upražnjavamo vrline samo zato što su jednostavno dobre, upražnjavamo sve, u suprotnom naš motiv nije vrlina već nešto drugo.

To je, međutim, veoma rigorozno i teško održivo stanovište. Jer, iz njega proističe da prave vrline upražnjavamo samo onda kada upražnjavamo sve, odnosno kada smo apsolutno savršeni; ako nam ipak neka vrlina nedostaje, onda nemamo nikakvu; tj. potpuno smo iskvareni. U vaspitanju je opasno stavljati ljude u dilemu: “ili si otelevljeno savršenstvo, ili si potpuna trulež” – jer je previše lako reći: S obzirom da neću postići potpuno savršenstvo, s obzirom da nisam savršen u svakom pogledu, onda je svejedno šta radim”. Prema tome, nije dobra doktrina i pretpostavka da ljudi mogu imati određene vrline nije protivrečna – zato su dobre, a ne proističu iz proračunatosti – ne poseduju se druge. Možeš biti pravedan i razuman čovek, ali ne i hrabar: Možeš biti od pomoći drugim ljudima i istinoljubiv, ali ne i istrajan u radu. Iz te stoičke doktrine se može uzeti samo to da se vrline međusobno učvršćuju, odnosno, ako posedujemo neke, čini se da se druge lakše stiču, premda su nezavisne. Ako neko hoće da bude pravedan, brzo uviđa da su za to potrebni hrabrost i istrajnost. Dakle, postoji prožimanje vrlina. Kruto načelo “sve ili ništa”, prema tome, nije  skladu sa uspešnošću vaspitnih metoda, čak lako prelazi u fanatizam. (...)

(...) Ne smemo zahtevati niti želeti da svi budu savršeni ili istovetni (što, uostalom izlazi na jedno). Lako je apstraktno opisivati vrline, međutim njihova primena zahteva elastičnost i razumevanje beskonačne zamršenosti ljudskih stvari, a to razumevanje je rezultat iskustvenog opštenja sa međusobno suprotnim zahtevima života, s različitim opravdanim zahtevima, kao i opšetnja sa dobrim i razboritim ljudima.

Sve su to otrcane i banalne istine, u njima nema ničeg novog, međutim one zaslužuju ponavljanje; ukoliko nas uče budnosti prema sebi samima, nalažu nam da se neprekidno zamišljamo nad stvarnim motivima naših dela – a u tim pitanjima, kao što nam je svima poznato, samoobmanjivanje i samozadovoljstvo nam veoma lako padaju. Međutim, treba imati u vidu da, iako se sve vrline mogu izopačiti i pretvoriti u antivrline, neke su u tom pogledu ipak manje, a druge više izložene opasnosti. Vrlina blagonaklonosti prema bližnjima se teže degeneriše nego, na primer, poštovanje istine, gde lakše dolazi do fanatizma, posebno kada smo uvereni da sami posedujemo istinu, a sposobnost za opraštanje drugima manje pogoduje opasnostima od hrabrosti. Sve te stvari, uostalom, teže su u priručnicima, dok su u životu – gde nas  vlastito iskustvo i iskustva drugih ljudi obučavaju za vrline – manje složene.

 Delovi teksta preuzeti iz knjige:
MINI PREDAVANJA O MAKSI STVARIMA -  Lešek Kolakovski

 Lešek Kolakovski (1927 – 2009)

Lešek Kolakovski, Poljak, profesor i filozof, istoričar ideja, pisac mnogih rado čitanih knjiga, ikona poljske opozicije iz vremena „Solidarnosti“, jedan od „velikih umova modernog doba“, jedan od “najvećih mislilaca druge polovine dvadesetog veka“, „jedna od najistaknutijih ličnosti savremene poljske kulture“.  Napisao je više od 25 knjiga, između ostalih i „Prisutnost mita“, „Religija kao paraliza vremena“, „Pogled na svet i svakidašnjica“, „Pojedinac i nesavršenstvo“, „Glavni tokovi marksizma“ (I-III), „Razgovori sa đavolom“, „Ako boga nema... O bogu, đavolu, grehu i drugim brigama takozvane filozofije religije“, „Užas metafizike“, „Bog nam ništa nije dužan“, „Mini predavanja o maksi stvarima“, „Koja pitanja nam postavljaju veliki filozofi“, „Trinaest bajki iz kraljevine Lajlonije za velike i male“, „Pohvala nedoslednosti“, „Moji ispravni pogledi na sve“, a poslednja knjiga štampana dok je još bio živ nosila je naziv „Zašto pre postoji nešto nego ništa?“....  pročitati više