ДНЕВНИК ПРЕТЕКА - Белатукадруз

Умет­ност не на­ста­је из бе­де, већ из бо­га­ства и пре­те­ка.

Без­да­на умет­ност, ко­је има та­ко ма­ло, 

и ов­де и та­мо, и ју­че и да­нас.

           

(...) Јед­ном сам са­њао: не­ки ча­со­пи­си уза­ног фор­ма­та, као сви­так, об­ја­ви­ли на сто­ти­не мо­јих сти­хо­ва. Чак и оне ко­је ни­сам пи­сао – за­ми­сли­те! Чи­тао сам у сну сти­хо­ве ко­је ни­сам на­пи­сао – мо­же ли то би­ти?! Мо­же… Ду­го сам, пре­ду­го са­њао; про­бу­дио сам се мра­чан, и од­мах до­хва­тио све­ску и у њу по­чео да упи­су­јем сти­хо­ве из сна!

Чи­тав свет мо­же се у би­са­ге сме­сти­ти.

Али мра­ву што уз ста­бло ми­ли

тре­ба ви­ше сун­ца и ше­ће­ра.

Ду­гу­јем сли­кар­ки Ми­ле­ни, Ba­ril­li,

ба­чи­ју, из­вор­чић са во­дом зе­ле­ном,

ди­вљег ве­пра и фру­ле из Ждре­ла.

По­ток пун па­стрм­ки!

Ду­гу­јем се­би не­што ви­ше: след,

ве­шти­ну пче­ле ко­је прах

ли­вад­ског цве­ћа пре­тва­ра у мед.

Ду­гу­јем не­из­бе­жном за­ма­ху ма­ча

ни­ске обла­ке, је­се­ни и тр­ла

ту­роб­на као очи од пла­ча,

си­ве као сло­но­ва сур­ла…

У сно­ви­ма бе­ше и ових сти­хо­ва, ко­је на­кон бу­ђе­ња, пре­пи­сах од слов­ца до слов­ца.

Мој за­ви­чај је мој дух,

та во­де­ни­ца на­из­глед пу­ста,

што ожи­ви као са­лаш у бр­ди­ма

за вре­ме лет­њег рас­пу­ста:

Мој за­ви­чај је мој дух,

ко­ји се из­но­ва вра­ћа

као го­ди­шња до­ба:

ис­пу­ња­ва­ју­ћи ва­здух

ми­ри­сом ва­ни­ле. Мој за­ви­чај

је мо­ја со­ба.

Мој за­ви­чај је се­ћа­ње

на све без­гра­нич­но:

бла­ги по­вра­так ти­ши­не

и све­га што је ти­ши­ни слич­но…

По­ку­ша­вао сам да учим на­па­мет Рил­ке­о­ве и Љер­мон­то­вље­ве пе­сме (по­нај­ви­ше); по­не­ке сам и на­у­чио. А је­дан од­ло­мак из пе­сме Но­ви­нар, чи­та­лац и пи­сац Љер­мон­то­ва, пре­пи­сао сам у по­де­бљу бе­ле­жни­цу (6) ве­ли­ког фор­ма­та, јер је и ме­не му­чи­ло пи­та­ње: Ка­кве да пи­шем он­да пе­сме?…

… Вру­ће ми је, вру­ће: цвр­чим на жа­ру ве­ка:

гле, уси­јах се, ко гво­жђе, цео.

Је ли то оно што сам, ко де­те, хтео,

ма­шта­ју­ћи, на злат­ним спру­до­ви­ма Пе­ка?…

Белатукадруз

 

(...) Са­ве­ту­ју­ћи сво­јим по­тен­ци­јал­ним чи­та­о­ци­ма кроз вре­ме да се ни­кад не тру­де да вр­ше огле­де на те­ре­ну умет­но­сти, «јер та област то не под­но­си – а све де­кла­ма­ци­је са те­мом умет­но­сти мо­гу да оста­ну са­мо под усло­вом да ни­ко не бу­де то­ли­ко ин­ди­скре­тан па да за­гле­да ко­ли­ко се оне по­кла­па­ју са ствар­но­шћу…», Гом­бро­вич ци­ља на све оне ко­ји се, рас­пра­вља­ју­ћи о умет­но­сти на­дах­ну­тим Ва­ле­ри­је­вим на­чи­ном, не спу­шта­ју до оних кон­фро­та­ци­ја, до по­при­шта и све­та есте­тич­ке ми­сли, где се «с ла­ко­ћом мо­же от­кри­ти да је ово цар­ство при­вид­не зре­ло­сти за­пра­во нај­не­до­зре­ли­је дво­ри­ште чо­ве­чан­ства где вла­да блеф, ми­сти­фи­ка­ци­ја, сно­би­зам, лаж и глу­пост. И би­ће до­бра гим­на­сти­ка за на­ше кру­то ми­шље­ње ако с вре­ме­на на вре­ме за­ми­сли­мо са­мог По­ла Ва­ле­ри­ја као све­ште­ни­ка Не­зре­ло­сти, као бо­сог по­па у крат­ким га­ћа­ма».

Ве­о­ма ми се до­пао екс­пе­ри­мент Ви­тол­да Гом­бро­ви­ча по­знат као «ап­сурд­на пе­сма». Ком­би­ну­ју­ћи по­је­ди­не ре­че­ни­це или де­ло­ве ре­че­ни­ца из пе­са­ма по­је­ди­них пе­сни­ка, Гом­бро­вич је гра­дио «ап­сурд­ну пе­сму» и чи­тао је у гру­пи по­што­ва­ла­ца као но­во де­ло по­зна­тог или ве­ли­ког пе­сни­кја – «на оп­шти ус­хит оних љу­би­те­ља; или бих по­чео да их про­пи­ту­јем, ве­о­ма све­стра­но, о јед­ној или дру­гој пе­сми, и утвр­ђи­вао да је «љу­би­те­љи» ни­су чак ни про­чи­та­ли до кра­ја. Па ка­ко он­да? То­ли­ко се оду­ше­вља­ва­ти, а чак и не про­чи­та­ти до кра­ја? До те ме­ре ужи­ва­ти у «ма­те­ма­тич­ком са­вр­шен­ству» пе­снич­ке ре­чи, а не за­па­ти ра­ди­кал­но по­ка­ра­ба­си­ва­ње пре­ци­зно­сти? Та­ко се над­му­дри­ва­ти, то­ли­ко де­кла­мо­ва­ти о тим ства­ри­ма, на­сла­ђи­ва­ти се не­ка­квим суп­тил­но­сти­ма, ни­јан­са­ма, и исто­вре­ме­но чи­ни­ти та­ко те­шке, та­ко еле­мен­тар­не гре­хе»…»

Ти «по­што­ва­о­ци» тзв. «ап­сурд­не пе­сме» на­лик су на сек­те срп­ских књи­жев­них кри­ти­ча­ра ста­са­лих, ка­ко сам већ опи­сао у ро­ма­ну «У дру­штву пу­стињ­ских ли­си­ца», у нео­бич­ној ла­жи; са та­кви­ма сам се об­ра­чу­на­вао и раз­от­кри­вао их (и у две­ма кри­тич­ки ин­то­ни­ра­ним књи­га­ма огле­да (Про­ва­ли­ја срп­ске књи­жев­но­сти, «Бра­ни­че­во», 2011; Из ка­ран­ти­на, «Унус мун­дус», 2011).

Гом­бро­вич је знао да хи­ља­де љу­ди пи­шу пе­сме, да сто­ти­не хи­ља­да обо­жа­ва­ју ту по­е­зи­ју; «слав­ни ге­ни­ји ис­ка­зи­ва­ли су сво­је ми­сли у сти­хо­ви­ма; од пам­ти­ве­ка Пе­сни­ку ука­зу­ју по­што­ва­ње» – и на­спрам те пла­ни­не од сла­ве до­шао је Ви­толд са сво­јом сум­њом да се пе­снич­ка ми­са «оба­вља у пот­пу­ној пра­зни­ни».

На кра­ју је Гом­бро­вич на­шао пра­ви од­го­вор на уз­не­ми­ру­ју­ћа пи­та­ња:„због че­га ми не при­ја чи­ста по­е­зи­ја? Због че­га? Па зар ни­је због не­ких раз­ло­га због ко­јих ми не при­ја ше­ћер у чи­стом ста­њу? Ше­ћер је по­го­дан за сла­ђе­ње ка­фе, али не и да га чо­век је­де ка­ши­ком из та­њи­ра, као ка­шу. У чи­стој сти­хо­ва­ној по­е­зи­ји за­ма­ра пре­ко­мер­ност: пре­ко­мер­ност по­е­зи­је, пре­ко­мер­ност по­ет­ских ре­чи, пре­ко­мер­ност ме­та­фо­ра, пре­ко­мер­ност су­бли­ма­ци­је, нај­зад кон­де­за­ци­је и очи­шће­но­сти од свих ан­ти­по­ет­ских еле­ме­на­та, што пе­сме чи­ни слич­ним хе­миј­ском про­из­во­ду…»

         На­пи­шем ли сле­де­ће (оно што сле­ди: да ли то има сми­сла и ду­бље ве­зе са по­ста­вље­ним пи­та­њи­ма у Ва­шем по­зи­ву?):

„И сен­ке има­ју свој нео­бја­шњи­ви жи­вот. У чо­ве­чан­ству је пре­ма­ло пе­сни­ка. То­ли­ко је пред­ме­та оста­ло у се­бе за­тво­ре­но, не­по­зна­то се­би са­ми­ма. Ко би мо­гао да их спа­се по­љем са­мо­ће, ко­је је иден­тич­но све­ту?“ (Емил Си­о­ран, Су­зе и све­ци, Цен­тар за кул­ту­ру, Еди­ци­ја Бра­ни­че­во, По­жа­ре­вац 2011, 59).

         Иси­до­ра Се­ку­лић у есе­ју „Иде ли умет­ност над све­тост?“ пи­ше:

„У умет­но­сти вред­ност ра­сте до гра­ни­це сво­је, она се ис­пу­ња­ва. Умет­ник ста­је, и од­ма­ра се од зра­че­ња. Зра­че­ње се по­на­вља, и умно­жа­ва, али не про­ду­жу­је јед­но и бес­крај­но. Бог је с умет­ни­ком у гра­ни­ца­ма овог све­та. Умет­ник ра­ди, Бог са­ра­ђу­је. А на ту са­рад­њу Бо­га умет­ник је горд зе­маљ­ском гор­до­шћу чо­ве­ка од­ли­ко­ва­ног ме­ђу људ­ма. Све­тац има дру­гу во­ка­ци­ју, дру­ги циљ, дру­ги од­нос пре­ма Бо­гу. Све­тач­ка при­ро­да не са­би­ра, не­го се ли­ша­ва све­га, сем ра­зу­ма и ду­ше.“

            ***

Ду­жност је на­шим пи­сци­ма би­ла, сма­трао је Ви­на­вер, „да омо­гу­ће ви­со­ку кул­ту­ру ство­рив­ши ње­не ба­зе у род­ном је­зи­ку, ижи­вев­ши из­ве­сне зна­чај­не и вр­хов­не че­жње. И оно што би по­сти­гли – ма­кар и са за­ка­шње­њем – био би по­клон бу­ду­ћим на­ра­шта­ји­ма. Да, у мно­го­ме код нас, по­треб­но је да смо са­вре­ме­ни­ји но ико, да би­смо има­ли, ми пи­сци, сме­ло­сти и по­но­са и твр­дог уве­ре­ња да иде­мо с вре­ме­ном и да ни­смо у за­пећ­ку. Али нео­п­ход­но је, и опет у мно­гом, да смо и у за­о­стат­ку, ко­ји не би био слу­ча­јан и не­сре­ћан, не­го ко­бан и по­но­сит, јер се са­сто­ји у на­кнад­ној гра­ђи оно­га што је про­пу­ште­но би­ло. / На­ше ста­ри­је ге­не­ра­ци­је не по­сти­го­ше ни је­дан од два ци­ља. Не би­ше ни пре­те­ра­но мо­дер­ни, да се на нас осмех­не европ­ска гор­дост не­у­стра­ши­вих труд­бе­ни­ка, не би­ше ни ствар­но, истин­ски, за­о­ста­ли, да се до­кон­ча оно чи­је нас на­сле­ђе ни­је до­сти­гло. За све ово тре­ба­ло би мно­го на­по­ра, те­шког по­ни­ра­ња, и не­бла­го­дар­не ек­ста­зе. Они се, че­сто уз при­ста­нак и бла­го­слов ле­не кри­ти­ке, огра­ни­чи­ше на по­вр­шном и ар­ти­стич­ком, про­гла­сив­ши то ја­сно­шћу. Сва­ки кр­ва­ви на­пор из­гле­дао је ми­сти­чан, сва­ка чу­де­сна слут­ња при­чи­ња­ва­ла им се мут­ном, сва­ки искон­ски не­мир био им је го­рак и про­клет, и не­до­сто­јан та­ко си­гур­ног и ла­ког за­на­та. Ре­че­но је да је све то об­ма­на и ба­ца­ње пра­ши­не у очи. И остао је са­мо сух и ја­лов ра­ци­о­на­ли­зам. И ре­ћи ће­мо и за ње­га да ни­је ис­пе­као свој за­нат, јер ни­је мо­гао да се ус­про­ти­ви ма че­му ира­ци­о­нал­ном. Та­ква је по­ста­ла на­ша зва­нич­на књи­жев­ност, нај­зва­нич­ни­ја ко­ју смо ика­да има­ли, и уне­ко­ли­ко го­ра и од би­ро­крат­ске, јер би­ро­кра­ти­ја има сво­ју сме­шну ко­чо­пер­ност и ту­роб­ну не­са­ви­тљи­вост, и кру­ту сти­дљи­вост, и три­ста по­ле­та и оча­ја­ња ко­ји се ус­кра­ћу­ју на­си­љем све­сног сти­ла. / И на тај на­чин из­ве­сни од­лич­ни и пр­во­кла­сни по­сма­тра­о­ци на­ше кул­ту­ре, као на при­мер Г. Ге­зе­ман, твр­де да нам је склоп ду­ше ра­ци­о­на­ли­стич­ки и пре­ма то­ме и на­ша по­е­зи­ја да је из­ли­шна, да је за­блу­да. / Ја пак твр­дим не­што про­тив­но. Ми ни­смо ра­ци­о­на­ли­сти, не, не­го смо про­сто у књи­жев­но­сти из­бе­гли ум­ни и ду­хов­ни на­пор. Из­бе­гли смо ми­стич­но ис­ку­ство. Из­бе­гли смо пе­снич­ки ла­ви­ринт. На­ши нај­бо­љи љу­ди из­бе­гли су на­пор ду­хов­ни и не да­до­ше ак­цен­те ду­бо­ке ни то­ко­ве пот­све­сне. На­ше бек­ство ни­је би­ло од ре­ал­но­сти – и ко­је ре­ал­но­сти! – ка­ко не­ки ми­сле, не­го нам је бек­ство би­ло од ства­ра­лач­ког књи­жев­ног иде­а­ла, од ин­ту­и­ци­је ко­ја на­и­ла­зи на ства­ра­о­ца по­сле очај­них по­ра­за. Ду­бље сре­ђи­ва­ње по­треб­но нам је би­ло чак и да смо ра­ци­о­на­ли­сти нај­су­во­пар­ни­ји, да би­смо кре­ну­ли да­ље. А ко­ли­ко нам је тек оно по­треб­ни­је кад је тај „ра­ци­о­на­ли­зам“ ма­ска и слу­чај. Мо­ра­мо да ожи­ви­мо на­ше ду­би­не – пре­ма за­дат­ку вре­ме­на – а ми чак ни­смо ни до­шли до на­ших ду­би­на онај пр­ви пут, пре­ма за­дат­ку ра­ни­је ге­не­ра­ци­је у Евро­пи. Ми ни­смо ни про­сти ни ра­ци­о­нал­ни. Да­нас мо­ра­мо да на­кна­ди­мо све што је про­пу­ште­но. Мо­ра­мо да си­ђе­мо у ми­стич­не ду­би­не. По це­ну на­по­ра це­лог би­ћа мо­ра­мо да­ти де­ла ко­ја би има­ла и сву драж но­ви­не и оно муч­но па и до­не­кле сме­шно тр­за­ње зби­ља жи­вих не­ра­ва, зби­ља са­пе­тих спре­го­ва“ (Ви­на­вер, исто, стр. 664–665).

Ко­ли­ко је од тих ме­та­фи­зич­ких или ал­хе­ми­чар­ских стре­мље­ња јед­ног из­вр­сног по­зна­ва­о­ца на­шег пе­сни­штва, за­и­ста, оства­ре­но у на­шем по­сле­рат­ном срп­ском пе­сни­штву? (У дру­гој по­ло­ви­ни ХХ ве­ка?)

То је би­ло оно глав­но, што се по­ста­вља­ло пред са­ста­вља­ча ове обим­не ан­то­ло­ги­је, а то је – по Бе­ли Хам­ва­шу – све­тлом гла­су из та­ме цар­ства Ће­са­ро­вог – тре­ћи део ал­хе­ми­је или уче­ње о зла­ту и ка­ме­ну му­дро­сти. (...)

***

Под­се­ти­ћу, још јед­ном: Раз­ми­шља­ју­ћи о из­во­ри­ма, би­ти и кра­ју по­е­зи­је Тин Ује­вић је знао да је по­е­зи­ја, ако та­ко сме да се ка­же, „окулт­ни сми­сао ре­ли­ги­је. Ре­ли­ги­ја и ни­је дру­го, у ње­но­ме пра­вом на­дах­ну­ћу, не­го по­е­зи­ја при­ро­де. Ре­ли­ги­ја се де­гра­ди­ра, гу­би свој пр­ви уз­ви­ше­ни зна­чај, ка­да тра­жи да се вје­ру­је до­слов­но у све идо­ле и бо­го­ве ко­је је она по­ста­ви­ла. Али има сто­ље­ћа ка­да на­род у сво­је бо­го­ве не вје­ру­је дру­га­чи­је не­го као у фан­та­стич­не фик­ци­је. Та­да је вје­ра по­е­тич­на, ства­ра­лач­ка, ми­тос се осје­ћа као гра­на жи­во­та. Оту­да, јер се ре­ли­ги­ја јед­ном схва­та и при­ма као по­ет­ска мо­гућ­ност, кри­во се за­кљу­чу­је да је ре­ли­ги­ја сваг­да по­е­тич­на, а да је по­е­зи­ја, на­про­тив, ве­за­на уз вјер­ске или ани­ми­стич­ке фе­ти­ше. Она је уз њих ве­за­на, прем­да их је са­ма ство­ри­ла пла­сти­ком ма­ште, са­мо у ста­ди­ју сво­је при­ми­тив­не еко­но­ми­је“. Ује­вић зна да по­сто­ји основ­на раз­ли­ка из­ме­ђу по­е­зи­је и ре­ли­ги­је, по­е­зи­је и фи­ло­зо­фи­је. „По­е­зи­ја је ве­за­на за осје­ћај и до­не­се­на ин­ту­и­тив­но. Фи­ло­зо­фи­ја ап­стра­хи­ра од осје­ћа­ја и др­жи се ум­них спе­ку­ла­ци­ја. По­е­зи­ја чак и је­сте фи­ло­зо­фи­ја у чи­ну, ко­змич­ка со­ци­о­ло­ги­ја ко­ја је ник­ну­ла у ду­бљи­ни осје­ћа­ња по­вје­ре­ња у при­ро­ду“. Об­ја­вљу­ју­ћи та сво­ја раз­ми­шља­ња о су­шти­ни пе­сни­штва и ње­го­вој суд­би­ни (у Ју­го­сло­вен­ској по­шти, 1934), Ује­вић је знао да по­е­зи­ја не тре­ба да гу­би „тло ствар­но­сти под но­га­ма“: " Без ствар­но­сти, по­е­зи­ја пло­ве­ћи ма­ги­ји, фе­ти­шу, сну, би­ва чак и ре­тро­град­на. Она је та­да ре­тро­град­ни­ја чак и од по­зи­тив­них ре­ли­ги­ја во­де­ћи нас у ча­роб­ни сви­јет при­ми­ти­ва­ца, ани­ми­ста и то­те­ми­ста“.

            Ује­вић ни­је ве­ро­вао у со­ци­ја­ли­зо­ва­ну ли­ри­ку, сум­ња­ју­ћи да она мо­же „бес­ко­нач­но за­др­жа­ти су­бјек­тив­ну но­ту. Тре­ба ли­кви­ди­ра­ти про­шлост ко­ја се по­вам­пи­ри­ла у фе­ти­ши­ма над­ре­а­ли­зма. Пје­сник гре­бу­ћи по­но­ре лич­не ми­сти­ке, иза ко­јих сто­ји ег­зал­та­ци­ја еро­то­ма­на Нар­ци­са, до­шао је у ве­зу са сво­јим ге­ни­јем, с де­мо­ном. Али тај де­мон тре­ба да се по­ми­ри са суд­би­ном ко­ја из­ра­жа­ва до­бри бог свје­сно­га и етич­ки про­сви­је­ће­но­га људ­ства. Ми не­ће­мо по­е­зи­ју ко­ја ра­ди са­мо с пје­сни­ком, па ни ону ко­ја ра­ди с по­ла сви­је­та. Хо­ће­мо по­е­зи­ју гло­бу­са и ко­змо­са. А гло­бус је до­вољ­но људ­ски и дру­штвен, та­ко да га тре­ба у цје­ло­куп­но­сти схва­ти­ти, ма­кар нам раз­ли­ке не би­ле рав­но­ду­шне. Ни при­ро­да ни­је ни­шта дру­го не­го из­вор енер­ги­је и ко­змич­ка сре­ди­на чо­вје­ка пре­ма ко­јој сва­ка ло­кал­на сре­ди­на иш­че­за­ва. Од кул­та при­ро­де тре­ба сти­ћи до кул­та со­ци­јал­не ети­ке, а та не сми­је би­ти на­мје­ште­на ни са­свим ар­ти­фи­ци­јел­на. (...)

 

              (...) У есе­ју на­пи­са­ном ко­ју го­ди­ну ра­ни­је (1929, „Но­во до­ба“), Ује­вић је из­ри­чит:

             „Пје­сма је дух, а све је оста­ло мр­тво сло­во. Умјет­ност је ри­јеч, очи­то­ва­ње, от­кро­ве­ње; пје­сник и умјет­ник је све­ће­ник, и он је је­ди­ни истин­ски, пра­ви, жив и ства­ран; а сви се они оста­ли, јад­ни­ци, ни­су ни ро­ди­ли. Ко­ла­ње ва­си­о­но­га жи­во­та и от­ку­ца­је ње­го­ва би­ла ни­шта не мо­же да при­мјер­но до­ча­ра осим ча­роб­но­га рит­ма умјет­но­сти; она је, звук и сли­ка, шип­ка ко­ја ожи­вљу­је, на­че­ло ко­је ста­вља у по­крет, дух ко­ји оду­хо­вљу­је и од­је­ло­тво­ру­је. Пје­сма ни­је ви­ше ни сан; она је чин, сми­сао и окру­њен успјех кроз кри­ву­ље оп­стан­ка по­је­дин­ца и дру­штва. При­ро­да је ствар­ност нео­р­га­ни­зо­ва­на, ка­о­тич­на и про­из­вољ­на у сво­јој про­дук­ци­ји; умет­ност је ор­га­ни­зо­ва­на ствар­ност, ор­га­ни­зо­ва­но ис­ку­ство, ства­ра­ње са пе­ча­том ду­ха. Бо­жан­ско на­че­ло се раз­га­љу­је и рас­ко­пре­њу­је кроз њу; шта­ви­ше, као да овај све­мир, не­свр­шен и за­пу­штен од Бо­га Оца, че­ка да га пре­по­ро­ди и да му за­гла­вак, пре­ка­љен у нај­чи­сти­је об­ли­ке де­фи­ни­тив­не и мје­ро­дав­не Ље­по­те, кра­љев­ска ма­шта јед­но­га пе­снич­ко­га ге­ни­ја, ви­до­ви­то­га жре­ца, вра­ча, ви­ле­ња­ка и ви­лин­ско­га си­на. (…)

               ***

               Да­ни­ло Киш је – на вре­ме – уда­рио та­мо где тре­ба.      

            „Тре­ба би­ти слеп па не ви­де­ти да се ова те­о­ри­ја фи­на­ли­те­та за­сни­ва за­пра­во на ана­ло­ги­ји са по­зи­ти­ви­стич­ком те­о­ри­јом исто­риј­ског фи­на­ли­те­та и са вул­гар­ним ту­ма­че­њем исто­риј­ског раз­во­ја уоп­ште: као што пут ка ко­му­ни­зму иде та­ко­зва­ним пре­ва­зи­ла­же­њем ни­жих фа­за дру­штве­ног раз­во­ја и дру­штве­ног устрој­ства, та­ко се, по тој ана­ло­ги­ји, умет­ност, а по­себ­но књи­жев­ност, као сво­је­вр­стан си­стем зна­ко­ва, кре­ће ка свом нај­ви­шем ста­ди­ју­му, ка не­кој вр­сти Обе­ћа­не Зе­мље, или зе­маљ­ско­га ра­ја, ка Ре­а­ли­зму, а по схе­ми: ра­ци­о­на­ли­зам – ро­ман­ти­зам – ре­а­ли­зам, где Ре­а­ли­зам ни­је ни­шта дру­го до некс плус ул­тра умет­нич­ког (књи­жев­ног) из­ра­за“. Ки­ша ни­је за­о­ку­пља­ла са­мо фа­мо­зна фор­ма („јед­на злоб­на ин­век­ти­ва ко­ја је по­те­кла из шко­ле тзв. ствар­но­сне про­зе“); овај пи­сац се су­про­ста­вио оној вр­сти де­о­бе ко­ја је ану­ли­ра­ла „сва­ког ко се до­та­као про­зе или раз­ми­шљао о њој ", по ко­јој се " про­зни про­стор де­ли на њих и оно што је би­ло пре њих, а пре њих је био по­топ, пре њих су пи­са­ли „фор­мал­но­сти“, те би их они стр­па­ли у фор­ма­лин…"

            Ре­чи Да­ни­ла Ки­ша: „Та­ко се круг за­тва­ра, и ми се по­но­во на­ла­зи­мо на по­чет­ку. Оно што је пре ра­ди­ла др­жав­на ад­ми­ни­стра­ци­ја, сте­гом и при­си­лом, са­да тај по­сао оба­вља на­ша слав­на кри­ти­ка, нај­че­шће у име­ни­ма оних љу­ди ко­ји су се и са­ми не­гда, у вре­ме сво­је ду­хов­не мла­до­сти (мо­је ис­ти­ца­ње – М. Л.), за­ла­га­ли за умет­нич­ки плу­ра­ли­зам“, би­ле су глас ва­пи­ју­ћег у пу­сти­њи.

             ***

            Пе­сник Бећ­ко­вић је у јед­ном тре­нут­ку крик­нуо:  „До­ста је би­ло ри­мо­ва­них пе­са­ма! / Упр­љај­мо се ре­чи­ма као де­ца тре­шња­ма. / Раз­го­ва­рај­мо о све­му, а о све­му је­ди­но и умем го­во­ри­ти. / Упо­тре­би­мо све ре­чи јер је сан сва­ке ре­чи да бу­де упо­тре­бље­на / И из­ба­вље­на из реч­ни­ка и пи­са­ћих ма­ши­на“. Чак и ћу­та­ње пе­сни­ка, по­не­ка­да, уме да бу­де по­тре­сни­је и ре­чи­ти­је од го­во­ра: „По­но­во имам по­тре­бу да ћу­тим, / По­е­зи­ју ни­ко ви­ше не­ће пи­са­ти (Све што је би­ло пред­мет по­е­зи­је / Ус­та­ће про­тив ње и ње­ног ку­ка­вич­лу­ка! / Ства­ри ће са­ме из­ра­жа­ва­ти не­што од оно­га што се ни­су усу­ди­ли пе­сни­ци… / Пе­сни­ци не­ће има­ти је­зи­ка на ко­ме би пе­ва­ли. / Из­ме­ђу по­е­зи­је и пе­сни­ка не­ће би­ти ни­ко­га. / И пе­сме ће та­да на­па­сти пе­сни­ке, / Тра­же­ћи од њих да ис­пу­не обе­ћа­ња. / Пе­сни­ци ће по­ку­ша­ти да из­мак­ну ис­пред оног што су ре­кли, / Али ће их сти­ћи оно што су из­ми­шља­ли и пред­ви­ђа­ли. / По­е­зи­ја ће тра­жи­ти њи­хо­ве жи­во­те / да би ње­не ме­та­фо­ре би­ле по­твр­ђе­не“.

***

 

          Они нај­у­пор­ни­ји, као Шеј­ка, има­ли су пред со­бом У бес­крај про­ду­же­ни ЗИД, ко­ји „де­ли Ко­смос од Ха­о­са, бо­жан­ско од са­тан­ског, жи­вот од Смр­ти, Је­дин­ство од Рас­па­да­ња, Ђу­бри­ште од Зам­ка. Онај ко­ји је иза­шао из Ла­ви­рин­та, на­шао се пред Зи­дом, пред Ве­ли­ким Зи­дом Тра­ди­ци­је " (Ку­кић). Тај Зид је би­тан, опи­си­ва­ли су га и опи­са­ли Шеј­ка и Ку­кић (и мно­ги дру­ги прет­ход­ни­ци). Јер, ка­ко пи­ше Ку­кић:

            „Де­ле­ћи је­дан од дру­гог, Зид исто­вре­ме­но омо­гу­ћа­ва пре­ла­зак из та­ме у све­тлост, из до­њег у гор­њи свет, из про­ла­зног у веч­но, из Ха­о­са у Ко­смос. Иако је Зид у бес­крај пру­жен, он ни­кад ни­је за­тво­рен пре­ма ви­си­ни и сто­га не мо­же оне­мо­гу­ћи­ти ве­зу са су­пер­и­ор­ним сфе­ра­ма, прем­да то ина­че од­го­ва­ра нор­мал­ном ста­њу ства­ри. (Ре­не Ге­нон). Зид шти­ти од оно­га што је до­ле, а ука­зу­је на оно што је го­ре, укла­па­ју­ћи се у је­дан оп­шти вер­ти­ка­ли­зам Све­та. Мо­жда је на јед­ном од ових ви­со­ких Зи­до­ва Те­ра­са Зам­ка, са по­гле­дом на пре­део бла­го­сти (Шеј­ка, Спи­сак те­ма). Зид је крај јед­ног, а по­че­так дру­гог Све­та“…

             Пре­ма ту­ма­че­њу Б. Ку­ки­ћа, Шеј­ки­но „Ђу­бри­ште при­па­да Гра­ду (Па­клу) све до­тле док се на ње­му не ука­же Ла­ви­ринт, од­но­сно, док се не ука­же мо­гућ­ност из­ла­ска из ње­га, мо­гућ­ност ис­ку­пље­ња за гре­шне ду­ше Па­кла, док се не ука­же мо­гућ­ност очи­шће­ња на пу­ту ка Зам­ку (Рај). Ла­ви­ринт је, у ства­ри, Чи­сти­ли­ште. / На свет­ском сту­бу Аксис мун­ди из­ме­ђу (ни­жег) жи­во­та те­ла и (ви­шег) жи­во­та ду­ха на­ла­зи се Ла­ви­ринт. То је ку­ћа из ко­је, кад иза­ђе (ако иза­ђе), те­ло се вен­ча­ва са ду­хом, ус­по­ста­вља се њи­хов ин­те­грал­ни склад; то је тем­плум ини­ци­ја­ци­је у ви­ши или ни­жи свет, у Ха­ос или Ко­смос. Слав­ни гра­ди­тељ ла­ви­ри­на­та (не ми­слим да је са­гра­дио са­мо је­дан), Де­да­лус, Ве­ли­ки Ар­хи­тек­та, имао је ово у ви­ду, гра­де­ћи на­ма нај­по­зна­ти­ји, крет­ски Ла­ви­ринт“.

            Шеј­ка је знао да се у Ла­ви­ринт ула­зи из До­ње­га све­та, из Па­кла, из Мај­ке Зе­мље, или из Пе­ћи­не (Ми­о­драг Па­вло­вић), из Ха­да, из Плу­то­но­вог цар­ства, из Лу­ци­фе­ро­вог бу­на­ра. Ушав­ши у Ла­ви­ринт, Шеј­ка је имао две мо­гућ­но­сти: или да про­на­ђе пут да би из­и­шао – да ра­зо­ри Ла­ви­ринт – или да га про­гу­та мр­кла ми­но­та­ур­ска ноћ. Шеј­ку ни­је про­гу­та­ла та стра­вич­на ми­но­та­ур­ска ноћ, и за­то је он до­био јед­но од по­вла­шће­ни­јих ме­ста, у ан­то­ло­ги­ји срп­ске по­е­зи­је XX ве­ка Не­се­би­чан му­зеј.

 ***

(...) Те­ри­то­ри­ја Ђу­бри­шта и са­мо Ђу­бри­ште је за Шеј­ку – ка­ко ве­ли Ку­кић – би­ло ста­ње ду­ха – ста­ње про­из­и­шло из сли­ке осе­ћа­ња јед­ног до­њег, ин­фер­нал­ног кра­љев­ства, у ко­ме је не­ред же­ље­ни „ред“, где је без­раз­ло­жност мо­дус ви­вен­ди; то је свет из­гу­бље­них у но­ћи, то је ноћ све­та. Ђу­бри­ште је (ка­ко да­ље пи­ше Ку­кић) „пре­ма тра­ди­ци­ји Ха­ос из ко­га тре­ба да се ро­ди свет, да се из ха­о­са ус­по­ста­ви Ко­смос. Бу­ду­ћи да је Шеј­ка ства­ра­лац ко­ји је ду­бо­ко био ве­зан за тра­ди­ци­ју, знао је да се је­ди­но из Ха­о­са, јед­ним де­ми­јур­шким од­но­сом пре­ма ње­му, мо­же ство­ри­ти свет. Ма­те­ри­ца – Ђу­бри­ште мо­ра да по – ро­ди би­ће ко­је ће пре­ва­зи­ћи Ха­ос и кре­и­ра­ти Ко­смос. Пра­те­ћи тра­ди­ци­ју, Шеј­ка ће, пр­во на Ђу­бри­шту по­ста­ви­ти, Ла­би­ринт број­них мо­гућ­но­сти, ка­ко ка­же, ка­ко би се ука­за­ла мо­гућ­ност да се на­ђе пут из Ђу­бри­шта, ׳ из вар­љи­ве сло­бо­де про­ла­же­ња ׳. / Али, пре не­го што се пру­жи мо­гућ­ност ула­ска у Ла­ви­ринт, Шеј­ка ће на Ђу­бри­шту ство­ри­ти Скла­ди­ште, од­но­сно, пре­део сре­ђе­ног Ђу­бри­шта…"

            Че­му во­ди ово сре­ђи­ва­ње Ђу­бри­шта и Скла­ди­ште? Во­ди Ни­че­му. ( " Ни­шта се мо­же на­сли­ка­ти је­ди­но го­ми­ла­њем ства­ри ", Шеј­ка).

            ***

Шеј­кин пој­мов­ни ре­кви­зи­та­риј, са свим сво­јим огра­ни­че­њи­ма, бли­жи је од ба­ла­ста пој­мов­ног ре­кви­зи­та­ри­ја по­сле­рат­не ан­ти-кри­ти­ке.

             Шеј­ка од­ре­ђу­је квар­ту­ру као „по­ку­шај да се по­сле уоча­ва­ња ве­зе из­ме­ђу свих мо­ме­на­та, по­сле епи­фе­ми­стич­ких ол­та­ра, из­ве­де­них и по­ста­вље­них, кон­стру­и­ше јед­на гра­ђе­ви­на, је­дан син­те­тич­ки обје­кат, ко­ји ће на те­ме­љу има­ти оправ­да­ње мо­је ег­зи­стен­ци­је, а сам се про­вла­чи кроз из­ве­сне ак­тив­но­сти, по­сле ко­јих оста­ју пред­ме­ти, тек­сто­ви ко­ји их ту­ма­че, ко­ји из­но­се део кре­а­ци­је, ко­ји леб­ди у про­сто­ру ван објек­та…"

            Шеј­ка је ви­део си­стем квар­ту­ре „ме­та­фо­рич­но, у ви­ду Ђу­бри­шта, и у исто вре­ме бу­квал­но пре­при­ча­ва­ње обје­ка­та из мул­ти­пли­ка­ци­је, ко­ја је, опет, ана­лог­на про­сти­ра­њу уоп­ште. Си­стем се за­вр­ша­ва тра­же­њем лич­но­сти“ (исто, стр. 69).

            Квар­ту­ра ће се ов­де ко­ри­сти­ти као озна­ка про­гла­ша­ва­ња.

 Квар­ту­ра се за­вр­ша­ва тра­же­њем и про­на­ла­же­њем лич­но­сти. Сло­бо­де и Исти­не – ства­ри­ма ко­ји су мањ­ка­ле у чи­та­вом раз­до­бљу ко­ји се ис­тра­жу­је…(...)

             ***

           

           Бор­хес има со­нет о ла­ви­рин­ту:

 Уну­тра си, а знаш – ниг­де, ни­кад вра­та, / ли­ца и на­лич­ја овај дво­рац не­ма, / нит спољ­ног зи­да ни­т׳ цен­тра скри­ве­на: / гра­ђе­ви­на ова све­мир об­у­хва­та. // Не на­дај се да ће тач­ност пу­та тво­га / ко­ји се упор­но у два прав­ца ра­чва, / твом од­ве­сти ци­љу. Суд­би­на је стро­га // као и твој усуд: твр­ђа од брон­зе је. // Не оче­куј на­пад би­ка што је би­ће / људ­ско чи­је гро­зно и број­но об­лич­је // у спле­ту бес­крај­ном ка­ме­на страх се­је…  

       

           Мо­тив Ла­ви­рин­та оп­се­дао је и Шеј­ку, али и пе­сни­ка и есе­ји­сту Ср­бу Иг­ња­то­ви­ћа.

Спо­ми­њем ов­де Иг­ња­то­ви­ћа за­то што је на­пи­сао, по­ред оста­ло­га, и књи­гу есе­ја о књи­жев­но­сти и но­вом ми­ту, у ко­јој је зна­лач­ки и под­сти­цај­но „про­ин­вен­та­ри­сао“ по­не­што од оно­га што се ти­че Ми­но­та­у­ра и Ла­ви­рин­та на­ше по­сле­рат­не књи­жев­но­сти.

 Ка­ко иза­ћи из тог Ла­ви­рин­та? Ју­ри­ша­њем на сла­ба вра­та?

 Не, раз­об­ли­ча­ва­њем оних ко­ји су на­сто­ја­ли да при­да­ве по­е­зи­ју, вар­ва­ра, бар­ба­ра, ко­ји на­ди­ру „Од­о­зго, од­о­здо, / спо­ља, из­ну­тра“, ослу­шки­ва­њем кри­ко­ва у та­ми Ла­ви­рин­та, Скла­ди­шта или број­них бок­со­ва па­кла. (По­е­зи­ја) Кри­ком спа­се­на / бес­циљ­но по­сто­ји. По­е­зи­ја и умет­ност уоп­ште, по­го­то­ву она од­ба­че­на на мар­ги­ну или на от­пад, по­на­ша се као пти­ца фе­никс: она се та­мо ра­ђа по­но­во из вла­сти­тог пе­пе­ла…

           ***

           По­сто­ји ЛА­ВИ­РИНТ срп­ске књи­жев­но­сти XX ве­ка, по­себ­но по­сле­рат­не, у ко­ји су не­ки по­је­дин­ци ула­зи­ли, и у ко­ме су до­ми­нант­ни при­зо­ри, као у ка­квом ве­ли­ком не­сре­ђе­ном ма­га­ци­ну, или ма­га­зи, пу­стињ­ски пе­сак и пра­ши­на – мно­ге пред­ме­те је по­па­ла по­след­ња пра­ши­на. И мрак. Је ли ико сти­гао до сре­ди­шта Ла­ви­рин­та и убио мит­ско чу­до­ви­ште, Ми­но­та­у­ра? Је ли ико ишао уз по­моћ Ари­јад­ни­не ни­ти? Је ли се ико вра­тио из Ла­ви­рин­та? Мно­го ви­ше има про­бле­ма и не­ре­ше­них ства­ри, не­го што се и прет­по­ста­вља. Ти­ме се ми­сли и на то: да у нас не­ма ни Ма­га­цин­ске књи­ге ин­вен­та­ра по­сле­рат­не књи­жев­но­сти, по­сле ко­је до­ла­зи уво­ђе­ње и во­ђе­ње Књи­ге сит­ног ин­вен­та­ра. Да би не­ко мо­гао да књи­жи и прек­њи­жа­ва мо­рао би има­ти не­ку, основ­ну, нај­о­снов­ни­ју еви­ден­ци­ју.

Ко ће отво­ри­ти ту Књи­гу сит­ног ин­вен­та­ра и по­че­ти да ин­вен­та­ри­ше – књи­жи и прек­њи­жа­ва СВЕ, све оно што ми­сли­мо да зна­мо и све оно на шта су мно­ги за­бо­ра­ви­ли, осим Бо­га? Са­ста­вљач ан­то­ло­ги­је Не­се­би­чан му­зеј? Ни­је ли мо­жда пре­ви­ше и то оче­ки­ва­ти од Са­ста­вља­ча. 

 ***

          

           Пра­ви ду­хов­ни пре­те­ча не­за­ви­сне (ан­тро­по­ло­шке?)  сло­вен­ске књи­жев­но­сти, Ф. М. До­сто­јев­ски, стре­мио је ка Пот­пу­ној (а не Де­ли­мич­ној) исти­ни. У сво­јим бе­ле­жни­ца­ма (днев­ни­ку пи­сца), Ф. М. До­сто­јев­ски је на­пи­сао мно­ге дра­го­це­не ства­ри о со­ци­ја­ли­зму и ње­го­вој мај­ци, ка­то­ли­ци­зму, Ри­му. Тре­ба по­но­во чи­та­ти те бе­ле­жни­це До­сто­јев­ског, као и Бер­ђа­је­ва. У срп­ској или ју­го­сло­вен­ској по­сле­рат­ној књи­жев­но­сти, ма­ло је би­ло оних гла­со­ва ко­ји су се бу­ни­ли, схва­та­ју­ћи епо­хал­ни про­блем Де­ли­мич­не исти­не.

             ***

           (...) Но­ви чо­век, истин­ски но­ви чо­век је ре­а­ли­за­ци­ја веч­ног чо­ве­ка ко­ји у се­би но­си сли­ку и при­ли­ку Бож­ју. У чо­ве­ку по­сто­ји бо­жан­ска осно­ва, Грунд, о ко­јој је та­ко до­бро го­во­рио Та­у­лер. За­то је окре­ну­тост КА БУ­ДУ­ЋЕМ по­ве­за­на с тим да је би­ло веч­ног у про­шлом. По­треб­но је до­сто­јан­ство чо­ве­ка ка­ко он не би био роб бр­зо­про­ла­зе­ћег вре­ме­на. Но­ви чо­век мо­же би­ти са­мо ства­ра­лач­ки чо­век, и за­то окре­нут ка бу­ду­ћем, ка оном што још ни­је би­ло. То је од­го­вор на Бож­ји по­зив. Али  с т в а р а л а ш т в о  не мо­же би­ти из­јед­на­че­но са ра­дом. Р а д  је осно­ва људ­ског жи­во­та у овом све­ту. Рад при­па­да цар­ству ну­жно­сти ( „у зно­ју ли­ца је­шћеш хлеб свој“), он при­па­да цар­ству Ће­са­ра. До­сто­јан­ство ра­да тре­ба да бу­де по­ве­ћа­но. Оту­да зна­чај ко­ји се при­да­је рад­ни­ци­ма, оту­да ну­жност да се по­бе­ди екс­пло­а­та­ци­ја ра­да, ту је ре­ли­ги­о­зна исти­на со­ци­ја­ли­зма. Ства­ра­ла­штво, пак, при­па­да ци­ље­ви­ма жи­во­та, цар­ству сло­бо­де, тј. цар­ству Ду­ха…"

          

Изабрани цитати преузети из есеја

О СРП­СКОЈ ЛЕ­ПО­ТИ  Белатукадруза (алијас Мирослав Лукић)

објављеног у часопису за књижевност и културу БРАНИЧЕВО бр 1-4 / 2012.
Велика захвалност аутору на несебичној дарежљивости 
и дозволи за коришћење дигиталног материјала за објављивање