 |
| Lee Bontecou |
Доста је било
Доста је било римованих песама!
Упрљајмо се речима кaо деца трешњама.
Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.
Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена
И избављена из речника и писаћих машина.
Jедно дрво расте уз мој глас, али не престајем да певам
Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте!
Земљо засејана чудесима, излазим у природу са црвеном оловком,
Прецртавам дрвеће, исправљам ваздух, стављам примедбе.
Додајем и остављам нетакнуто само оно што је налик мени.
Једино се испод чистог ваздуха потписујем.
Не узимам океан као реч већ га из природе премештам у песму
Да би имало смисла његово постојање.
Целокупна дела природе - све што је живо узиђујем у поезију
Па после из ње нек ме олајава!
Досадни ветре са својим заслугама и теоријама
Нико ме није створио, створио сам се сам.
Тврдим да је свако дрво усамљено
Макар расло у најгушћим шумама.
Ако се Земља креће око замишљене осовине
Онда се окреће око мене јер сам најзамишљенији.
Шта је Хомер знао о књижевности
Када никада није чуо за Шекспира и Достојевског.
Кад би Сократа питали за Хегела или Маркса
Он би више знао о бацачима диска.
Данас незналице знају више о мени него лукави Овидије.
Мој комшија зна макар да сам жив, а Данте не зна ни то!
Не налазим за ово никаквог оправдањау причама о времену.
Ако има будућности, о, шта ја све нећу знати!
Али чујем генија који ће се родити и поздрављам га.
Живети неколико векова ипак је некакво искуство.
Данас би сви рекли да Сократ зна више од мене
Мада нема појма чак ни о другом светском рату
Да даље не инсистирам на његовом незнању!
Једногодишња биљка долази пред моја врата и моли да је поменем.
Стижу интервенције да употребим једну реч,
Али одбијам док не порасте и ојача за тешке задатке,
Оваква би угинула на првом сунцу!
Мењају се односи међу речима и ја их данас познајем као нико пре мене.
Једини ја спуштам речи у епрувету и мућкам их.
Чему служе предели које никад нисам видео, а хтео сам?
- Служе жељи да их не видим и једино њој одолевају.
Гвоздени човече клекнуо пред љубичицом,
Војсковођ - злочинче, поражен на општим местима
Нешто своје волим у теби и помињем те.
Птица пролеће поред моје главе да би ме подсетила на било шта,
То је био њен циљ и она задовољна умире.
Сунце последњим снагама допире до народа.
О непокретно сунце препуштено себи и свом трулом наличју
О шумо крстова над мојом главом, моје гробље у небесима,
Све што је постјало осетио сам једино по себи.
Стојим крај мора јер ми се слаже са кошуљом.
Посећују ме градови који знају да немам времена да путујем
Ваде ми очи да виде шта видим.
Шта ће ми очи, о свете, ти мене гледаш својим предметима
Моје тело, збирко поређења, мој хербаријуме, мој мртвачки сандуче,
Моја једина историјо, моје поднебље, моја будућности,
Моје помисли треба користити у изградњи земље.
Заједно са неколико хуљада километара мога сна.
Рањен сам, а и ранама је код мене најлепше,
Јер поступам с њима као са својом сестром.
Јабука ужива дoк јe јeдем и уживамо обоје.
Нема нико други ко би је јео да би она била задовољнија због тога.
Кукавица кука зато што ме није родила.
Ко год ноћас мисли ову мисао - друг ми је.
Ширим руке и прсти ми се мрзну у празнини
Негде изван страна света, о свете кратких рукава,
Злочинац је у ланцима, мени нису потребни, теже ми је овако,
Он жуди мећаву, жудим је и ја иако сам на њој.
Прецртавам овај стих, али он побеђује таму у којој је преноћио
И ја га тек онда награђујем животом!
Имао сам необориве разлоге, али их више не знам.
Узалуд место мене киша пада, ружно дрво расте, заразе харају,
Све то морам поново да учиним ја!
Нигде ни на једном месту не може нико да ме замени.
Моје откинуте очи ме гледају са дрвећа сваким листом.
Мој живот ће напустити свет
Као што стари чађави ветар напушта последње жито
Тада ће из свих ствари побећи моје очи
И све што је постојало у свему.
О свете са својим лакрдијама и беспосленим ветром коме клецају колена.
Да сам јуче умро ове би речи нашла на мојим уснама као јечмену плеву:
Дижем глас против свакога ко жели бити нада мном
Јер хоће да ме учини робом, а то ме више не занима.
Нећу да будем ништа друго него оно што сам.
Доста је било римованих песама!
Упрљајмо се речима кaо деца трешњама.
Разговарајмо о свему, а о свему једино и умем говорити.
Употребимо све речи јер је сан сваке речи да буде употребљена
И избављена из речника и писаћих машина.
Jедно дрво расте уз мој глас, али не престајем да певам
Као што и оно тврдоглаво не престаје да расте!
Земљо засејана чудесима, излазим у природу са црвеном оловком,
Прецртавам дрвеће, исправљам ваздух, стављам примедбе.
Додајем и остављам нетакнуто само оно што је налик мени.
Једино се испод чистог ваздуха потписујем.
Не узимам океан као реч већ га из природе премештам у песму
Да би имало смисла његово постојање.
Целокупна дела природе - све што је живо узиђујем у поезију
Па после из ње нек ме олајава!
Досадни ветре са својим заслугама и теоријама
Нико ме није створио, створио сам се сам.
Тврдим да је свако дрво усамљено
Макар расло у најгушћим шумама.
Ако се Земља креће око замишљене осовине
Онда се окреће око мене јер сам најзамишљенији.
Шта је Хомер знао о књижевности
Када никада није чуо за Шекспира и Достојевског.
Кад би Сократа питали за Хегела или Маркса
Он би више знао о бацачима диска.
Данас незналице знају више о мени него лукави Овидије.
Мој комшија зна макар да сам жив, а Данте не зна ни то!
Не налазим за ово никаквог оправдањау причама о времену.
Ако има будућности, о, шта ја све нећу знати!
Али чујем генија који ће се родити и поздрављам га.
Живети неколико векова ипак је некакво искуство.
Данас би сви рекли да Сократ зна више од мене
Мада нема појма чак ни о другом светском рату
Да даље не инсистирам на његовом незнању!
Једногодишња биљка долази пред моја врата и моли да је поменем.
Стижу интервенције да употребим једну реч,
Али одбијам док не порасте и ојача за тешке задатке,
Оваква би угинула на првом сунцу!
Мењају се односи међу речима и ја их данас познајем као нико пре мене.
Једини ја спуштам речи у епрувету и мућкам их.
Чему служе предели које никад нисам видео, а хтео сам?
- Служе жељи да их не видим и једино њој одолевају.
Гвоздени човече клекнуо пред љубичицом,
Војсковођ - злочинче, поражен на општим местима
Нешто своје волим у теби и помињем те.
Птица пролеће поред моје главе да би ме подсетила на било шта,
То је био њен циљ и она задовољна умире.
Сунце последњим снагама допире до народа.
О непокретно сунце препуштено себи и свом трулом наличју
О шумо крстова над мојом главом, моје гробље у небесима,
Све што је постјало осетио сам једино по себи.
Стојим крај мора јер ми се слаже са кошуљом.
Посећују ме градови који знају да немам времена да путујем
Ваде ми очи да виде шта видим.
Шта ће ми очи, о свете, ти мене гледаш својим предметима
Моје тело, збирко поређења, мој хербаријуме, мој мртвачки сандуче,
Моја једина историјо, моје поднебље, моја будућности,
Моје помисли треба користити у изградњи земље.
Заједно са неколико хуљада километара мога сна.
Рањен сам, а и ранама је код мене најлепше,
Јер поступам с њима као са својом сестром.
Јабука ужива дoк јe јeдем и уживамо обоје.
Нема нико други ко би је јео да би она била задовољнија због тога.
Кукавица кука зато што ме није родила.
Ко год ноћас мисли ову мисао - друг ми је.
Ширим руке и прсти ми се мрзну у празнини
Негде изван страна света, о свете кратких рукава,
Злочинац је у ланцима, мени нису потребни, теже ми је овако,
Он жуди мећаву, жудим је и ја иако сам на њој.
Прецртавам овај стих, али он побеђује таму у којој је преноћио
И ја га тек онда награђујем животом!
Имао сам необориве разлоге, али их више не знам.
Узалуд место мене киша пада, ружно дрво расте, заразе харају,
Све то морам поново да учиним ја!
Нигде ни на једном месту не може нико да ме замени.
Моје откинуте очи ме гледају са дрвећа сваким листом.
Мој живот ће напустити свет
Као што стари чађави ветар напушта последње жито
Тада ће из свих ствари побећи моје очи
И све што је постојало у свему.
О свете са својим лакрдијама и беспосленим ветром коме клецају колена.
Да сам јуче умро ове би речи нашла на мојим уснама као јечмену плеву:
Дижем глас против свакога ко жели бити нада мном
Јер хоће да ме учини робом, а то ме више не занима.
Нећу да будем ништа друго него оно што сам.
Матија Бећковић
 |
| Lee Bontecou |
Нема коментара:
Постави коментар