TAJNA - Isidora Sekulić

- Zašto se nikad ne može reći prava reč među ljudima? Zašto je uvek sve mutno? Uvek je nešto teško i stidno. Svakog dana nečija ruka uzmuti Vitezdu, i ko onda u nju siđe, umire najnesrećniji. Eto, priroda je jasna, kamenje je jasno, bilje i zveri su jasne, a čovek je mutan. Prljavim prstom piše laž o vrlini i grehu. A toga nema. Ima samo trenutaka, ima čula, ima kretanja i mirovanja, ima lepote. Našto taj uvrnuti, posredni život? Našto krivudavi pogledi koji uvek oči traže? Ravno treba gledati. U čelo bi trebalo ljudima gledati, a ne u zenicu.

***

- O ti trenutci, koji treba da su nešto kratko i neposredno, pošteno i čisto, jedno i jedinstveno! Znate li kad se najneposrednije i najistinitije oseća trenutak vremena u huk prolaženja? Kad se zadrži mehanizam sata i zapnu skazaljke. Tada se, mimo čula, izdvaja trenutak velikog straha, i u njemu trenutak saznanja da idu svi satovi koji stoje, i da nas vreme vuče u propast i onda kada mislimo da produžavamo život stojeći budalasto pred satom koji smo zaustavili.

***

- Tajne su nepodnošljive. Mislim, one tajne koje nadjačaju i obiđu svoju sitnu sudbinu, da se otkriju, prođu, razdrlje i u laž uteraju, i boje se da izgube draž svoje nerazmotanosti. Šta ima u tajni? Gomila ili rasukanih ili upornih sećanja i doživljaja koji ne mogu da se razmuče. Svaka ohola, tvrda i zagađena tajna pritiskuje čoveka i sužava ga. Ona je grobnica u kojoj će istruleti sve što je bilo. Simpatična i slatka je samo ona tajna koja na čelu nosi žig svoje prolaznosti, koja zna da će se razglasiti, i čeka, i ne boji se da postane zaboravljena, beznačajna i smešna. Teško onima koji ne umeju da razbiju i na svetlost iznesu svoju tajnu. Teško onima koji lažu da nema šta da se uzme i ponese, kad mladost i strast pokuca na vratima tajne.

***

- Opet razmišljam o tajnama. O tajnama ljudi koji se vole. Dve su sadržine u njima, i dva su trenutka kad lice svoje otkrivaju. U prvom poljupcu koji je slast, ili u prvom poljupcu koji je stran. Otuda valjda ona tragična obrtna tačka u životu, koja stoji ispred prvog poljupca koji je stran, a ponekad, nije daleko ni od prvog poljupca koji je slast. Obrtna tačka, kad je rastanak jedini spas lepog, u rastajanju jedina mogućnost zajednice, u razilaženju ostajanje, u nemanju imanje, u odlasku jedini način da se ne ode.

Isidora Sekulić

'Rastanak' - Saputnici